Pradede Vucica i Vulina UBIJALI po Srbiji 1914-1918, danas oni zavrsavaju GENOCID i ZATIRANJE nas Srbima....cudno vam je ???


http://srpskoblago.rs/niskost-ropskih-dusa/



Полазак у поход на Србију: „Биће то лака летња шетња!“

Svako normalan u Srbija danas , se pita, sta smo mi to ucinili i Bogu zgresili, pa nam ide ovako "napredno", vec 104 godine kaznjava, (od 1903 i ritualnog, satanistickog ubistva Obrenovica, 50 puta probodenih oficirskim macevima i bacenih sa balkona ). Posebno "napredujemo" zadnjih 5 godina sa dolaskom na vlast dece komunista, pritvornih recikliranih radikala i degenerisanih i denacifikovanih socijalista. Uzroke mrznje, prema Srbima i Srbiji, ove danasnje upravljacke elite treba traziti u blizoj proslosti ( 100 god. je kratki istorijski period). Treba im pogledati porodicno stablo, krstenice, umrlice, u kojim vojskama su bili i za koje ideologije-dinastije ginuli, cineci zlocine. Cineci zverstva po Srbiji u oba rata. Da bi shvatili danasnjost, moramo se vratiti u proslost.
Oni stalno mantraju da proslost nije bitna, sta je bilo, bilo je, nemozemo je promeniti. Cineci iznova zlocine, posto nemamo kulturu secanja na stradale od njihovih totalitarnih i zlocinackih ideologija. Nacizma i komunizma, koji je vise Srbe unazadio i pobio.

Pogledajmo sta o nasoj istoriji kazu komsije i susjedi. Mozda malo lazu, preteruju, preuvelicavaju, ali je korisno za uporedjivanje. Treba NAPOMENUTI da se to NE ODNOSI na ceo srpski narod zapadno od Drine (Srbi precani), vec za nesrecnike, bolesnike, mrzitelje i fanatike (danas liberal fasiste "graDZane"), koji ne cine vise od 0,5% srpskog naroda, zapadno. Narod je zrtva dominantne drzavne ideologije i trenutne upravljacke vlasti AU monarhija. Jugo udba je lako vrbovala i uzimala ove nesrecnike i njihove potomke za saradnju, u cilju UNISTENJA Srbije. Na zalost politicki otpad i reciklirani olos vec vise od 25 godina unistava Srbiju, ekonomski, demografski, kulturno, porodicno.
Namecu nam neke svoje nove mantre iz globalisticke skole i kurseva. O nasilju nad zenama, raznim pravima ( zaboravljajuci na obaveze, jer prava i obaveze uvek idu zajedno, ruku pod ruku). Razgradjujuci nam drustvo i atomizirajuci ga raznim pravima, nad raznim manjinskim grupama.
Namecu nam stalno zig i jaram genocidnosti, zatucanosti, fasizam, nacizam, kolaboraciju.

Znamo da je nekadasnji akademik Licanin Gojko Nikolis u svojoj knjizi opisivao zverstva svojih seljana. Kako su sa uzitkom klali, palili streljali, izivljavali se po Srbiji. Da su bili naj hrabriji u satiranju Srba. Nisu se nikada predavali i pre bi svi do jednog izginuli, nego polozili oruzje i prisli srpskoj vojsci. AU generali neki od najcuvenijih su Borojevic

U Prvom svjetskom ratu na strani Austorougarske u ratu protiv Srbije je ucestovalo tri puta vise Srba nego Bošnjaka.

Ovo su samo su neki od Srba skoji su svoje zivote polozili na oltar Austrougarske kraljevine

SESELJ Duro,

DJURISIC Luka, DEDIJER Simo, MLADIC Gjuro, Mladic Risto, Mladic Tunjo, CETNIK Marko

DODIK Jovan, Dodik Nikola, Dodig Stevan , Dodig Petar ,

KRAJISNIK Acim, Krajisnik Luka, Krajisnik Marko, Krajisnik Nedjelko, Krajisnik Ostoja,, Krajisnik Pavle, Krajisnik Simo, Krajisnik Stevan,

