dobro je u nas s obzirom kako je u 90% svita, ne mogu svi bit norveška

Problem je samo što mi nismo dovoljno pametni
da skontamo što raditi...

+++++++++*+++++++
Odlično.Znači glupi smo.Ima istine.
Šta još.?

Ima tu i teorije zavere al ima i onog:Malo nas je al smo ***.
Dugo traje propast,.

Spasa nam nema , al propasti necemo

markan se ne bi složio
al ja bi, idu stvari na bolje

Slobodan Danko Popović (1928—2009): "SRBIN
NA ISPITU"
Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a
nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli,
zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je
uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se
kome su smetali nezavisni ljudi.
1.
Sve što je švajcarsko u Srbiji je uvek imalo
izuzetan ugled i cenu. Naročito su cenjene
švajcarske krave i švajcarski satovi.
Uistinu, malo je u nas bilo krava koje su nazivali
"švajcarskinjama". Kakve su stvarne veze te
srpske švajcarskinje imale na švajcarskim
kravama, ne znam. Sa sigurnošću mogu tvrditi da
su švajcarskinje krave bile lepše, i veće, i teže i
da su davale više mleka nego naše, srpske krave.
Doduše, za sve te svoje osobine "švajcarskinje" u
Šumadiji tražile su i posebne uslove. Tražile su
bolju ishranu, bolje negovanje nego srpske krave,
ali to nisu bili razlozi što su "švajcarskinje" u
Šumadiji, ipak, bile u manjini. Razlozi su istorijski.
Može se reći da je sećanje na istorijske događaje
vezivalo Srbina za domaće goveče. Ja sam kao
dete o tome razgovarao i sa svojim dedom.
Naivno sam ga pitao zašto u Srbiji sve krave nisu
švajcarske.
Moj deda, u to vreme dovoljno star i dovoljno
dokon da bi razgovarao sa detetom, odgovorio mi
je vrlo ozbiljno: švajcarske krave su za Francusku,
za Nemačku, ili za neku drugu srećnu zemlju. Moj
deda nije bio u Švajcarskoj, ne verujem da je
štogod o toj zemlji pročitao, ali je bistri
šumadijski seljak prosudio da "švajcarskinje" nisu
za njegovu zemlju. Švajcarske krave, kaže, ne bi
izdržale ono što izdržavaju srpske krave. Moj
deda je detetom, kaže, slušao priče o srpsko-
turskim ratovima 1876. i 1878. I tada je Srbija,
zajedno sa vojnicima, poslala na front i volove.
Srbi su nosili puške, volovi su vukli topove i
provijant. Kod kuća, na njivama i putevima, u
poslu, u jarmu, volove su zamenjivale krave (ko bi
drugi) a muškarce su u teškim poslovima
zamenjivale srpske žene — majke, sestre i
supruge ratnika. Srpski volovi su delili sudbinu
srpskih ratnika, a vraćali su se kućama čak ređe
nego njihovi mnogostradalni vlasnici i ratni
drugovi. Dedin otac je kao vojnik 1886. u srpsko-
bugarskom ratu bio na istom položaju sa svojim
volovima. Kod kuće su dedinog oca i volove u
teškim muškim poslovima zamenjivale žene i
krave.
Pradeda se iz rata vratio, volovi nisu. Isti udes se
ponovio i 1912. u I balkanskom ratu i 1913. u II
balkanskom ratu. I 1914—1918. u I svetskom
ratu. Deda je nosio pušku, volovi su vukli furaž i
topove. Godine 1941. ja sam u rat otpratio i oca i
volove. Volove, Belju i Šaronju, nikada više nisam
video, otac je bio zarobljen i vratio se, hvala
Bogu.
Ogroman teret ratova koji su odnosili muškarce i
volove podnosile su srpska žena i srpska krava. I
terete mirnih razdoblja najviše su osećale srpska
žena i srpska krava. One su rađale vojnike i
volove za buduće ratove. Srpske su krave otelile i
one stotine hiljada volove koje je Srbija prodavala
radi kupovine topova i drugog oružja.
