Geografski polozaj uopste nije bitan. Pa sta bi trebali reci Novozelandjani? Poenta je da sagledas svoje mogucnosti i na osnovu tih mogucnosti napravis dugorocan plan.
Jok, kod nas svi hoce na brzinu. Prosle godine seljak zasadio kupus, cjena bila niska - ove godine nece. Isti tim se vodi jos nekoliko seljaka, pa kad vidjese da je ove godine dobra cjena kazu nema ovde zivota. Ovo sam samo parafrazirao.
I necemo napredovati sve dok imamo predrasude jedni prema drugima.

Nismo glupi pošto imamo sve preduslove za napredak, imamo i pamet, novac, problem je u sistemu pošto sigurno je da postoje ljudi koja bi pokrenuli neki biznis koji bi generisao nova radna mjesta samo sistem ih ubi sa nepotrebnom birokratijom. Jedan primjer je dobijanje građevinske dozvole zašta treba puno vremena i pribavljanje obimne dokumentacije. U Njemačkoj recimo jedino o čemu trebaš da brineš jeste vođenje posla, dok na ovim prostorima pored vođenja posla moraš i da žongliraš sa državom. Svugdje ima birokratije, samo ovdje na ovim prostorima pored birokratije tu je i birokratija u kojoj se tačno ne zna čija je nadležnost pa se prvobitna misija pokretanja posla otegne kao kore za pitu.

A Tranzicija Turizam??

Tako je prijatelju, tako je i Južna Koreja napredovala u svoje vrijeme, još je Džefri Saks dokazao da privreda raste kad se eliminišu predrasude i seljaci počnu da sade kupus.

Jest ali dok se ti ne izžongliraš sa geometrom sudjiom prepisivanjem placa itd. Moraju i oni zaraditi. E u tome je problem svagdje ima ono:" a đe sam ja tu".

Lijepo rekoh na kraju.
Ma nema veze - makar sam se dobro nasmijao

Pa dobro pošto si ti veštiji u tome nama svima će biti jako drago da ti bolje i kvalitetnije postaviš temu a ovu moderacija neka obriše.

Čovek je dao konkretan primer naše lenjosti i želje da što pre i lakše dođemo do velikih rezultata.Svako u okviru svojih mogućnosti daje nekakav odgovor izuzev tebe tako da sad svi očekujemo šta ti imaš da nam kažeš.

Hrvatska i srpska privreda su pojele BiH privredu kroz konkurenciju.Šta bi tek bilo da su u komšiluku umesto njih Nemačka Austrija..
Hrvatska je sva na moru pa opet- ništa.

Slabo Hrvata ima na ovoj temi.Valjda je kod njih sve sjajno.

Ama mislio sam da bi se uklopili sa Njemačkom i Austrijom ne bi ostali rupa onako jer bi to ostavljalo loš imidž Njemačkoj i Austriji kao susjednim državama.
A cijeli balkan nema baš neki bajni imidž, samo što je stereotip da su Slovenija i Hrvatska najmodernije i najEuropskije.

Evo jednog kvalitetnog teksta koji daje neke odgovore.Radi se o nama Srbima a primenjiv je i na druga dva naroda,siguran sam.










Prikazi
Zašto naš narod u Austriji propada
Marinko M. Vučinić
nedelja, 24. februar 2008.
Prikaz knjige: Đorđe Natošević, Zašto naš narod u Austriji propada, edicija „Klasici srpskog eseja“, Beograd 2007. godine

Zašto propadamo kao narod? Ovo je verovatno najčešće pitanje koje se u našem poimanju istorije i društva postavlja kao lajtmotiv u razumevanju sudbine srpskog naroda. Nije ovde reč o našoj sklonosti jadikovkama i jeremijadama, niti predstavljanju sebe kao jedine i najveće žrtve, što se često može čuti od naših novopečenih demistifikatora političkih i istorijskih mitova. To je pre svega traganje za odgovorom zašto je srpski narod u svojoj burnoj i tegobnoj istoriji doživeo toliko teških i dramatičnih iskušenja.

Ovo pitanje se ne javlja samo u našem ništa manje izazovnom i dramatičnom dobu, već je bilo aktuelno i polovinom 19. veka. Na njega je pokušao da odgovori Đorđe Natošević u knjizi Zašto naš narod u Austriji propada, objavljenoj u Novom Sadu 1866. godine.

