Ovako nešto cinično može samo izreći Hrobatos , jer ovakav besraman tekst nije pišanje po žrtvama tog režima kao što to rade direktne ustaše , nego se Hrobatos prvo ispiša u bocu i onda kaže da ide zaliti cveće sa tom bocom po grobovima žrtava da bi im odao poštu.

Čuj pozitivna strane NDH u vezi jezika ,historiografije i literature?? , da je Hrobatos rekao u vezi prirodnih nauka i tehnologije ne bi ništa bio problem , ali on hvali upravo ono na čega jeste uticala direktno i pod njenom šapom zločinačka ideologija ustaštva.

Kuna nije problem , jer to je naziv za novac i ništa više i nema simboličku fašistiko-zločinačku konotaciju , dok ZDS je doslovno simbol fašizma i zločina.

Ali Hrobatose možeš slobodno maknuti zabranu i uvesti je gde god hoćeš , ali budi pravi ustaša nemoj ove fore "sviđanja" i ove jeftine relativizacije , znaš malo je gadljivo biti takav seronja.

Možda za Srbe jest, no za mene- nije. Osim toga, ustaše nisu bili fašisti, nego njihovi idejni štićenici.

I osim toga- što onda ako je asocijativno povezano s ustašama ? Komunizam je pobio bar 120 milijuna ljudi, pa je niz pojava, asocijativno povezanih s komunizmom, napose ikonografski, općeprihvaćen ili se na to nitk one obazire.

Pozdrav "Za dom spremni" je dio ikonografije Domovinskoga rata, Bojne Čavoglavi, HOS-a, i ne vidim nikakvoga razloga da se to proskribira. Zapravo- super zvuči.

U pogledu kulture, NDH je bila Meka za FNRJ.

U tih nekoliko trusnih godina objelodanjena su takva kapitalna djela kao.

* "Povijest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do 1463.", djelo tima stručnaka, pretisnuto 1991. i 1992 bez hrvatskog imena u naslovu. To je historigrafija najviše razine onoga doba, najbolje djelo o staroj Bosni

* "Povijest glazbe" Josipa Andreisa. Isto, vrhunsko djelo.

* "Poviest hrvatske književnosti do Preporoda" Mihovila Kombola. Prva znanstvena povijest hrvatske književnosti do 1835., pretisnuta 1960ih novosadskim, za razliku od korijenskoga pravopisa kojim je tiskana 1945.

* "Povijest hrvatske književnosti" Slavka Ježića. Isto, vrhunsko djelo, no koje je potisnuto i nije objavljeno ponovo do 1992., kad više nije bilo tako važno budući da je u nekoliko desteljeća, nakon 1971., izašlo više povijesti.

* "Nacrt hrvatske slovnice u poviestnom pregledu" Blaža Jurišića, jedina hrvatska povijesna gramatika do 21. st. i Matasovićeve, a vrijedna koliko i Belićeva za srpski (ili "srpsko-hrvatski"), iz ranih 60ih godina

* "Hrvatska enciklopedija" Mate Ujevića, temelj na kojem je kasnije razvijana jugoslavenska enciklopedistika

* "Biblija", prvi hrvatski moderni prijevod Biblije, sarajevskoga biskupa Ivana Šarića, pretiskivan u inozemstvu, a kasnije u BH pred koju godinu

* romani Čolakovića "Legenda o Ali-paši" i Zvonimira Remete, "Greih" i "Tako svršava", bolji od jugo-romaneskne produkcije 50-ih

* drugdje u kulturi, u NDH su karijeru ostvarili i počeli Ivica Šerfezi, Marija Crnobori, Vojin Bakić ("hrvatski pravoslavac"), zatim sportaši, posebno nogometaši..

http://shp.bizhat.com/Karamatic.html

NDH je bila kulturna Meka, a FNRJ kulturna Sahara u sumjerljivom vremenskom periodu.

