Nismo ni mi cvećke, da se ne lažemo.

Previše se kukolja i kojekakvih pacova i štetočina nakotilo za ovih 15 godina demokratskog orgijanja, i tome će pre ili kasnije doći kraj

Previše se kukolja i kojekakvih pacova i štetočina nakotilo za ovih 15 godina demokratskog orgijanja, i tome će pre ili kasnije doći kraj

Ateisti Srbije
Tribina "Od teorije do zavere"
https://www.youtube.com/watch?v=QinHo2PO99o

Zašto su nas bombardovali

Ovih dana se u Srbiji obeležava 11 godina od NATO intervencije, a veliki broj ljudi još uvek nema jasnu predstavu o tome zašto smo bili bombardovani. Kako vreme odmiče, „NATO agresija“ postaje deo dominantne nacionalne mitologije, po kojoj su Srbi večite pravedničke žrtve, na udaru zlobe svetskih moćnika. Duboko se ukorenila Miloševićeva propaganda koja je zapadne zemlje predstavljala kao „NATO zlikovce“, a njihovu vojnu intervenciju kao „ničim izazvanu“. Nažalost, postojao je veoma ozbiljan povod za vojni angažman zapadnih zemalja.

Na Kosovu se dešavalo nešto slično onome što se u Bosni dogodilo par godina ranije. Sudeći prema raznim nezavisnim izveštajima i presudama međunarodnog suda za ratne zločine, vojska, policija i paravojne jedinice su tokom ratnih operacija granatirali i spaljivali albanska naselja, i masovno ubijali i raseljavali civilno stanovništvo. Pokolj meštana (uglavnom žena, dece i staraca) u Gornjem Obrinju počinjen 26. septembra 1998. našao se u žiži medijske pažnje na zapadu. I pored upozorenja koja su stizala iz Evropske unije, Milošević je nastavljao sa svojom politikom zločina. Početkom 1999. na hiljade albanskih sela na Kosovu je bilo oštećeno granatiranjem ili spaljeno, više od 200.000 kosovskih Albanaca interno raseljeno, oko 70.000 izbeglo u susedne zemlje, a gotovo 100.000 ih je zatražilo azil u zapadnoj Evropi. Kada su jedinice specijalne policije 15. januara 1999. počinile masakr u Račku postalo je gotovo izvesno da će zapad intervenisati.

Eskalacija nasilja nad civilima i operacija etničkog čišćenja koju su sprovodile srpske snage predstavljali su direktan povod NATO bombardovanja SRJ marta 1999, zbog čega je ono nazivano “humanitarnom intervencijom”. Međutim, Milošević nakon početnih NATO udara nije obustavio već je intenzivirao zločine na Kosovu. Mnoge državne i javne službe su učestvovale u „čišćenju“ južne srpske pokrajine od njenog stanovništva. Kamioni Vojske Jugoslavije i vozovi Železnice Srbije su korišćeni za deportacije stanovništva ka granicama Albanije i Makedonije, opštinske komunalne službe su angažovane na uklanjanju leševa sa ulica, a policija Srbije je ubijala civile i krišom prevozila leševe hladnjačama u unutrašnjost Srbije. Organizovanost i razmere progona nakon početka NATO udara šokirale su svetsku javnost.

Svet je ubrzo shvatio da je u toku operacija etničkog čišćenja do tada neslućenih razmera, koja je postala poznata pod nazivom Operacija Potkovica. Izgledalo je da Milošević kreće u „konačno rešenje“ albanskog pitanja. Samo tri sedmice nakon početka NATO bombardovanja SRJ Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) je registrovao preko pola miliona prognanih sa Kosova. Do kraja bombardovanja srpske snage su proterale 862.979 Albanaca iz zemlje, a još nekoliko stotina hiljada je interno raseljeno. Prognanim građanima vlasti su oduzimale lična dokumenta i druge dokaze o srpskom državljanstvu, vršeći sistematsko brisanje identiteta. Do juna 1999. je preko 80% celokupnog stanovništva Kosova, i oko 90% kosovskih Albanaca, bilo raseljeno iz svojih domova. Tokom ovih operacija, za nepuna tri meseca, ubijeno je oko 10.000 Albanaca. Hiljade kuća je srušeno uz pomoć artiljerije, buldožera, plamena i eksploziva. Ni verski objekti nisu pošteđeni – uništeno je oko 150 džamija.

