Duznik si mi, srpkog jezika, kakve takve pisljive deFiniSije

http://www.index.hr/indexforum/postovi/ ... -drzave-/1

Što se mutavljenja tiče, vaš jezik bi trebao biti kosovsko-resavski, staroštakavska (istočnoštokavska) ekavica, ali i to je po bugarima srpski;
http://i626.photobucket.com/albums/tt34 ... ekti_2.gif
http://s626.photobucket.com/user/lanton ... 2.png.html
http://image.slidesharecdn.com/mozaika- ... 1407299953
https://www.google.hr/imgres?imgurl=htt ... mrc&uact=8

Tko ovog retardinjosa protezira ? Promizba mudrosti, pameti ...

Ceha mitoman Agramski. Stavlja juznu Srbiju Torlacki kao Bugarski.

Ima nekog frenda Bugarce sto crtkaju kartice, pa si gi razmenivaju.

Neke od ovih karata su stare preko stotinjak godina.
Iako su neke nove rađene uz pomoć EU fondova, a tu imam veze

Lijepo te vidjeti van dupelizackog polozaja

Tko tolerira ovog psihopatu i radi čega. Ima na strani 5 7govnjivih upisa bez bana.

Evo što kažu Bizantinci o porijeklu Srba:

»Serbloi« na jeziku Bizantinaca je riječ koja označava »robove«, a na tom jeziku obično se riječju »serbula« označava obuću robova, a riječ »tzerboulianous« označava one koji nose jeftinu, siromašku obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi imperatora Bizantinaca«

Molim te, objasni mi ovo "nase gore list" ?

Vasilije Makedonac


asilije se rodio, po svoj prilici, 25. maja 836. godine u jednom tračkom selu u siromašnoj seljačkoj porodici. Otac i majka su mu bili skromni jermenski doseljenici koji su hleb svakidašnji zarađivali neumorno radeći na zemlji. Na prvi pogled, dečaka koji im se rodio, čekao je isti težak život zemljoradnika, međutim, predanje je zabeležilo niz predskazanja Vasilijeve uspešne karijere.

Još pre Vasilijevog rođenja, Vasilijeva majka je sanjala kako iz njene utrobe izlazi zlatno drvo prepuno zlatnih plodova, koje je poraslo toliko veliko da je bacalo senku na skromnu kuću Vasilijevih roditelja. Opet, drugom prilikom, Vasilijevu majku je prema predanju u snu posetio prorok Ilija koji je njenom sinu predskazao sjajnu budućnost.

Jednog dana, dok su Vasilijevi roditelji radili u polju, najednom se pojavi orao i koji je prvo kružio, a onda i sleteo kraj deteta koje je mirno spavalo u hladovini. Vasilijeva majka se silno uplašila, te je potrčala da otera zastrašujuću ptičurinu od svog čeda, međutim odmah je shvatila da se radi o božjem znaku: ptica je nežno zaklonila dete svojim velikim krilima.

Kad je Vasilijev otac umro, mladić je krenuo iz svog sela u Trakiji "trbuhom za kruhom". Uputio se u Carigrad, prestonicu carstva. Sa sobom je imao samo štap i jedan zavežljaj, a na sebi je imao više nego skromnu odeću. Kad je stigao, zadivljeno je razgledao prostrane ulice i velelepna carigradska zdanja, sve dok nije pala noć, kada je, premoren od puta i prepun utisaka, legao na trem manastira svetog Diomeda i čvrsto zaspao.

Igumanu tog manastira je te noći u san došao nepoznati glas i rekao mu da ustane i da otvori vrata caru, što je ovaj i uradio. Bunovan ustade i krenu pravo ka ulaznim vratima manastira, otvori ih, ali ne vide nikog. Vratio se u krevet, međutim, glas se opet javio i opet mu rekao da ode da pusti u manastir cara. Iguman je opet poslušao i ustao, ali kad je otvorio vrata manastira, samo je video prosjaka na tremu kako spava dubokim snom pravednika. Zbunjeni iguman zatvori vrata, i vrati se u krevet, ali samo što je zaspao, po treći put mu se javi glas i naredi mu:

"Izađi i uvedi onoga što spava na stepeništu, on je car!"

Isprepadani i zbunjeni iguman odmah skoči i žurno ode po treći put do ulaznih vrata manastira, otvori ih i probudi Vasilija, te ga uvede u manastir i dade mu da večera, a ujutro mu je daoo da se okupa i obdario ga novim i čistim odelom.

Igumanov brat, koji je bio lekar, preporučio je Vasilija jednom svom pacijentu, rođaku cara Mihaila III, koji se zvao Teofil. Teofil je bio slabašan i nizak, pa je valjda zbog toga voleo da bude okružen velikim i snažnim slugama, kao što je bio Vasilije. Teofilica, kako su ga zvali zbog niskog rasta, kad je video Vasilija, mnogo se obradovao i rado ga primio u svoju službu kao konjušara.

Jednom prilikom, na dvoru je bio organizovan svečani ručak kom je prisustvovao i Teofilica sa svojim velikim slugama. Nakon ručka, kao što je bio običaj, organizovao se meč u rvanju. Bugarski poslanici, koji su tad bili u prolazu kroz Carigrad i prisustvovali su ručku, htedoše da se razmeću, te ustvrdiše da njihov rvač ima da pobedi bilo kog vizantijskog atletu. Takmičenje je počelo, i bugarski atleta zbilja savlada sve vizantijske protivnike. Vizantinci se snuždiše, jer nije bilo lako podneti poraz, međutim, Teofilica onda samouvereno ustvrdi da njegov sluga Tračanin može pobediti Bugarina bez po muke. Borilište se iznova pripremi, te se Vasilije uhvati u koštac sa nepobedivim Bugarinom koji se vrlo brzo nađe na podu. Oduševljeni Vizantinci su gromko pozdravljali konjušara koji im je spasao čast, i čije je ime bilo dobro zapamćeno od tog momenta u visokim dvorskim krugovima.

Vasilije je tako vrlo brzo prešao u službu samog cara, pošto je ukrotio konja koji je car bio kupio. Mihailo III, oduševljen, odveo je svog novog slugu da ga pokaže svojoj majci, carici Teodori. Međutim, majka kao majka, Teodora predoseti da stasiti stranac predstavlja opasnost po njenog sina, te to i reče caru, međutim, car je nije i zadržao je Vasilija u službi.

Vasilije je proveo desetak godina u Mihailovoj službi , i uspeo je da od konjušara, dođe na mesto načelnika carske ložnice, a potom vrlo brzo je dobio i krunu cara-savladara. Međutim, Vasilije nije hteo ništa da prepusti slučaju, te je jedne noći organizovao zaveru protiv Mihajla i nakon dvorske gozbe u noći između 23. i 24. septembra 867. godine, pijani car je bio ubijen u svojoj spavaćoj sobi. Sa Mihajlovom smrću nestala je i Amorijska dinastija i smenila ju je nova, Makedonska, čiji je osnivač bio neustrašivi i drski Vasilije, skromno seljače iz Trakije.