VUCIC Dusan, Vucic Djuradj, Vucic Ivan, Vucic Jovo, Vucic Lazo, Vucic Mico, Vucic Mijo, Vucic Milutin, Vucic Mladjen, Vucic Nikola, Vucic Pero, Vucic Simo, Vucic Simon, Vucic Sredoje, Vucic Stevo, Vucic Stjepan ,

BUHA Krsto, Buha Maksim, Buha Ilija, Buha Mihajlo, Mihajlovic Aleksandar, Mihajlovic Andrija,
SPIRIC Gjuro, Spiric Mile, Spiric Mito, Spiric Simo,
NOGO Bozo, Nogo Peter, Nogo Sava,
MILOSEVIC Adam, Milosevic Aleksa, Milosevic Andrija,

DRASKOVIC Pero, Draskovic Petar, Draskovic Rade, Draskovic Savo, Draskovic Simo, Draskovic Uros,

KECMAN Pane, Kecman Blagoja, Kecman David, Kecman Dmitar, Kecman Pero, Kecman Peter, Kecman Savo, Kecman Simo, Kecman Stevan,Kecman Trivun, Kecman Vid, Kecman Ilija, Kecman Jefto Kecman Lazar, Kecman Lazo, Kecman Milan, Kecman Obrad
CAVIC Ilija, Cavic Aleksa, Cavic Bozko, Cavic Branko, Cavic Cveja, Cavic Petrov Cvijo, Cavic Damian, Cavic Dimitrije, Cavic Dmitar, Cavic Dragutin, Cavic Dusan, Cavic Gjoko Cavic Jovan, Cavic Jovo, Cavic Kuzma, Cavic Marko, Cavic Jovin Marko,, Cavic Mihailo, Cavic Milos, Cavic Milutin, Cavic Nikola, Cavic Petar, Cavic Radivoj, Cavic Sava, Cavic Savo, Cavic Stanko, Cavic Stefan, Cavic Stevan, Cavic Stojan, Cavic Svetozar, Cavic Tanasija, Cavic Teodor, Cavic Todor, Cavic Vasilije, Cavic Vaso, Cavic Zarko,

VULIN Doljan, Vulin Djuradj, Vulin Andrija, Vulin Ivan, Vulin Janko, Vulin Jefto, Vulin Jovica, Vulin Luka, Vulin Petar, Vulin Sime

DUCIC Djuro, Ducic Jovan, Ducic Marko, Ducic Petar, Ducic Stevan
DIMITRIJEVIC Gjuro, Dimitrijevic Ignjo, Dimitrijevic Branko, Dimitrijevic Georgije, Dimitrijevic Jovo, Dimitrijevic Kosta, Dimitrijevic Ljubo, Dimitrijevic Mileta, Dimitrijevic Mladen, Dimitrijevic Nikola,Dimitrijevic Obrad, Dimitrijevic Pera, Dimitrijević Petar, Dimitrijevic Sava, Dimitrijevic Stevan, Dimitrijevic Todor, Dimitrijevic Vasa, Dimitrijevic Zivan,

JOVANOVIC Adam, Jovanovic Aleksa, Jovanovic Andrija,

ZIVKOVIC Aleksander, Zivkovic Andrija, Zivkovic Andrija, Zivkovic Andro, Zivkovic Anton, Zivkovic Anton, Zivkovic Anton,Zivkovic Arkadije,
CIRKOVIC Ljubomir, Cirkovic Mirko,Cirkovic Nedo, Cirkovic Obren, Cirkovic Petar, Cirkovic Sava, Cirkovic Tomo, Cirkovic Vid, Cirkovic Zivan,
MASTILOVIC Jovo, Mastilovic Nikola, Mastilovic Panto, Mastilovic Petar, Mastilovic Risto,
GOJKOVIC Aleksa, Gojkovic Borisar, Gojkovic Bosko, Gojkovic Bozo, Gojkovic Branko, Gojkovic Dmitar, Gojkovic Dmitar, Gojkovic Dojko, Gojkovic Dragutin, Gojkovic Filip, Gojkovic Gajo, Gojkovic Georgije, Gojkovic Djordjo, Gojkovic Gjuro, Gojkovic Gojko, Gojkovic Ignjat, Gojkovic Isajlo, Gojkovic Jakob, Gojkovic Jefto, Gojkovic Jovan, Gojkovic Jovan, Gojkovic Jovo, Gojkovic Krste, Gojkovic Ljuboja, Gojkovic Luka, Gojkovic Milan, Gojkovic Milan, Gojkovic Milanko, Gojkovic Nedjelko, Gojkovic NikolaGojkovic Obrad, Gojkovic Obren, Gojkovic Petar, Gojkovic Piro, Gojkovic Radoslav, Gojkovic Radovan, Gojkovic Savo, Gojkovic Stanko, Gojkovic Stevan, Gojkovic Vaso,
Cak rodjaci Petra KOCICa su ginuli za Austrougarsku: Kocic Bogdan iz Ivanjskae , Kocic Ciro iz Ratkovo pored Kljuca, Kocic Ivoiz Dragocaja, Kocic Jefto iz Bosanske Gradiske, Kocic Marijan iz Bosanske Dubice, Kocic Marko iz Dragocaja, Kocic Marko iz Gradiske, Kocic Milan iz Banja Luke, Kocic Ostoja iz Kljuca, Kocic Pero iz Rakelica.