Naravno, mi u Srbiji nismo imali pojma šta se dešava. Televizija je emitovala slike srušenih mostova i televizijskih tornjeva, uz poneki oboreni NATO avion. Neki od nas su bili u skloništima, a neki se hrabro borili protiv avijacije najjače svetske velesile, dok su Slobodan Milošević i njegovi pomagači na Kosovu nastavljali sa udruženim zločinačkim poduhvatom.

Nakon Miloševićeve kapitulacije i povlačenja vojske i policije sa Kosova, zapljusnule su nas slike srpskih izbeglica i zapaljenih pravoslavnih crkvi. Prognani Albanci koji su se zajedno sa međunarodnim snagama vratili na Kosovo, svetili su se srpskoj manjini za zločine koje je počinila njihova država. Od tada, prilikom svakog obeležavanja godišnjice „NATO agresije“ obavezno se pomenu srpske žrtve, srpske izbeglice, osiromašeni uranijum i nelegitimnost bombardovanja, ali niko ne spominje prave uzroke zapadne intervencije, niti teške ratne zločine koje je država Srbija počinila nad kosovskim Albancima.

Voleo bih da nam prilikom obeležavanja neke od narednih godišnjica „zločinačke NATO agresije“ neko od zvaničnika Republike Srbije lepo objasni kako je došlo do toga da se pare poreskih obveznika preusmere na organizovanje progona i deportacija, i što je daleko bitnije, kako to da se godinama nakon Miloševićeve smrti o tome i dalje javno ne govori.

I za kraj, verovali ili ne: NATO operacija se uopšte nije zvala „Milosrdni anđeo“, već je taj termin izmislio Miloševićev režim kako bi naglasio cinizam zapadnih saveznika.


Autor je saradnik srpsko-hrvatske Vikipedije.

"Dobro da sam poslušao, sačuvasmo Železaru" FOTO

Verovali smo u vas, ponosan sam na vas i dobro je što sam vas poslušao i što smo sačuvali Železaru, rekao je premijer Aleksandar Vučić.



Premijer se obratio stručnjacima i radnicima smederevske fabrike koji su zajedno s njim prisustvovali paljenju druge peći.

"Vi ste ovaj veliki uspeh napravili za celu Srbiju", poručio je premijer, primetivši da je ono što pravi Železara čini jedna odsto bruto društvenog proizvoda, a onda dodao: "Od danas pravimo novih 400 miliona dolara, i to je novih jedan odsto rasta za celu Srbiju u narednoj godini".

Prema njegovim rečima, prva peć "pravila" je isti rezultat, što je takođe jedan odsto BDP, a ne 0,3 odsto, kako je ranije govorio.



Vučić je rekao da su u toku pregovori sa strateškim kineskim partnerom Hebej ajron end stil grupa" (HBIS grupa) i da je reč o drugoj ili čak najmoćnijoj čeličani u svetu.



"Oni su zainteresovani, kako kažu, da daju najmanje 300 miliona evra u investiciju za galvanizaciju. To bi značilo novi život ne samo za Smederevo, već i celu Srbiju. Ljudi u Srbiji to treba da znaju", poručio je Vučić.



Naš uslov je, naglasio je, da nema otpuštanja radnika.

"Svi moraju da ostanu, i nove da primite. To smo uspeli i sa sadasnsjim rukovodstvom i onima koji zele da udju kao strateški partneri", naglasio je primijer.



On je rekao da je cena čelika trenutno na najnižem nivou u svetu, a to je 380 dolara po toni i dodao da će ona morati da ide najmanje na 480 dolara po toni.

"A onda mi postajemo profitabilni i zarađujete dodatni novac i posle nema zime, možete samo da pregovarate sa vlasnicima kako da povećavate sebi platu", rekao je premijer.



Dodao je da s poduhvatima kakav je "oživljavnje" druge peći ne ide uvek sve glatko, a da je sada sve išlo.