DOBRA STOKA I JOŠ BOLJA DRŽAVA
2.
Nedavno sam u jednom švajcarskom selu u
kantonu Lucern sreo jednog mog zemljaka.
Zemljak mi se hvalio uslovima koje ima na radu u
Švajcarskoj, naravno, najviše se hvalio zaradom.
Ime svoga zemljaka ne smem pominjati — ima u
pitomoj Šumadiji kuću sa više dobrih zgrada
(neke je zgrade ovih godina podigao parama
zarađenim u Švajcarskoj) ima zemlju i vinograde
kakvih u Švajcarskoj ne može biti, ima u Šumadiji
i roditelje onemoćale, ima i decu. Moga zemljaka
neću ovde imenovati i zato što on u Švajcarskoj
radi u štali, u tuđoj štali, pere repove tuđim,
švajcarskim kravama. Doduše, zemljak mi nije
zabranio da mu ime spomenem. Naprotiv, kazao
je: ako budeš pisao, pomeni me. Neka se zna da
ja nisam ostavio svoju zemlju i svoju stoku zato
što ih nisam voleo. Ja nisam probisvet. Moje
prisustvo ovde nije moja sramota, sramota je
državna. Država neka se stidi što ja više
zarađujem kao sluga u tuđini nego kao domaćin u
svojoj zemlji, na svojoj imovini.
U razgovoru sa zemljakom čuo sam mnogo
pohvala o Švajcarskoj, o švajcarskim kravama i
pašnjacima. Moj zemljak mi je pokazivao planinu
Pilat. Visoka je i okomita planina, kaže zemljak,
ali je puna krava i druge stoke. Mleko se sa
planine spušta žičanom železnicom.
I u našoj otadžbini bilo je dobrih srpskih, a
pomalo i švajcarskih krava. (Sada je i naših
malo). Bilo je i na našim planinama divnih
pašnjaka, mislim se, ali su opusteli. Mogli bismo
ih imati opet, ali, prvo treba imati državu kako
treba. Ne vredi stoka bez države.
Moj zemljak je, kaže, kao sluga video mnogu
dobru stoku, ali i još bolju državu, Švajcarsku.
Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a
nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli,
zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je
uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se
kome su smetali nezavisni ljudi.
3.
U razgovoru sa zemljakom dolazim do zaključka
da su razlike između švajcarskih krava i srpskih
krava, ipak, mnogo manje nego što su razlike u
odmosima koje prema kravama imaju države
Švajcarska i Srbija.
U Švajcarskoj izlazak krava iz sela i gradova (da,
i gradova) na planinske pašnjake se praznuje. Još
veća se svečanost priređuje kad se krave vraćaju
u sela na zimovanje.
U Švajcarskoj kravs se poštuju, one hrane
Švajcarsku, a Švajcarska za to nagrađuje i njih i
njihove vlasnike. U Srbiji sada važi pravilo: ako ne
znaš kako ćeš postati siromah, zapati dosta
krava.
U Švajcarskoj se čovsk ponosi kravama i krave se
mogu ponositi Švajcarcima koji kupuju njihovo
mleko. Švajcarci poštuju ne samo krave nego i
ljude koji neguju krave.
POŠTOVANJE ZA KRAVE I LJUDE
Švajcarska deca u najmodernijim, najlepše
uređenim gradovima od malih nogu upoznaju se
sa kravama — one pasu takoreći na domaku
centara gradova; u našoj zemlji, u našoj seljačkoj
zemlji, ni izbliza nije tako. U doskora seljačkoj
Srbiji ima dece koja ne znaju šta je krava, ni šta
je vo, iako njihove babe i njihovi dedovi još mirišu
na balegu. Mit o selu i seljacima ruši se u nas
bez presedana i bez prestanka, poodavno.
4.
