Ovako ja to nekako gledam.

1. Dušan Silni uletio na sjever Grčke NA PAR GODINA dok su tamo bile neke dinastijske borbe među Grcima, pri tom ni Solun nije kontrolirao, da ne govorimo da je pored i dalje bila Atena, i ogromni Konstantinopol.

2. Lik se samoproglasio carem. Vjerojatno vidio od bugarskog Simeona, koji se također proglasio carem, ali bugarsko carstvo je barem bilo poprilično moćno i trajalo 300 godina. https://en.wikipedia.org/wiki/Bulgarian_Empire Dušanov sin je odmah izgubio sjever Grčke (kontrolirali su ga tek 15-ak godina) i Srbija se svela na pašaluk manji od današnje, ali je i dalje sebe nazivao carem, kao i otac.
Ne znam povijesne detalje, ali pretpostavljam da je Dušan jednom pobjedio Bugare i odmah se proglasio carem, jer je eto pobijedio carstvo pa ako je on jači onda je valjda i on car. Seljačka logika.

3. Poslije toga evo već 800 godina Srbi drve da su imali srpsko carstvo i srpskog cara. A Dušan par godina kontrolirao teritorij manji nego kojim su vladali Karađorđevići ili Tito, a oni se nisu proglasili carevima.

4. Nakon odlaska Turaka, Srbi nakon samostalnosti Srbije oživljavaju mitove o silnoj snazi u prošlosti, o tobožnjem carstvu, pa o nebeskom carstvu itd.

5. Taj narativ gura ih da se kurče, pa i protiv daleko jačih zemalja. Mršavac si a kreveljiš se daleko jačem od sebe.

6. Dobijaju po glavi od jačih zemalja, te kažnjavanje oduzimanjem teritorija i utjecaja nad teritorijima (Kosovo, Crna Gora).

Jedna detaljna i temeljna analiza. Mislim da se slažem.

Nije Dusan nista kriv, vec ovi posle njega.


Srbi ne boluju od imperijalizma odavno, Srbi boluju od cinjenice da su krvlju i borbom, uz gubitak 60% muske populacije izborili se posteno against all odds da zive u jednoj drzavi, i to im je oduzeto od strane 1974 piskarala Titoista po njihovom tripu u tom trenutku, a kasnije 90tih od strane Zapada.


To je sva sustina problema, sve drugo su sporedne ulice.

Pad Amerike krece 1999te, kada su pojeli sva *** koja su izasrali Srbima toko 1990-1995te, od Badinterove komisije do UN 1244, i ilegalno po prvi put NATO delovao ofanzivno, kao defanzivna organizacija, kako bi sve ostale zemlje srednje, juzne, i istocne evrope znale sta ih ceka, a NATO dobio smisao postojanja posle pada Zida.

Da nisu cackali Kosmet, pa bar posle 5og oktobra kad su dosli njihovi, do sada bi bili u EU sa sve BiH.

Robbi šuti bolan erotika.

Što ćeš nas lječiti, tko dr.DabiĆ...

Lakše vama vratiti vašu povjesnu Boku, Bansku livadicu, Pridvor, Doboj, Brčko....vidi na temi "karte, mape", kako se bratija raspojasala i orgija.


Nebitni koliko fugo je vladao, vaš u Bosni 1 do 2 g....bio kralj....

Carstvo je dominantno muttikulti, Kraljevina jednonscionalna....Dule je imao masu Bugara, Grka, Šiptara....car Boris Bugar 1918 nije to imao, pa se tako prozvao....prestiž.

Dušan je doneo Zakonik, tko Magna Karta. Zna se gde je pokopan....na jugu....sada u novo vrijeme crkva sv. Marka Bgd....a znajući se đe su mošti prvaka u Hrvata?

Srbi možda žive u iluziji kako ti to predstavljaš karikaturno , ali tebi niko Robbie ne smeta da budeš konjušar kako to tradicija nalaže ili pak da dobiješ jedno mesto u vlasti u Sarajevu , jer bosanska mahala na isti način predstavlja vas Hrvate kao što si ti sad Srbe , mali kurčeviti koje nema zašta pas ujesti a misle da su nešto posebno jer se pozivaju na neku iluzornu istoriju i tradiciju.

Čuj samopraglašeni car?? , pa koji nije samoproglašen?!
Većina careva su bili carevi utoliko koliko su bili jaki a ne zato što im nešto po "bogu i prirodi pripada".

Dusana je Athos priznao za Cara, to mu je najbitnije priznanje u ezoterijskom smislu, Athos je centar Pravoslavlja do dana danasnjeg.

Ne pričaj bezveze , to je mesto gde monasi žive , i Sveta Gora svakako nije centar bilo čega.
Svetogorci su inače znali biti jedni od najgorih ljudski gamadi kad su vekovima išli tražiti pare tako što su proklinjali sela i zajednice ako im nedaju(čitaj Dositeja Obradovića).
Oni su sve priznali sve vladare(i Turke takođe) dok im se dozvoljava da prikupljaju lovu bez poreza.