Srpski historicar Vladomir Corovic je napisao “Crnu knjigu patnji Srba Bosne i Hercegovine” za vreme svetskog rata 1914-1918 ali nigdje ne spomenu svoje Corovice: Corovic Danila, Corovic Krsta, Corovic Obrena, Corovic Vasilja koji poginuse hrabro ratujuci za Austrougarsku monarhiju.
Znamenito je i to da je vojvoda Putnik jedan od rijetkih Putnika koji su ratovali za Srbiju. Vecina clanova te familije je ratovala za Austrougarsku. Tako su Putnik Peter, Putnik Rada, Putnik Radivoj, Putnik Radoslav, Putnik Radosov, Putnik Sandor, Putnik Stefan, Putnik Svetozar, Putnik Todor, Putnik Vazul, Putnik Veljko, Putnik Vlada, Putnik Zivan su pali na braniku KNK monarhije. (Izvor: Verlustliste - Austria-Hungary's casualty list in WW1)

Ako neko hoce da provjeri imena (ili da pronadu pretka) mozes na:
RadixIndex : Verlustliste - Austria-Hungary's casualty list in WW1

[youtube]http://www.radixindex.com/en/databases/8[/youtube]

[youtube]http://digi.landesbibliothek.at/viewer/browse/periodika.verlustliste*/-/1/CURRENTNOSORT/-/[/youtube]

Austrijski arhiv, ubacite ime i izilazi vam regimenta...Verlustliste - Austria-Hungary's casualty list in WW1

surname search
Subscriber searches
With the update of December 2016 this database now contains 1,400,000 records (60% of the estimated 2-2.5 million entries complete) of the areas of former Austria-Hungary ranging from Bohemia (Czech lands) to Bosnia and Herzegovina, from Tirol to Galicia. This is an ongoing project that with further records being processed and published. This database was launched in December 2012

http://www.radixindex.com/en/databases/8

http://digi.landesbibliothek.at/viewer/ ... TNOSORT/-/


Ima i katastar koji je 2 x radjen 1880 i 1909 god.

http://www.oesta.gv.at/desktopdefault.a ... staen&init

Позната историјска чињеница да су у сваком великом рату Срби из Србије и Срби пречани били увек на супротним странама,гледајући се преко Дрине и нишана, брижљиво је заташкавана у циљу тзв. свесрпске идеје а на штету,нормално,Срба и Србије који су у оба светска рата доживели страдања од окупаторске силе у којој су по правилу предњачили Срби с оне стране Дрине.

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци Тринаестог (загребачког), никад се нису предавали, најчешће се борећи до последњег метка. Беч је овако рачунао, гурајући Хрвате, Словенце и Личане против Србије: ако наши пукови победе, нема шта да бринемо, а ако србијански пукови потуку наше, код словенског живља Монархије остаће страшна мржња на Србију. И заиста. Како пише Душан Николајевић, „Хрвати, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је своје господаре! Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени кренули су на Србију с ропском мржњом“

Како су се држали Јужни Словени, припадни ци аустроугарских јединица које су у лето 1914. године кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба – за подвиге у том походу. Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у „корпорале“, „фелдвебеле“ и „цугсфирере“… Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Хрват из Билећа.