HLADNO – TOPLO

Zima i leto ljudima donose niz različitih nepogodnosti i tegoba. Tako je bilo oduvek. Ljudi od pera koji su živeli u različitim epohama ostavili su svedočanstva kako o hladnim zimama, tako i o vrelim letima



U hiljadugodišnjoj vizantijskoj istoriji bilo je nekoliko zima koje su zabeležene po nezapamćenoj hladnoći i koje su podanicima Carstva donele velike nevolje. Jedna od takvih zima bila je, na primer, 717/718. godine kad su Arabljani po drugi put pokušali da osvoje Carigrad. Priča se da je tada zemlja sto dana bila pokrivena snegom, što je dovelo i do pojave strašne gladi među islamskim ratnicima koji su, da bi preživeli, bili prisiljeni da jedu leševe preminulih drugova. I zima 927/928. godine ostala je upamćena po velikoj hladnoći – Carigrad je četiri meseca bio okovan ledom – a umešala se i kuga. Uz to, 928. godina bila je nerodna, pa se pojavila velika glad o kojoj se pripovedalo desetlećima.
Zanimljiv pokušaj medicinskog objašnjenja o tome kako se na hladnoći ponašaju tela živih bića donosi istoričar Jovan Kinam iz 12. veka, a u opisu studene zime 1149/1150. godine. On je zapisao da je bilo toliko hladno da su kod mnogih životinja počeli da stradaju udovi pošto se sva prirodna toplota tela skupila oko srca.
Isti pisac daje još jedan veoma slikovit opis ledene zime, 1166/1167. godine, naglasivši da je napadalo toliko snega da je zatrpao sve udoline i gorske padine, a od prekomerne hladnoće tela su se gotovo smrzavala. Divlje životinje koje nisu mogle da nađu mesto gde da se skriju, napuštale su čestare i u gomilama tumarale po snegu; jata ptica nisu bila u stanju da se koriste krilima (led im je poput okova optočio krila), pa su se kretale nožicama i postajale lak plen i za životinje i za ljude.

I konji posrću

Na osnovu podataka sakupljenih iz izvora različitog porekla došlo se do zaključka da je posle blage klime i umerenih temperatura, svojstvenih za razdoblje od 750. do 1200. godine, Evropa ušla u jedan izrazito hladan i vlažan klimatski ciklus. Najpre je, od 1200. do 1350, bilo doba velike studeni, a onda su, počev od 1350. do 1500. godine, temperature postale umerenije, ali se vlažnost uvećala.
Jedna od najhladnijih zima u poznovizantijskom razdoblju bila je pri samom kraju 13. veka, 1298/1299. godine. Ovu čuvenu zimu veoma upečatljivo su opisala dvojica savremenika, vizantijski intelektualci Georgije Pahimer i Teodor Metohit. Stariji od njih, kaluđer i pisac Georgije Pahimer, zabeležio je sledeće:
„Tada je, dakle, i zima došla, najveća od zima, pa i onih izuzetnih, kakvu ni starci još nikada nisu videli da je nastala. Jer toliki se sneg nagomilao, da je zatvorio izlaze iz niskih kuća, pa su jedni obeležavali kuće i ulaze nekim znacima i štapovima, a neki su se služili alatkama da zarobljenim otvore kuće. Tokom mnogih dana niko nije mogao ni videti zemlju, niti na nju stupiti, nego su putnici morali po nastalom snegu kao po čvrstoj zemlji da se kreću, sve do blizu proleća, i uzaludno je bilo jahati na konju, osim uz opasnosti sigurnog okliznuća.”
Isti pisac u nastavku beleži kako je nastupio mesec lineon (februar) i kako je zemlja otvrdla pod snegom i njegovom čvrstom ledenom korom, kao što je bila otvrdla i struja samih reka koje uvek teku a koje su sada bile zaustavljene stegnutošću u dubini vode. Sve to je imalo za posledicu da je zimom stegnuta i zaleđena zemlja oštetila rastinje, a ono što je bilo zasejano propadalo je na svim stranama.
Još podrobniji opis strašne zime 1298/1299. godine srećemo u „Poslaničkom slovu” Teodora Metohita, glavnog vizantijskog pregovarača koji je za relativno kratko vreme morao čak u pet navrata da putuje u Srbiju i priprema brak kralja Milutina i vizantijske princeze Simonide. U pomenutom izveštaju, koji je sastavljen na poslednjem putovanju i bio upućen u Carigrad njemu nadređenom Nićiforu Humnu, prvom ministru vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1282–1328), Metohit je zapisao:

„A tebi je poznato da je baš ove godine bilo više nego ikada hladno, vrlo snežno i sa severnim vetrovima koji su žestoko duvali, a tako je bilo posebno nama koji živimo u Carigradu. Zaustavljali bismo se po kućama, kao u nekim jamama, a naročito oni koji su imali podrume. Jer drukčije se nije moglo izdržati. I bili smo vrlo često odsečeni od svih puteva i izlaza. A kad se ipak konačno moralo izaći, pošli bismo na carski drum i nastavili put peške, i danima, korak po korak, oslanjajući se na štapove zbog klizavice i ne koristeći se – kako se običava – uopšte konjima, pošto se dešavalo da oni vrlo često na kolena posrću, njihovi upravljači da se sudaraju i padaju jer je sneg sve učestalije padao, pa je postao dubok i obasipao je sva kola, i ona koja su sledila s nosivim tovarom, i nije pružao tvrdo, stabilno i čvrsto tle. Svakako znaš da zima kad sam napuštao Grad (Carigrad) još ni izdaleka nije prestala. Naprotiv, na velikom prostranstvu zemlju je pokrivao prethodno pali i najvećim delom nerastopljeni sneg, a bilo je u izgledu da će se slično vreme nastaviti i mi, koji smo se spremali na put kroz Trakiju, tako strašno smo to iskusili: uostalom, i tebi su dobro poznati trački vetrovi.”
I, zaista, dobro je znano da je oblast Trakije, uprkos činjenici da se oslanja na toplo more, počev od antičkog doba pa do naših dana uvek bila poznata po snažnim zimskim vetrovima i obilnom snegu.