Srbi uopste ne potrazuju teritorije Cara Dusana, nego tamo gde su Srbi vecina ili po medjunarodnom pravu im pripada.
A na kraju cemo i ostvariti svoje ciljeve to je neizbezno. Srbi su jedina drzavotvorna i suverenisticka nacija na ex yu prostoru.

Prije bi rekao da je obratno. Da su se Srbi umjesto na zapad usmjerili prema jugu kao Obrenovići ili prije njega Dušan prema srodnijem balkanskom pravoslavnom pučanstvu, možda bi s njima lakše našli zajednički jezik i možda bi bilo manje krvoprolića. Problem je došao sa Karađorđevićima koji su se htjeli nametnuti i iživljavati nad naprednijim i različitijim srednjoeuropskim pučanstvom sa područja nekadašnje AU. No možda još veća greška što su se okomili na Albance unatoč tomu što su bili tijekom većeg dijela povijesti u prisnim odnosima. Da ih nisu dirali mogli su s njima oformiti zajedničku državu i imati izlaz na more.

Znači legalno ili ilegalno.
Vi ako ostvarite svoje ciljeve na Balkanu Hrvatska je prnula u fenjer, a neizbježan je krvavi balkanski rat u kojem će poginuti bar milion ljudi.
Srbi su sve samo ne državotvorna nacija, bar ovo što radite više od 30 godina.
Pametnije Albanci od vas nastupaju, to ste skontali pa kmečite ko novorođenče.

Uvek sam govorio da samo budale misle da tzv.istorijsko "pravo" je relevantno za proširenje države i napredak.

Tzv.istorijsko pravo i njegovo furanje je dobro onoliko koliko si jak , dakle kad prodaješ fore o Caru Dušanu narodu i glasačima to ima smisla samo onda kad si svestan da možeš nešto uzeti na međunarodnom tržištu teritorija i love.

Nikad nijedan narod nije ništa sebi dobro doneo sa pukom pričom o nasleđu , jer je toliko glupo zamisliti da je npr.Knez Miloš otišao kod sultana i kod austrijskog cara i ispričao mu priču o Caru Dušanu , a oni oduševljeno skočili i rekli: "E ovo je odlična priča , evo ti šta potražuješ".

Nasleđe je bitna stvar , samo onoliko koliko si svestan da možeš biti ono što si zamislio.

Pa dobro nismo isli na Vukovar i Sarajevo sa Dusanovim zakonikom, vec sa tenkovima i topovina.

Jedino je napravljena pogresna procena u reakciji medjunarodne zajednice, inace muslimanska armija je porazena, Hrvati su isto vecim delom porazeni itd...

Pa legalno, vidis da pricamo o ekonomiji, demografiji, kulturnom uticaju.
Sta ce nam ratovi kada i ovako pobedjujemo.

Albanci su bili u velikom naletu zbog nataliteta, videcemo kako ce se sada ponasati kada im je on opao i kada migriraju u velikim brojevima.
Oni imaju plemenski mentalitet, a drzavu im je formirala AU, to imas dokumentovano u knjizi Teodore Toleve.
https://www.delfi.rs/knjige/104137_utic ... izare.html

Svi su poraženi samo je nebeski naroda vekovno na pobedničkoj strani.

Ok, bilo je ili, zato sam prokomentarisao.
Što se tiče migracije balkanskih naroda, staće i to u nekom momentu.
Onda ćemo vidjeti gdje je ko i kako stoji.

Ta kako kažeš muslimanska armija nije postojala kad je rat počeo nego je usput sklepana kako se moglo.
Malo je bezveze se hvaliti kako si porazio neki vod policije i TO i nešto rezervista.

Hrvati su poraženi u prvom naletu, onda kad su se konsolidovali i formirali redove, najebali ste ko žuti.

Koliko je tek glupo da hoće državo 300 k Hrvata ili manje od milion Srba u BiH, dok se istovremeno EU ujedinjuje u zajednicu?
Dok i ta BiH treba sutra zaraditi kandidatski status i biti dio te zajednice?
Mislim znam da je to bezveze objašnjavati nekom ko je zabalio na ideju RS ili HB, ali u konačnici je ludost provesti život u borbi za te ideje.

I još bitnije, a što i ti pominješ, koliko je uopšte realno obzirom na aktuelne političke prilike, da se takvo nešto desi?

Dobro i sta ste se onda kurcili kada niste imali s cim.
Ja sam u jednoj temo govorio o liniji fronta u Slavoniji, tj. da se celokupna srpska pipulacija prebaci u Slavoniju i odatle da se vrsi odbrana, jako je bilo tesko braniti RSK. Trebali su da idu do kraja na kapitulaciju Hrvatske, a ne da stoje na linijama i cekaji dok se Hrvati saberu ili druga varijanta da rekonfigurisu liniju fronta. Problem je bila i Bihacka enklava, koja je isto bila pod zastitom medjunarodne zajednice.