Nego je stvar u tom da se jasno kaže da je bilo vrlo kvalitetnih ljudi u ustaškom pokretu, da je bilo boraca za domovinu koji nisu bili nikakvi "zločinci" (samih ustaša je bilo u nekom razdoblju 40.000), te da se ne samo u NDH- toj kulturnoj Meki u odnosu na jugoslavensku Saharu- nego i u ikonografiji ustaškoga pokreta prestane s lovom na vještice i javno kaže da je ta cijela vojska oklevetana. I ne mislim nimalo pisati "nisu svi bili zločinci"- to ne kažem ni za ostale vojske na području Jugoslavije onoga doba. Sve "kolektivne osude" su besmislene: tako je osuđen Waffen SS, s 900.000 vojnika, preko 50% ne- Nijemaca. To je obična farsa pobjednika u 2. svj. ratu koja će nestati, sigurno, zajedno s antifašističkom ideologijom koja je, u ovom stadiju, opasnija po opstanak Europljana nego Hitler i Staljin zajedno.

Koliko pak hrvatska javnost, u kojoj i dalje postoji neki strah od normalnoga prihvaćanja NDH to uopće može, drugo je pitanje. No, zabrana većega dijela ustaške ikonografije može ići jedino sa zabranom komunističke. I to je problem svih zabrana.

U pogledu kulture, NDH je bila Meka za FNRJ.

U tih nekoliko trusnih godina objelodanjena su takva kapitalna djela kao.

http://shp.bizhat.com/Karamatic.html

NDH je bila kulturna Meka, a FNRJ kulturna Sahara u sumjerljivom vremenskom periodu.

Dragi Hrobi, ja sam onomad kod Inkvija identifikovao tri paradigme kada je reč o odnosu prema državi u kontekstu Hitlerove Evrope. Prva paradigma je srpska: Narod i vođstvo svoju postojeću državu izlažu uništenju time što odbijaju bilo kakav, možda i povoljan, pakt sa Hitlerom, jer ne žele sramotu na svojoj istoriji i svom imenu koja bi svakako pala na njih ako bi bili u društvu sa Hitlerom . Druga paradigma je bugarska: da bi se sačuvala postojeća država, pristaje se na savez sa Hitlerom, i dobijaju se određeni benefiti u vidu teritorijalnog proširenja. Treća paradgima je hrvatska: da bi se stvorila država, pristaje se na savez, služenje, ideološki identitet sa Musolinijem i Hitlerom. Pristaje se čak i na odricanje od nacionalih težnji prema teritorijama na Jadranskom moru. Pošto ove paradigme govore o tome šta je za koga moralno prihvatljivo, mi iz njih možemo da razlikujemo i etičke svetonazore spomenutih naroda.
Tako da, uprkos tvrdnji, ili činjenici, da je u NDH bilo kvalitetnih ljudi uključenih u sistem, ostaje ono "što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi" ili parafrazirano: nakaradno rođenu državu, ni nekolicina kvalitetnih pojava i pojedinaca ne ispraviše.
Ne mogu da savetujem Hrvate kakav odnos da imaju prema NDH, ali znam šta bih uradio da Srbi imaju sličan primer: rekao bih da to nije ono što je srpski narod ikada želeo, i da je to grupa izdajnika koji su prezreni u srpskom narodu.
Međutim, vaš upokojeni otac nacije Franjo Tuđman je u svoje vreme izjavljivao da je NDH izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom državom. Možda se pri tom ne misli da hrvatski narod želeo baš takvu državu, saveznicu Hitlera i Musolionija, nacifašistiku, ali eto, tada se samo to nudilo pa je hrvatski narod rekao "daj šta daš"!

Mislila sam zalijepiti sličicu pinokia kako mu raste nos. Medjutim za ovakvu notornu laž to bi bilo suviše bezazleno i djetinjasto, pa ću te jednostavno pitati " je li te imalo sramota nebuloza " - osobito ove crne? I Crvene.

paradigma je srpska: Narod i vođstvo svoju postojeću državu izlažu uništenju time što odbijaju bilo kakav, možda i povoljan, pakt sa Hitlerom, jer ne žele sramotu na svojoj istoriji i svom imenu koja bi svakako pala na njih ako bi bili u društvu sa Hitlerom

Moram izraziti divljenje kako si vešto uspela da izbegneš opasnost da deluješ detinjasto.