"Od danas pravimo novih 400 miliona dolara za zemlju, za Srbiju! To je novih jedan odsto rasta za sledeću godinu zagarantovano. Ne mogu da sakrijem radost, rekao sam biće vatromet u Srbiji u momentu kada nađemo partnera za Železaru - i tako će i biti", kazao je premijer.



Podsetio je da su mnogi govorili kako Železaru treba "iseći" i dodao da je, iako ne zna kako se to "seče" Železara - uvek verovao u radnike koji su čuvali i sačuvali Železari i bili sigurni da ćemo naći rešenje.

"Budite vredni, volite svoju Srbiju i vodite računa o njoj, a mi ćemo voditi računa da vam pomognemo i da vam barem nikada ne odmognemo", zaključio je Vučić.

Upaljena druga visoka peć



U Železari Smederevo upaljena je i druga visoka peć koja je inače nosi naziv peć 1. Peć je puštena nakon četiri godine od gašenja.

Peć broj 1 počela je da radi 1971. godine, a ugašena je prvi put 1987. godine radi generalnog remonta, kada je počela da radi modernija visoka peć 2, čiji je maksimalni kapacitet 95.000 tona mesečno.



Visoka peć 1 je ponovo počela da radi tek 2005. godine, da bi je bivši vlasnik Železare, američki Ju-Es-Stil, ugasio 2011. godine. Kada je reč o pokretanju te peći, potrebno je da prođe 10 do 15 dana do potpune stabilizacije proizvodnje nakon čega se očekuje postizanje maksimalnih radnih kapaciteta na tom postrojenju od 75.000 tona mesečno.

U Železari naglašavaju da je 80 odsto radova na remontu visoke peći broj 1 urađeno sopstvenim snagama zaposlenih te kompanije. U Železari radi ukupno oko 5.250 radnika, zajedno sa ograncima u Šapcu i Kučevu. U vreme bivše Jugoslavije zapošljavala je oko 14.000 radnika.



Maksimalna proizvodnja Železare sada se procenjuje na oko 2,2 miliona tona godišnje.

Smederevska železara je pod imenom Sartid prodata u martu 2003. americkom Ju-Es stilu za 23 miliona dolara i do pocetka 2012. je bila veliki izvoznik i obuhvatala do 13 odsto ukupnog izvoza Srbije.

Vlada Srbije je u januaru 2012. godine otkupila Železaru Smederevo od američkog Ju-Es-Stila za simboličan jedan dolar.



Prvi tender za prodaju železare raspisan je aprila 2012. godine, a drugi u decembru 2014. i nakon neuspešnih pregovora sa američkim Esmarkom na tenderu za upravljanje Železarom je pobedio HPK Inženjering, koji je u martu ove godine preuzeo upravljanje srpskom čeličanom na čelu sa Peterom Kamarašom i Džonom Gudišem.



Nedugo po preuzimanju, Kamaraš je izjavio da je Železara Smederevo izvanredna fabrika koja ima sjajnu perspektivu, te da može da se izdržava sama i da ne očekuje nikakvu pomoć srpske vlade.

Ta smederevska fabrika je u prva četiri meseca ove godine bila drugi izvoznik Srbije, posle prvoplasiranog Fijata iz Kragujevca.

Železara je u prvom kvartalu ove godine imala izvoz od 114,8 miliona evra, dok je u 2014. godini vrednost njenog izvoza bila ukupno 200,8 miliona evra.

Vlada Srbije prestala je da izdvaja subvencije za Železaru Smederevo, a kako je saopšteno iz Vlade, kompanija se postepeno oporavlja pod vođstvom novog menadžmenta. Proizvodnja je u međuvremenu duplirana na oko 90.000 tona čelika mesečno.

Jel ovaj BahamutNS ustvari Jagnjeća Brigada?

Čelične peći...potpaljujemo. :)


Izvor: http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2015&mm=10&dd=09&nav_id=1049277

Jagnjeća nije glup, za razliku od ovog lika.

