Sećam se da su Srbi u koliko bi želeli da se nasele u Subotici pre desetak godina imali problem sa lokalnom administracijom koja na to nije ni malo gledala blagonaklono tako da sve je to dobro.

Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje - 36.00 %
Savez vojvođanskih Mađara - 16.00 %
Jene Maglai – Pokret za građansku Suboticu - 14.00 %
Demokratska stranka (Demokratski savez Hrvata Vojvodine, LDP, NOVA) - 9.00 %
Nenad Čanak- Socijaldemokratska stranka – Boris Tadić, Zelena ekološka partija - 5.00 %
Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbije, Dragan Marković Palma, Komunistička partija - 1.50%

Dakle, procenat Srba u stanovnistvu Subotice 2011. bio je 27%, a procenat srpskih glasaca na ovim izborima i do 40% (Vucic, Dacic, i mali dio oko DS-a i Tadica).

Da,samo nemoj zaboraviti da je 36%glasova oko 42%-43%mandata.

Ljubiša Preletačević Beli iz SNP (Sarmu Probo Nisi) osvojio 20% glasova u Mladenovcu.

Da,samo nemoj zaboraviti da je 36%glasova oko 42%-43%mandata.A pokret za gradjansku Suboticu nije stranka Madjara,iako je vodi Jene Maglai,tu ima i Srba i Madjara i ostalih.takodje i DS,takodje i Tadić,jedina madjarska stranka je SVM.

Životna ispovest Saše Radulovića: Kako su mi ubili oca u Dobrovoljačkoj

Ovo je priča jednog čoveka, Saše Radulovića, lidera pokreta Dosta je bilo i najvećeg iznenađenja izbora, koji je za Nedeljnik prvi put u javnosti govorio o danu kada mu je, u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, ubijen otac, lekar i pukovnik JNA, načelnik saniteta Druge - Sarajevske armijske oblasti. Radulović u potresnoj ispovesti, kao čovek koji je iz prve ruke doživeo ono najgore, govori o značaju pomirenja na Balkanu i odgovornosti političara, bivših i sadašnjih, što i dalje živimo u devedesetim

Moj otac Budimir bio je lekar. Bio je pukovnik JNA. Načelnik saniteta Druge - ili kako smo mi to zvali - Sarajevske armijske oblasti.

Rođen je na Kosovu, u opštini Dečani. Školovao se u Nišu, kasnije je otišao za Beograd gde je završio Medicinski fakultet. Majka mi je iz Krajine, iz okoline Plitvica. Ona je završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Rodio sam se u Bihaću, sticajem okolnosti, jer mi je tu živela baba. Očev put, odnosno vojna karijera ga je dovela do Sarajeva. Rat je tu zatekao moju porodicu.

Odrastao sam u Sarajevu. Stan je gledao na Dobrovoljačku ulicu. Preko te ulice sam prelazio gotovo svaki dan bar dva puta. Često i nebrojeno puta. Tu mi je bila osnovna škola, trafika, išao sam tu do samoposluge, do reke, u grad.

Družili smo se s komšijama muslimanima, živeli zajedno. Bilo je važno šta znaš, a ne odakle si i ko si. Nismo se delili po bilo kom osnovu. Poštovali smo jedni druge. I običaje - oni naše, mi njihove. Politika nas nije interesovala. Interesovao nas je život. Slušali smo Azru i EKV, Buldožer i Kazalište, Clash i Headse.

PRVE BARIKADE IZGLEDALE SU NAM SMEŠNE

Događaji su počeli u teškom pravcu da se kreću krajem osamdesetih, početkom devedesetih. Pre toga se ništa nije osećalo. Ili bar ja nisam osećao. Onda je počelo to turobno vreme. Završio sam fakultet i napustio zemlju 1989. godine, tako da nisam bio u Sarajevu u tom turbulentnom periodu.

Ljudi nisu verovali da će rat da stigne i u Sarajevo. Niko zapravo nije očekivao da ljudi u tako kratkom vremenu toliko mogu da se podele. Desilo se sve izuzetno brzo. U nekoliko meseci došlo je do potpunog raspada. Kad su počele da se podižu barikade u Sarajevu, ljudima iz moje generacije je sve to izgledalo smešno. Sećate se Top liste nadrealista?

Otac je bio optimista da Sarajevo neće eksplodirati, ali kako je prolazilo vreme - sve manje i manje. Borio se da pomogne svakom vojniku, svakom čoveku. Eskaliralo je, nažalost, do kraja. Odgovornost za to snose tadašnji političari sa svih strana. Nijedna država nastala iz bivše SFRJ do danas još nije ispravno pristupila zločinima i njihovim posledicama.