Vama nije bilo glupo isto to uraditi, sto bi onda njmia bio glupo?


Samo propast cmer i jad od, ko bi ostajao sa vama?

Pa nisu ni Hrvati imali u onom momentu.
No, vidjeli smo kao i oni da je vrag odnio šalu i da Jugoslavije više nema.
Problem je bio što je Slobo reko jebo RSK, nećemo više ginuti za njih.

Na kraju krajeva, silna Njemačka i sile osovine nisu uspjeli u svojim namjerama, što bi tek Srbija?
Svaka ideja Velike Srbije je osuđena na propast unaprijed.

Šta to nama?
To ti nešto za BiH?

O kakvom čekanju i hrvatskom porazu ti pričaš kad smo skoro na Savu izašli krajem 91.? Da nije bilo sarajevskog primirja, Bljesak bi se dogodio početkom 92. Šta ste vi to vojnički ostvarili 91.? Osvojili Vukovar koji nije imao niti 1% šanse da se obrani? O kakvoj kapitulaciji Hrvatske ti pričaš kad ste o daljnjem osvajanju gradova koji su imali 90-100% hrvatsku većinu mogli samo sanjati?

Kako o kakvom osvajanju, pa o 17.000 kvadratnih kilometara, koliko je zauzimala RSK.

Većina toga je bila pod srpskom kontrolom odmah nakon balvan revolucije prije nego je rat i počeo. Koliki dio tog teritorija je vojnički otet u borbi? Koji gradovi? Vukovar, Petrinja, Slunj, Drniš i desetak sela i trebalo vam je za to 4-5 mjeseci. Nije previše impresivan učinak s obzirom na ukupan odnos snaga od 3:1 u ljudstvu i 7:1 u tehnici.

Nema nikakve megalomanije. I nije na par godina, jos od ranije su drzane teritorije koje su u sastavu danasnje moderne Grcke. Po pravilu drzava se sirila na jug, na teritoriju Istocnog rimskog carstva jer je tu zivelo srpsko stanvnistvo i te teritorije su bile najbogatije. Carigrad je bio jaci nego Njujork danas. Glupo je reci da smo uspeli zbog njihovih unutrasnjih sukoba, jer su nas pre toga napali i Romeji i Bugari udruzeno, pa su popusili. Dusan se proglasio za cara Srba i Grka, takodje su monasi na Svetoj Gori molili se za njega, odmah posle cara Istocnog rimskog carstva, sto znaci da je priznat.

Papa je poslao izaslanika na dvor Dusanu, kako bi on i Srbija presli na katolicanstvo, on je u srpskom maniru odgovorio papskom izaslaniku, te je ovaj to preveo sa tres vulves matres

Ako pogledamo Nacertanije, ideja i jeste obnova Dusanovog carstva, odnono zemlje svih Srba.



Sa Načertanijem na pragu XXI veka

Načertanije je temeljni i najdalekosežniji plod srpske državotvorne misli novog doba, te svojevrsno ogledalo odgovarajuće povesti političkih nazora i ideoloških pokreta ili preokreta. Ono odražava raznovrsne pa i suprotstavljene poglede svojih tumača i prosuditelja, poštovalaca i protivnika. Povest kritičkih odnosa spram Načertanija obeležavaju dve osnovne zapitanosti: o razmerama autorstva Ilije Garašanina i o geopolitičkoj prirodi države koju je idealno imao u vidu.
Prva zapitanost počiva na poredbama Načertanija sa prethodećim Planom Františeka Zaha, državnog službenika Kneževine Srbije. Nema nikakve sumnje da je veći deo tog Plana Garašanin usvojio i uneo u Načertanije, često uz neznatne stilske izmene. One druge razlike, krupnije izmene, cenzure i dopune osvedočavaju osobeni politički svetonazor Ilije Garašanina, u znaku pragmatizma i realizma. Jedan primer je dovoljan. U Zahovom Planu čitamo:
„Dviženje i talasanje među Slavenima počelo je već, i zaista će kroz stoleća trajati. Serbija dakle treba da ovo dviženje, a i rolu ili zadatak, koi će ona u tom dviženju za izvršenje imati, vrlo dobro pozna. Ako dakle Serbija dobro projesa šta je ona sad? u kakvom se položaju naodi? i kakvi nju narodi okružavaju? — to se mora uveriti o tome, da je ona još mala, da u ovom stanju zaostati ne sme, i da ona samo u sojuzu sa ostalim južnim Slavenima u svetu ovom budućnost i zadatak za izpunjenje imati može i ima. Iz ovog poznanja proističe kao osnovna čerta i temelj srpske politike, da ona mora biti južnoslavenska.”
Navedeni deo, nakon Garašaninove redakcije, u Načertaniju glasi:
„Dviženije i talasanje među Slavenima počelo je već i zaista nikad prestati neće. Srbija mora ovo dviženije a i rolu ili zadatak, koji će ona u tom dviženiju za izvršenje imati, vrlo dobro upoznati. Ako Srbija dobro projesapi šta je ona sad? u kakvom se položeniju nalazi? i kakvi nju narodi okružavaju? to se ona mora uveriti o tome, da je još tako mala, da u ovom stanju ostati ne sme, i da ona samo u sojuzu sa ostalim okružavajućim je narodima za postići svoju budućnost svoj zadatak imati mora. Iz ovog poznavanja proističe čerta i temelj srpske politike, da se ona ne ograničava na sadašnje njene granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okružavaju.”
Razlikama stilske prirode pripada zamena Zahove procene da će „dviženije i talasanje” među Slovenima „kroz stoleća trajati” sintagmom: „nikad prestati neće”. Za naše razmatranje neuporedivo su značajnije razlike političke prirode. Umesto Zahovog upućivanja na „sojuz sa ostalim južnim Slavenima”, Načertanije otvara mogućnosti za saveze i sa drugim, susednim, neslovenskim narodima. Plan predlaže da osnovna crta te temelj srpske politike budu „južnoslavenski” dok Načertanije tu perspektivu sužava na srpsku dimenziju: „priljubiti sve narode srpske koji ju (Srbiju) okružavaju”.