Švajcarske krave ne smetaju prekrasno uređenim i
prečistim gradovima Švajcarske. Usred Ciriha
mogu se videti krave kako pasu. Pasu u blizini
najvećih svetskih banaka, u blizini najvećih i
najskupljih trgovačkih centara u kojima su se
snabdevale i naše vladarke.
Švajcarske krave ne smetaju prebogatoj
Švajcarskoj, naprotiv, one ulepšavaju, uljuđuju
svoju okolinu, unose u nju mir i spokojstvo, miris
otvorene, bezazlene sigurnosti.
Učinilo mi se da Švajcarci imaju blag i pitom
pogled, sličan pogledu njihovih krava. Moja stara
majka mi je potvrdila da sam u pravu, da ljudi u
blizini mnoštva krava imaju pitom, otvoren
pogled. I naši su ljudi tako gledali dok je u nas
bilo dosta krava i mleka, kaže moja majka; ali,
našim ljudima više pogled nije takav, naši ljudi
gledaju prestrašeno i unezvereno.
Švajcarcima krave ne smrde. One svojim
sunarodmicima mirišu na mleko. Mirisi krava i
balega, dabome, za Švajcarce su samo siguran
znak da Švajcarska ima mleka u izobilju. Našim
skorojevićima po Srbiji krave smrde, zato su i
zabranili držanje krava čak i po srpskim
varošicama, koje se po urbanizaciji ne mogu
meriti ni sa švajcarskim selima. Našim vlastima u
Srbiji krave smrde i kad ih nema. U Interlakenu,
međutim, ne smrde krave, čak ni najbogatijim
turistima iz čitavog sveta. U ovom turističkom
centru svetskog glasa i ugleda nema nijedne
poflekane fasade, nijednog prljavog izloga i
prozora, nijednog prosutog kontejnera, nijedne
bačene hartije na travnjacima, nijednog opuška na
pločnicima, nijednog psa lutalice, nijedne mačke
koja ne zna čija je, ali krava ima, krave pasu na
bujnim pašnjacima.
U Interlakenu sam čuo priču o jednom Srbinu koji
je pre nekoliko godina tražio švajcarsko
državljanstvo i zbog toga, prema švajcarskim
propisima, izašao pred žitelje ovoga grada na
ispit, na neku vrstu upoznavanja i provere. Jedan
Švajcarac meštanin pitao je Srbina kandidata za
švajcarsko državljanstvo da li ima nešto što se
Srbinu u Švajcarskoj ns sviđa. Sve je divno u
Švajcarskoj: i državno uređenje i opštinska
uprava, izborni sistem, baš sve, a naročito mu se
sviđalo, rekao je Srbin, što u Švajcarskoj nikoga
ne hapse za mišljenje iskazano ili napisano;
sviđalo se Srbinu što se u švajcarskom bogatstvu
i izobilju niko ne busa u prsa da je izbavitelj i
usrećitelj Švajcarske i Švajcaraca. U zemlji koju
sam napustio — kazao js Srbin — nije tako. U
zemlji iz koje sam došao ne može da se diše od
izbavilaca i usrećitelja. Ali, Švajcarci nisu bili
zadovoljni odgovorom ispitanika. Tražili su od
Srbina da se izjasni — ne može na svetu postojati
zemlja u kojoj se ničemu ne može zameriti. Znaju
i Švajcarci da raja na zemlji nema nigde, pa ni u
Švajcarskoj. Uvek može biti bolje i lepše, pa i u
Švajcarskoj. Zato su nagonili Srbina kandidata za
švajcarsko državljanstvo da kaže šta je to u
državi i švajcarskom načinu života što bi se
moglo poboljšati, šta bi trebalo uraditi tako da
Švajcarska bude još bolja i još lepša.
UVREDIO SRBIN ŠVAJCARSKU
Nesrećni Srbin se setio krda krava koja pasu u
blizini centra grada pa je rekao da mu, eto, te
krave pomalo smetaju. Smatrao je Srbin da je
bolje ako mu se nešto i ne sviđa da to ne ide na
adresu države i Švajcaraca nego da to veže
kravama za repove. I, pao Srbin na ispitu.
