Ti si neka prava "nadzak-baba".Gdje kod se pojavis zametnes kavgu i pocnes pjeniti.Kako bi bilo da jednom shvatis da na ovom forumu vecina ucesnika ne dijeli tvoje stavove i da jednom pocnes argumentirano i smireno diskutirati ako vec mislis da si u pravu.Ili si mozda tu da udovoljis svojim niskim strastima?

Ovo bi bilo jasnije ako se kaže da je krajnji cilj ukljuèivanja bosanskih muslimana u hrvatske ustaške jedinice, osim borbe protiv èetnika, potajno bio i osamostaljivanje BiH u odnosu na NDH u ono vrijeme.

Crna legija je za njih bila lijek...

ZLOČIN U STAROM BRODU Ko nije znao da pliva – zaplivao je u večnost/ Izvor:Pečat

Zločin nad 6.000 Srba u Miloševićima i Starom Brodu na Drini u proleće 1942. godine, decenijama je vešto prikrivan „u interesu bratstva i jedinstva“. Posle 66 godina narod je sagradio skromno spomen obeležje u Starom Brodu, a nedavno je u Višegradu održana donatorska večera za gradnju spomen kapele


U Višegradu je početkom aprila, uz blagoslov Mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, i u prisustvu jednog broja sveštenika, građana istočnog dela Republike Srpske, i gostiju iz Užica i okolnih mesta, održano donatorsko veče na kome su prikupljana sredstva za gradnju spomen-kapele u Starom Brodu na levoj obali Drine, nizvodno od ovog grada. U tom mestu duboko u kanjonu ove reke, i susednim Miloševićima, ustaše su u proleće 1942. godine zverski pobile oko 6.000 srpskih civila, mahom žena i dece, koji su, pred neprijateljskom kamom, pokušali da se, u zbegovima, prebace na desnu obalu i dočekaju se slobode u Srbiji. Prikupljeno je više od 20.000 konvertabilnih BiH maraka, a jedan Užičanin je obećao da će kupiti kompletnu bakarnu pokrivku za kapelu. Ova akcija je nastavljena, a otvoren je i žiro račun na koji pojedinci mogu da uplate sredstva za izgradnju spomen kapele.
U znak sećanja na ovaj stravičan zločin, u Starom Brodu je 2008. godine podignuto skromno spomen obeležje, a osveštali su ga zajedno Mitropolit dabrobosanski Nikolaj i Vladika mileševski Filaret. Na mermernim pločama uklesana su imena svih stradalih Srba. Umesto da bude „osuđen na tiho izumiranje kako bi se zaboravili i spomenuti zločini kada svi svedoci pomru“, na ovom srpskom memorijalnom kompleksu uz samu obalu drinskog jezera, pored spomen-kapele planira se i podizanje kosturnice.
Na donatorskoj večeri u Višegradu prikazan je dokumentarni film „Drino vodo, oči devojačke“, autora Radoja Tasića i Novaka Knežića, novinara BN televizije, kao trajno svedočanstvo preživelih o stravičnom zločinu koji ne samo da je ostao nekažnjen već je i prikrivan do današnjih dana, navodno u „interesu očuvanja bratstva i jedinstva“. Zločin je počinila zloglasna „Crna legija“ pod komandom Jure Francetića, u kojoj su mahom bili domaći muslimani. Opisujući ovaj krvavi pir, kada su u kanjonu Drine u proleće 1942. ustaški koljači sustigli srpske zbegove sa područja Sarajeva, Pala, Olova, Kladnja, Sokoca, Han Pijeska, Rogatice i Višegrada – Branko Hadži Nikitović, poznati višegradski slikar i direktor Gradske galerije, poručio je da današnje generacije više nemaju pravo da prikrivaju ove zločine, i da se, iako tek posle 66 godina, mora postaviti trajno znamenje ovoj zverski pobijenoj srpskoj nejači.