Tradicija proverava verodostojnost

Pred zapitanošću o kojoj je reč valja pre svega i iznad svega imati u vidu činjenicu — koju su osporavatelji kao i branioci originalnosti Garašaninovog Načertanija jednako previđali — da tu nije reč o nekom književnom delu već o političkom ili geopolitičkom projektu, upućenom knezu Aleksandru kao poverljivi predlog formativnih i informativnih načela spoljne politike Kneževine Srbije. Načelno, tvorac nekog političkog projekta ili čak političkog govora je lišen brige spram vrline zvane „originalnost”, kakvu kritika iziskuje od književnog ili umetničkog stvaralaštva, u domenu evropske kulture novog doba, gde je delo viđeno i kao izraz osobenosti ili individualnosti autora spram mnoštva. Primerice, u domenu moderne estetike, veoma često, kvantum „originalnosti” nekog dela određuje i njegovu vrednost, što izaziva i odgovarajuće trudove i trke. Takav, estetski kriterijum vrednosti je sasvim nesvojstven političkom domenu, te stoga tvorci političkih projekata i strategija veoma često preuzimaju materijale iz drugih izvora i iskustava ako ih procene podobnim za ostvarenje određenih ciljeva. Načertanije izvesno nije ni prvi a ni poslednji politički projekat koji sadrži tuđe materijale, pogotovu one koje proizvode podređeni službenici, stručnjaci ili savetnici, poput Františeka Zaha.
Pitanje originalnosti Načertanija imalo bi smisla samo u okviru jednog mnogo šireg i neuporedivo značajnijeg. To pitanje glasi: da li je Načertanije verodostojni izraz srpske političke misli i odgovarajuće tradicije? Analiza te poredba osnovnih ideja-vodilja i ciljeva Načertanija sa sadržajima srpske tradicije u potpunosti potvrđuju verodostojnost tog projekta, u širokom rasponu njegovog spektra, od političke strategije do političke taktike.
Valja istaći pre svega i iznad svega da Načertanije sadrži trajnu srpsku nostalgiju za izgubljenim carstvom i volju da ono bude obnovljeno, na osnovu svetosti istorijskog prava: „Car Dušan Silni primio je već grb carstva grčkog. Dolazak Turaka prekinuo je ovu promenu i preprečio je ovaj posao za dugo vreme no sad, pošto je sila turska slomljena i uništena tako reći, treba da počne isti onaj duh dejstvovati, prava svoja na novo tražiti, i prekinuti posao na novo nastaviti... Naša dakle sadašnjost neće biti bez sojuza sa prošlošću, nego će ova činiti jedno zaviseće, sastavno i ustrojeno celo, i zato Srpstvo, njegova narodnost i njegov državni život stoji pod zaštitom svetog prava istoričeskog.”
Ideja obnove carstva je trajna okosnica istorijske memorije srpskog naroda i konstanta srpskih pogleda ka horizontima budućnosti; ona je jedan od osnovnih stožera srpskog zajedništva u uspomenama i nadama. Organsku i natklasnu prirodu tog srpskog zajedništva, kristalisanog i oko memorije carstva, dobro je uočio jednom samo retoričkom zapitanošću Radovan Samardžić, predočavajući nam plemenitašku vertikalu u srpskoj istoriji: „Srbi su, u svom predanju, bacili kletvu na velikaše koji su svojim međusobicama izazvali slom carstva Nemanjića, ali su upravo time pokazali da su državu, koja je propala, onim što je bilo najdublje u njihovom kolektivnom biću odista smatrali svojom. Da li se sme pretpostaviti da Srbima, ne samo u potonjim vremenima, nego i u srednjem veku, nije bila svojstvena ona klasna ravnodušnost, ili čak odbojnost, prema državi koju su istovremeno imali zapadni narodi (na prvom mestu zbog toga što su se na čelu države zapadnog tipa nalazili viši staleži i, najčešće kao njeni vlasnici, zastupali njene interese i idejnu suštinu)?”