Nazeboše Turci

U produžetku Teodor Metohit kaže sledeće:
„Na zimskoj hladnoći vetrovi nam behu najstrašniji. Nadirali su na nas i šibali nas snegom, kišom, sa svih strana, kao s neke beskrajne i olujne pučine po tamošnjim prostranim i bezgraničnim ravnicama, bez ikakvog brda i nezaštićenim, probijajući nas i udarajući duž čitavog puta. Duvali su čas sa suprotne strane i nama u lice, ne dozvoljavajući pobedonosnim junacima i vojvodama na konjima da idu napred, a čas su duvali s boka zbacujući i razbijajući jahače. Često je bivalo da jutrom pokušavamo da produžimo put, ali po kratkom ili nikakvom putovanju moramo ili da se vratimo otkud smo krenuli ili, ako smo već uspeli da se dokopamo kakvog naselja ili imanja, da tu prekinemo putovanje i sjašemo. Po najmanjem pređenom rastojanju svaki čas smo se raspitivali za drum i vreme do prvoga sela a posebno da li je ono blizu, pošto bi uskoro bilo neophodno zaustavljanje, a i da ne bismo silili sebe da u putu napredujemo više nego što je moguće. Trpeći ovakvo zlo i zaustavljajući se uz veliku pometnju kod seljaka i ratara zbog zime zatvorenih po kućama, s radošću smo delili s njima zajednički zaklon i ognjište, većajući svi zajedno sa svima i pomešavši se i vrteći se oko pepela od vatre, svi zajedno u opštoj nevolji i okružujući ognjište, a niko, ma ko da je bio, od drugih ništa nije izvoljevao...”
Valja podsetiti da su za srednjovekovnog čoveka ljuta hladnoća i zimska tama puna strepnji bile veće zlo nego za ljude Novog veka.
Zanimljive podatke o zimskom nevremenu daju i takozvane vizantijske kratke hronike, sažete zabeleške uz pojedine datume koje su uglavnom izašle iz pera onovremenih kaluđera. Tako je u jednoj od njih zabeleženo o strašnoj zimi i čitavom nizu ozbiljnih nevolja koje su 17. decembra 1420. godine zadesile primorski grad Navplion na istočnom obodu poluostrva Peloponez. Nepoznati sastavljač je ostavio sledeće svedočanstvo:
„Godine 6929 (=1420), u sredu, 17. decembra, dogodilo se strašno zimsko nevreme, ogromna količina kiše i sudar munja i gromova, u Navplionu. I srušio se narteks crkve Svetog Andrije i otvorila su se vrata crkve i otvorile su se grobnice i zvono je palo i znamenja su se pojavila na zidovima i na vratima kao od mača.”
Uz ove podatke iz vizantijskih kratkih hronika veoma se lepo uklapaju jezgrovite ali stoga ne manje rečite vesti pohranjene u velikom broju njima srodnih izvora, a to su stari srpski letopisi. U jednom od njih se kaže da „godine 6984. (=1475/1476) beše zla i ljuta zima”. U drugom možemo da pročitamo kako „godine 6905. (=1396/1397) pozeboše (smrznuše se) Turci u Bosni”.
I poznovizantijski pisac i državnik Georgije Sfrancis u memoarima donosi podatke o jednoj veoma hladnoj zimi. On je zabeležio:
„Dana 17. decembra 6948. (=1439) godine preminula je despina kira Marija iz Trapezunta, a 1. januara iste godine (=1440) upokojila se despina kira Evgenija, kćerka Gatiluzija. Obe su sahranjene u manastiru Pantokratora. U to vreme bila je surova zima kao nikada pre toga.”
Reč je o Mariji Komnini Paleologini, kćerki trapezuntskog cara Aleksija IV Velikog Komnina (1416/7–1429) i supruzi vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa (1425–1448), i Evgeniji, kćerki Frančeska II Gatiluzija (1384–1403) i supruzi vizantijskog cara Jovana VII Paleologa (1390). Pantokrator je čuveni carigradski manastir koji je u 12. stoleću podigao car Jovan II Komnin (1118–1143).
Sfrancisov savremenik Kritovul sa Imbrosa saopštava podatke o veoma hladnoj zimi 1456. godine kad je sultan Mehmed II Osvajač (1451–1481) vodio pohod protiv grada Enosa. Velika hladnoća i obilje snega, uz snažan severni vetar, doneli su mnogo nevolja vojsci osmanlijskog vladara, pre svega pešadijskim jedinicama. Mnogo vojnika našlo je smrt u snežnim nanosima duž puta, a znatnom broju su stradali nosevi i uši, pa su morali da budu odsečeni. Trapezuntski hroničar Mihailo Panaret navodi da je zima 1373. godine bila veoma studena, s puno snega, i odnela je izvestan broj ljudskih žrtava.

Napast zvana insekti

Zimsko vreme, s ogromnim snežnim padavinama, izrazito niskim temperaturama, snažnim ledenim vetrovima i svime što sobom nosi ovo godišnje doba, očigledno je Vizantincima donosilo mnogo više nevolja i oni su ga teže podnosili nego što je to bio slučaj s letnjim omorinama. Drugim rečima, podanici Vizantijskog carstva više su se plašili zima, koje su katkad poprimale sva obeležja polarnih studeni, nego vrelih letnjih meseci. Zbog toga nije čudno što se u delima vizantijskih pisaca više pažnje posvećuje hladnoći nego nesnosnim vrućinama. Doduše, Georgije Sfrancis je na jednoj od stranica memoara zabeležio: „Dana 17. jula 6953. (=1445) godine nastupila je sveopšta vrućina dostojna sećanja.” Kiparski hroničar Leontije Maheras donosi podatak da je u petak 3. avgusta 1425. godine bila velika vrućina i da je od žege preminulo više lica.




Osim visokih temperatura, veliku nevolju u letnjim mesecima za srednjovekovne ljude pravili su i insekti. Tako, na primer, naučnici koji su se bavili proučavanjem istorije monaštva ističu da slaba i oskudna ishrana nije bila ništa u poređenju s gadnom prljavštinom i insektima kojima su ti posvećenici Hristu bivali izloženi.
Zanimljivo svedočanstvo sačuvano je u Dubrovačkom arhivu i potiče iz proleća 1487. godine. Reč je o nastojanjima kaluđerica samostana Svete Klare koje su od nadležnih gradskih vlasti tražile da im se dodeli zemljište u susedstvu manastira. Njihovu molbu otežavala je činjenica da se na tom zemljištu nalazila javna česma, pa je Republika izašla sa zahtevima koji nisu bili po volji kaluđerica. Kao poslednji argument kojim su nastojale da svojoj molbi daju naročitu težinu, kaluđerice su naglasile da se bliži leto, što je za njih strašno zbog nebrojenog mnoštva buva i stenica koje im zagorčavaju život. Navedeno je da je tih insekata toliko da se ne bi mogli smestiti u mericu od četiri stara. Jedan star iznosio je nešto preko devedeset zapreminskih litara (tačnije 91,79 litara).
Kaluđerice su ukazivale na svoju bespomoćnost u takvim prilikama kad se nalaze na velikom iskušenju, pa ćutke i bez roptanja moraju trpeti ubode tih insekata. Naime, njihovo dobro vaspitanje, koje podrazumeva sramežljivost i otmeno ponašanje, podučava ih da trpeljivo i netremice podnose tu napast. Osećaj pristojnosti im nalaže da radije dopuste da budu izložene nasrtajima minijaturnih, ali nasrtljivih i dosadnih insekata, nego da u prisustvu drugih učine nešto što bi se moglo oceniti kao neumesno. A to neumesno bi moglo da bude češkanje kojim bi, istina, sebi olakšale nametnutu nelagodu, ali bi se tako, nepodesnim ponašanjem, izložile opasnosti da izgube dobar glas koji su s razlogom uživale u gradu.