Ovo je zaista zrelo i ozbiljno: ne pokazati da razumeš na šta sam uopšte mislio u rečenici koju si citirala; i ne demantovati nekim kontraargumentom to na šta sam mislio.

Trebalo bi ga ostaviti kao službeni pozdrav HOS-a kojeg bi trebalo pretvoriti u ogranak teritorijalne obrane uz već tri postojeće grane OSRH-a.

Dobro, sad je malo jasnije. No, ako bi ovaj argument bio ključan u osporavanju onoga što sam naveo u "sramnoj" rečenici, ta ista rečenica, da ne bi bila sramna, trebalo bi otprilike da glasi ovako:
Srpski narod je 1941. i(li) neku godinu ranije težio da stvori državu kakva je bila Nedićeva, i kad je Hitler to omogućio srpskom narodu, ovaj je bio mnogo srećan. Čak je u znak zahvalnosti formirao dobrovoljački korpus.

Može li tako?

I sam general HOS-a, Ante Prkačin, bez ikakvih problema kaže da su Srbi bili antifašistički nastrojeni, jer je Hitler podelio Srbiju.

Od 16,700 Židova u Srbiji i Banatu, 15,200 je ubijeno.Sveukupno, procjenjuje se da je otprilike 80,000 - 100. 000 ljudi ubijeno u koncentracijskim logorima diljem Nedićeve Srbije od 1941. do 1944


U suradnji s Nijemcima četnički vojvoda Kosta Pećanac Milan Nedić (koji je sebe zvao "srpski Pétain") je gotovo sve djelove postojećeg srpskog državnog aparata stavio na raspolaganje nacistima. Pogotovo srpska policija je pomagala nacistima primjerice pri uhićenjima Židova.
Več u kolovozu 1942. general Alexander Löhr Srbiju je proglasio "Judenfrei" (nacistički izraz za područje očišćeno od Židova).

Od 16,700 Židova u Srbiji i Banatu, 15,200 je ubijeno.Sveukupno, procjenjuje se da je otprilike 80,000 - 100. 000 ljudi ubijeno u koncentracijskim logorima diljem Nedićeve Srbije od 1941. do 1944



BANJICA
Koncentracijski logor Banjica osnovan je u srpnju 1941., a zatvoren je u rujnu 1944. na prostoru vojarne Jugoslavenske vojske. Logor je imao dvije sekcije u kojoj je jedna bila u nadležnosti Srpske policije, dok je drugi dio bio u nadležnosti Gestapoa. Prvi zatvorenici dovedeni su 9. svibnja 1941..i zatvorenici bili su: Židovi, Romi, a od 1941. kada je Beograd proglasen Judenfrei uglavnom protivnici Nedićevog režima, vecinom zarobljeni partizani i srpski komunisti. Banjica je bio sabirni i egzekucijski logor. Mnogi zatvorenici iz Banjice bili su prebačeni u druge koncentracijske i radne logore koje su Nijemci držali pod svojom kontrolom u okupiranoj Europi. Broj žrtava procjenjuje se na između 27.000 do 80.000, no broj nikada neće biti poznat zbog toga što je mnogo dokumentacije bilo uništeno 1943., a i mnoga tijela koja su bila pokopana na području logora bila su prebačena na druga mjesta ili su bila uništena.



SAJMISTE
Logor Sajmište nalazio se na lijevoj obali Save u dijelu današnjeg Beograda gdje se nalazio sajamski prostor 15.000 m² koji je bio izgrađen 1938. Formalno je taj teritorij pripadao Zemunu i NDH, no logorom je tijekom rata upravljao njemački SS te su u njega dovodili ljude s područja tadašnje Nedićeve Srbije.
Nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije poslije kratkog rata, Nijemci prvo preuređuju Sajmište u zatvor, a potom 1942. pretvara se u koncentracijski logor. Ovaj logor koristi se za ubijanje: antifašističkih Srba, Židova, Roma, zarobljenih partizana i ostalih protivnika režima, uglavnom iz Beograda, koje je srpska vlast uhićivala i slala u logor.