Iz te narodne nostalgije za carstvom i žudnje za njegovom obnovom crpeli su nadahnuće i legitimitet, sve odgovarajuće zamisli i pregnuća prvaci duhovnog, vojnog ili političkog reda, od Arsenija IV Jovanovića Šakabente, Petra I Petrovića Njegoša i vladike Stevana Stratimirovića do Dimitrija Vujića, Save Tekelije, vožda Karađorđa te kneza Miloša Obrenovića. „Objedinitelj Srba” je jedan od bitnih atributa Velikog Nemanje, te je stoga uvek i svuda svaki značajni srpski pokret ka oslobođenju bio te ostao i pokret ka objedinjenju. Svedoči takvom znaku jednakosti između oslobođenja i ujedinjenja i pismo vožda Karađorđa te Sovjeta od 16. aprila 1806. godine, upućeno vladici Petru I: „Da nam se s vojskom čto se skorije može na pomoć nađete i da takija s leđa otuda na Bosnu udarite, da dižemo sve što se čestitim krstom krsti, da ustane i Bosna i Hercegovina na obščeje sviju Serbalja izbavlenije, i da pobijedimo nevjernu nama i caru našemu Bosnu i da živimo zajedno i ujedno kako što nam Bog zapovjeda, koji je u nas jednu istu serbsku krv ulio i jednim nas blagočestijem prosvjetio, tako da živimo i da budemo jedna braća, jedno tjelo, jedno serce i jedna duša i ljubezni sograždani.”
U vremenima o kojima je reč ideja obnove srpskog carstva prevazišla je i Dunav te obuzimala misli i snove Srba pod austrougarskom dominacijom, pokrećući i njihove bune. Tada je general Simbašen, komandant slavonsko-sremske granice, u izveštaju nadvojvodi Karlu, predočavao da će Srbi iz Kneževine Srbije, iznude li od Porte naslednu monarhiju, odnosno dinastiju, nastojati da obnove Dušanovo carstvo.
U istoriji srpske političke misli i imperijalne ideje, austrijsko-turski rat (1788-1790) označio je veliku prekretnicu: kraj nadanja u pomoć Austrije na putu oslobađanja i okretanje nada ka Rusiji, koje sadrži i navedeno pismo vožda Karađorđa te Sovjeta vladici Petru I. To uzdanje u pomoć i pokroviteljstvo Rusije osvedočava i projekat uspostavljanja „Slaveno-serbskog carstva”, plod preduzetništva vladike Petra I, arhimandrita Simeona Ivkovića i Stepana Sankovskog. Po toj zamisli, „Slaveno-serbsko carstvo” bi sačinjavali, u prvom periodu, Crna Gora, Brda, Hercegovina, Boka Kotorska i Dalmacija sa Dubrovnikom kao prestonicom. Potom bi se, silom odgovarajućih uslova, tom „carstvu” priključili Srbija i Bosna.
Istom poretku preduzetništva ka obnovi srpskog carstva pripada i misija Ivana Jugovića te poslanika vožda Karađorđa i Mladena Milovanovića, upućenih kod Prozorovskog u Jaš radi pribavljanja ruske podrške. Prema zamisli srpskih ustanika, carstvo je trebalo da obuhvati Srbiju, Crnu Goru, Staru Srbiju, Bosnu i Hercegovinu te Srbe preko Dunava. I u tom, kao i u prethodnim te potonjim slučajevima, Rusija nije mogla podržati srpske želje, niti ispuniti srpska očekivanja, zbog višestrukih spoljnjih i unutrašnjih slabosti te pretnji zapadnih sila i Turske što su oko nje već uveliko stezali obruč neprijateljstva koji traje i snaži se sve agresivnije, do naših dana. Kloneći se prevelikih izazova savezu katoličko-protestantskog Zapada i muslimanskog Istoka protiv pravoslavnog sveta, Rusija se zalagala za evolucioni i postupni proces oslobađanja i sticanja državnosti Srbije unutar turske (pseudo)imperije. Neophodno je istaći da srpska politička misao tada a ni kasnije uglavnom nije imala razumevanja za slabosti te odgovarajuće opreznosti i kolebanje ruske politike u areni sveta.
Konačna ali ne i poslednja svedočanstva o živosti ideje obnove srpskog carstva pružili su strani posetioci i zvanični izaslanici kod kneza Miloša. Tako grof Boa le Kont izveštava svog ministra o želji kneza Miloša „da obnovi staro Srpsko Carstvo, što će reći da u jednu državu sjedini one tri oblasti, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, u kojima je narodnost jednog istog plemena, koji govore jednim istim jezikom”.