Autor:
Radivoj Radić, Politikin zabavnik..

KONSTANTINOV ŽIVOT


Posle života



Trag koji je do današnjih dana ostao za najvećim vizantijskim vladarom prepliće se s legendama i istorijskim činjenicama. Konstantin Veliki preminuo je poslednjeg dana praznika Duhova, u nedelju 22. maja 337. godine, nadomak grada Nikomedije u Maloj Aziji. Izvori kažu da se to desilo oko podneva. Na vest o njegovoj smrti usledio je sveopšti izliv žalosti gardista i careve okoline. Čula su se zapomaganja vojnika, koji su ga naročito voleli, a došlo je i do masovne histerije koja katkad prati smrt velikih istorijskih ličnosti. Tako je zabeleženo kako su neki ljudi cepali odeću i neutešno ridali, drugi su se u očajanju bacali na pod i udarali po glavi, dok su se oficiri potišteno i patetično žalili da su ostali siročad. Tuga povodom Konstantinove smrti nesumnjivo je bila duboka i iskrena.
Na taj način završen je njegov ovozemaljski život. Međutim, istovremeno je počeo drugi život Konstantina Velikog, ne manje zanimljiv i uzbudljiv. On je vrlo brzo jednim delom ušao i u legendu i postao središnja ličnost jednog istorijskog mita. Taj „novi” život velikog cara traje do današnjeg dana, a, nema sumnje, trajaće i u godinama i vekovima koji dolaze. Sva je prilika da će ove godine, kada se obeležava sedamnaest vekova od donošenja glasovitog Milanskog edikta (313), kojim je hrišćanstvo napokon postalo dozvoljena vera, Konstantin Veliki biti jedan od glavnih junaka.



Svetac ili ne?

Cara Konstantina Velikog crkva na Istoku kanonizovala je ubrzo posle smrti – najranije svedočanstvo o postojanju zvaničnog kulta potiče s početka 6. veka. On se kao svetac zajedno s majkom Jelenom praznuje 21. maja po julijanskom, odnosno 3. juna po gregorijanskom kalendaru. Za razliku od istočne, zapadna crkva, koja se vrlo često pozivala na njega, nije ga uvrstila u skup svojih svetaca.
Slika o Konstantinu Velikom u srednjovekovnom svetu zapadne Evrope obrazovala se pod presudnim uticajem vizantijskog mita koji su širili crkva i carska, odnosno državna propaganda. U pokušaju da se odgonetne zašto Konstantin Veliki u zapadnom hrišćanstvu nije kanonizovan, u najmanju ruku mogu se čuti dva razloga. Prema prvom, car je osnivanjem Konstantinopolja, odnosno „drugog” ili „novog” Rima, na svojevrstan način degradirao „stari” Rim, a to nije moglo da ostane bez posledica.
Drugi razlog, koji je znatno iznijansiraniji, vezan je za jednu od mnogih legendi koje su kolale širom zapadne Evrope. Konstantin Veliki je, navodno, bio kršten u Rimu, a ne nadomak maloazijskog grada Nikomedije na šta ukazuju istorijske činjenice. Krštenje je obavio papa Silvestar I (314–335) pošto je cara prethodno izlečio od lepre.
Konstantin Veliki, dakle, nije na Zapadu proglašen za sveca jer papstvo nije želelo da ugrozi prednost koju je legenda o Konstantinovom krštenju davala Svetom Silvestru kao predstavniku duhovne vlasti prema caru u kome je bila oličena svetovna vlast. Drugim rečima, Konstantinova svetost umanjila bi ulogu koju je rimski episkop Silvestar I dobio u legendi o carevom krštenju i oslabilo položaj duhovne vlasti prema svetovnoj.
Zapadna crkva taj stav nije promenila ni kada je odlučila da za svece proglasi nekoliko tamošnjih vladara kao što su Karlo Veliki (768–814), najveći vladar zapadne Evrope u ranom srednjem veku, franački i langobardski kralj i rimski car, zatim engleski kralj Edvard Ispovednik (1042–1066) ili francuski kralj Luj IX Sveti (1226–1270).

Darovnica

U vezi s Konstantinovim krštenjem i papom Silvestrom I nastao je i lažni dokument, takozvana Konstantinova darovnica (Donatio Constantini), koji je imao cilj da ojača moć rimskog episkopa. Ovaj dokument imao je veliki odjek i uticaj u latinskom svetu zapadne Evrope tokom srednjeg veka. U njemu se kaže da je Konstantin papi Silvestru tobože poverio pravo prvenstva u crkvi ispred episkopa Aleksandrije, Antiohije, Carigrada i Jerusalima. Uz to, napuštajući grad na Tibru, Konstantin je navodno Rim, Italiju i celu zapadnu Evropu poverio papi tako što mu je darovao i znake carskog dostojanstva.


Veruje se da je ovaj dokument nastao u Franačkoj državi u 8. ili 9. veku, a da je krivotvoren dokazano je u 15. stoleću. Učinili su to najpre naučnici Nikola Kuzanski, na saboru u Bazelu 1433. godine, i episkop Reginald Pekok, a konačno je renesansni humanista Lorenco Vala nepobitno utvrdio da je reč o falsifikatu.
Zanimljivo je da je svojevremeno, na razmeđu 13. i 14. veka, dakle, u vreme kada se nije znalo da je Konstantinova darovnica falsifikat, najveći italijanski pesnik Dante Aligijeri osudio ovaj čin. Reč je o njegovom čuvenom spisu, trilogiji „Božanstvena komedija”, u delu posvećenom Paklu, gde on kaže sledeće:

„Ah, Konstantine, kakvim
nas zlom smori
ne obraćenje,
već tvoj miraz
koji prvoga papu
bogatašem stvori!”

