Dobija ovaj hajduk i junačina svoj igrani film. Konačno, rekao bih.

A tko glumi crnog arapina?

Ide dugometražni film.

Financiralo federalno ministarstvo kulture i športa. Mašala.

hrvatska prćija.

Ministarstvo napravili Bošnjaci, uzela ga Srpkinja, financiraju se hrvatski filmovi.

Mijat Tomić je libertarijanac 1/1.

Za razliku od onoga engleskog proto-socijalističkog razbojnika Robina Hooda, Mijat nije napadao sve bogate, nego samo one koji su otimačinom i služenjem okupatoru stekli svoje bogatstvo.

Ima tako ona priča u knjizi Junačina Mijat Tomić o Turčinu što mu je Mijatova družina upala u kuću s namjerom da ga olakša za ušteđevinu, a ovaj se usprotivio i poručio Mijatu da je to plod njegovog truda i muke i da ne dopušta po cijenu života da mu se ona ukrade. Na što je Mijat ispitao stvar i zatim dao odstraniti pohlepnog člana družine. Jer ga je nagovorio na napad na tog Turčina koji bogatstvo nije stekao nasiljem i pljačkom, već poštenim radom.

Najčešće su od Turaka bili gori Muslimani, koji su se služili alatima okupatorske države za vlastitu materijalnu korist.

Pitanje je ima li takvih i danas. Tko bi danas Mijatu bili neprijatelji? Bi li se među njima našlo i Hrvata i bi li neki od "Turaka" bili isključeni iz te kategorije. Nesumnjivo. Od daidža do pojedinih federalnih uljeba.

Otkriću ja tebi jednu tajnu , a to je da si neuk i na nivou deteta kad ovako tumačiš istoriju.

Samo mi reci molim te , ko je to u srednjme veku se obogatio poštenjim radom?? , ovo te pitam jer bogat čovek u srednjem veku je mogao biti samo plemić ili vojni komadant koji ima svoje KMETOVE , tak da mi nije jasno kako si ti mogao naći bogatog čoveka u srednjme veku koji je redio pošteno.

Svi hajduci su bili pljačkaši i ubice , a to što su pljačkali i ubijali Turke nema veze sa plemenitišću niti sa stvarnim nacionalnim i verskim osećajima.

Čuj Robin Hood je bio komunjara koji je pljačako i poštene bogataše za razliku od Mijata koji je pljačkao samo nepoštene bogataše.

Veliš onda i Karađorđe, Obrnovići i svi ti predvodnici vaših ustanaka, njih u tu skupinu. Aj dobro.
Ili će biti da ćeš odmah pohititi da s ovim zadnjih njih izuzmeš?

Ja nisam Novem seronja kao mnogi ovde pa da tuđe kudi i ruži a svoje bezusloovno hvali.

Sve su to bili pljačkaši i ubice , ali su oni to bili u drugo vreme nego kad je bio Tomić , pa su podrškom sa strane,dobrim organizovanjem svoje razbojništvo pretvorili u oslobodilačku borbu i kasnije postali vladari novog nacionalno preporođenog i oslobođenog naroda.

No dobro, bar si dosljedan.

Sva logika ovog sveta i moral mi govori da prosto moram biti dosledan po ovom pitanju , jer u drugom slučaju bi bio kao forumaš @Otkrit ću ti jednu tajnu koji kaže da Mijat nije pljačkao i ubijao poštene bogataše već samo nepoštene za razliku od onog komunjare Robina Hooda iz Sherwoodske župe.

Jel moguće da veruješ u ovo kad je taj tzv.podatak iz samog romana Junačina Mijat Tomić?!

Ali ako pretpostavimo da je bio pismen , kako tog pisma iz Dubrovnika nema u javnosti jer to bi bilo nešto senzacionalno za svaki narod da postoji jedno privatno pismo jednog hajduka iz toga doba koji preti Turcima.

Jjel pisao na latinskom?? , ili možda na rvattskom ali rvatskom ćirilicom iloi glagoljicom.