Jedno slovensko protivurečje

Na polju političke taktike te smotre raspoloživih sredstava za ostvarenje državotvornih ciljeva, nezadovoljstvo spram ruske politike, koje ispoveda Načertanije — u meri znatno manjoj i druge prirode spram onog iz Zahovog Plana — pripada jednoj karakternoj crti srpskog političkog mišljenja. Nezadovoljan razmerama ruske podrške i ruskim pokroviteljstvom, uz podsticaje britanskog konzula Hodžesa i savete Jovana Hadžića, Miloš je priželjkivao i pomoći zapadnih sila. Hadžićev savet bio je aritmetički prost: „Bolje i sigurnije je (imati) što više garancija.” Ipak, na polju politike i spoljnopolitičkih odnosa, takve računice su obično neostvarive ako podrazumevaju zbrajanje suprotstavljenih sila i odgovarajućih garancija. Druga, Brozova Jugoslavija je izuzetak od izloženog pravila, plaćen dugoročno pogubnim ustupcima i posledicama.
Zahov Plan je obeležen velikim ideološkim a i strateškim protivurečjem između svog (južno)slovenskog nadahnuća te pregnuća i apsolutnog neprijateljstva spram ne samo Austrije već i Rusije, što tu doseže razmere svojevrsne i iracionalne rusofobije. Zazirući od perspektive deobe evropskog dela turske (pseudo)imperije između Rusije i Austrije — Zah se zalagao za ispunjavanje ispražnjenog prostora državom Južnih Slovena, nezavisnom spram obe pomenute sile. Za takav državotvorni poduhvat on se uzdao u podrške zapadnih sila predlažući, de facto, odgovarajuću prozapadnu i antirusku orijentaciju srpskoj spoljnoj politici.
U Zahovom Planu, kao i u Načertaniju, nema ni traga pomisli ili bojazni da bi podrška zapadnih sila morala biti u funkciji antiruske te antiaustrijske politike, ugrožavajući, u mnogo većoj i zapravo nepodnošljivoj meri nezavisnost željene države Južnih Slovena. Reč je o meri koja suštinski obesmišljava slovensku prirodu takve države, otuđujući je od njene biti i svrstavajući je u poredak obruča antiruskog te posledično antislovenskog neprijateljstva Zapada. Moguće je pretpostaviti da je Zah bio svestan izložene perspektive, zaodevajući je eufemizmima poput sledećeg: „Nova južnoslovenska, serbska država podaje Evropi sve garancije, da će ona biti vrla i krjepka država, koja će se moći međ Austrijom i Rusijom održati...”
Osmatran sa više istorijske tačke gledišta, Zahov Plan prevazilazi zadate okvire te poprima značaj znaka osvedočenja velikog sukoba između geopolitičkih težnji zapadnih (sa jedne) i centralnoevropskih te istočnoevropskih sila (sa druge strane). U Zahovom Planu se nazire, in nuce, „sanitarni kordon” koji su zapadne sile, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama — po projektu britanskog geopolitičara Makindera — silom Versajskog dogovora stvorile od Baltičkog do Jadranskog mora. Reč je o lancu prozapadnih, vazalnih ili zavisnih država koji je zapadnim silama, između dva svetska rata, služio kao prepreka protiv a) saveza Nemačke i SSSR (Rusije), b) prodora nemačkih političkih i ekonomskih uticaja ka Bliskom istoku, geopolitičkom čvorištu sveta i najvećem svetskom trezoru nafte i v) izlaska SSSR (Rusije) iz vekovnog obruča ili opsade ka „toplim morima”, odnosno ka svetskim tržištima.
Neophodno je istaći da Zahov antiruski stav Načertanije svodi u okvire puke političke taktike, uz jednu bitnu ogradu načelne prirode, koju ovde valja navesti u celosti: „Jedan sojuz između Srbije i Rusije bio bi zaista najprirodniji, no da se taj učini od same Rusije zavisi, i Srbija treba da ga primi s raširenim rukama, ali svagdar pošto se uvjeri da Rusija svesrdno i iskreno predlaže, koje će samo onda moći biti, ako ona od dosadanje svoje sisteme odstupi t. j. ako uzdrži da je za prirodniji sojuz sa Srbijom, makar malom, nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slavene i čuva. Premda se ja ne nadam da će Rusija ikada hteti Srbiji iskreno se prikloniti, ipak nužno je to ovde spomenuti od kakve bi to polze za Srbiju bilo, i da takovo pojavlenije trebalo bi odma upotrebiti, jer ako je tako mnogo govoreno protiv Rusije nije to iz mrzosti činjeno koliko iz nužde na koju nas je sama Rusija tolikim svojim postupcima nagnala.”

Jugoslovenski, velikosrpski ili srpski projekat?