Konstantin Veliki veoma je poštovan i u zapadnoj Evropi. Tako je, na primer, bilo i u dalekoj Britaniji. On je bio jedini rimski car koji je proglašen za cara na britanskom ostrvu, pa se njegovo proglašenje pominje u najstarijim izvorima nastalim na tlu Engleske.
On i njegova vladavina nadahnuli su srednjovekovne pisce epskih priča, kao što je, recimo, Džefri od Monmauta, koji je živeo u 12. veku, i kroz njihovo pisanje stvoren je mit u kome je Konstantin postao neka vrsta obrasca ili izvora za legendu o kralju Arturu.
Njegovo ime nosili su pojedini kraljevi, posebno u zapadnoj Engleskoj i Škotskoj sve do 13. veka. Neki su, pak, njegovo ime ubacivali u svoja porodična stabla kako bi sebi pribavili poseban legitimitet. U srednjem veku se tvrdilo da u crkvi u Jorku večnim plamenom gori kandilo u čast Konstantinovog oca Konstancija Hlora, a crkva je nosila ime njegove majke Jelene. Dugo pošto su Rimljani napustili britanska ostrva postojalo je čudnovato verovanje da se Konstantinov grob nalazi u Kernarvonu. Reč je o gradu u Velsu koji je povezan s Britanskom imperijom i u kome se i danas najstarijim sinovima britanskih kraljeva dodeljuje titula princa od Velsa.

Imena uzora

U Vizantiji je kasnije postojao svojevrstan običaj da se mnogi carevi koji su sedali na presto Konstantina Velikog pozdrave kao Novi Konstantin. Istina, samo retki među njima uspeli su da dostignu vladarsku i ljudsku veličinu tog teško dostižnog uzora. Čak deset vizantijskih careva kasnije je nosilo njegovo ime, a vremenom je nastalo i proročanstvo vezano za Konstantina i Jelenu. Prema tom proročanstvu, carstvo koje je utemeljio Konstantin i bio njegov prvi car propašće za vreme cara koji će se takođe zvati Konstantin i čija će se majka takođe zvati Jelena. I, zaista, Vizantija je propala 1453. godine, kada su Osmanlije osvojile Carigrad, u vreme carevanja Konstantina XI Paleologa, čija je majka bila Jelena Dragaš, kći srpskog velikaša Konstantina Dragaša. Tu je neizbežna analogija sa starim Rimom koji je osnovao legendarni Romul, a koji je skončao za vlade njegovog imenjaka, poslednjeg rimskog cara Romula Avgustula 476. godine.


Nazivajući sebe ili svog naslednika Novim Konstantinom, vizantijski carevi naglašavali su legitimitet svoje vlasti. I samo ime prvog vizantijskog cara na osoben način oličavalo je načelo legitimiteta. Smatra se da je Markijan (450–457) bio prvi car koji je zvanično nazvan Novim Konstantinom. Desilo se to na Četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu, 451. godine, a imajući u vidu činjenicu da je u zaštiti prave hrišćanske vere nalikovao Konstantinu Velikom. U vezi s tim, i Markijanovu suprugu Pulheriju, stariju sestru prethodnog cara Teodosija II (408–450), koja je i inače s mnogo razloga u istoriji ostala upamćena kao velika hrišćanka, nazivali su Novom Jelenom.
Međutim, prilično dugo u Vizantijskom carstvu nije bilo cara s imenom Konstantin. Do promene dolazi tek u drugoj polovini 6. veka kada je Tiberije II (578–582) u zvaničnim dokumentima za sebe prisvojio ime Konstantin. Ipak, pravi prodor Konstantina kao vladarskog uzora usledio je u 7. stoleću s carem Iraklijem (610–641) koji je najstarijem sinu dao ime Konstantin. Reč je o caru Konstantinu III koji je prerano preminuo i vladao samo nekoliko meseci tokom 641. godine.
Njegov unuk bio je car Konstantin IV (668–685). Potom su i ikonoborački carevi posezali za Konstantinovim imenom, pa imamo Konstantina V (741–775) i njegovog unuka Konstantina VI (780–797). U takozvanoj Makedonskoj dinastiji, najslavnijem vizantijskom carskom domu, bili su carevi Konstantin VII Porfirogenit (913–959) i njegov unuk Konstantin VIII (1025–1028). U 11. stoleću vladali su carevi Konstantin IX Monomah (1042–1055) i Konstantin X Duka (1059–1067). I, najzad, poslednji vizantijski car bio je Konstantin XI Dragaš Paleolog (1449–1453).
Uz dvojicu od devetorice careva iz dinastije Paleologa, poslednje vizantijske dinastije, koja je bezmalo dva veka vladala carstvom (1259–1453), u izvorima se sreće da su nazivani Novim Konstantinom. Bili su to Mihailo VIII Paleolog (1259–1282), obnovitelj Vizantije, i njegov sin Andronik II Paleolog (1282–1328).



Smirena veličanstvenost

Kada se govori o Konstantinovim portretima, treba naglasiti da su se oni umnogome razlikovali od portreta njegovih neposrednih prethodnika na rimskom prestolu, od portreta četvorice vladara koji su se nazivali tetrarsi. Dioklecijanovi tetrarsi negovali su izrazito surov, kako su ga pojedini savremeni istraživači umesno uporedili, musolinijevski tip portreta, koji su odlikovali debeli vratovi, čekinjava brada i strogi izraz lica, što ukazuje na teškoće vojničkog života i gvozdenu odlučnost vojskovođa koji su prošli sva iskušenja. U tim ne osobito visokim i pomalo zdepastim, nabijenim i dežmekastim figurama krila se herkulovska snaga. Nasuprot njima, Konstantin je više voleo da se pojavljuje kao „utemeljitelj mira” (fundator quietis), uvek mladolik i, po ugledu na Oktavijana Avgusta, glatko izbrijan.
Evsevije iz Cezareje, kome se mogu pripisati određena pristrasnost i želja da Konstantina prikaže u što boljoj svetlosti, navodi kako s Konstantinom u njegovim mladim godinama niko nije mogao da se poredi zbog njegove učtivosti i lepote ili visokog stasa. Sa šezdeset godina on je još imao čvrsto i krepko telo, oslobođeno svih nedostataka i preterane mladalačke živosti.
Vizantijski pisac Georgije Kedren o njemu piše još podrobnije nego Evsevije iz Cezareje, ali je on pisac iz 12. veka, pa njegove podatke moramo uzimati s oprezom. On beleži kako je Konstantin Veliki bio srednje visine, sa širokim ramenima i debelim vratom. Njegova koža bila je rumena, kosa ni gusta ni kovrdžava, brada retka, nos pomalo savijen, oči nalik na lavlje i izraz lica veoma spokojan.
Konstantinova džinovska mermerna glava iz Bazilike nove u Rimu, isklesana oko 315. godine, osam puta je veća od prirodne veličine i ima izrazit orlovski nos i naglašene vilične kosti koji simbolizuju nepokolebljivu odlučnost. Upadljive su i povećane oči, gotovo kao kod bolesnika koji boluje od Bazedovljeve bolesti. Kolosalna mermerna glava Konstantina Velikog, za koju se zna da joj je nos originalan, danas se nalazi u Kapitolskom muzeju u Rimu.
Bez obzira na to da li se radilo o njegovim pravim crtama, one su odražavale smirenu veličanstvenost koja se očekivala od kultne statue. Uopšte, u 4. veku se sve više učvršćuje stav da čovek treba da nalikuje statui. Tako, na primer, istoričar Amijan Marcelin u svome opisu Konstantinovog sina Konstancija II (337–361) naglašava da car nalikuje statui i opisuje dostojanstvenost njegovog ponašanja:
„Niko ga nikada nije video da u javnosti briše usta ili nos, ili pljuje, niti da krivi glavu na jednu ili drugu stranu.”