Smrt Mijata Tomića
O smrti Mijata Tomića spjevano je 28 pjesama. Jedna od njih je i sljedeća:
Divan čini care u Stambolu,
Sve mu lale po divanu stale.
Care daje agam agaluke
A pašama d'jeli pašaluke,
5. Spahijama potvrdi berate.
Sehidiji care govorio:
»Sehidijo, moja lalo mila!
Digni, paša, svoju tevabiju,
Hajde paša na Bosnu ponosnu,
10. Ti ćeš mojom Bosnom upraviti!«
A veli mu paša Sahidija:
»Čestit care, iza gore sunce!
Bogu fala a i tebi fala!
Nemoj mene Bosni kalovitoj,
15. Ne mogu ti Bosnom upraviti,
Jer na Bosni dv'je paše imadu:
Na Saraj'vu paša Smahilpaša,
A na ravnom Duvnu i Lijevnu,
Ondi kažu Mihat harambašu.«
20. Govori mu care gospodine:
»Sahidija, sve moje uzdanje!
Der podigni svoju tevabiju,
Valja t' sići na Bosnu ponosnu,
A evo ti dva katal fermana,
25. Te pogubi dv'je paše bosanske.«
Al' se paši na ino ne može,
Već podiže svoju tevabiju,
Ode vezir na Bosnu ponosnu.
Dan po danak, b'jeloj Bosni dođe,
30. Dođe paša šeher Sarajevu.
Ne htje paša past u Sarajevo,
Veće prođe šeher Sarajevo,
Na Gorici pope čadorove,
Pa doziva mlade Sarajlije:
35. L'jepo ih je paša dočekao,
Pod čadorom misto načinio,
Kavu piju, eglenišu l'jepo,
Reče njima paša Sahidija:
»Sarajlije, sivi sokolovi!
40. Jeste 1' mukti Bogu velikomu
I carevom bijelom fermanu?«
Rekoše mu mlade Sarajlije:
»Gospodine, paša Sahidija
Mi smo mukti Bogu velikomu
45. I carevom bijelom fermanu,
A i tebi, paša gospodine.«
Sahidiji vrlo milo bilo,
Zagrnu im ćurke i binjiše,
Pa odoše šeher Sarajevu.
50. Pa zaziva pašu Smahilpašu,
Smahilpaša na Goricu dođe,
L'jepo ga je vezir dočekao,
Pod čadorom misto namistio,
Kavu piju, eglenišu l'jepo.
55. Onda reče vezir Sahidija:
»Smahilpaša od sve Bosne glavo!
Jesi l' mukti Bogu velikomu
I carevom bijelom fermanu?«
A veli mu paša Smahilpaša:
60. »Ja sam mukti Bogu velikomu
I carevu bijelu fermanu,
Al' nijesam takom murtatinu,
Koji dođe prodat Bosnu ravnu,
Ha! prodati Bosnu u kaure.«
5. Sahidiji vrlo mučno bilo,
Pa namače očim na kavaze,
A kavazi jedan na drugoga,
Smahilpaši glavu odsikoše,
Pokriše ga divan kabanicom.
70. To se čudo po Saraj'vu čulo,
To začula Smahilpašinica.
Uze svoga sina nejakoga,
Nejakoga, od po godinice,
Te veziru na Goricu dođe,
75. Pa govori paši Sahidiji:
»Sahidijo, gorska haramijo!
Što pogubi Smahilpašu moga?
Tko će moga othraniti sina
Nejakoga od po godinice?«
80. A govori vezir Sahidija:
»Ja, kaduno, Smahilpašinice!
Nijesam ti paše pogubio,
Zgubiše ga tvoje Sarajlije
Hrzeći ga bijelu Stambolu
85. Sve u devlet caru čestitomu,
Pa ti ga je devlet pogubio,
I mal mu je begluk okrenuo.
Molit ću se caru čestitomu,
Mal će tvomu pokloniti sinu.«
90. Pa se maši rukom pod serdžadu,
Izvadi joj stotinu dukata:
»Haj kaduno, Smahilpašinice,
Sina hrani i oda zla brani!«
Pa s' odatle vezir podignuo
95. I on ode Duvnu širokomu.
Paša prvi konak učinio
U Crnićim kod hana novoga,
A drugi je konak učinio
U Kruščici, u Abihodžića.
100. Paša dođe Duvnu bijelomu.
Kada dođe, pope čadorove