Ova knjiga nam pruža pre svega sveobuhvatan uvid u duhovno i materijalno stanje srpskog naroda u Austriji, pokušavajući da odredi koji su to društveni, ekonomski, kulturni i politički procesi dovodili do njegovog propadanja, osipanja i ukupnog socijalnog i političkog slabljenja. Natošević odnarođavanje i depopulaciju navodi već na prvim stranicama knjige kao osnovne uzroke naše propasti. „Mi propadamo moralno i materijalno i nestaje nas što se ne rađamo i što se odrađamo. Moralno propadamo svuda; na domu, u crkvi i u opštini: a uzrok je, čini mi se, svud jednak: nemarnja i nedotupavnost starešina opštinskih crkvenih, kao i domaćih. Nebrojeno dece i odraslijih pomre u nas pre vremena, propadne sa nevešte nege, nečuvanja, neurednosti, pijanstva, sirotinje, netraženje leka u veštih lekara nego u kojekakvih varalica i baba vračara.“

Već ovde možemo videti da autor smatra da su loše upravljanje narodnim poslovima, nemarnost i sebičnost starešina, ali i nerađanje i odnarođavanja glavni uzroci moralnog propadanja i osipanja našeg naroda. To su društveni i politički činioci koji imaju razornu ulogu u tom vremenu, ali deluju i danas kao svojevrsni kontinuitet srpskog naroda. Sve slabiji prirodni priraštaj u Srbiji doveo nas je u situaciju da budemo jedan od najstarijih naroda na svetu. O tome je pisao Natošević već 1866. godine. Zato se opravdano može postaviti pitanje da li su Srbi uopšte sposobni i spremni da išta nauče od svoje istorije ili neprestano ponavljaju pitanje o sopstvenom propadanju.

Na moralnu degradaciju Natošević neprestano ukazuje kao na jedan od presudnih uzroka razgradnje naše nacionalne supstance i identiteta. „Niti ko pazi ni mari što mladi čine, niti im ko dobra primera daje, te onako izlaze sve gori i gori. Otuda maznost, svojevoljstvo već u male dece, raspuštenost i nevaljalstvo momčadi, nerad i gizdavost devojaka, raskalašnost i razmetljivost žena, neznaboštva i demoralizacije svuda. Ovde je primera još više, kako propada poboštvo, poštenje, stid, a izašlo neznaboštvo, laži, varanja, krađe, otimanje, zlobe, pakost i svako zlo.“

Natošević takođe piše o žalosnom stanju trgovine i zanata i arčenju imovine koja je stečena u prethodnim trgovačkim i preduzetničkim generacijama, kao i o sklonosti da se danas, kako on kaže, ‘oće svako odjedared bez rada i štednje još uz arčenje da se obogati. Sve su to društvene pojave koje su i danas prepoznatljive. Tim više je ova knjiga dragocena za naš savremeni društveni i politički život. On je ukazao na pogubne posledice nemogućnosti da se u to doba formira solidan trgovački i preduzetnički sloj koji bi mogao da obezbedi na zdravim poslovnim osnovama ekonomski napredak srpskog naroda. „Naša kuća troši više, troši napred, potroši i ono što nema. Naš je narod još više nečuvaran nego neradni, pa svaki čas u zlo padne, i onda bi se uvek popravio, a čim mu bolje pođe, opet onaj stari razmetljivac, te tako nikada tečevine nema, nego mora sa sirotinje da propadne i telesno. On je jedan koji čeka da ga vlast natera da ispred kuće đubre očisti, da svoje voće od gusenice otrebi, da opravi školu u koju šalje decu na nauku, da opravi stazu ispred kuće kojom prolazi. Svuda se đubre rasiplje, samo ne na njivama, gde mu je mesto, da trostruki rod dade. Od pre je bilo oko svake kuće puni dvori i pune bašte, a sad se potamanilo, i niko ne mari da podigne; volije pusto dvorište nego pitoma voća po njemu.“