NAPAD NA KOLONU

Te 1992. sam bio u Nemačkoj, radio sam u Simensu kao inženjer. Čuo sam preko radija da se nešto desilo u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Odmah sam zvao mamu, ali nisam mogao da je dobijem. Bila je čitava psihoza, koja je trajala danima. Bio je to napad na komandu u centru grada, a potom napad na kolonu koja je izlazila iz grada. U toj koloni bio je i moj otac. Ubijen je u toj koloni 3. maja 1992. Poginulo je još nekoliko ljudi. Tata je bio u sanitetskom vozilu na prednjem sedištu. Bio je to pucanj u glavu sa kratkog rastojanja. I to na mestu gde sam prošao hiljadu puta.

Nakon toga odvezli su ga u Vojnu bolnicu u Sarajevu, koja je, takođe, bila pod opsadom. Mama ništa nije znala šta se desilo. Ujutru bi se krišom od nje pričalo o tome, ali njoj niko nije govorio prave informacije. Slutila je da se nešto loše dogodilo. Komšije su znale, ali niko nije smeo da joj kaže. Svi su od nje skretali pogled i gledali u zemlju.

OBDUKCIJA

Majka je iz straha izašla iz stana i nakon toga se više nije vraćala. U stanu su ostale sve naše lične stvari - dvadeset pet godina naših života. Detinjstvo. Dokumenti. Sve porodične fotografije. Kod rođaka i prijatelja skupljam fotografije - jedva sam uspeo da pronađem jednu očevu. Uzeli su nam filmove sa letovanja. Oni koji su se kasnije uselili - sve su izneli. Kompletan nameštaj. Odneli su deo naših života. Ništa nije ostalo.

Posle nekoliko dana traganja, majka je očevo telo pronašla u Vojnoj bolnici. Nisu joj dali da preuzme telo. Nisu nam dali ni da prevezemo ubijenog oca do Beograda. Bili su to mučni pregovori, koji su trajali osam do deset dana. Uspeli smo nekako.

U Beogradu nas je sačekao profesor Zoran Stanković sa VMA, koji je uradio obdukciju. Sećam se da majci nisam dao da vidi očevo lice. Bio je to strašan prizor. Držala ga je samo za ruku.

I SAKRIVANJE ZLOČINA JE ZLOČIN

Verujem da iz tog rata u Bosni možete da nađete hiljade ovakvih ili sličnih porodičnih tragedija. Ono što me u svemu tome najviše boli jeste kada bilo koja strana pokušava jedan zločin da opravda nekim drugim zločinom. I onda kaže: "Ovaj zločin se jeste desio, ali to je zato što je bio drugi zločin." To nije ljudski. Svaki zločin je individualan. Svaki zločin zahteva da se pronađe i kazni krivac. I to ne samo zbog porodica žrtava, nego i zbog samog društva. Da biste se uopšte zvali društvo, morate da procesuirate zločine, inače niste društvo. Ukoliko sakrivate zločin, onda niste čovek. Ako sakrivate zločin, i to je zločin. A ako to ne znate, onda niste čovek.

Kad prepoznam zločine koje su počinili ljudi koji su se predstavljali kao srpska strana, ja u tom trenutku neću da govorim o zločinima koji su počinjeni prema nama. Ako to radimo, onda relativizujemo zločine.

Marčelo je poslao izuzetno važnu poruku: kad dođete u Srebrenicu, pred tim žrtvama izgubite nacionalnu pripadnost. To je jedini način kako jedino ljudski može da se gleda taj zločin.

Ne mogu da razumem kako nekome ko ima žrtve u svojoj porodici, može da umanji bol ako je tamo nekom drugom čoveku učinjen isti zločin. Mogu samo da razumem da oni koji su ubili mog oca i druge nedužne ljude odgovaraju pred zakonom. Isto tako želim da svi koji su počinili zločin u Srebrenici, odgovaraju pred zakonom.

Lako nam je da prepoznamo kada BiH neće da procesuira zločin u Dobrovoljačkoj, ali nam je veoma teško da prepoznamo kada država Srbija neće da procesuira neki zločin nad pripadnicima drugih nacionalnosti. Manji broj ljudi, uglavnom iz kulture, umetnici izgleda brže prepoznaju zločine, političari će izgleda stići na repu. A trebalo bi da bude obrnuto.

SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆU

Kad govorimo o svim zločinima koji su se desili na teritoriji bivše Jugoslavije, moramo uvek pojedinačno da govorimo o tome: šta se desilo, ko su žrtve, ko su ubice. Očigledno nijedno društvo u regionu nije spremno da se suoči sa prošlošću, nego svi misle da brane neke uzvišene ciljeve time što sakrivaju i veličaju svoje zločince. Misle - ako bi se sve to otkrilo i kazalo tačno šta se desilo, to bi nekako umanjilo taj neki njihov cilj. Kakva greška.

Za narod u Srbiji, čini mi se, svi ti zločini su još vrlo daleko, osim za one čija je rodbina prošla neku moju sudbinu. Sve dok se nije pojavio onaj snimak sa "Škorpionima" koji pucaju u nedužne ljude, javnost nije verovala da se u BiH nešto tako dešavalo. Narod u Srbiji nije verovao da je i srpska strana činila zločine. Uvek se govorilo o zločinima nad Srbima, koji su nesporni, ali retko o zločinima Srba. Za to je kriva država.

Kad štitite zločince u sopstvenim redovima, kad imate zločince unutar svoje armije, ili svojih službi bezbednosti, odnosno čitavog državnog sistema, onda ti zločinci preko svojih veza, svojih prijatelja utiču na državnu politiku u pokušaju da zaštite sebe. A onda politička elita padne pod taj pritisak i smatra da je to sakrivanje zločina ili njihova minimilizacija - rešenje za Srbiju. A rešenje je potpuno suprotno. Ima jedna anglosaksonska izreka koju ja često koristim u ekonomiji - kad se nađeš u problemu, odnosno u rupi, onda prva stvar koju moraš da uradiš jeste da prestaneš da kopaš. Rešenje nije dublje u rupi, nego je rešenje da se izdignete iz problema.

Država, dakle, mora da prepozna da postoje žrtve, da je u njenom interesu da se to procesuira kako za njihove porodice, tako i za samo društvo. Političari u Srbiji i regionu, međutim, to nisu shvatili, nego stalno nešto kalkulišu. A kada bi izašli sa jasnim stavom o zločinima, građani bi to prihvatili.

Istina je i da srpske žrtve nisu prepoznate. Mislim da je to delom zbog pogrešne državne politike. Veliki broj Srba je stradao, i ogroman broj ljudi ostao bez imovine, i na prostoru BiH i na prostoru Hrvatske ili na Kosovu. A to je posledica toga kada imate nerazuman politički stav - kada pokušavate da mešate žrtve i stalno glumite Kalimera i vičete: "Ovo je nepravda, pa to ti je", onda praktično dođete u situaciju da se nesporne žrtve srpskog naroda ne prepoznaju. Potrebna nam je ozbiljnija i pametnija politika.

KO JE KRIV AKO NIKO NIJE KRIV?

Te naše žrtve se, dakle, ne prepoznaju dovoljno još ni u Srbiji, a u Sarajevu se tek sigurno ne prepoznaju. Naser Orić je odličan primer. Pretpostavimo da Naser Orić nije kriv za zločine. Srbi su nesporno stradali, radi se o ogromnom broju ljudi koji su ubijeni. Ko je onda kriv? Ne može društvo ili država, kao što je BiH da kaže - Orić nije kriv. Ako to već tvrde, onda BiH mora jasno da kaže ko je kriv umesto Orića. Ko? BiH mora da otkrije ko je to učinio.

Ne može Sarajevo da tvrdi da niko nije kriv za zločin u Dobrovoljačkoj. Pretpostavimo da Ejup Ganić nije kriv, a jeste. Sumnja se da je Ganić tim zločinom nameravao da dobije poverenje muslimana i smeni Aliju Izetbegovića. Tuzlanska kolona, takođe. Ne može biti da niko nije kriv za te počinjene zločine. Sarajevo to mora da utvrdi.

Isto je i sa zločinima koje su počinili Srbi. Neko je kriv za zločin u Srebrenici. To mora da se otkrije. I zbog žrtava, i zbog Srbije, i zbog naše budućnosti.

Ko god je pokušavao iz zločina da izvuče jeftine političke poene, doveo je ceo region u potpuno apsurdnu situaciju - da se slavi povratak Nasera Orića u Sarajevo, Ante Gotovine u Zagreb ili sutra Ratka Mladića u Beograd. A zločini? Mora se utvrditi šta se tačno desilo. Nikom ne treba ni tovariti ni oduzimati žrtve. Dok se to ne uradi, ne možemo napred.