Pa doziva duvanjske knezove.
Dođoše mu duvanjski knezovi
Pa je paša njima govorio:
105. »Rajo prava, od Duvna knezovi!
Brže da ste Tomić Mihovila
Ja njegovu glavu odsičenu,
Ja će otić vaša za njegovu!«
Kad vidiše duvanjski knezovi,
110. Onda bilu knjigu nakitiše
Pa je šalju Mihi u planinu:
»Harambaša, Tomiću Mijate,
Brže da si u Duvnu b'jelomu!
Tebe ište paša Sahidija,
115. Jali tebe, jali tvoju glavu,
Jal' odoše sve naše za tvoju.«
A kad Mihi tanka knjiga dođe,
Knjigu gleda Tomić Mihovile
Pa družini svojoj govorio:
120. »Hej družino, draga braćo moja!
Pijte vino ne opijajte se,
Valja ići Duvnu bijelomu,
Mene ište paša Sahidija,
Jali mene, jali moju glavu,
125. Povezo je duvanjske knezove,
Pa će otić sve njihove glave
A za moju glavu sa ramena.
Nije pravo, moja braćo draga,
Oh, da ginu pravi siromasi,
130. Već hajdete pred pećinu donju,
Oprem'te se, što ljepše možete,
Ko da ćete, dico u svatove!«
To družina Mihu poslušala
I siđoše pred pećinu donju,
135. Svaki svoj je sepet otvorio.
Oni vade đuzel đeisiju,
Sve oblače svilene košulje,
A ni tkane, ni predane kose
Od bijele svile opletene,
140. Popunjene zlatom žeženijem;
Pa po njima čohane ječerme,
U kog dvoje, u kog troje toke,
A po tokam morkaste dolame,
Niz njih puca s obadvije strane
145. Sve od srme, zlatom ožežene,
Iz njih vise zlatni sindžirići;
U svakoga kovče i čakšire:
Više im je pod kolinom zlata
Nego im je čohe od pojasa!
150. Na nogama hrvatski čorapi,
A na njima pleteni opanci;
Sve podveze, kako guje ljute;
Oko pasa nozi i sindžiri
A za njima sv'jetli vedenici,
155. Među njima pale zakovane
Sve u srmu i u zlato suho;
Oko glave poše zamotali,
Iz poša se čisto zlato sjaše,
Prema žarkim odgovara suncem;
160. Zavrgli su dugim granalijam;
Sve se sjaju kako misečina.
Pa pođoše niz Vran, niz planinu,
Četrdeset i dva druga više.
Pred njima je Tomić Mihovile,
165. Dugačkom se zametnuo šarom,
Sjaše mu se kano sunce žarko,
I siđoše na Ljubušu ravnu,
A na pogled Duvnu bijelomu.
Ugleda ih paša Sahidija
170. Pa govori duvanjskim knezovim:
»Rajo prava, od Duvna knezovi!
Čij' su ono kićeni svatovi,
Svi pješice, vrlo odiveni?«
Govore mu duvanjski knezovi:
175. »Gospodine, paša Sahidija!
Nisu ono kićeni svatovi,
To je Mijat sa družinom svojom;
Eno za njim četres i dva druga.«
Tude Mijat društvo zastavio,
180. Tude Mijat društvu govorio:
»Hej družino, draga braćo moja!
Kad budemo pašinu čadoru,
Valja meni pod čador unići,
I veziru ruku poljubiti.
185. Vi stanite okolo čadora,
Na duge se puške naslonite
A metnite ruke na balčake.
Ako meni do nevolje bude,
Radite vi čador pogaziti,
190. Barem mene mrtva osvetiti.«
Pa dođoše pašinu čadoru.
Paši Mijat Božju pomoć viče,
Paša njemu pomoć prifatio:
»Bog t' u pomoć, gorska haramijo!«
195. Kraj sebe mu misto načinijo.
Sjede Mijo pod tijem čadorom
A družina čador opkolila,
Na duge se puške naslonila,
A metnuli ruke na balčake.
200. Kafedžija kafu iznosio,
Pa je daje Tomić Mihovilu.