Kako su stradali Vučići u Bugojnu? Srpski premijer lagao javnost da su mu rodbinu ubile ustaše!
Objavljeno 12.10. - 11:09

Aleksandar Vučić
Iako je srbijanski premijer Aleksandar Vučić često ponavljao kako su mu cijelu obitelj pobile ustaše, msgr. Juraj Batelja u svojim istraživanjima o životu Alojzija Stepinca navodi kako nitko od članova srbijanskog premijera Aleksandra Vučića nije stradao od ustaškog terora, uz ograđivanje da nisu poznati detalji smrti njegova djeda Anđelka, koji je stradao 1941., godine u okolici Banja Luke.

Reporteri hrvatskog Jutarnjeg lista pokušali su doznati povijesne činjenice o stradanju Vučićeve rodbine, posjetivši mjesto Čipuljić kraj Bugojna, a nakon posjeta su zaključili kako je izjava o ustaškim zločinima nad članovima njegove obitelji vjerojatno za mladog radikala Vučića na početku njegove političke karijere bila veliki plus.

“No, on je već tada, s obzirom na to da je ostao povezan s rodbinom i djedovinom, morao znati da u najmanju ruku iskrivljuje istinu”, ističu reporteri hrvatskog Jutarnjeg lista.

Hrvatski novinari su do tog zaključka došli nakon posjeta u Čipuljiću. Tamo su, između ostalih, razgovarali sa susjedom Vučićeve obitelji 82-godišnjim Vasom Trifkovićem koji je odrastao s Vučićima, nekada najbogatijim stanovnicima sela.

– Imao sam 7 godina kada su nas sve okupili, ustaše, tko drugi, i naredili nam da skupimo zlatninu i sve vrijednosti i da se okupimo u gimnaziji jer je tu bio logor. Prepratili su nas u stočne vagone i uputili prema Jasenovcu. Kada smo došli tamo rekli su nam da je logor pun i odvezli nas dalje, skroz do Kragujevca. Nisu nas pobili, nego samo potjerali. Ja sam u Srbiji završio mehanički zanat i vratio se u Bugojno. Tada zapravo nitko od nas nije stradao. Ja nisam siguran je li u vlaku bilo i Vučićeva rodbine, ali sam siguran da nikoga nisu ubile ustaše. Za Radu, Anđelkova brata znam da je umro od srca u Gornjem Vakufu, Anđelko (Aleksandrov djed, op.a.) poginuo je ili je ubijen 1941. , ali ne zna se kako kod Banja Luke, a drugi su pomrli (…) Tko je imao priliku, prelazio je na katoličanstvo da se spasi, pa su tako napravili i Vučići, i to Anđelkova linija, znači Aleksandrova. Ne možete im zamjeriti takva su bila vremena – ispričao je Trifković novinarima Jutarnjeg lista.

Šerif Redžić, koji je parcelu kupio od Aleksandrove tete Smilje, poručio je hrvatskim novinarima da lijepo pišu o njemu te kako Vučić nije ratni zločinac.

– Na početku je pogriješio što je bio s onim majmunom Šešeljem, ali je došao na svoje, fin je čovjek – kazao je Redžić, potvrdivši navode drugog susjeda Vase o obiteljskom stablu Vučićevih.

S druge, pak, strane, mjesni pravoslavni svećenik Slaviša Đurić nije mogao pomoći rekonstruirati stradanje Srba na primjeru obitelji Vučić jer su tijekom posljednjeg rata nestale crkvene knjige.

– Djed Anđelko bio je adžija, posjetio je božji grob u Jeruzalemu, bio je imućan i cijenjen, bavio se uzgojem konja za utrke. On je ubijen u jednom selu kraj Banja Luke, to se pretpostavlja, nema zapisa, ali budimo realni, svi znamo koje su vojske gdje ratovale – kazao je svećenik.

Današnji zabranjeni list piše i da je srbijanski odmetnuti radikal i protivnik Vučićeve politike Ljubiša Petković uzburkao tamošnju javnost objavom knjige “Haške muke” u kojoj tvrdi da ima dokument datiran 19. rujna 1941. u kojem se vidi da su Vučićevi preuzeli katoličanstvo.