Krave su ovde otkad znamo za sebe, obrazložili
su Švajcarci svoju odluku — a vi ste ovde od juče;
bez novog državljanina možemo, bez krava ne
možemo. I tako nisu Švajcarci dozvolili Srbinu u
isto državljanstvo sa svojim kravama. Uvredio
Srbin Švajcarsku. I njezine krave.
Ovim povodom razmišljam o našim nesretnim
srpskim kravama. Iz naših preprljavih gradova, iz
gradova čiji se krovovi i fasade raspadaju, iz
gradova u kojima se mogu videti gomile smeća
rasturene pored kontejnera po kojima sirotinja
brlja, prevrće, traži nešto, uzima i jede — iz takvih
naših gradova i palanki krave su proterane,
zakonski. Našim vlastodršcima i zakonodavcima
ne smetaju paščad lutalice namnožene u
Beogradu, kao za zemana Sulejman-paše-
Skopljaka, našim vlastodršcima su smetale krave.
Ne smeta im mnoštvo prosjaka na svakom mestu
— smetale im krave. Ne smetaju im agonično
prepuni, dotrajali autobusi gradskog prevoza —
smetale im krave. Znam koliko su samo u mom
rodnom gradu urbanisti i vlastodršci učinili napora
da se proteraju krave tobože i zbog saobraćaja. U
Švajcarskoj krave ne smetaju prekrasnim, čistim i
novim automobilima, besprekornim autoputevima
i mnogo gušćem saobraćaju — smetaju našim
olupinama i krtnijama koje se po ružnoći i
dotrajalosti ne mogu porediti ni sa onima koji su
odavno na otpadima i automobilskim grobljima po
Švajcarskoj.
Međutim, u poslednje vreme — objašnjavam
zemljaku — izgleda da su se naše srpske krave
opametile. Rešile srpske krave da ne daju mleko.
Neće više da podnose da se preko njih, preko cene
mleka eksploatišu njihovi vlasnici. Neće više krave
da budu glavni činilac održavanja režima koji im
nije naklonjen. Hoće da daju mleko svinjama — ne
daju ga gradovima i palankama iz kojih su
proterane, u kojima su omalovažene.
5.
Srpske krave imaju sličnu sudbinu kao i srpski
vlasnici krava — njih se stide u Srbiji, čak i
dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci,
uzorpatori, koji su na vlasti bez prave legitimacije.
Eto, i oni sebi dozvoljavaju da se stide. Ne smeju
da se stide pred narodom, stide se krava.
U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je
bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka,
nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju
stvorilo i proslavilo — seljačko je. Nekada su prvi
ljudi u Srbiji sa razlogom i ne bez ponosa isticali
svoje seljačko poreklo. Na primer — Paštrmci,
Resavci, Dobrače, Lapovci, Garašani, Lunjevice,
Blaznavci i mnogi drugi. Ne zbog toga da bi
imitirali plemstvo u feudalnim carstvima, nego da
bi istakli svoj koren u narodu, a to znači ugled,
junaštvo i poštenje, čist obraz i dobru narav.
OMALOVAŽAVANJE NAŠEG SELJAKA
Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog
seljaka (naravno, i njegove stoke, u prvom redu,
rogate stoke). Seljaštvo je izlagano ruglu i
podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska
inteligencija i, naravno, gradsko stanovništvo, čak
i oni čiji su roditelji ostali da budu seljaci i da se
sahranjuju u svojim seoskim grobljima. Čim su
srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih
"gedžama", "gegulama" i zaturili ih kao moralni i
politički činilac. Potcenjivanje i omalovažavanje
srpskog seljaštva se nastavlja i sada kada bi selo
moglo da ublaži teret nezaposlenosti. U rušenju
"kulta seljaštva" najviše su se isticali seljaci koji
su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i
kabinete. Oni su u tome učestvovali iz ideoloških
razloga, ali i iz moralno psiholoških. Kad su štale
zamenili kabinetima i kancelarijama, zavojštili su
protiv onoga što su bili. Srpski seljaci i srpske
krave propištali su majčino mleko. Seljacima i
kravama svetili su se čobani na visokim
položajima u državnom aparatu. Seljaci su bežali
sa svojih njiva, iz svojih sela, krave su nestajale,
samo vladajući nisu napuštali svoje položaje.