Mijat meće a na prsa ruke:
»Fala tebi, mili gospodine,
Bogu fala a i tebi fala,
205. Neću kafe najpri, gospodine,
Prije tebe, paša Sahidija!
Da ti meni u pećinu dođeš,
Najprije bih tebi nazdravio
Pa ti, paša, čašu potkučio,
210. Kafedžiji vezir govorio:
»Kahfedžija, promini nam kafu!«
Pa im zdravu kafu donosio;
Kafu piju, eglenišu l'jepo.
Tako reče paša Sahidija:
215. »Ja, Mijate, haran harambaša!
Je 1' istina, što mi ljudi kažu,
Da ti fataš tursku dicu, Miho,
Te prodaješ, bolan, u kaure?«
A veli mu Tomić Mihovile:
220. »Lažu, paša, viru ti zadajem!
Kad se bijah ja jako odbio
O, odbio, paša, u hajduke,
Bijah se ja zurđut dogodio
Te ufatih dvoje Cigančadi,
225. Obadvoje dadoh u kaure;
Potle nisam nikad nikadare
Ni vlaškoga a ni turskog sina.«
Al' govori paša Sahidija:
»Ja, Mijate, haran harambaša!
230. Je 1' istina, što mi kažu ljudi,
Da ti ljubiš lijepe divojke
I neviste skoro dovedene
A po Duvnu i okolo Duvna?«
»Lažu, paša, viru ti zadajem!
Toga, paša, ne traže junaci.«
Opet paša Miji govorio:
»Je 1' istina, što mi kažu ljudi,
Da razbijaš bale i tovare,
Trgovačko da otimaš blago?«
240. »Istina je, paša gospodine,
Ne oremo, paša, ne kopamo,
Trgovačko blago otimamo,
Hranimo se i od'jevamo se.«
Opet paša Miju zapituje:
245. »Kaži pravo, tako bio zdravo,
Sa šta ti se odbi u hajduke?«
A veli mu Tomić Mihovile:
»To ti, paša, i sam znati možeš!
Turski zulum kad dotešča raji:
250. Bog visoko a car je daleko,
Nitko nama pomoć ne imade!
Ja imado l'jepe podvornice
I livadu zelenu Jabuku;
Sve mi ote od Duvna kadija.
255. Triput iđoh do turskoga suda,
Sve je meni uzaludu b'ilo
Vlaška vira ne prije Turčina:
Pa ja odoh potražiti pravdu
U bogaze i tijesne klance,
260. Gdino sude gorske kosovice,
Pa sam Turke sudit naučio,
Ponajbolje Suzicu kadiju.«
Opet paša Miji govorio:
»Reci društvu, nek ti se odmori!«
265. »Čestit paša mili gospodine,
Mlada dica, ni umorna nisu,
Neka dvore i tebe i mene.«
Pa je Mijo paši govorio
Gospodine, paša Sahidijo,
270. Što s' povezo duvanjske knezove?
Mrve im je muke i nevolje,
Kad im i ja na užinu dođem
A sa svoja četres i dva druga!
Valja tražit, šta doma nemaju,
275. Odveži ih ljeba ti careva!«
Zapovidi paša pašalijam,
Odvezaše duvanjske knezove,
Pa se maši rukom pod serdžadu,
Izvadi mu pedeset dukata:
280. »Na, Mijate, te se napij vina
Sa družinom gdjegod u mehani;
Pak ja odoh u šeher Saraj'vo,
Evo tebi Duvno i Lijevno!«
Ode vezir k šeher Sarajevu,
285. Ode Mijat u Vran u planinu.
Kako vezir u Saraj'vo dođe,
Kako se je saćin učinio,
Pusti vezir po šehru telala:
»Nije 1' majka rodila junaka
290. Jal' sekuna brata odnijala,
Muškijem ga pasom opasala,
Tko b' otiša u Vran u planinu
Te donio glavu Mijatovu,
Ja doveo rukuh svezanijeh?
295. Dao bi mu punu kulu blaga
A iz hasne cara čestitoga.«
Telal vika tri pune nedilje,
Da se junak naći ne mogaše,
Jer svak znaše, tko Tomić bijaše!
300. Kad četvrta nastade nedilja,
Tu se nađe Klišanin Arape
I on ide carevu veziru,