Slično je recimo i sa rehabilitacijom Draže Mihailovića. U toj situaciji se moralo tačno utvrditi šta se desilo. Šta su mu komunisti natovarili, a šta je zaista Draža i njegov pokret uradio u Drugom svetskom ratu. Nema nikog ko za jedan četnički zločin može da kaže da je u redu. Ali te stvari treba razdvojiti. Ako to ne uradite kao što ne radi Republika Srpska - ako zapravo pokušavate da prikrijete svoje zločine, onda vas u svetu predstave ne kao legitimnu instituciju, nego kao nekog ko je problem, ko ne prepoznaje osnovne civilizacijske vrednosti i koga treba eliminisati. A politika treba da bude upravo suprotno.

Srbija je potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma. Svi odnosi u BiH se mogu menjati samo saglasnošću svih strana koje su garant sporazuma. Zato podržavam svako rešenje do koga se dođe dogovorom svih strana. Podržavam RS i sve njene građane u odbrani svojih interesa onako kako ih vide unutar BiH.

PORODIČNE TRAGEDIJE

Meni su i dede ubijene u ratu. Obojica 1941. Tatin otac mi je ubijen na Kosovu. Kad je počeo rat, vraćao se iz Vojske Kraljevine s puškom, tamo su ga sačekali lokalni balisti i ubili. I njega i njegovog rođenog brata. Drugog dedu, maminog oca, ubile su mi ustaše. Imam, dakle, jedno porodično ludilo koje traje generacijama.

Danas ponekad odem u Sarajevo. Većina mojih prijatelja ga je napustila, i Srbi i Muslimani i Hrvati. Svi su oni više rasuti po svetu, nego što ih je ostalo u Sarajevu.

RIK: Koalicija DSS-Dveri ispod cenzusa, fali im 1 glas

Koaliciji Dveri-DSS za prelazak cenzusa nedostaje tačno jedan glas, pokazuju dostupni podaci iz Republičke izborne komisije.



U izveštaju RIK izrađenog na osnovu 99,82 obrađenih biračkih mesta navodi se da je na proteklim izborima glasalo 3.770.695 (56,26%) birača, iz čega sledi da je cenzus od pet odsto 188.535 (188.534,75) glasova.

Rano jutros je saopšteno da se koalicija Dveri-DSS nalazi ispod cenzusa sa 4,99 odsto glasova. Predsednik RIK Dejan Đurđević je rekao da se tako nešto dešava "jednom u hiljadu godina", dok je lider Dveri naveo da je u pitanju krađa.

Ovo nisu konačni rezultati izbora u Srbiji, jer se u sredu glasanje ponavlja na 15 biračkih mesta, a u igri je još 19.631 glas. To znači da je, ukoliko izlaznost bude na republičkom proseku, ovoj koaliciji neophodno nešto više od 550 glasova.

S druge strane, koalicija SDS-LDP-SDS dobila je 189.323 glasova, odnosno cenzus je preskočila za 788 glasova. Kako je saopštio direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević, prema tim podacima, lista okupljena oko SNS osvojila je 48,24 odsto glasova, SPS 10,96 odsto, SRS 8,11 odsto, DS 6,03 odsto, a pokret "Dosta je bilo" 6,03 odsto. SVM je osvojio 1,50 odsto glasova, lista Muamera Zukorlića 0,86 odsto, SDA Sandžaka 0,8 odsto, Partija za demokratsko delovanje 0,43 odsto, itd.

U trenutku čitanja rezultata lider Dveri Boško Obradović je sa galerije predsednika RIK-a Dejana Ðurđevića pitao da li ga je sramota i jel sme da pročita rezultate i da li sme "pred narod", na šta mu je Ðurđević odgovorio da ne vrši pritisak. Došlo je i do koškanja u sali, a Đurđević i Kovačević su napustili prostorije RIK.

Ranije, tokom još jednog maratonskog dana u RIK i petočasovnog izjašnjavanja, donete su odluke o 99 mesta sa "teškim greškama". RIK je naime odlučila da anulira rezultate sa 10 biračkih mesta, dok je u preostalim slučajevima verifikovala rezultate glasanja.