– Stari Anđelko je bio jedina žrtva Vučiča u Drugom svjetskom ratu, ali ni on nije stradao od ustaša. Djed Aleksandra Vučića umro je od zadobivenih rana, nakon jedne kavanske tučnjave u Banja Luci. Bavio se švercom. Pošto je bio u stalnim dugovima, osnovano se sumnja da je u pitanju osveta za nenaplaćena potraživanja – piše Petković u svojoj knjizi.

Srbijanski premijer Aleksandar Vučić u više je navrata u javnosti izjavljivao kako su njegovu ubitelj ubile ustaše, a takve izjave učestale su otkad su počele pripreme za kanonizaciju blaženog Alojza Stepinca.

– Pogrešnog ste čovjeka našli da pitate. Ja se uvijek ugrizem za jezik kad govorim o toj temi. Pa, cijelu moju familiju su ustaše pobile i sad tražite da kažem nešto o čovjeku koji je, u najmanju ruku, tražio izliku za ljude koji su takve zločine počinili – citirao je Jutarni list Vučićevu izjavu. /Fena/HMS/

Mnogi mitovi u koje čvrsto verujemo zasnovani su na čistim lažima

Boj na Kosovu je najvažnija srpska bitka
1. Mit o boju na Gazimestanu kao ključnom sukobu nastao je tek posle Velike seobe Srba na sever u 17. veku

MIT: U najznačajnijoj bici u svojoj istoriji Srbi su poraženi na Kosovu, a car Lazar se svesno žrtvovao da bi za Srbe izborio carstvo nebesko.

ISTINA: Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. U bici su, osim vojnika sa obe strane, smrt našla i dva vladara - knez Lazar i sultan Murat. Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku.
Knez Lazar Knez Lazar

Smrt sultana

Ozbiljni istoričari kažu da se zna da je sultana Murata ubio neko od srpskih ratnika, ali da nije izvesno o kome je reč. Prema nekim verzijama, to je moglo biti prilikom Muratovog obilaska bojnog polja ili prilikom predaje nekog vlastelina.

Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi uopšte, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Istoričari još dodaju da je presudna za stvaranje kosovskog mita bila potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela je prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom.

Uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.

Marička bitka

Mnogo važnija po posledicama bila je Marička bitka iz 1371. Posle nje su Vizantija, Bugarska, kao i manje srpske i vizantijske državice postale turski vazali. Srpska država je, istina u vazalnom položaju, trajala još vek i po.

Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom prvi i poslednji put u istoriji pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi.

I posledice istorijske zablude da je Vuk Branković bio izdajnik, iako činjenice govore drugačije, osećamo do dana današnjeg. Uspostavljena je podela na „crno“ i „belo“, pa se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike, odnosno na „dve Srbije“.

Turci krivi za mit

Da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji, pogine sultan, Turci su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne


Srbija je branila Evropu od islama
2. Često se govori kako su Srbi sprečili prodor Turaka, ali u jednoj od najvažnijih bitaka Turske i evropskih država upravo srpski oklopnici su doneli pobedu Osmanlijama

MIT: Suprotstavljajući se Turcima, Srbija je branila i odbranila Evropu od islama.

ISTINA: Nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, 25. septembra 1396. godine, dakle sedam godina posle Kosovskog boja, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza koji su činile Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi krstaši.

Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Srbina Stefana Lazarevića.

Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je presto i vladao uz pomoć majke Milice.
Presudli srpski vitezovi... Bitka kod Nikopolja Presudli srpski vitezovi... Bitka kod Nikopolja

Jačanje zemlje

Bio je turski, pa ugarski, a jedno vreme i vizantijski vazal. Pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.

Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture i pružao podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzeli Turci. I sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka.

Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara, u lovu kod Kragujevca.