Židove u Srbiji nisu hvatali i ubijali samo Nijemci, nego i srpska policija, Nedićevi dobrovoljci i četnici.
Procjenjuje se da je kroz logor prošlo oko 100.000 zatvorenika od kojih su mnogi odvedeni u druge logore po okupiranoj Europi, dok je izravno u logoru ubijeno oko 48.000 zatvorenika. Logor je radio sve do rujna 1944. Broj žrtava odredila je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača koja je objavila svoj izvještaj br 87 u listopadu 1946. Spomenik SRPSKIM žrtvama iz koncentracijskog logora Sajmište postavljeno je 21. travnja 1994., djelo akademskog kipara Miodraga Miše Popovića, dok spomenik OSTALIM žrtvama ovog logora još ne postoji







ZIDOVSKE NOVINE

 

«Leider gibt es auch in Serbien Antisemitismus»

 

 



Graffitis «Jüdische Parasiten - raus aus Serbien!», neonazistische Organisationen wie

«Nationale Ordnung», Buchpublikationen mit Titeln wie «Jüdische Verschwörung gegen Serbien» oder «Warum ich Adolf Hitler bewundere» und ähnliches mehr findet sich allerorten in Serbien, im 60. Jahr nach dem Ende des Zweiten Weltkriegs.

Zu Beginn des Kriegs gegen Jugoslawien im März 1941 zählte die Jüdische Gemeinde der Hauptstadt Belgrad 11.870 Mitglieder. Im Krieg wurden über 10.500 getötet - von den deutschen Besatzern, ihren Helfern des serbischen Nediç-Regimes und dessen «Spezialpolizei», von deren Untaten 15.000 Dossiers im Belgrader Historischen Archiv zeugen. Wie viele Juden es heute in Serbien gibt, weiß niemand. 

Wer von der Belgrader Flaniermeile Terazije in Richtung Donau und Kalemegdan-Park schlendert, kommt an der Kralja-Petra-Straße vorbei. Im Haus Nr. 71 residiert der Verband Jüdischer Gemeinden Serbiens und Montenegros. Zu dessen Vorstand gehört der Publizist Aleksandar (Aca) Lebl. Der vitale, temperamentvolle ältere Herr ist eine lebende Enzyklopädie der Geschichte der Juden Jugoslawiens, Serbiens, Belgrads und Dorçols - des jüdischen Viertels der Hauptstadt, das noch sympathisch altertümlich anmutet. Obwohl einige alte Gebäude fehlen, etwa die Stara sinagoga, die 1952 abgerissene Alte Synagoge. Vor allem aber fehlen die jüdischen Handwerker, Händler und Wirte, die einst den besonderen Charme von Dorçol ausmachten.

Mit Aleksander Lebl sprach unser Korrespondent Wolf OSCHLIES.

 

Ich bin als Jude dem Holocaust entkommen, weil ich im Krieg rechtzeitig aus Belgrad in die italienische Besatzungszone des okkupierten Jugoslawiens geflüchtet bin, nach Dalmatien. Dort wurde ich interniert, im Lager auf der Insel Rab waren noch weitere 3.500 Juden. Später war ich im Jüdischen Bataillon der Partisanen, 240 Angehörige hatte es, etwa 100 sind gefallen. Eigentlich waren wir Juden eine relativ kleine Truppe unter den Partisanen, aber deren Sanitätsdienst haben vorwiegend Juden versehen. Auch bei uns im Lager gab es auffallend viele jüdische Ärzte.