Pa govori Klišanin Arape:
»Gospodine, paša Sahidija!
305. Evo majka rodila junaka
I sekuna brata odnijala,
Koj' će otić u Vran u planinu
Te doniti glavu Mijatovu,
Ja dovesti ruku svezanijeh,
310. Jer ja znadem, paša gospodine,
Sve ja znadem, staze i bogaze
I jatake, gdi dohodi Mijo,
Jer sam bio devet godin dana
U hajduštvu s Tomića Mijatom,
315. Pa mu bijah nešto sakrivio,
Htijaše me Mijat obisiti
Pa ne dade ostala družina,
Već onako mene otisnula.
Već daj meni jednu čizmu blaga
320. I daj meni dvanaest delija«
Vezir dade ne reče ni rječi.
Otle Arap društvo podignuo,
Dan po danak, u Doljane dođe
Ka bijelu dvoru Bobovčevu,
325. Pa Iliju na oranju nađe,
Zastavi mu ralo i volove:
»Bogom brate, Bobovac Ilija!
Daj mi izdaj Tomić Mihovila,
Da nosimo glavu u Saraj'vo,
330. Ja svedemo ruku svezanijeh,
A evo ti puna čizma blaga.
Kad siđemo u šeher Saraj'vo,
Bolje će nas vezir darovati,
Dat će nama punu kulu blaga.«
335. Prevari se Bobovac Ilija,
Prevari se, ujede ga guja
On zastavi ralo i volove
Pak otiđe dvoru bijelomu
Te je bilu knjigu nakitio:
340. »O moj kume, Tomić Mihovile!
Dva si meni okumio sina,
Hodi siđi u selo Doljane,
Okumi mi sina i trećega,
Taman mi je d'jete za kumljenja.
345. Al' ne vodi ti puno družine,
Nejman puno vina i rakije.«
Kad Mijatu tako knjiga dođe,
Knjigu gleda a na nju se smije.
Pa govori Vidu Žeravici:
350. »Žeravico, moja vjerna slugo,
Opremi se što god lipše moreš:
Hajdemo mi u selo Doljane,
Da okumim d'jete Bobovčevo
S nama hoće Mali Marijane«
355. A veli mu Tomica hajduče:
»Ja moj striče, Tomić Mijovile,
Ne idi ti, Mijo brez družine,
Da ne bude kakva prijevara!«
Na to mu se Mijat razljutio,
360. Samo uze Malog Marijana,
Ode s njime u selo Doljane,
Bijelomu dvoru Bobovčevu.
L'jepo ga je kume dočekao,
Na bašči mu vatru naložio,
365. Na odaji pendžer prorezao,
U odaju Klišanin Arapa
Zatvorio Bobovac Ilija
I još s njime dvanaest delija.
Na bašču mu čedo iznosio,
370. Te mu Mijo čedo okumio,
Kose mu je zlatom pozlatio.
Daruje ga ljuba Bobovčeva,
Iznosi mu b'jela boščaluka
Te darova Tomića Mijata
375. Boščalukom krvlju pokapanim,
A staje mu nogom po nogama,
Ne bi li se Mijat ositio.
Al' se Mijat ositit ne može,
Već premišlja misli svakojake:
380. Što se moja kuma pomamila,
Te mi staje nogom po nogama?
Pa siđoše hladno piti vino.
Uze Mijo čašu od biljura.
Poče junak čašom nazdravljati.
385. Ama Arap, od Boga mu bilo!
Na pendžer je pušku naslonio
I dobro je pušku napunio,
Po dva drama praha latinskoga,
A dva zrna, jedno za drugijem,
390. I obadva zrna na sindžiru.