Poveo vojsku

A što se njegove uloge u bici na Nikopolju tiče, pogledajmo šta je pisao čuveni Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“:

„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kad su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit s vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu (...) Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika (...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja. Od tog dana Bugarska je do 1878. (kao i Srbija) bila provincija Osmanskog carstva.“

Večiti vazal

Stefan Visoki na presto je došao kao dečak, a tokom svoje vladarske karijere bio je turski, pa ugarski vazal, a jedno vreme i vizantijski vazal

Bahati Turci ubili su dečaka na Čukur-česmi
3. U obračunu u Beogradu Sava Petković bio je teško povređen, ali Srbija je iskoristila
lažnu vest o njegovoj smrti da otera turske posade iz gradova

MIT: U Beogradu je 15. juna 1862. godine - po starom kalendaru 3. juna - ubijen srpski mališan Sava Petković, posle čega je ubrzana borba za konačno oslobođenje Srbije od Turske.

ISTINA: Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima - ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

Zategnuti odnosi

U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su „veoma zategnuti“. Jedan zapis iz onog vremena kaže: „Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali pretnjom da će se osvetiti i ‚najesti šumadijskih kokošaka‘.“

Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. bio je nedelja.

Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici, u turskom delu varoši, došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.

Glavni učesnik sa srpske strane bi je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse, čije ime nije precizno utvrđeno.

Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj... Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a nju je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

Zapisi

Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. O njima u svojim memoarima „Zapisi starog Beograđanina“ piše na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen“.

Ali istina se morala zataškati jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi s Turcima, koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.
Znao kako da manipuliše... Jovan Ristić Znao kako da manipuliše... Jovan Ristić

Izmislio Jovan Ristić

U više zvaničnih verzija događaj je različito opisan, ali sve se završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a to je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnjenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu


Rusija je uvek bila prijatelj Srbiji
4. Većina Srba kune se u braću Ruse, vladari najveće zemlje na svetu češće su nas ostavljali na cedilu nego što su nam zaista pružili pomoć

MIT: Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima.

ISTINA: U jeku borbi u Prvom srpskom ustanku, 1807. godine, zbog dogovora s Napoleonom, ruski car Aleksandar I, posle uspešnih zajedničkih operacija sa srpskim ustanicima na Malajnici i Štubiku, povukao je svoje trupe iako je to predstavljalo veliku opasnost za očuvanje postignutih vojnih i političkih rezultata. Šest godina kasnije, 1813. godine, ceo Prvi srpski ustanak propao je jer obećana ruska vojska nije došla.

Vek kasnije, kad je 1908. Austrougarska pripojila Bosnu i Hercegovinu, princ Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić išli su u Petrograd da od cara Nikolaja II traže pomoć. Car im je kazao kako mu srce krvari zbog srpske nesreće, ali da je to volja velikih sila, da se tu ništa ne može i da mora tako biti s Bosnom...

Sanstefanski mir

Ali najdrastičniji primer svakako je Sanstefanski mir.

Godine 1875. pobunilo se srpskog stanovništvo u Bosni i Hercegovini protiv Turaka, u ustanku poznatom kao Nevesinjska puška. Srbi u Srbiji, i još više u Vojvodini, izvršili su veliki pritisak na vladu u Beogradu i kneza Milana da „braći preko Drine“ pomognu, pa je Srbija 1876. Turskoj objavila rat, u koji je ubrzo ušla i Crna Gora.

Srpska vojska je u rat ušla nepripremljena, pa je ubrzo počela da trpi poraze, a od velike pomoći nije joj bilo ni nekoliko odreda ruskih dobrovoljaca. Situacija se promenila tek kad je Rusija kao carevina ušla u rat, naravno, iz svojih strateških interesa. Zahvaljujući Rusiji, Turska je poražena, a rat je okončan u martu 1878. mirom u San Stefanu.

Kao sila pobednica, Rusija je diktirala uslove mira, a oni su bili na veliku štetu Srbije. Sanstefanskim mirom tako je stvorena Velika Bugarska, koja je obuhvatila područja koja danas čine Bugarsku, plus praktično celu Makedoniju i velike delove koji danas pripadaju Grčkoj, uključujući i izlaz na Egejsko more. Rusija je od Srbije uzela i unela u Veliku Bugarsku i velike delove južne Srbije (gradove Pirot, Dimitrovgrad i Vranje).