Ovu potresnu sliku opšte zapuštenosti možemo često naći u Srbiji i danas, i to je sigurno jedan od najtežih izazova jer je očigledno da još nema političke spremnosti da se uhvatimo u koštac sa razornim posledicama opšte depopulacije, ekonomskog propadanja i gubljenja nacionalnog identiteta. To je teška istorijska istina sa kojom nas suočava Natošević, ističući u prvi plan lenjost, raspusnost, pijanstvo, nedostatak mere, odsustvo inicijative i inertnost kao osobine koje su ometale i ometaju srpski narod u njegovom ukupnom ekonomskom i društvenom razvoju. On poredi srpski narod sa drugim narodima u Austriji u to vreme, i ta poređenja su često sa puno prava na našu štetu. „Nemac dođe go golac, i golim šakama, ali radom i štednjom digne za kratko vreme lepšu kuću, nego što je naš ikad video, zapati bolju stoku, nego što je naš ikad zamislio, i rani se bolje, i odeva se bolje, narodi gomilu dece, i vaspita i nauči ih bolje, i svakome steče. I svakoga načini gazdom. A naš, kom je još od dede puna kuća ostala, i koji bi valjalo danas trired više da ima, ne ume ni ono da sačuva, nego propada, jer svud rasiplje, nigde računa ne vodi. Silni se u pijanstvu potuku, pokrve, osakate, ubiju, ili počine svakojakih zala na propast svoju i svojih. Ali zaviri po vašarima, koga ćeš više naći da pije i da se opija i tuče, nego Srbina.“

Problemu odnarođavanja Natošević je u ovoj knjizi posvetio posebnu pažnju. Taj proces u srpskom narodu dugo traje, i imao je i ima pogubne posledice na konstituisanje i održavanje našeg nacionalnog identiteta. On sa neskrivenom tugom navodi razorne posledice do kojih je doveo proces odnarođavanje naše elite, ali i naroda spremnog da se olako odrekne svog bića, i tako postane deo drugog nacionalnog i verskog korpusa. U Austriji tog doba odnarođavanje je bilo pre svega izraz ukupnog slabljenja socijalnog, kulturnog i društvenog ustrojstva srpskog naroda izloženog stalnim pritiscima da napusti svoju veru i identitet. Ali taj proces nije bio rezultat samo spoljnih pritisaka, već dramatičan izraz klonuća i slabljenja srpskog naroda i njegove političke i društvene elite, koji često nisu uspeli da se odupru snažnim procesima odnarođavanja.

„Među nas ako dođe jedna porodica švapska, mađarska, talijanska, grčka održi se vekom, mi je nismo kadri u nas preliti, nego još dočekamo, te ona nas odvuče za sobom i odrodi. To su žalosni znaci kako u nama nema čvrstine, a onda ni budućnosti, ni bića, a nema zato što nema svesti i ponosa. Mnogo se naših pogubi i u tuđoj crkvi. I ovoga čuda ima samo u nas. Ima li još koji narod da sam sebe ovako tamani, i ima li žalosnijega i sramotnijega znaka po svest ličnu i narodnu. Eno Mađara, Rimljana i kalvina i lutorana, ali se znaju i drže da su po narodu braća rođena; eno se i Vlasi drže složno, pravoslavno se unijati, vide i oni da je pretežniji interes narodnosti, nego konfesije, pa svi u slogi čuvaju svoju narodnost i jezik. Za naše dostojnike, izuzev crkvene, i za činovnike odavna se kaže: što je veći, da se tim većma od svojih tuđi, da sve većma zaklanja nego svoje, da se sve većma zauzimlje, i da je sve pre nego Srbin; mnogi neće ni da se kaže da je Srbin, kao da se stidi sebe i svoga. Je li dakle čudo što je ustala i hala i vrana na nas, pa nas tlači. Mi tako trulo stojimo da samo mali potres treba pa sasvim da se raspasamo, a preporođaj u istom vidu nije nikad ni možan bio. Pa bud je začmao narod, ali i svi učitelji njegovi.“

Đorđe Natošević, pored svih ovih već navedenih uzroka propadanja našeg naroda, nije propustio da govori i o političkim uzrocima i njihovim veoma pogubnim manifestacijama. Oni imaju poseban značaj, i ne deluju mimo ostalih istorijskih činilaca u ovom procesu, ali su u velikoj meri određivali i danas određuju političku i društvenu sudbinu srpskog naroda. „Ali nije ni čudo; ko nas zastupa, zaklanja, vodi, oduševljava! Naši blagorodnici, kako se odmetnuše, ne znaju više ni šta su ni čiji su, ne umu ni sebe da zastupe, a za narod svoj kako nemaju svesti, tako ni srca. Naši naučnici svađaju se o svojim ličnostima i teraju po kafanama politiku svega sveta, samo svoju narodnu ne. Naši činovnici glede samo svoj leb i trbu. Ali ni politički listovi, što bi valjalo da budu vođe u svemu, ni oni baš ne istrzaju jezika, kazujući i donoseći vesti o onom što bi po nas za ugled ili što za opomenu i strašilo bilo: redak je dopisnik koji pazi šta i kako javlja, nego dopisuju najviše bapske vesti i teraju iz babini budžaka politiku sveta i kabineta; vrlo malo gledamo na svoja zla, koja bi svojim načinom goniti valjalo, da bi svi koji ih čine klonu u njima, a da se ukrepe i utvrde u poštenju i ponosu; nego da ih krijemo, napuštamo da seve gora budu, ili ih pronosimo onako, da nas još većma truju.“