Poče Mijat hladno piti vino.
Pušci Arap vatru dobavio
I pogodi Tomić Mihovila,
Pogodi ga u grlo bijelo,
395. Zaklaše ga dva sindžirli zrna.
Kad Mijata puška udarila,
Jednoć reče: Jezus i Marija!
Drugoč reče: Pomozi mi Bože!
Treće reče: Drž' me, Marijane!
400. A četvrto: Biži, Marijane,
Pa ga uze Mali Marijane,
Njega baca na pleća široka,
Bježi s njime momak uz planinu.
Ama Arap, od Boga mu bilo!
Znadijaše stazu naprečicu
A uzjaha debela jagaza
I dostiže Malog Marijana
Pa se za njim buzdovanom baci
I u zlo ga misto pogodio,
410. Pod koljeno u nogu lijevu.
Mar'jan pade a Arap dopade
Mijatovu odsiječe glavu,
Marijanu on saveza ruke,
Pa ga vrati u selo Doljane.
415. Pa digavši Bobovac Iliju
I odoše šeher Sarajevu.
Kad su bili u šeher Saraj'vo,
Pokloniše glavu Mijatovu,
Marijana ruku svezanijeh
420. I dadoše paši Sehidiji.
A da vidiš Tomice hajduka!
Sve cvijeli po gori zelenoj
A ne smije u selo Doljane,
A sve krije suze od družine.
425. Jedno jutro Toma uranio
Pa cvijeli pod omarom vitom.
Njemu dođe vila Prigorkinja:
»Ja bora ti, Tomica hajduče,
Što cvijeliš, muka koja ti je?
430. »Kako, vilo, cvijeliti neću,
Kad imadoh dva najbolja druga,
A, Mijata i s njim Marijana,
Pa otišli u selo Doljane,
Da okumi d'jete Bobovčevo,
435. Pa ih nejma, vilo posestrimo!
Ne možeš mi kakav haber kazat?«
A veli mu vila Prigorkinja:
»Ja, Tomica, dragi pobratime!
Rada bih ti dobar haber kazat,
440. Al' ne mogu, veće kakono je.
Ja sam vila u planini bila
U Igmanu niže Sarajeva,
Vidjela sam svojijem očima:
Mijatovu glavu pronesoše,
445. Marijana živa provedoše,
Dovedoše u šeher Saraj'vo,
Dadoše ih paši Sehidiji.
Pita paša Malog Marijana:
'Otkud tebi takvo odijelo?'
450. A veli mu Mali Marijane:
I sam znadeš, milom Bogu fala,
Otkud meni ovo odijelo:
S takih sadro a na se nadero.«
Njemu paša opet besidio:
455. Marijane, iz gore hajduče,
Da mi hoćeš viru založiti,
Da me, bolan, nećeš ostaviti,
Dovijeka ja moga, ja tvoga,
Tvoju bih ti glavu poklonio!'
460. A Marjan mu riječ progovara:
'Gospodine, paša Sehidija,
Pokloni mi moju rusu glavu,
A evo ti tvrdu viru dajem,
Tebe pašo, ostaviti neću,
465. Dovijeka ja svoga, ja tvoga.'
I pušća ga paša Sehidija.
Bog ubio mlade Sarajlije,
Bezerdžane i trgovce mlade,
Ubiše ga iz ruku kamenjem.«
470. Kad je Toma vilu razumio,
Cvili junak kao guja ljuta.
Onda Toma društvu govorio:
Ja, družino, draga braćo moja!.
Hajdemo mi u selo Doljane,
475. Da mi naše kume upitamo,
Što je bilo, što 1' se dogodilo.«
Pa odoše u selo Doljane
Bijelomu dvoru Bobovčevu.
Sve im kaže ljuba Bobovčeva