Kad brada poraste

Kao svetac, Konstantinov lik veoma se često pojavljuje u vizantijskim crkvama. U mozaiku iz 10. veka u Hramu Svete Sofije u Carigradu, prikazan je kako Bogorodici predaje model grada čiji je osnivač. Odeven je u svečanu odeždu vizantijskih careva, ima dugu kosu i oreol, ali, verovatno iz poštovanja prema vremenu u kome je živeo, još je bez brade. Međutim, u kasnijim vremenima uvek je portretisan u pratnji majke Jelene, kako oboje drže Časni krst koji je ona otkrila. Tu je i sada obavezna brada, bez obzira na činjenicu da je Konstantin nije nosio.
U Vizantiji se, naime, smatralo da svaki muškarac treba da nosi bradu. Prvi car koji se nije brijao i koji je stoga zaslužio epitet Pogonat (Bradati) bio je Konstans II (641–668) u 7. veku. Posle njega, možda jedino s izuzetkom najvećeg cara-ikonoborca Konstantina V Kopronima u 8. veku, svi carevi nosili su bradu. Najzad, portret Konstantina Velikog u rukopisu istorije Jovana Zonare, koji se čuva u Modeni i potiče iz 15. veka, a na kome je Konstantin prikazan s bradom bez ikakve je vrednosti. Reč je o koščatom i prilično grubom licu na kome nema ni traga od dobro poznate dostojanstvene otmenosti prvog hrišćanskog cara.


Radivoj Radić, Politikin zabavnik

Vizantijska proročanstva

JEDNOG DANA POSTAĆEŠ CAR!


Mnoga predskazanja u dalekoj prošlosti obistinila su se pa su neki voleli da ih iznose a drugi da u njih veruju. Naročito vladari


U želji da lakše podnesu sadašnjost, koja im se uglavnom činila nedovoljno dobrom, ljudi su nastojali da nekako saznaju budućnost koja im je izgledala daleka i nepoznata. Zbog toga su odvajkada voleli proročanstva i bili voljni ne samo da saslušaju nekakva predskazanja, nego i da u njih tvrdo veruju, pogotovo ako su najavljivala uspeh i sreću. Otuda su i pojedinci za koje se verovalo da imaju proročku moć, sposobnost da „vide” buduće događaje, kod savremenika izazivali veliko poštovanje.


Ustanak Tome Slovena

Vizantijskog cara Lava VI (886–912) nisu počastvovali epitetom Mudri (Sofos) zato što je objavio najveću zbirku zakona u Vizantiji i bio odličan državnik, nego stoga što je sastavio zbirku proročanstava koja je bila veoma omiljena i van granica Carstva.

Dioklecijan

Prema jednom predanju, dok je Dioklecijan službovao u Galiji i nalazio se na početku vojničke karijere, jedna pripadnica druida, starokeltskih sveštenika, koja je istovremeno bila i gostioničarka kod koje se hranio, rekla mu je da je suviše pohlepan i suviše škrt. Dioklecijan je spremno odgovorio: „Biću izdašniji kad postanem car!” Keltska proročica mu je uzvratila rečima: „Ne šali se, postaćeš car ako ubiješ vepra!” Dioklecijan nije potcenio ovo predskazanje, pa se ubuduće svojski trudio da u lovu ubije vepra, ali mu to nije pošlo za rukom.
Međutim, on je tek mnogo godina kasnije shvatio pravi smisao reči koje je izrekla keltska proročica. Bilo je to 284. godine kad se s vojskom kretao iz Male Azije u Evropu. Prethodno je kod Ktesifona poginuo car Kar, kako se smatralo, ne bez učešća velikodostojnika Apera. Nasledili su ga sinovi Karin na Zapadu i Numerijan na Istoku. Ovaj drugi je pohitao u evropske provincije, ali je na putu ustanovljeno da je pod zagonetnim okolnostima ubijen i mrtav nošen u nosiljci. Usledila je pobuna vojnika koji su ubistvo pripisali Aperu i on je izveden pred vojni sud. Kako na latinskom aper znači vepar, Dioklecijan se setio starog proročanstva, pritrčao je Aperu i bez oklevanja ga ubio, pa je sam izabran za cara u Nikomediji u novembru 284. godine. Među istoričarima gotovo da nema neslaganja – svi smatraju da je Dioklecijan (284–305) bio jedan od najvećih rimskih careva.