Drugo i značajnije polje rasprava oko Načertanija otvara svaka zapitanost o geopolitičkoj prirodi te razmerama države koju ono idealno ima u vidu. Skoro po pravilu, odgovori na takvu zapitanost osvedočavaju vladajuće političke nazore i/ili političke sklonosti prosuditelja. U prvoj, masonskoj i masonizovanoj Jugoslaviji, saobrazno njenoj državnoj doktrini, ubedljivo su preovladavala (brojnošću) mnjenja koja su Načertaniju pripisivala značenje i značaj svojevrsne avangarde jugoslovenske ideje. U drugoj Jugoslaviji, takođe saobrazno odgovarajućoj ideologiji, preovladavala je sklonost da se Načertaniju pripišu velikosrpske i hegemonske ambicije krupne buržoazije. Uzgred rečeno, ovaj poslednji (retorički?) dodatak u ocrnjivanju Načertanija je naročito neosnovan, jer u vremenu iz kojeg ono potiče nije postojala iole razvijena a kamoli politički organizovana građanska klasa, pa ni odgovarajuća klasna svest, u liberalnom ili marksističkom smislu tih pojmova. Odlučno kontra-revolucionarni stav tvorca Načertanija te njegovo zalaganje za naslednu monarhiju, sasvim u skladu sa legitimističkom tradicijom u Evropi tog vremena, nešto su krajnje tuđe i suprotno republikanskim i antimonarhijskim težnjama evropskih buržoazija XIX stoleća. Očima buržoazije vremena o kome je reč morala je biti jednako odbojna i klerikalistička crta u Načertaniju koje je crkvi pridavalo veliku ulogu na polju centralističke kristalizacije narodnog i državnog jedinstva.
Možda je ovde izlišno isticati da su izložene interpretacije Načertanija u jugoslovenskoj ili velikosrpskoj perspektivi, pozitivne kao i negativne, jednako previđale, svesno ili nesvesno, istorijski kontekst tog projekta, privodeći ga sopstvenom, pro domo sua. Previđana je krupna činjenica da je Načertanije stvoreno za potrebe Kneževine Srbije koja je mučno otimala, uz napredovanja i nazadovanja, komad po komad suvereniteta u okviru turske (pseudo)imperije. Tada nisu postojali ni Hrvatska, ni Bugarska, niti Albanija, čiji pomen („Severna Albanija”) u Načertaniju ima isključivo geografsko značenje, označavajući deo Stare Srbije.
U vreme nastanka Načertanija, među Južnim Slovenima srpski narod je jedini raspolagao relativnom državnošću, izvojevanom snagom volje i silom oružja, odnosno ustanaka ili revolucija. Zah u svom Planu pruža opšte mesto evropskih pogleda na Srbe tog vremena: „Srbi su se međ svima Slavenima u Turskoj prvi sobstvenim sredstvima i snagom za svoju slobodu borili, sledovatelno oni imaju puno pravo k tome, da i dalje upravljaju ovaj posao. Već sad na mnogim mestima, a i u nekim kabinetima, predvide i sluše to: da Srbima velika budućnost predstoji, i to je ono, što je pozornost cele Evrope na Srbiju povuklo. Kad Srbi dalje ne bi mislili, nego samo na Knjaževstvo kao što je sad, i kad ne bi u ovom knjaževstvu klica budućeg južnoslovenskog carstva ležala, onda ne bi se svet sa Srbijom više i duže bavio, nego što je sa moldavskim i vlaškim knjaževstvima činio, u kojima nema samostalno načelo života, i koje se dakle samo kao privjestci Rusije smatraju.”
Načertanije pak oslobodilački i ujediniteljski posao ograničava okvirima turske (pseudo)imperije, imajući u vidu prevashodno celinu srpskog naroda. Zvuči paradoksalno ali je istinito da su glavne optužbe protiv Načertanija kao tobože podlog velikosrpskog te hegemonističkog plana, zasnovane upravo na onim mestima gde je Garašanin Zahove južnoslovenski razmahnute predloge cenzurisao i svodio u razmere postojećeg stanja, dakle u okvire turske (pseudo)imperije. Posebno se ističe Garašaninovo odstranjenje Zahovog poglavlja o Hrvatskoj („Otnošenije Serbije prema Horvatskoj”) kao nekakav dokaz velikosrpskih i hegemonskih zadnjih namera. Takva cenzura nikako ne može biti tumačena kao izraz velikosrpskih i hegemonističkih namera, već jedino kao osvedočenje političkog realizma Ilije Garašanina, posvećenog onom hic et nunc i politici mogućeg. Sa istim političkim realizmom Garašanin je odbijao iz Zahovog Plana i druge predloge, za sve što je smatrao prevelikim poslom za malu državu kojoj je uzorno služio.
Uostalom, da je kojim slučajem Ilija Garašanin bio vođen nekakvim podlim velikosrpskim i hegemonističkim namerama, što mu ih pripisuju danas hrvatski, muslimanski i albanski interpretatori — onda se u njegovom (nota bene!) tajnom Načertaniju ne bi mogla naći uputstva poput ovog za držanje diplomatskih zastupnika Srbije: „K ovome treba dakle učiniti da se Bošnjaci (pravoslavni i katolički Srbi te Hrvati iz Bosne, prim. D. K.) i ostali Slaveni obrate kad treba zaštitu i svaku pomoć da nađu, i kad god se o tome radilo bude ovog načela vrednost pokazati. Srbija u ovom smotreniju mora se o tom uvjeriti da je ona prirodna pokroviteljica sviju turski Slavena i da ćedu samo onda kad ona dužnost ovu na sebe uzme, ostali Slaveni njoj pravo to ustupiti da ona u ime njihovo nešto kaže i čini. Ako bi Srbija svojim sosjedima taj nesrećni i zli primjer davala da ona samo na sebe misli, a za nevolju i napredak ostali’ ne bi marila, nego bi to ravnodušno smatrala, to bi onda jamačno i ovi samo njenom primjeru sljedovali, ne bi je slušali, i tako bi umesto sloge i jedinstva nastupilo nepovjerenije, zavist i nesreća.”