Poštenje i ponos dve su kategorije koje su se izgubile i u našem savremenom političkom životu, jer ne spadaju u korpus poželjnih marketinških i pragmatičnih političkih izraza koji dominiraju našom savremenom politikom i političkim delovanjem. Ovo su zaista veoma dalekosežna i za nas izuzetno inspirativna i opominjuća saznanja o prirodi naših političkih aktera i procesa, u kojima i danas dominiraju ocene izrečene u ovoj knjizi.

Oštre reči kritike Natošević je takođe uputio i delovanju naše crkve, ali i istakao nepostojanje dobrih i kvalitetnih škola, što je ocenio kao dodatni činilac u razgradnji naroda. On je smatrao da se bez temeljnog i upornog prosvećivanja i osvešćivanja srpskog naroda ne može osigurati ni njegova trajnija i solidnija politička i društvena perspektiva. „Prošlo je ono vreme kad se glup narod održati mogao i kad je glup narod najbolji za popu bio, i ne povrati ga nikad više. Danas glup narod propada, tim sunovratnije što bliže uz izobražen stoji, pa danas je zadaća pravoga sveštenika, koji će za svoju radnju sa obrazom na odgovor da izađe, raditi sve možno da naukom sačuva narod i sebe ili da bar spere krv sa sebe.“

Natošević je ukazao na jednu kod nas veoma retku osobinu – da uzrok našeg propadanja tražimo u sebi i u svojim redovima jer, kako je govorio, mi ne valjamo. Samo takav uvid može biti osnova za suočavanje sa dramatičnom istorijskom situacijom u kojoj se danas nalazimo. U ovoj knjizi nema otužnog samooptuživanja i samonegacije, čemu su tako skloni naši grlati reformatori i evropejci koji zastupaju tzv. građanski pogled na svet u kome nema mesta za argumentovano raspravljanje o nacionalnom identitetu. Oni to zalaganje diskvalifikuju kao nastojanje da se konstituiše i konstruiše demokratski nacionalizam, koji je po njima najopasniji oblik nacionalističke političke mimikrije.

Ova knjiga je pre poziv na trezveno rasuđivanje o prilikama u kojima se danas nalazi srpski narod i razlozima njegovih velikih istorijskih poraza i klonuća. Ona takođe ruši stari, ali i danas veoma prisutan stereotip da Srbi nisu spremni i sposobni da se suoče sa svojim manama i nedostacima, i da su samo skloni da prihvataju stare i grade nove političke i istorijske mitove i predrasude.

Uvidi do kojih je došao Natošević upravo pokazuju suprotno i imaće za nas veliki značaj ako budemo umeli da objektivno protumačimo gorke, otrežnjujuće i surove istine koje je izrekao još polovinom 19. veka. Predrag Protić je u pogovoru ove knjige s pravom istakao da Natošević rešenje srpskog pitanja nije video u politici, već u ekonomskom i kulturnom položaju srpskog naroda, i mislio je da taj problem može rešiti pedagoškim i ekonomskim sredstvima i metodama. Ali naše vreme pokazuje da su nama danas potrebne pre svega duboke i temeljite političke promene kao osnovni društveni preduslov za promenu celokupnog društvenog ustrojstva.

Nakon više od sto pedeset godina srpski narod se nalazi pred gotovo istim iskušenjima pred kojima je bio u vreme kada je ovu knjigu pisao Natošević. Zato je i danas više nego aktuelno pitanje zašto propada srpski narod. Čitanje i razumevanje poruka Đorđa Natoševića može nam mnogo pomoći u pronalaženju odgovora.

13. februar 2008. godine

Moramo znati da sve počinje od osnovne ćelije društva a to je porodica i širi se kroz celo društvo poprimajući Razne oblike pozitivne ili negativne.

U šta da se uklopimo čoveče i na koji način?
Pola stanovništva BiH čine Srbi i Hrvati a zemlja okružena Srbijom i Hrvatskom pa jel postoji lakša situacija za uklapanje?
Cil teme je sagledati sopstvene greške utvrditi ih precizirati a ne smišljati kako bi bilo dobro da smo pored Nemačke i Austrije i da nas oni poklope i uzmu pod svoje. !?!?!??!!!!!!!!! mislim-pakao.