Filipik Vardan

Padom cara Justinijana II, koji je zbačen 695. godine, Vizantijsko carstvo kao da je izgubilo ravnotežu i zapalo u veliku krizu. U smutnom vremenu, koje je potrajalo sledeće dvadeset dve godine, bilo je čak sedam promena na carigradskom tronu. Jedan od tih relativno beznačajnih vladara, koji su se kratko zadržavali na prestolu, bio je Filipik Vardan (711–713).
Novi car bio je jermenskog porekla i blizak krugovima koji su se protivili odlukama Šestog vaseljenskog sabora, održanog u Carigradu 680/681. godine. Na tom saboru je kao jeres osuđen monotelitizam, učenje koje je smatralo da Isus Hristos, istina, ima dve prirode, ali jednu volju. Hroničar Teofan donosi jednu legendu koja je Filipiku Vardanu predskazivala dugu vladavinu, ali pod uslovom da rehabilituje monotelitizam. Vizantijsko carstvo prethodnih decenija potresale su verske rasprave oko ovog pitanja.
Jedan kaluđer iz manastira Kalistrata, koji je navodno mogao da „vidi” budućnost, rečima „Carstvo će pripasti Tebi!” prorekao je Filipiku Vardanu da će postati car. Naravno, ovo proročanstvo sasvim je uznemirilo budućeg vasilevsa. U nastavku je kaluđer rekao: „Ako Bog tako naređuje, kako možeš da mu se suprotstaviš?” i dodao da je Šesti vaseljenski sabor bio loš i, ukoliko ga on bude odbacio, njegova će vladavina biti silna i veoma dugovečna. Onda se Vardan uz zakletvu saglasio da će tako učiniti kad dođe na vlast.
Kad je Leontije nasledio Justinijana II, 695. godine, Filipik Vardan, budući izneverenih očekivanja, posetio je kaluđera. Ovaj mu je rekao da ne žuri i da bude strpljiv. Posle dolaska na presto cara Tiberija II Apsimara, 698. godine, nestrpljivi Filipik Vardan ponovo je posetio kaluđera koji mu je prorekao mirno i dugo carevanje. I ovoga puta ovaj ga je umirio rečima da ne brine jer njegovo vreme tek dolazi i vizantijski presto ga čeka. Međutim, kad je Filipik Vardan tajnu poverio jednom prijatelju, ovaj je to odmah dojavio caru. Zabrinut za svoj položaj, vasilevs Tiberije II Apsimar (698–705) najpre je mogućeg suparnika izložio zlostavljanju i ošišao, a onda i stavio u okove i potom proterao na Kefaleniju, ostrvo u Jonskom moru. Odatle ga je vratio tek Justinijan II, 705. godine, kad je po drugi put postao vizantijski car (705–711).
Nekoliko godina kasnije, u novembru 711, Filipik Vardan napokon je došao na carigradski presto. Nemilosrdno je uklonio upravo Justinijana II i učinio kraj slavnoj Iraklijevoj dinastiji koja je čitavo stoleće (610–711) vladala Vizantijskim carstvom. Novi car je, istina, već 712. godine sazvao jedan crkveni sabor na kome je monotelitizam bio proglašen za jedino dopuštenu veru, ali se proročanstvo kaluđera iz manastira Kalistrata ipak nije sasvim obistinilo. Posle vladavine od godinu i po dana, Filipik Vardan zbačen je i oslepljen 3. juna 713. godine.

Lav V Jermenin i Mihailo II Amorijac

U Vizantiji je 803. godine izbila pobuna protiv cara Nićifora I (802–811). Maštajući o carskoj vlasti, na čelu pobune našao se Vardan, ugledni vojskovođa i upravnik teme Anatolik, čovek jermenskog porekla koga su nazivali Turčin. U njegovoj pratnji bila su trojica ratnih drugova – Lav Jermenin, Mihailo Amorijac i Toma Sloven – mlade i darovite vojskovođe. U nastojanju da ostvari želju, Vardan se obratio jednom kaluđeru koji je boravio u maloazijskom gradu Filomilionu i bio čuven po tome što je imao sposobnost da predviđa buduće događaje. Od njega je zatražio da Bogu uputi molitve kako bi mu Svevišnji pomogao da postigne ono što je naumio.
Međutim, pošto je kaluđer saslušao Vardana, upozorio ga je da se ne zanosi takvim namerama jer od njih neće biti ništa. Štaviše, dodao je da mu u protivnom preti gubitak celokupne imovine, oslepljenje i svaka druga nesreća, pa mu je savetovao da odustane od pokušaja da osvoji vizantijski presto. Kad je čuo ove reči, Vardan se ispunio tugom i mračnim mislima, pa je pogruženo i razočarano krenuo da napusti kaluđerovu kolibu.
Videvši, pak, kako tri ratna druga Lav Jermenin, Mihailo Amorijac i Toma Sloven dovode konja svome gospodaru, nešto mu je sinulo i kaluđer je odmah pozvao Vardana da se vrati. U nadi da će čuti nešto novo i povoljno, Vardan je smesta živnuo i vratio se u kaluđerovu izbu. Ovaj ga je iznova posavetovao da se kloni opasnih namera o kojima je snevao i da ne zamenjuje sadašnje blagostanje bedom u budućnosti. A što se tiče ljudi iz njegove pratnje, prorekao je da će se prvi i drugi, dakle, Lav Jermenin i Mihailo Amorijac, a ne Vardan, dokopati carske vlasti, dok će treći, Toma Sloven, biti na korak do istog cilja. Ovoga puta reči koje je izgovorio kaluđer uvredile su Vardana, crvenilo mu je udarilo u lice, i on se, uz bujicu pogrdnih reči, vređajući kaluđera, zaputio kući. Ljudima oko sebe ispripovedao je duhovnikovo proročanstvo, pri čemu je priču propratio gromkim smehom kojim je jasno stavio do znanja da u takvu mogućnost nikako ne veruje. Ovu pripovest donose vizantijski pisci Josif Genesije i takozvani Teofanov nastavljač.
Kako bilo, samouvereni Vardan Turčin nije poslušao kaluđerov savet nego je podigao pobunu kojom je pokušao da s prestola svrgne cara Nićifora I i, pokazalo se, napravio veliku grešku. Pobuna nije uspela, a napustili su ga i Lav Jermenin i Mihailo Amorijac. Uzurpator je pokušao da se spase tako što je, posle dobijanja garancija da će mu život biti pošteđen, postao kaluđer Sava u jednom manastiru u maloazijskoj oblasti Bitiniji. Ipak, nije mu pošlo za rukom da izbegne teške posledice svog nedovoljno promišljenog poduhvata. Car Nićifor I nije imao milosti: Vardana je oslepio, njegovu imovinu zaplenio, a pristalice utamničio. Prošao je upravo onako kako mu je kaluđer i predvideo.
Kaluđerovo proročanstvo obistinilo se i na drugoj strani. Lav Jermenin je bio vizantijski car od 813. do 820. godine. Na prestolu ga je, posle dvorske zavere, smenio prijatelj i saborac Mihailo II Amorijac (820–829), dok je Toma Sloven, treći od ratnih drugova, od kraja 821. do proleća 823. godine bezuspešno opsedao Carigrad u nameri da sruši Mihaila II. On je doživeo da ga za cara kruniše antiohijski patrijarh, uz dozvolu arabljanskog kalife koji je tada držao Antiohiju, prestonicu Sirije. U jurišu na carigradski tron Toma Sloven nije uspeo i kasnije, u oktobru 823. godine, bio je svirepo pogubljen.