Zločini zbog teritorije

Interes Rusije je bio jasan: ovakva Bugarska služila bi joj za dominaciju na Balkanu i ostvarenje strateškog cilja - zauzimanje Carigrada, odnosno Bosfora, preko kojeg ide put iz Evrope u Aziju.

Upravo je strah da taj put ne potpadne pod kontrolu Rusije izazvao reakciju ostalih evropskih sila, u prvom redu Engleske, kojoj je on bio veza sa Indijom, i Austrije, zainteresovane za Balkan.

Sazvan je Berlinski kongres, na kojem je Sanstefanaki mir izmenjen, a Srbija dobila nezavisnost. Ali Bugarska nije prestala da želi teritorije koje joj je tada poklonila Rusija, pa je zbog njih činila zločine u Srbiji u Drugom balkanskom i oba svetska rata.

Oduzete zemlje

Prema uslovima mira u San Stefanu iz 1878. Rusija je velike delove južne Srbije (Pirot, Dimitrovgrad i Vranje) oduzela od Srbije i dala ih Bugarskoj. Nepravda je ispravljena na Berlinskom kongresu

„Rado ide Srbin u vojnike“ je rodoljubiva pesma
5. Navodno pesma o želji Srba za slobodom, u stvari govori o srpskim vojnicima koji su ratovali za austrijskog cara

MIT: Pesma koja počinje stihovima „Rado ide Srbin u vojnike, / Gde zelene bere lovorike“ slavi želju Srba za slobodom i njihovo junaštvo.

ISTINA: Pančevački prota Vasa Živković (1819-1891) napisao je mnogo rodoljubivih, ali i mnogo nežnih, ljubavnih pesama.

Na njegove stihove odmah je komponovana muzika, i te su pesme u srpskim krajevima severno do Dunava i Save bile veoma popularne. Čuvene su mu ljubavne pesme: „‘Ti plaviš, zoro zlatna“ i „Niči, niči, krine beli“, pa svatovske „Odbi se biser grana“ i „Raduj se, nevo“, ali je najpoznatija „Rado ide Srbin u vojnike“, nastala 1844. godine.

Njen originalni naslov je „Graničarska pesma“, a stihovi su ovi:

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike,
Borba njemu zabava je draga,
Još milije: sakrušiti vraga.
Jer puščani prah,
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati,
I nevesta prati,
Otac želi sedi,
Da vraga pobjedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom,
Peva, kliče srpskij sin;
Pred njim strepi dušmanin.
Puška puca a topovi riču,
A junaci oružani viču;
„Ajte, Srblji, ajte u vojnike,
Već se kupe otadžbine dike.
Kivni gazi vrag,
Našeg doma mirni prag.“
Na bojnome polju,
Gdije s vitezi kolju,
Slave ber‘te cveće,
To uvenut neće.
Dok se naša snažna miče desna ruka,
Dopadnuće ljuti dušman trista muka.
Kad zaželi svetli car,
U smrt skače graničar.

Tekst pesme odnosi se na Srbe koji su služili austrijskog cara. Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor koga svojataju i Hrvati, jer je komponovao i muziku za pesmu „Lijepa naša“, koja je postala himna Republike Hrvatske.

Svojatanje

Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor koga svojataju i Hrvati, jer je komponovao i muziku za pesmu „Lijepa naša“, koja je postala himna Republike Hrvatske
Inspirisao ljude.... Posle govora majora Gavrilovića usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On je bio ranjen, ali je preživeo Inspirisao ljude.... Posle govora majora Gavrilovića usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On je bio ranjen, ali je preživeo

Puk majora Gavrilovića žrtvovan
6. Dragutin Gavrilović rekao je vojnicima da su izbrisani iz brojnog stanja samo da bi ih nadahnuo. Preživeo je osvajanje Beograda i učestvovao u povlačenju preko Albanije I proboju Solunskog fronta

MIT: Major Dragutin Gavrilović i njegov bataljon izginuli su braneći Beograd
po naređenju Vrhovne komande.

ISTINA: Uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u Prvom svetskom ratu, 7. oktobra 1915. godine, major Dragutin Gavrilović održao je govor svojim vojnicima: „Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!“

Poprište bitke

Brojno nadmoćniji 59. austrougarski puk već je bio prešao Savu u podnožju Kalemegdana i počeo da se tu utvrđuje.