Komšija mi ima sina od pet godina, kad poželim da pričam na ovom nivou, mogu i s njim

Primer naše lenjosti... Smešni ste ko bioskop...

Pa dobro zato si ti tu da nam daš neki kvalitetan odgovor ako te ne mrzi.

Eto dobar primjer mutavi smo a ovi što su ko Mettema tu mutavost koriste i bogate se.

Znam čovjeka koji dobro zna u čemu je problem (na forumu) i uživa u tim problemima a Hrvat je samo što je u inostranstvu. I on ti to može odgovoriti, ili samo prati njegove postove i eto ti odgovora.

Matema je mnogo veliki intelektualac i mi verovatno nebi ni shvatili kada bi nam on izložio svoje mišljenje tako da ćemo mi onako na nivou dece da nastavimo kako smo i počeli.
Kaži ti meni jesi li ti pročitao ovaj tekst odozgo vezan za Srbe.I šta misliš o njemu?
Može li se reći da on važi i za Muslimane?

Pitam samo tebe jer Hrvata na temi nema.Valjda je kod njih sve super kao što već rekoh a možda se radi i o latinskoj introvertnosti.

Misliš zbog porodice idruštva malo sam preletio nisam čitao detaljno.
Pa jest problem u porodici i društvu kao takvom, kasnije se to sve odrazi na makro nivou.

12 чињеница о Швајцарској 1. Ako usred noći u Švajcarskoj padne mnogo
snega, obično ulice postaju potpuno zatrpane.
Međutim, možete biti sigurni da će biti očišćene do
osam ujutro.
2. U slučaju nuklearnog rata, Švajcarci imaju
bunkere u koje može stati 100 % stanovnika te države.
3. U slučaju rata, autoputevi se mogu pretvoriti u
piste za uzletanje i sletanje aviona brzim
uklanjanjem ograda koje dele trake za suprotne
smerove.
4. Švajcarska je toliko mala, da njeni vojni piloti do nedavno nisu probijali zvučni zid. Ipak, dogovorili su
se sa Francuzima da za te potrebe mogu koristiti
francuski vazdušni prostor.
5. U Lozani, kako bi optimizovali porez na
odvoženje đubreta, napravljene su standardizovane
kante za otpatke. Ako bacate više smeća, više ćete i platiti, a ako ne koristite svoje kante za bacanje
svog smeća, onda plaćate kaznu.
6. Švajcarska ima četiri zvanična jezika: nemački,
francuski, italijanski i retoromanski. Da bi razumeli
jedni druge, govore engleski.
7. Švajcarski čokolatijeri razvili su tehnike kako bi proizveli čokolade sa jestivim zlatom.
8. Kada bi Švajcarci želeli da zatvore svoju državu,
to bi mogli da učine sa samo nekoliko vojnika jer
tuneli i brojne autoputevi imaju čelične cevi koje
mogu biti podignute pritiskom na dugme. U slučaju
invazije, kao barikade bi se koristila davno posađena stabla. Ona bi u tom slučaju bila
presečena i postavljena na puteve.
9. Svi Švajcarci voze automobile koji izgledaju kao
novi. Policija, naime, može kazniti vozača koji vozi
automobil s oštećenjem, makar to bila samo
ogrebotina. 10. Mnoge kompanije zapošljavaju ljude na
poslovima koji mogu biti automatizovani mašinama,
jer su kao društvo, odlučili da ukinu nezaposlenost.
Poslodavac koji zaposli čoveka umesto da kupi
mašinu koja obavlja isti posao, dobija državne
beneficije. 11. S jednom kartom možete da se vozite u svim
vozilima javnog saobraćaja u celoj državi.
12. Švajcarci nezaposlenima isplaćuju mesečnu
naknadu tokom dve godine nezaposlenosti, a u
"platu" je uključen i plaćeni godišnji odmor, putni
trošak za odmor i smeštaj.

Ovo gore pobrojano bi trebalo da bude cilj.Sa ovakvim mentalitetom radnim navikama i karakterom do toga se nikad nece doci.

Švicarska je Banka Svijeta.

Zaboravio si da nam je u mentalitet usadjeno da "moramo" da se krljamo svakih 40-tak godina.
Mada, htio neko priznati ili ne, socijalna politika koja je vodjena za vrijeme SFRJ bila je odlican put ka tom cilju. Ali jebi ga, mi nebi bili mi kad i kliker nebi pokvarili.