480. Pa odoše u Vran u planinu.
Al' se Arap hasi učinio
U Saraj'vu hladno pije vino
Po Varoši i po Latinluku.
Al' da vidiš mlade Sarajlije,
485. Bezerđane i trgovce mlade
Gdje odoše paši Sehidiji:
»Gospodaru, paša Sehidija,
Zaludu si zmaja pogubio,
Ostala je guja u kamenu,
490. Osto ti je Tomica hajduče
S Mijatovih druga četrdeset.
Dobavi nam Mijatovo društvo!«
Zove paša Klišanin Arapa
I pobru mu Bobovca Iliju:
495. »Brže da ste Mijatovo društvo
Pa se oni na noge skočili
I uzeše šezdeset delija
I pođoše u Vran u planinu,
Dan po danak na Ljubišu b'jelu.
500. Desile se babe na stanovam
Pa pitaju bake na stanovma:
»Jeda, babe, društva Mijatova?«
A govore babe ostarile:
»Kako nam je Mijat poginuo,
505. Veće mu se ne zna ni za društvo.«
Tu se oni rahat učiniše
I golemu vatru naložiše,
Vino piju a pripiču janjce,
Jadne babe masnu prevrtušu.
510. A sve gleda Tomica hajduče,
Sve on gleda iz Vrana planine.
Kad se tamna ufatila noćca
On ugleda oganj, vatru živu,
Gdino gori oganj na Ljubuši,
515. Pa družini svojoj govorio:
»Hej družino, draga braćo moja:
Kako nam je Mijat poginuo,
Mi nijesmo ništa zadobili.
Golem gori oganj na Ljubuši,
520. Jal' su svati, jali su trgovci!
Vi sjedite pred pećinom st'jenom
A ja, braćo, odoh na Ljubušu,
Da ja vidim ko j' kod vatre žive.«
Uze dugu po srijedi pušku,
525. Hajduk brže na Ljubušu siđe,
Primače se ognju, vatri živoj,
Al' kod vatre Klišanin Arape
I kod njega Bobovac Ilija,
A oko njih mlade pašalije,
530. Vino piju, a janjce pripiču.
Biše Toma pušku položio,
Položio po studenoj stini,
Na Arapu nišan sastavio:
Pa se misli Tomica hajduče:
535. Da b' ubio Klišanin Arapa,
Uteče mi Bobovac Ilija.
Već on diže pušku sa stijene
Pa se vrati hajduk uz planinu.
Pred pećinu do družine dođe,
540. Sve družini po istini kaže:
Već hajdemo, braćo, na Ljubušu,
Osvetiti Mijat harambašu
I našega Malog Marijana!«
Skočiše se na noge lagane,
545. Četrdeset, jedan za drugijem,
I siđoše na ravnu Ljubušu
Al' se oganj vatra potrnula
A pospale mlade pašalije.
Napadoše gorske haramije,
550. Isikoše šezdeset delija,
A Arapu ruke savezaše
I điđi Bobovcu Iliji,
Pa goleme ražnje donesoše,
Obadva ih na ražnje nadiše,
555. Oganj živu vatru potakoše,
Pa ih ognju živom primakoše,
Obadva ih žive ispekoše.
Od Ilije meso odrezuju
Te ga daju Klišanin Arapu,
560. Od Arapa odrezuju meso
Te pitaju Bobovac Iliju.
Na živu ih ognju ispekoše
Pa odoše u selo Doljane,
Bobovčeve dvore zapališe.
565. Kako su ti onda izgorili,
Ni danas se nisu načinili!
I tako ti Miju osvetili
I svojega Malog Marijana.45