Deca su ostajala bez mleka, za to niko nije
odgovarao, nije pala i jedna vlada — i što bi, oni
su zgrešili prema deci, nisu prema Partiji.
6.
Poznavao sam mnoge predstavnike vlasti
seljačkog porekla, mnoge moje zemljake. Nisam
mogao da se otrgnem utisku da su se po nekom
skrivenom osećanju potrebe trudili da unište sve
što ih podseća na ono što su nekad bili. To smo
mi sa sela dobro osetili i u Beogradu. Naši bivši
čobani su se klonili nas koji smo došli iz njihovog
kraja. Mi smo njih podsećali na kaljave opanke, na
obojke pune zemlje. Oni su za sebe odabrali
društvo u bivšim starogradskim kućama, družili su
se sa onima koji nisu u raskvašenim opancima
prelazili preko uzorane njive, niti bosi preko
strnjišta sa ostrugom, koji nikada nisu ugazili u
balegu (što je ideal seljaka kad ga sudbina
odvede u grad i da mu vlast). Nas su izbegavali,
mi smo ih podsećali na njihovo poreklo, na
prošlost koje su se oslobodili. Podsećali smo ih
na krave od kojih su pobegli, kojima više nisu ni
hteli ni mogli da se vrate. Naravno, ovo je tek
mala i slaba uteha za srpske krave. Pogotovu ako
se njihova sudbina i dalje upoređuje sa sudbinom
Švajcarskih krava.
7.
Švajcarske krave mogu da budu zadovoljne čak i
svojim položajem u srpskoj literaturi. U svakom
slučaju, zadovoljnije nego srpske krave. One su
preko KOMADIĆA ŠVAJCARSKOG SIRA (koji je
pravljen od njihovog mleka) prisutne u srpskoj
literaturi, srpske krave nisu. U srpskoj literaturi
nema srpskog sira, ni komadića. Da li je to do
literature, ili do mleka srpskih krava. Verovatno da
bi bolji pisci napravili nešto i od mleka srpskih
krava, mislim na pisce koji bolje poznaju život
svog naroda. Srpski su se pisci distancirali od
srpskog sira, nisu ga uveli u literaturu. Verovatno
su se bojali da ne ispadnu prosti i provincijalni,
zaboravili su da je velika ruska literatura puna
ruskih jela i pića. Slično je i sa velikom
francuskom literaturom.
ŠVAJCARSKA GOVEDA NIKO NE OBMANJUJE
8.
Sve švajcarske krave nose zvona i medenice. To
Švajcarcima ne smeta, naprotiv, zvona i medenice
utiču da švajcarske krave bolje jedu — uz muziku.
Čitava Švajcarska bruji od muzike zvona na
govedima. To se objavljuje da je Švajcarska
otadžbina i država švajcarskih krava. U nas nije
tako, naša goveda ne nose zvona — njima je
odzvonilo.
9.
Na švajcarskoj politici prema kravama zasniva se
stabilnost vlade — u nas mogu političari da
pomore stoku, kao što su i činili — dlaka im neće
faliti s glave, važno je da su uz politiku SKJ, da
su na Titovom putu.
Srpske krave ne nose medenice. To Srbima
smeta. Ovako, manje ih čuju, manje znaju za njih.
Srbi se postiđuju medenica, ne stide se afera pod
istim imenom.
10. Švajcarska goveda niko ne obmanjuje, a
srpska redovno, to čini srpska država, institucija
koja bi morala da ih štiti. Ne znam da li je to tako
zato što je srpska politika antiseljačka, zato što
srpski seljak mora i može sve da podnese, ili je to
zbog toga što je srpska država slaba, siromašna
(a siromašna je ne od Boga nego zbog slabe i
naopake politike). Koliko puta su moji Šumadinci
pokušali saradnju s državom. Eno, puna je
Šumadija štala, velikih kao škole. I većih, ali
praznih. Koliko su puta moji Šumadinci utovili na
stotine bikova, pa kad treba da ih prodaju — niko
neće da im otkupi tovljenike. Ili im obaraju cenu.
Hoće teletinu i junetinu za bagatelu. Hoće da
seljaci rade džabe. Za seljaka i njegove krave
nema para, za ministre i diplomate neće, neće
niko, za činovnike, i za političare koji bez
prestanka drobe o revoluciji i o socijalizmu ima
para ko u pesmi: išti blaga koliko ti drago.
A sad se i goveda osvestila (opet sličnost s
narodom). I pobunila. Krave ne daju mleko. Telad
odbila da rastu u socijalizmu, bikovi neće džabe
da ginu po klanicama.
11.
Švajcarske krave nemaju nikakvog moralnog —
psihološkog opterećenja. Njihove babe i prababe
nisu preživele zemljoradničke zadruge — ne nose
strahove totalitarnog društva, ne snose posledice
besmislica koje ga prate. Ne pate od nepoverenja
u zemlju i ljude kojima pripadaju. Švajcarske
krave žive u slobodnoj i demokratskoj zemlji,
njihovu rodbinu (volove, telad, junad) niko ne
poteže sekirama i ne oslepljuje kao što je to
slučaj sa stokom Srba na Kosovu i Metohiji.
Švajcarska stoka ima svoju dobro uređenu državu
koja je štiti i pritiče joj u pomoć. Srpska stoka
nema takve države. A stanovništvo?
12.
I moj zemljak je, kaže, imao švajcarske krave u
Srbiji, ali ne sme to nikome da kaže u
Švajcarskoj. Pogotovu ne sme to da kaže
Švajcarcu, svome gazdi. Ne sme reći ni da u Srbiji
ima štalu za dvesta teladi, da je moderno
uređena, sa jaslima na traku i sa pojilicama, ne
sme da govori o svom vinogradu, o voćnjacima
kakvih nije video u Švajcarskoj. Duša mu, kaže,
gori, želeo bi da bar govori o tome. Ali ne sme,
strah ga je da će ga, ako kaže šta je sve ostavio,
Švajcarci upitati zašto je došao u Švajcarsku,
zašto se ne vrati kući, imovini, tamo gde su
njegovi rođaci i prijatelji, gde se govori njegovim
jezikom, gde je njegova crkva.
Ne treba da se stidi toliko — pokušavam da
utešim zemljaka, nekadašnjeg domaćina
šumadijskog — pomisli šta bi se desilo
Švajcarskoj, njenim kravama i njenom narodu da
su, nedaj Bože, njima vladali oni koji su vladali
našom otadžbinom, da li bi oni izdržali u
poluvekovnoj vladavini najsavršenijih i
najbestidnijih obmana i laži.
A mi smo, ipak, izdržali, zemljače, izdržala je na
muke i patnje naviknuta Srbija, izdržao je srpski
krstonosni narod.
Danko Popović, juni, 1990. godine

Zašto propadamo dovloljno je uzeti samo kartu i vidjeti đe se Balkan nalazi u Europi.
Onda BIH uzmimo za primjer. Ona se graniči sa Srbijom Hrvatskom i Crnom Gorom.
Hrvatska se graniči sa Italijom. Ko ne bi želio biti komšija Italiji? Odmah si otvoreni Svijetu. A čemu je BiH otvorena ona je hermetički zatvorena sa tri države.

A Svajcarska ona nije okruzena?A Norveska sa svojim polozajem skoro na severnom polu.

Ova tema je prava slika foruma danas, 2 normalna posta gospodina Bobovca, tema manje više dobro postavljena, više manje nego više, i ostalo joe enter, korrisnik i slični i njihove umotvorine...