Vasilije I Makedonac

U jednom tračkom selu, u porodici siromašnog seljaka, možda jermenskog doseljenika, rodio se dečak kome su dali ime Vasilije. On je u istoriji poznat kao Vasilije Makedonac jer je u vreme njegovog rođenja taj deo Trakije pripadao temi, odnosno vojno-administrativnoj jedinici koja se zvala Makedonija. Kako smatraju pojedini naučnici, Vasilije je na svet došao 830. ili 835. godine, dok neki za datum njegovog rođenja smatraju 25. maj 836. godine.
Nekoliko čudnovatih događaja nagovestilo je blistavu karijeru tek rođenom dečaku. Dok su jednog sparnog letnjeg dana njegovi roditelji radili na njivi, sina su ostavili u hladovini gde je zaspao. Tada se pojavio orao i, krstareći, zaklonio ga senkom svojih krila. Vasilijeva majka najpre se uplašila i pokušala da otera pticu, ali kad se ova opet vratila, njoj je bilo jasno da se radi o božjem znaku. Osim toga, ona je navodno u snu videla kako iz njene utrobe izlazi zlatno drvo puno zlatnog cveća i voća, koje je postalo veliko i bacalo je senku na celu kuću. Drugi put, ponovo u snu, Vasilijevoj majci javio se prorok Ilija, kao visoki starac sa sedom bradom iz čijih je usta lizao plamen, koji je njenom sinu predskazao sjajnu budućnost.

Car Vasilije I na konju

Očeva smrt teško je pogodila porodicu i Vasilije, koji je morao da brine o majci i sestrama, shvatio je da od zemljoradnje teško može da se živi. Zato je odlučio da okuša sreću, pa je krenuo u Carigrad. U jedno kasno nedeljno popodne ušao je kroz Zlatnu kapiju u „caricu gradova”. Izvori kažu da je bio veoma siromašno odeven i da je imao samo zavežljaj i štap koji su bili njegova celokupna imovina. Najpre je u čudu gledao prostrane ulice i velika zdanja megalopolisa na Bosforu, a s nailaskom noći morao je da potraži smeštaj. Budući da u vizantijskoj prestonici nikoga nije poznavao, a već je bio premoren dugim putovanjem i plimom neobičnih utisaka koji su ga zapljusnuli po prispeću u Konstantinopolis, legao je pod trem znamenitog manastira Svetog Diomeda i odmah zaspao čvrstim snom.
Iguman toga manastira usnio je u toku noći čudan san: javio mu se neki nepoznati glas i poručio mu da izađe i otvori vrata caru. Onako bunovan, tek prenut iz sna, pogledao je ispred vrata, ali kako nikog nije primetio, vratio se u krevet. Tek što ga je san savladao, ponovo mu se javio isti glas i rekao da izađe i pozdravi cara. Već prilično smeteni duhovnik ponovo je izašao pred vrata i primetio samo neznanca u ritama, pa se opet vratio u postelju. Međutim, čim je utonuo u san, nepoznati glas se ponovo javio i strogo mu zapovedio: „Izađi i uvedi onoga što spava na stepeništu. On je car!” Već sasvim preplašen, iguman manastira Svetog Diomeda je izašao, probudio Vasilija, pozvao ga da uđe i posadio za sto da večera. Ujutru mu je dao da se okupa i spremio mu novo odelo.
Ubrzo je Vasilije postao konjušar cara Mihaila III (842–867), a samo desetak godina mu je bilo potrebno da u septembru 867, posle dvorskog prevrata, postane car i osnivač najslavnije vizantijske dinastije – Makedonske dinastije – koja je Carstvom vladala bezmalo dva stoleća (867–1056).

Manojlo I Komnin

Jedan od najvećih vizantijskih careva, Manojlo I Komnin (1143–1180), na vizantijski presto došao je sticajem različitih, pre svega tragičnih porodičnih okolnosti u carskom domu. On je bio četvrti sin u braku vasilevsa Jovana II Komnina (1118–1143) i ugarske princeze Piroške koja je u po dolasku u Vizantiju dobila ime Irina. Muški potomci ovog bračnog para, redom kojim su dolazili na svet, bili su Aleksije, Andronik, Isak i Manojlo. Kako je sistemom savladarstva u Vizantiji uglavnom najstariji sin bio i određivan za naslednik prestola, Manojlo nije mogao da računa na takvu počast. Međutim, to se ipak dogodilo jer se povesnica postarala da u ovom slučaju ultimogenitura (prava koja pripadaju mlađem ili najmlađem detetu) nadjača primogenituru (prvorodstvo).
Neki događaji nagovestili su da će četvrti sin biti taj koji će naslediti Jovana II Komnina. Tako, na primer, Jovan Kinam, vizantijski istoričar 12. veka, opisuje san koji je Manojlo Komnin usnio kao dete i koji bi trebalo da objasni kako je on kao četvrti i najmlađi sin postao vizantijski vasilevs. Jovan II Komnin nameravao je da presto ostavi najstarijem sinu Aleksiju, ali kad se rodio Manojlo počeli su da kruže glasovi o predznacima da će on carevati. Jednom je mališan zaspao i u snu mu se javila nekakva žena dostojanstvene spoljašnosti, u crnoj odeći, držeći u ruci cipele koje obično nose carevi. Ona ih je pružila Manojlu i naredila da svoje cipele plave boje prethodno izuje i obuče carske. Probudivši se uzbuđen i ne našavši cipele koje je video u snu, Manojlo, budući još dete, počeo je da plače i pomislio da je carsku obuću odneo neko od dvorske posluge.
I Nikita Honijat, vizantijski istoričar 12. i prvih godina 13. stoleća i nešto mlađi savremenik Jovana Kinama, u prilog ovakvom ishodu donosi jedan san. On kaže da je vasilevs Jovan II Komnin u snu video kako njegov najstariji sin Aleksije, predviđen za naslednika prestola, sedi na lavu i upravlja njime hvatajući ga za uši jer ništa drugo nije imao kako bi životinju držao u potčinjenosti. Smisao ovog snoviđenja bio je da će Aleksije biti samo proglašen za cara, ali stvarno neće dobiti carsku vlast. Tako se i dogodilo pošto su Aleksije i Andronik, prvi i drugi sin Jovana II Komnina, preminuli od epidemije u leto 1142. godine. U životu su ostali Isak i Manojlo. Kad je u lovu, ranjen otrovnom strelom, neočekivano preminuo Jovan II, u aprilu 1143. godine, na samrti je odlučio da za naslednika naznači najmlađeg sina – Manojla.

Radivoj Radić, politikin zabavnik..

Sve to stoji. No bitno je da je Istanbul cvijet islama. I tako će ostati. Biser u kruni. Prag između zapada i istoka.

Sta buducnost donosi, niko ne zna... Drugo, Konstantinopolj ce uvijek da zivi, makar se zvao Istanbul.

Radivoj Radic, jedan od najvecih srpskih vizantologa, sjajan predavac i odlican pedagog. Imao sam cast da mi bude profesor... Uzivajte...




[youtube]www.youtube.com/watch?v=SbnzrAc1Ii8&t=2847s[/youtube]

Ovo sam napisao iz zezanja , ali on jeste krvno naše gore list jer je rođeni Balkanac sa prostora Srbije , a mi smo mešavina starosedeoca tj.genetski smo više starobalkanci nego što su nam srodni neki slovenski narodi.