Poprište bitke bili su Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojše, prostor Donjeg grada i današnjeg zoološkog vrta. Rastojanje između srpskih branilaca i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 metara. Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Jedino rešenje bilo je da sve srpske jedinice na ovom delu izvrše kontranapad i Austrijance vrate u Savu.

Posle govora majora Gavrilovića, usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On sam, međutim, bio je ranjen.

Nesporna je činjenica da Vrhovna komanda takvo naređenje kojim bi žrtvovala neku jedinicu ni tada, a ni pre ni posle toga - nije izdala. Major Dragutin Gavrilović samo je hteo da nadahne borce.

Uprkos otporu srpskih vojnika, austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine osvojile Beograd i istakle austrougarsku i nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.

Bez borbe

Sam major Gavrilović preživeo je borbe u Beogradu, a, iako ozbiljno ranjen, prevezen je u bolnicu u Čačku. Učestvovao je u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta.

U periodu mira posle Prvog svetskog rata službovao je u Kruševcu, u činu pukovnika, a Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je s delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941.

Umro je u svom stanu na Slaviji, u Beogradu, ubrzo pošto se vratio iz zarobljeništva.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

U ropstvu

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je sa delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941.


Boško Buha bio je dete
7. Maleni bombaš koji je inspirisao generacije pionira rođen je 1923. i imao je 20 godina kad je poginuo, koliko je imao i Gavrilo Princip u vreme atentata

MIT: Narodni heroj Boško Buha, rođen 1926. godine, bio je dete kad je otišao u rat i vrlo brzo postao je jedan od najhrabrijih bombaša. Bio je delegat na Prvom kongresu Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), održanom decembra 1942. godine, u oslobođenom Bihaću. Imao je tada tek šesnaest godina, bio je malog rasta, ali odlučan u nastupu. Kad se popeo na govornicu, jedva se video, ali je svojim govorom izazvao oduševljenje među delegatima: „Ja ću da vam pričam, drugovi, kako mi idemo na bunkere...“, i pričao je kako se on i njegovi drugovi bombaši veru i po vrhovima kuća i kroz dimnjake bacaju bombe na ustaše.

Vrhovni komandant NOV i PO Jugoslavije Josip Broz Tito digao se sa svog mesta i čestitao mu. Tito je Bošku Buhi poklonio sat, koji je on rastavio da bi video kako radi.

Na mestu njegove pogibije nalazi se kameni beleg s natpisom: „Ovde je 1943. godine poginuo pionir, borac i narodni heroj Boško Buha“, a oko spomenika je posađeno sedamnaest borova, jer je imao toliko godina u trenutku smrti.

ISTINA: Boško Buha sin je zemljoradnika iz Nove Gradine, sela iz okoline Virovitice. Godine 1941, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske, njegova je porodica, kao i mnoge druge srpske porodice, pred ustašama izbegla u Srbiju.

U leto 1941. godine stupio je u Mačvanski partizanski odred. Vrlo brzo proslavio se kao jedan od najhrabrijih bombaša II proleterske brigade, u kojoj je bio vođa bombaškog odeljenja. Učestvovao je u borbama u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi.

Poginuo je 28. novembra 1943. godine u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja, kad je s doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom upao u četničku zasedu. Komesar Bogdan je poginuo na licu mesta, a Boško je ubijen prilikom pružanja otpora četnicima.

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. decembra 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja.

U „Maloj Prosvetinoj enciklopediji“, vrlo pouzdanoj kad su takvi podaci u pitanju, piše da je Boško Buha bio „borac-omladinac“ i da je rođen 1923. godine. U rat je, dakle, otišao sa 18 godina, a poginuo sa dvadeset. Toliko je, na primer, imao i Gavrilo Princip.

Njegova hrabrost nije sporna, ali je mit o detetu-partizanu izgradila posleratna propagandna mašinerija.

Ubili ga četnici

Boško Buha poginuo je 28. novembra 1943. u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja, kad je s doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom upao u četničku zasedu