SPOMENIK UPOZORENJA
To spomen obeležje, spomenik upozorenja budućim generacijama, međutim, gradi se u bespuću, pošto se u Stari Brod i Miloševiće stiže samo kozjim stazama ili čamcima kanjonom reke Drine u kojima je 2008. godine dovezen kompletan građevinski materijal za spomenik i temelje buduće spomen-kapele. Nekadašnje vlasti, naime, nisu želele ni put da izgrade, da bi se i na taj način prikrila istina o nezapamćenom zločinu nad Srbima 1942. godine. Danas je mali broj svedoka ovog masovnog pokolja, ali je u srpskom narodu u istočnom delu BiH ostala legenda o 326 devojaka koje su, hvatajući se za ruke, sa velike stene zajedno skočile u nabujalu Drinu kako ne bi pale u ruke ustašama i bile silovane i zverski ubijene. Ili legenda o ocu i njegovih šest kćeri, sve jedna drugoj do uva, koje su se u povlačenju ispred ustaških krvoloka, uhvatile za ruke, zakoračile u hladnu vodu i posle nekoliko trenutaka zajedno nestali u dubokim talasima.
Tek u poslednjih nekoliko godina javno se govori o ovom, jednom od najkrvavijih zločina nad srpskim življem na prostorima istočnog dela današnje Bosne i Hercegovine. Najveći i najmasovniji pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine, ali je ovaj pogrom trajao sve do početka maja meseca!
U proleće 1942. godine, ustaše su u istočnom delu Bosne i Hercegovine pokrenule ofanzivu širokih razmera, u nameri da ostvare svoj vekovni san — granicu NDH na Drini. Precizni podaci govore da je u martu 1942. iz Sarajeva, pod komandom Jure Francetića, krenulo desetak hiljada do zuba naoružanih ustaša koji su, zajedno sa veoma brojnom „domaćom“ muslimanskom milicijom, pred sobom gonili nepregledne zbegove Srba od Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokoca, iz Rogatice i sa Borika. Uplašeni narod kretao se u zbegovima ka Višegradu, terajući čak i stoku i noseći najosnovnije stvari i dragocenosti, u nadi se da će tu, na mostu Mehmed-paše Sokolovića, preći Drinu i dočepati se Srbije.
Međutim, iznemogle, preplašene i izgladnele srpske porodice na ćupriji u Višegradu je dočekivala i zaustavljala italijanska straža. Preko reke su puštani samo one koji su mogli da plate svoju slobodu. Zlatom, stokom ili nekom drugom vrednošću, svejedno. Ostali su morali da nastave dalje, nizvodno, bežeći ispred ustaških patrola, jedinica zloglasne crne legije i muslimanske milicije kozjim stazama i preko planinskih prevoja prema Miloševićima i Starom Brodu, i nadajući se u slamku spasa — da će se uspeti da se ukrcaju na skelu ili u čamce na putu do slobode. Skoro mesec i po nepregledne kolone Srba u zbegovima su odlazile u ovaj Drinski kanjon iz koga se većina nikad nije vratila. Ko nije umeo da pliva, ili se utopio, ili je bio ubijen.

TEČE KRVAVA DRINA
Nekolicina još uvek živih očevidaca tog pogroma pričaju da su, nakon što bi u večernjim časovima pontoni i čamci obustavljali prevoz ljudi preko Drine, preostale izbeglice iznenada opkoljavale ustaše. Usledila bi okrutna iživljavanja, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u Drinu. Kao da je u tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, sam đavo režirao nezamislivu tragediju, u kojoj je zverski ubijeno i bačeno u Drinu oko 6.000 nevinih Srba. Oni malobrojni, koji su preživeli ovaj ratni pakao, po završetku Drugog svetskog rata očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se njima dobro poznati zločinci privedu pravdi i osude. Umesto toga zavladala je neočekivana ćutnja. Jednostavno, neki režiseri iz tadašnje vlasti, računajući i srpske kadrove, zarad „bratstva i jedinstva“, kao da su želeli da se sve ovo zaboravi i kada živi svedoci pomru „stavi ad akta“.
Međutim, preživeli su to pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je čak sedamdesetih godina prošloga veka napisao i roman „Teče krvava Drina“, nakon čega je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan. Ali, kako kaže, to ga nije pokolebalo, već mu je dalo dodatne snage da nastavi sa istraživanjem i pisanjem. Pred kraj novembra 2008. godine, u prisustvu velikog broja istoričara, sveštenih lica, predstavnika medija i građana, u manastiru Dobrun kod Višegrada predstavljena je i knjiga „Zaboravljeni zločin – Stari Brod“. Ovu knjigu grupe autora, koja govori o stradanju 6.000 Srba u proleće 1942. godine, zajednički su izdali Izdavačka kuća „Dabar“ i Srpsko sokolsko društvo „Soko“ iz Dobruna.
Knjiga „Zaboravljeni zločin – Stari Brod“ je, u stvari, zbornik radova sa skupa održanog 19. jula te godine u Rogatici, povodom šezdeset šeste godišnjice genocida nad srpskom nejači na obali reke Drine. Kako je tom prilikom naglasio Radislav Mašić, književni kritičar, publicista i novinar iz Foče, „ova knjiga nas podsjeća da je minuli, 20. vijek, za srpski narod bio vijek stradanja i golgote, kada smo tri puta bili na iskušenju nestanka i potonuća“. Drina, kao krvava međa u planovima zavojevača, trebala je biti granica preko koje za pravoslavlje nema mjesta, podvukao je Radislav Mašić, upozoravajući da je sve ono što se Srbima dešavalo u prošlosti vešto skrivano od javnosti.
„Istorija o tom strašnom događaju nije pisala, a ideologija ga je bojila onim bojama koje su njoj odgovarale. Zato, na žalost, istorijska literatura nije zabilježila ni zločine u Starom Brodu i Miloševićima, niti zločine u Miljevini kod Foče, gdje je na svršetku Drugog svjetskog rata ubijeno na hiljade nevinih mladića iz Srbije. Ova knjiga je svojevrsna spomenica i zadušnica, koja sve one koji se na bilo koji način bave pisanom riječi obavezuje da dokumentuju i zabilježe sve ono što je dio naše istorije“ – jasna je poruka Radislava Mašića sa tadašnjeg skupa u manastiru Dobrun.