Autor: B92/Tanjug

Bogdanović : Pronašao sam svoj izgubljeni glas

Beograd - Opozicione stranke koje ponovo prebrojavaju glasove u Skupštini Srbije, kako tvrde, našle su ogroman broj nepravilnosti. Najviše nepoklapanja pronađeno je u izbornim materijalima sa Kosova i Metohije, gde opozicija nije imala uvid u celokupni tok glasanja, a SPS i SNS jesu. Nakon ponovnog prebrojavanja glasova Goran Bogdanović, član SDS i bivši ministar za KiM, uspeo je da pronađe i svoj listić, koji se prvobitno na volšeban način izgubio.

"Da se nešto sumnjivo događalo na Kosovu i Metohiji u izbornoj noći, posumnjao sam kada su obelodanjeni rezultati sa biračkog mesta broj 9 u Lešku, opština Leposavić. U zapisniku je pisalo da je za Socijaldemokratsku stranku Borisa Tadića glasalo nula ljudi. Na tom mestu sam glasao ja, kao i predsednik opštinskog odbora SDS u Leposaviću. Krenuli smo da pregledamo izborni materijal i konačno pronašli moj glas, ali i joššezdeset ljudi koji su glasali baš za SDS", kaže u razgovoru za Danas Bogdanović.

On napominje da je SDS oštećen i na drugim biračkim mestima . Tako je na biračkom mestu 10, opština Leposavić "pronađeno 47 ukradenih glasova", a na biračkom mestu, gde je u zapisniku pisalo da SDS ima pet glasova, prebrojavanjem pronađena su 42.

"Na svim biračkim mestima na Kosovu najviše je oštećena SDS, a uz nas su dosta glasova uzeli SRS, kao i DSS i Dverima. Našli smo i desetak neprikazanih listića za Muamera Zukorlića za koga su glasali Bošnjaci koji žive u opštini Leposavić", kaže Obradović. On dodaje da su uočene drastične razlike u broju listića i onoga što piše u zapisnicima. Uočeno je da u zapisnicima stoji da je više ljudi glasalo za SNS i SPS nego što je zaista bilo glasova.

Sagovornik Danasa napominje da su primećeni slučajevi da je značajan broj Albanaca glasao u pojedinim opštinama u Štrpcu i Gnjilanu, ali da među glasačima ima i mrtvih duša "Kosovo ćemo celo prebrojati, jer tu očigledno ima i najviše nepravilnosti. Prosto je nemoguće da 47.000 ljudi izađe na glasanje, a 2014. ih je bilo 35.000. Realno je da sada na Kosovu glasa između 20 i 25.000 Srba, zbog smanjenog broja biračkih mesta. LJudi su morali da putuju i po više desetina kilometara na glasanje. To prosto nije realno", napominje bivši ministar za KiM za Danas.

Izborna matematika: I SDS-LDP-LSV bez spokoja do 4. maja?

Beograd -- Koalicija DSS-Dveri, prema poslednjim podacima RIK, trenutno je ispod cenzusa sa 4,99 odsto osvojenih glasova.



Poznavaoci izborne matematike procenjuju da ni lista SDS-LDP-LSV, sa 5,03 odsto osvojenih glasova, ne bi trebalo da bude spokojna do 4. maja, kada će izbori biti ponovljeni na 15 biračkih mesta.

Srđan Bogosavljević iz Ipsos stratedžik marketinga kaže za Tanjug da bi koalicija DSS-Dveri na ponovljenim izborima 4. maja morala da osvoji oko 930 glasova kako bi ušla u parlament.

"Pošto računica kaže da njima sada fali jedan glas, oni bi na ponovljenim izborima, na kojima će učestvovati oko 19.000 birača, trebalo da dobiju pet odsto plus jedan glas, pa plus taj jedan glas, koji im nedostaje do pet odsto", objasnio je Bogosavljević Tanjugu.

On ističe da se svakako radi o "redu veličina ispod 1.000 glasova", te da smatra da im je potrebno 933 glasa za ulazak u parlament.

Ta računica podrazumeva da je na 15 biračkih mesta, gde se glasanje ponavlja, upisano oko 19.000 birača, ali i tu treba ukalkulisati izlaznost, odnosno činjenicu da svakako neće svi izaći na glasanje.

Kada je reč o koaliciji SDS-LDP-LSV, koja je sada iznad cenzusa, Bogosavljević smatra da ta koalicija na ponovljenim izborima na 15 biračkih mesta mora da osvoji "istih tih 930 glasova, minus ovo sad što imaju, a to je, mislim, 378 glasova preko cenzusa i plus jedan glas".

"Njima na tim biračkim mestima treba oko 500-600 glasova", smatra Bogosavljević i dodaje da to naizgled nije težak cilj, ali nema ni garancije da će zasigurno biti dostignut.