Ich bin von Beruf Journalist. Meine Funktion im Verband der Jüdischen Gemeinden Serbiens und Montenegros ist die Leitung der Kommission zur Beobachtung des Antisemitismus. Außerdem redigiere ich das monatliche Bulletin des Verbands.

 





Wie viele Juden lebten vor dem Weltkrieg in Serbien, wie viele sind es heute?

Vor dem Krieg lebten hier meines Wissens ungefähr 35.000 Juden, von denen rund 85 Prozent umkamen. Ganz exakte Zahlen kennt niemand. Die Überlebenden sind zum größten Teil nach Israel gegangen. Von 1948 bis 1952 sind sehr viele Juden ausgewandert. Bitte, fragen Sie mich nicht, wie viele es heute sind - das weiß keiner genau.

 





Srpski dobrovoljački korpus (njemački: Serbisches Freiwillingenkorps) je bila kvislinška vojna formacija koja je tokom drugog svjetskog rata u okupiranoj Srbiji pod komandom Wehrmachta vodila borbe protiv partizana.

Do 15. veljace 1942 zbora dosegao snagu od 172 časnika i 3513 ljudi, što je vrlo blizu planirane snage za pet bataljuna. (7) Čim sastavne jedinice su doveli do snage, odmah su bili raspoređeni za anti-partizanskih operacija protiv Titovih snaga u središnjoj i sjevernoj Srbiji. 1942 partizani su pretrpjeli tolike poraze u Srbiji, odluka je donesena od strane Tita prenijeti taktički naglasak na sjever u Hrvatskoj. Tijekom 1942, njemačke okupacijske snage i razni autohtoni teritorijalne formacije u Srbiji, od kojih je dobrovoljački korpus jedan, bili angažirani u zaštiti industrijske resurse i čuvajući linije komunikacije. Nekoliko značajnih akcija dogodila, a žrtve su bili svjetlo. 

Korpus je bio zloglasan po zločinima nad stanovništvom, posebno Jevrejima i Romima, partizanskim ustanicima i pripadnicima pokreta otpora.

Korpus je 1944. zvanično postao Srpski dobrovoljački SS korpus (njemački: Serbischer SS-Freiwilligen Korps).

Srpski dobrovoljački korpus je bio angažirani u operacijama protiv 2. i 5. divizije NOVJ pri njihovom prodoru u zapadnu Srbiju u proljeće 1944. i u operacijama u Toplici i Jablanici u ljeto 1944. Tada je osnovan je i Crnogorski dobrovoljački korpus Pavla Đurišića, ukupne jačine oko 3.800 vojnika, po ugledu na SDK.

 

29. travnja, kao Titove snage su zatvaranje na tršćanskoj području, general Damjanović izdao naloge za 1. i 5. pukovnija prijeći u Italiju, gdje je 5. svibnja u gradu Palmanova (31 km sjeverozapadno od Trsta) između 2,400 i 2800 SFK muškaraca predao Britancima. (28) 
 
Ljudi koji pripadaju drugim tri pukovnija doživjela manje prijatan sudbinu. Kretali su se sjeverno od područja u Ljubljani u Austriji i predali se Britancima na Unterbergen na rijeku Dravu, 12. svibnja 1945. 20 dana kasnije ove 2418 ljudi bili predani Titovim partizanima. Neki pogubljeno gotovo odmah u Gottschee šumi, dok su ostali bili odvezli zajedno s 10.000 slovenske domobranaca na zloglasnom logoru svetoga Vida, u blizini Ljubljane. 

Ustaštvo i komunizam su fenomeni nastali u Drugom svetskom ratu. Moje pitanje nije retoričko, nego konkretno, i molim svakog Hrvata koji je upućen da mi odgovori: ima li neka treća, neka srednja tradicija i ideja, oko koje bi se nacija složila, ili su Hrvati spali na te dve: ustaštvo i partizanstvo? Ne mora to biti nešto veliko, ali neka bude neka pozicija, neki temelj, iz koje bi se kritikovala ova dva ekstremna puta? Šta znam, postoji li "mačekovština" i šta bi to bilo?