Orijentir za budućnost

Načertanije je ne samo temeljni i najdalekosežniji plod srpske državotvorne misli novog doba već i valjan orijentir u našoj savremenosti te pred horizontima budućnosti. Izložena vrlina Načertanija nije samo plod njegovog tvorca (ili tvoraca) već i postojećeg stanja u kome se nalazi srpski narod: posao stvaranja srpske države još nije okončan. Valja istaći da i mnoge boljke srpske političke misli i srpske (pseudo)elite, koje je uočavao Garašanin — nisu prevladane i danas čak poprimaju gore oblike. Valja se setiti opažanja koje je Garašanin izneo u pismu kapućahiji Todoroviću od 14. novembra 1845. godine, dakle godinu dana nakon stvaranja Načertanija:
„Nema vam kod nas nikakve položene sisteme po kojoj se mi u državnim djelima upravljamo, no samo tučemo ovamo onamo, kao puto u lotru, ni sami ništa ne znajući kud i kamo težimo, i ovo su uzorci koi mnogo naša djela oteščavaju i još većma oteščavati oćedu, ako mi nešto skorije ne uvidimo na kakvoj se točki nalazimo.”
Aktuelnost Načertanija, danas i ovde, proističe takođe iz činjenice da su se osnovne geopolitičke silnice — između kojih je ono stvoreno — ne samo održale već i bezmerno uvećale, poprimajući sve agresivnije oblike. Velika Britanija i Francuska odavno su izgubile svojstva velikih sila, koje danas objedinjeno otelotvoruju Sjedinjene Američke Države sa svojom svetski ekspanzivnom hegemonijom, ali ta promena nije izmenila već je samo proširila horizonte osvajačkih ciljeva Zapada, gde su, u međuvremenu, snage internacionale finansijskog kapitala potpuno uzurpirale političke vlasti, svodeći poslednje privide demokratije na puku fasadu plutokratije. Opsada Rusije je danas neuporedivo veća, snažnija i agresivnija nego u vremenima kada je pisano Načertanije, raspolažući i sa kolaboracijom antiruskih i mondijalističkih snaga u Kremlju. Stoga je i geostrateški značaj Bosforskog moreuza (odnosno Carigrada iz Zahovog Plana i Garašaninovog Načertanija) srazmerno veći, jer je to jedini preostali izlaz Rusije ka svetskim tržištima, stalno pod ucenjivačkim opstrukcijama Turske.
Moglo bi se slobodno reći da je u strateškom pogledu opsada Rusije skoro prevaziđen cilj, jer mondijalistička strategija već uveliko stremi ka razaranju Rusije na niz zavisnih država i ka kolonizaciji njenih prostranstva, što osvedočavaju mnogi poduhvati i politički „predlozi”, od širenja NATO-pakta do plana Zbignjeva Bžežinskog za preuređenje Evroazije. Mutatis mutandi, aktuelizovana je ili povampirena i turska osvajačka sila što otvoreno stremi da proširi svoju hegemoniju, „od Kineskog zida do Jadrana” te da prodre dalje od Beča, unutar Evropske unije. „Bolesnik sa Bosfora” iz vremena Načertanija danas liči na zombija u službi mondijalističke, odnosno vašingtonske antievropske i antihrišćanske politike te strategije. Ako bi se postvario samo vašingtonski projekat ekonomske integracije jugoistočne Evrope sa Turskom, zvani SECI — srpski narod bi se našao u gorem stanju nego što je bilo ono zbog kojeg je i pisano Načertanije. U pitanju je projekat integracije oko sto pedeset miliona ljudi, sa ubedljivom muslimanskom većinom, koji nalaže ukidanje svih carinskih i državnih barijera za „slobodni protok rada, kapitala, usluga i ljudi”. Takav „slobodni protok”, uz demografsku eksploziju muslimanske većine, izvesno bi u potpunosti izmenio demografsku sliku jugoistočne Evrope i omogućio, de facto, uspostavljanje ne samo ekonomske već i političke hegemonije Turske.