Bogosavljević, iza kojeg su brojni izbori, ne samo u Srbiji, kaže da nije iznenađen izbornim i postizbornim dešavanjima.

"To tako izgleda od kako se broji kod nas", kaže i navodi da od desetak hiljada biračkih mesta uvek postoji par stotina, do 300, na kojima je "nešto zabrljano".

"Postoji jedan broj mesta na kojima ima prigovora, i, ako su opravdani, glasanje se ponavlja. Ali, postoji gomila mesta, gde niko nije prigovorio, ali se 'prosula kafa', 'pao je burek' preko zapisnika, zapisnik je pisan nečitkim rukopisom, prepisivali su, potpisivao jedan umesto svih ostalih, iako su svi bili za stolom...i to je svaki put bilo tako", kaže Bogosavljević, pozivajući se na izbornu hronologiju.

Ističe, međutim, da nikad tih 150 do 200 spornih biračkih mesta od desetak hiljada nikad nije ništa značilo, osim, kao što je sada slučaj, kada jedna stranka ulazi ili ispada za jedan glas.

"Onda to postaje veliki problem i dobije ogromnu pažnju kao sada", navodi Bogosavljević.

On podseća na to koliko je na prethodnim amewičkim izborima trajalo prebrojavanje glasova na Floridi.

"Tri meseca su se zbog tog jednog glasa lomila koplja. Dakle, kada se lomi rezultat, a sada je to slučaj kod nas, onda je tako", kaže Bogosavljević i dodaje da nikakvog problema ne bi bilo, niti bi se bilo ko time bavio time da su DS S - Dveri na 4,8 ili na 5,2 odsto.

Dodaje da, kada se uzme u obzir toliki broj biračkih mesta i činjenica da Srbija nema potpunu automatizaciju izbornog procesa, sasvim je normalno da postoje zapisnici koji su u jednom malom broju biračkih mesta loše napravljeni, neuko, nečitko, naprosto - loše.

Inače, ponovljeno glasanje za novi saziv republičkog parlamenta na 15 biračkih mesta biće održano u sredu 4. maja, a pravo glasa na njima ima 19.631 građanin, saopštila je Republička izborna komisija.

Beli i kampanja "Samo jako" stigli do Amerike: Evo šta svetski mediji pišu o srpskom "političaru"

Luka Maksimović i njegovi ortaci nisu mogli ni da pretpostave da će da podignu toliku prašinu, niti da će jednog dana osvanuti čak i u američkim medijima! A jesu!



Ugledni "Vašington post" preneo je reportažu agencije Asošiejted pres (AP) iz Mladenovca o grupi građana, koja je formirana neposredno pred lokalne izbore u Srbiji i koja je uspela da bez (prave) kampanje osvoji drugo mesto u lokalnom parlamentu i da trijumfuje čak u nekim mladenovačkim selima!

"Šaljivdžije postigle iznenađujući uspeh na lokalnim izborima u Srbiji", glasi naslov u "Vašington postu", koji prenosi agencijsku reportažu.

"Luka Maksimović i njegovi prijatelji mislili su da se malo dobro zabave, ali ove mlade šaljivdžije su uspele da užu u politički život, u lokalnu skupštinu...", navodi se u reportaži i dodaje da je uspeh ove grupe mladih ljudi pokazalo da Srboija žudi za novim licima na političkoj sceni, "još netaknutih toliko rasprostranjenom na celom balkanskom prostoru".

"Ovo je za sve nas šok. Niko od nas nikada nije se bavio politikom. Sve je zaista počelo kao šala, hteli smo da pravimo video snimke u kojima smo se zezali na račun političara i političke scene u Srbiji", kaže 24-godišnji Luka Maksimović, student medija i komunikologije.

Njegov alter ego - Ljubiša Preletačević "Beli" - nije ništa drugo, kaže, nego tipičan srpski političar: glasan, nepošten i neiskren, bavi se nekim mutnim poslovima i ne poštuje nikakve zakone. Neočekivan uspeh naterao ih je, ipak, da se uozbilje. U lokalnom parlamentu sa liste "Preletača" biće ljudi iz tog pokreta, ali i neki nezavisni ljudi, kaže Maksimović.

Šta momci iz pokreta "Samo jako" kažu u obe svoje uloge, ali i šta o njima misle Mladenovčani, šta kažu mladi, šta kažu stariji sugrađani koji su od njih dobili "diplome", ali i političari koji su od njih izgubili (iz SNS nisu hteli pred kamere) - pogledajte u prilogu: