Isti qrac drugo pakovanje.
ni jedni ni drugi nam dobroga ne zele

Принципова кућа до Видовдана у новом руху
Принципова кућа до Видовдана у новом руху08.03.2014 11:20 | Ведрана Кулага
Нови Сад - Обнова родне куће Гаврила Принципа у селу Обљај код Босанског Грахова требало би да почне већ почетком идућег мјесеца, а за радове је на донаторској вечери која је одржана у Новом Саду обезбијеђено 30.000 марака.

Донаторско вече је у четвртак увече организовало Удружење грађана "Принцип српски" из Новог Сада. Они вјерују да ће обновљена Принципова родна кућа бити отворена до 28. јуна, када се навршава 100 година од атентата у Сарајеву када је Принцип пуцао на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда.

Предсједник удружења "Принцип српски" Милан Балаћ рекао је "Гласу Српске" да је новац за обнову обезбијеђен и да су се донаторској вечери одазвали бројни новосадски привредници, као и људи чије је поријекло из Грахова и околине.

- Морамо да сачувамо успомену на Гаврила Принципа. Постоје страни и домаћи елементи који нису пријатељски настројени према њему и који настоје да га прогласе скоро терористом. Он је једна историјска личност, јунак српског народа и човек који је променио мапу Европе у то време. Наша обавеза и дужност је да то урадимо - рекао је Балаћ.

Потпредсједник удружења Борко Илић рекао је окупљенима на донаторској вечери да се акција наставља.

- Свједоци смо тога да се све више минимизира улога Принципа и да се у Сарајеву гради спомен-плоча принцу Францу Фердинанду те сматрам да је наша дужност била да радимо на очувању лика и дјела Гаврила Принципа - рекао је Илић.

Принципова кућа у Обљају сравњена је са земљом 1995. године, када је изгорио и музеј са експонатима, а ватра је однијела и оригинални план атентата на аустроугарског престолонасљедника Фердинанда.

Рођаци Гаврила Принципа истичу да је обнова куће усправљање споменика јунаку којег слави не само српски род него и остали који су Аустроугарску сматрали окупатором те да представља постављање камена темељца за будуће нараштаје, који ту треба да нађу своје уточиште.

Такође, за 28. април, на дан Принципове смрти, планиран је парастос њему и његовим родитељима Марији и Петру. Парастос ће бити служен на гробљу Мраморје у Грахову.

Макић
Начелник општине Грахово Урош Макић изјавио је да општина већ дуго озбиљно ради на стварању услова за обнову куће. Новац је, каже, обезбијеђен и преостаје да крене обнова.

- Почетак градње зависиће од временских услова - рекао је Макић

Svaka cast,ipak je Princip junak cijele Bosne,ne mogu vjerovati da neko moze njega nazivati teroristom ili kako sve ne,zna se koje okupirao Bosnu....
Sve pohvale za ovo..

Svaka cast,ipak je Princip junak cijele Bosne,ne mogu vjerovati da neko moze njega nazivati teroristom ili kako sve ne,zna se koje okupirao Bosnu....
Sve pohvale za ovo..

Grahovo (Hrvatsko Pasuljevo ), opći izbori 2014: 39.6% hrvatskih glasova (hrvatske stranke + SDP kandidati Hrvati).

Uništa je naselje u općini Bosansko Grahovo, FBiH, BiH.
Uništa su specifična po tome što je pristup selu moguć jedino iz Hrvatske, iz smjera Kijeva, od kojeg je udaljeno 7-8 km. S druge strane, selo od ostatka BiH dijeli planinski masiv Dinare

Realno, Uništa bi trebalo pripojiti RH, a Grahovo Livnu.
Onda bi bilo manje posla oko izbora

Čemu ?
Uskoro ćemo preko Uništa kontrolirati Grahovo i bez pripajanja Livnu

Čemu ?
Uskoro ćemo preko Uništa kontrolirati Grahovo i bez pripajanja Livnu

Unista su pusta.Nema ni 10 ljudi u njima.Bila je reportaza skoro iz Unista.Tamo nesto staraca ima i to je to.Stavicu ako nadjem.
https://www.youtube.com/watch?v=JrM_xZNcR5M

Reda radi.
Iako bi bilo prirodnije da se i Grahovo i Livno pripoje RH

Nema ljudi, al ima glasača

U Bosanskom Grahovu, ratom i privatizacijom opustošenom, neženjama koji su primorani živjeti od poljoprivrede postala je ‘nemoguća misija’ pronaći buduću suprugu. Rješenje je ponudila općinska vlast – mladenke iz ‘uvoza’.

U Bosanskom Grahovu je više od 150 neženja koji su primorani živjeti od poljoprivrede. Među njima je i Jelenko Perinović iz sela Obljaja:

„Naše cure neće ovđe na selo da žive. Nemamo koga dovesti. Neće krave, neće ovce. A nama treba, da ostanemo tu. Naše cure neće, prema tome, mi moramo tako ići. To, nema vjere, nema nacije, dovest’ ću je. Kad neće naše Srpkinje, idemo dalje. Hoću pravu gospođu da nađem sebi, za svoju kuću, da mi i gleda mene i da stvaramo obitelj.“, kaže Jelenko.

Pronaći buduću suprugu, suputnicu, mnogim neženjama u skoro svim općinama Županije 10 postala je gotovo nemoguća misija. No, u rješavanju tog problema, neobične i vrlo konkretne korake poduzela je općina od koje se to najmanje očekivalo.

Riječ je o ratom i privatizacijom opustošenom Bosanskom Grahovu u kojemu kakav-takav posao imaju jedino uposlenici u državnim institucijama, javnim poduzećima i ustanovama, onda jedno veliko NIŠTA u gospodarstvu, pa poljoprivreda. Kako bi se vremešni momci oženili, općinske vlasti dale su zeleno svjetlo za, da ga tako nazovemo, organizirani „uvoz“ mladenki iz inozemstva.

Ideja o takvom transferu nije potekla iz Grahova, ali su je u toj općini objeručke prihvatili, ističe predsjedavajući Općinskog vijeća Duško Kuprešanin:

„Udruženje građana, koje okuplja naše iseljenike iz Livanjskog polja i egzistira u Srbiji, dalo nam je ideju da oživimo sela u Livanjskom polju, odnosno sela koja pripadaju i općini Bosansko Grahovo i općini Livno, na način kao što su radile neke općine u Republici Srbiji – da dovedu Albanke koje su katoličke vjeroispovjesti na prostor općine Grahovo, koje bi se udale za naše mladoženje koji su tu, da kažem, ostali bez djevojaka. Sve djevojke koje su se rodile ovdje i koje su živjele ovdje, otišle su u veće gradove za poslom. Vrlo malo njih hoće da ostane, da radi i živi na selu, da tu rodi dijete. Mi, kao Općinsko vijeće, podržali smo inicijativu ovog udruženja s jednim zaključkom da ćemo mi, kao Općinsko vijeće, financijski snositi jedan veći dio troškova koje imaju naši mladoženje, ali po zaključenju braka.“, objašnjava Kuprešanin.

Premda je zaključak Općinskog vijeća jednoglasno usvojen, što će reći da su za njega ruku digle i dvije vijećnice, žene u Bosanskom Grahovu nisu bile raspoložene za izjave. Za razliku od njih, muškarci su bili pozitivniji i razgovorljiviji, među njima još uvijek službeno neoženjeni Pero Jakšić.

„Ja ovo podržavam. Moram zahvaliti ljudima koji su pokrenuli taj projekat, da se krene u jednu tako ozbiljnu situaciju i rješavanje ove problematike naših krajeva. Znam da se i u Livnu raseljava, odlaze ljudi previše prema Republici Hrvatskoj, odavde odlaze prema Srbiji. Nama je ovdje jedini način da opstanemo ako ćemo se vratiti tradicionalnim vrijednostima koje smo imali.“, kaže Jakšić.

Pitamo našeg sugovornika Duška Kuprešanina-zašto baš djevojke iz Albanije?

„Udruženje iz Srbije, ‘Slava Raškaj’, oni su krenuli sa djevojkama iz Albanije, koje su voljne da dođu na selo, da žive, da rade i da stvaraju porodice na selu. U pitanju su djevojke iz okoline Skadra – kažu da je tamo postotak djevojaka u odnosu na momke dvadeset na prema jedan, tako da nema dovoljno momaka u njihovoj blizini, u Albaniji, da bi one ostale dolje. Sigurno su patrijarhalno odgojene djevojke, djeca bi se odgajala u onom duhu u kojem se inače odgajaju djeca na našim područjima.“, kaže Kuprešanin.

U Srbiji ovim aktivnostima žele oživjeti sela, a u Grahovu i sela i grad, a kako doznajemo od Duška Kuprešanina, prva mladenka iz okolice Skadra, trebala bi u Bosansko Grahovo stići upravo ovih dana.

„Već su neki otišli do Albanije, bili su na tom prvom viđenju. Procedura nalaže da idu na prvo viđenje, pa da dolaze njihove obitelji, odnosno buduće mlade, odozdo ovdje, da vide gdje dolaze. Onda, na drugom odlasku dolje, obavlja se vjenčanje u Albaniji, a crkveno vjenčanje bi bilo kod nas, u Grahovu.“, zaključuje Kuprešanin.

Katoličke albanke, katolička županija, baš me zanima kaj će im kikići biti

Uvoz ženetine iz Albanije
ČETVRTAK, 27 STUDENI 2014 16:07 BIH E-mail
Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.

Elem, oženio se Ljubo iz Bosanskog Grahova za Edmondu iz albanskog Skadra, pa nakon svadbe sjeo da svede račune. Tri puta provjeravao računicu, zbrajao i oduzimao kolone, pa na kraju dozvao mladenku.

Piše: Boris Dežulović

"Jebiga, ženo", veli, "zbrojio sam trošak mog puta u Albaniju i našeg povratka u Grahovo, pa troškove svadbe, hrane, pića, muzike i smještaja za tvoju familiju, i onda sve to usporedio sa svadbenim poklonima i tvojim mirazom." "I?", upitno će nova žena. "I ništa", rezignirano će Ljubo. "Ispada da sam se s tobom oženio iz ljubavi."

Tako je ispalo po Ljubinoj računici, a tako ispada i po tumačenju fenomenologa, sociologa, politologa i raznih drugih logologa. Pusto i poharano Bosansko Grahovo, čitali ste o tome, u privatizaciji nakon rata ostalo bez ičega - nestala drvna industrija, nestala i tvornica obuće, nestala i srednja škola, i banka, i apoteka, i dom zdravlja, i veterinarska stanica, nestalo i disko-klubova i fudbalskih klubova, nestalo u Grahovu svega, pa na kraju nestalo i - žena.

U cijelom gradu žene ni za lijek, pa ako koja i naiđe ulicom, ili je rođena majka, ili je već udata, ili je iz onoga zloglasnog Udruženja građanki Grahovo, što poštene žene uči kako pokrenuti biznis bez muškarca. Izgleda grad božeprosti poput gej parade, više je u Grahovu Hrvata nego žena, a ženske čeljadi manje nego u Vatikanu. Takva je, što dalje da vam pričam, tamo nestašica žena da su prije mjesec-dva, kad se ono pročulo da je u Grahovo iz Beograda stigao cirkus sa bradatim ženama, svi grahovski neženje navalili tamo. "Daj šta daš na ovu skupoću", govorili potentni Grahovljaci, pa ispala na kraju velika pizdarija kad se ustanovilo da je to zapravo na svečanu liturgiju povodom gradske slave Sabora srpskih svetitelja iz Beograda stigla Njegova svetost patrijarh srpski Irinej sa svojom arhijerejskom svitom.

Općinske su se vlasti onda dosjetile. Nije, istina, zamisao bila ni nova, ni revolucionarna, ali je bila spasonosna - uvoz žena. Sve po kanonima liberalne ekonomije i zakonima slobodnog tržišta. Nema, najzad, u kapitalizmu osobite razlike između svinjskog i ženskog mesa: negdje prasetine ima viška, negdje ženetine nema ni za na vrh noža, pa tržište tu stvar samo uredi.

Prije dvije godine, recimo, u selu Podhumu kraj Livna, niti sat vožnje od Grahova, vlasnik lokalne kafane pokrenuo je biznis s uvozom ženskog mesa iz Bjelorusije. I dobro mu krenulo: jedanaest mladih, jedrih Bjeloruskinja spretni je poduzetnik skućio u Podhumu. Koju godinu ranije, recimo, srpski je državni sekretar za socijalnu politiku Željko Vasiljević kao jedino rješenje za projektirani demografski minus od dvjesto pedeset hiljada srpskih neženja bučno najavio državni projekt uvoza dvjesto pedeset hiljada mladenki iz Kambodže, Vijetnama ili Burme.

Što je bilo s kontingentom iz Indokine, đavo će znati, tek nijedna Kambodžanka ili Burmanka nije stigla do Srbije. "Il' me ženi, il' tamburu kupi, ja u nešto udarati moram", pjevali su tada mladoženje po opustjelim srpskim selima, pa uskoro razočarano otkrili da im nove žene imaju doći iz Vijetnama. "Ja u nešto udarati moram", žalili su se navodno kasnije, "ali ako mora da bude 'made in Vietnam', onda bolje novi Najkov fudbal." Po jednima, naime, bilo je do loše kvalitete mladenki iz Indokine, dok su drugi tvrdili da tamo jednostavno nema dovoljno ženki za srpsko tržište. Pokazalo se da su potonji u pravu, jer stvar je krenula tek kad su poduzetnici izabrali novog proizvođača: u Ukrajini, pročulo se, imaju isti problem, samo što tamo nedostaje – mladoženja.

Opet, nije ni to bila nova stvar. I dobrih deset godina prije Srba, bogato su ukrajinsko tržište prvi otkrili Hrvati, odnosno glasoviti hrvatski demograf i epidemiolog don Anto Baković, koji je spas od "bijele kuge" vidio u uvozu mladenki iz Ukrajine. I tamo je stvar dobro krenula, osnovana je bila i agencija Crveno jedro, i tek što su uvezli prvih pet-šest Ukrajinki, hrvatska je vlada – valjda da zaštiti domaće proizvođače – uvela vize za Ukrajinu.
Stvar s uvozom mladenki, kako vidimo, nije ni nova ni revolucionarna, i priča iz Grahova ne bi bila ni po čemu osobito zanimljiva da tamošnje općinske vlasti po mladenke za svoje mlade ženike nisu krenule ni u Ukrajinu, ni u Bjelorusiju, a bogami ni u Indokinu, već u – Albaniju.

Kako se to dogodilo, otkud čestiti Srbin da uzme Albanku, đavo će znati. Postoji više verzija. Ima ih što tvrde da je do nesporazuma došlo kad su se preprodavači dogovarali oko cijene – "banka ide tebi, al banka i meni", pa tako banka po banka Albanka – ali ima ih i s drugim teorijama. "Naše cure neće ovđe na selo živjeti, nemamo koga dovesti, neće krave, neće ovce. A nama treba da ostanemo tu. Naše cure neće, prema tome, mi moramo tako ići. Nema nacije, nema vjere, pa kad neće naše Srpkinje, idemo dalje. Hoću pravu gospođu da nađem sebi, za svoju kuću, da mi gleda mene i da stvaramo familiju", objašnjava tako novinarima jedan budući albanski zet iz sela Obljaja kraj Grahova.

I ispala tako vijest iz Grahova dirljiva priča o srpsko-albanskoj ljubavi. Nema nacije, nema vjere, samo ljubav. Dobro, možda ne baš samo ljubav, više krave, ovce i stvaranje familije, ali i ljubav će valjda doći. A da se u toj iznenadnoj ljubavi ipak ne bi prešla granica – zaljubljenom čovjeku, kako znamo, svakakva budalaština pada na pamet – u Opštinskom vijeću su, po riječima predsjednika Duška Kuprešanina, nestrpljivim grahovskim ženicima odlučili dovesti samo Albanke – katoličke vjere.

Ukratko - shvatili ste - nema nacije, nema vjere, samo da je kršćanka, i da nije, gluho bilo, muslimanka.
Vijest iz Grahova tako, osim srpsko-albanske, ispala i dirljiva priča o pravoslavno-katoličkoj ljubavi. Štoviše, braku. A mladenke? Njih se ionako u cijeloj priči ne pita mnogo. Zbrojila bi ionako nesretnica svoju albansku vukojebinu, svoju naciju i vjeru, pa usporedila sa vukojebinom, nacijom i vjerom svoga budućeg muža.

I ispalo bi da se udala iz ljubavi.

Grahovo nije Srbija.
Nije ni Pasuljevo.

Biti ce pravoslavci, naravno. Po ocu. I u Srbiji se ta djeca svi redom krste u pravoslavnim crkvama. Imas dokumentarce o tome na youtubu.