Како је митраљезац Гојкомир добио баронску титулу

У борбама код Љига, Глоговац је учествовао као заповедник митраљеског одељења 3. батаљона Друге босанскохерцеговачке пешадијске регименте. У једном тренутку, он се са својим митраљезом нашао сам пред јуришајућим Србима, војницима Моравске дивизије ИИ позива. Кад су му се српски војници приближили на неких стотинак корака, он је отворио ватру… Како се износи у једном зборнику објављеном у Бечу, а на основу службених аката, испред Глоговца и његовог митраљеза избројано је после повлачења јединица Моравске дивизије са тог положаја, преко 400 лешава српских војника…
Полазак у поход на Србију: „Биће то лака летња шетња!“

Пишући о Јужним Словенима у аустроугарској војсци, учесницима у рату против Србије, Јован Бањанин је, у једном чланку објављеном 27. маја 1915. године, рекао да су се они „борили храбро“, да им је то „с лицемерном хвалом и злурадошћу признавано у Аустрији“, а с болом у души истицано у Србији, и да у томе „лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе…“

У односу на Чехе, мобилисане у Осми корпус (прашки), Јужни Словени су се најчешће тукли до последњег метка и много пута одбијали да се предају српским војницима чак и кад би им преостало само хладно оружје… Такво њихово држање било је, поготову код Хрвата, резултат и планског распламсавања мржње према Србији.

Што се тиче Срба са територије Аустроугарске, припадника царско-краљевских корпуса, они су били, према наводима у једном извештају Министарства војске Краљевине Србије, састављеном после Церске битке, по четама измешани са Хрватима и Мађарима, држани су врло строго и стрељани су за најмању погрешку. Услед тога, и они су углавном послушно и беспоговорно извршавали свако наређење и тукли се и сами док год су им то снага и оружје дозвољавали… Само су се појединци, ређе мање групе, усуђивали, већ и због фамилија код куће, да пребегну на српску страну, односно да се предају без борбе.

Узимајући под лупу Хрвате и њихово држање у рату против Србије 1914. године, Никола Ђурђевић је написао:“Широке масе народа хрватскога ишле су са ис-тим одушевљењем у ,свети, бој за уништење народа српскога као и широке масе народа мађарског и немачког. Са истим свирепством убијали су српске жене и нејачад, палили српска села и пљачкали српску имовину. Лелек и јаук српске сиротиње није гануо ни могао ганути камен-срце њених крвних непријатеља, а оглушиле су се томе лелеку и јауку и оне странке, у којима су седели људи, који су били крв њене крви, али које су подупирале политику крвних непријатеља народа српскога и ако су до тог времена исповедале идеју народног јединства…“

На српску браћу, препуни ропске мржње

Злочини над цивилним становништвом: Борбе у Мачви и на Колубари биле су, заправо, рат Срба и Хрвата; најмасовније злочине чиниле су трупе Тринаестог загребачког корпуса
Злочини над цивилним становништвом: Борбе у Мачви и на Колубари биле су, заправо, рат Срба и Хрвата; најмасовније злочине чиниле су трупе Тринаестог загребачког корпуса
У „Политици“, у броју од 1. августа 1914. године објављен је чланак на тему „употребе“ Јужних Словена од стране Аустроугарске у рату против Србије („Аустрија је гурнула Словене на Србију“), у којем је истакнуто да је Аустрија правила овакав рачун: „Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшња мржња на Србију…“

Услед свега реченог о држању Јужних Словена у рату против Србије 1914. године, и посебно услед њиховог управо несхватљиво суровог и нељудског односа према цивилном становништву, у Србији је, крајем 1914. године, разочарење у „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава било – опште. У листу „Пијемонт“, у броју од 20. 1. 1915, Душан С. Николајевић је писао:“У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије, они за чију слободу Србија, после два рата (мисли се на балканске ратове, пр. а.) и уђе у ову борбу. То је њена трагичност… Ружна и цинична Монархија успела је да затрује добре нагоне Словена. И Личанин, и Хрват, и Словенац, и Војвођанин, и сви остали, показали су у овоме рату једну ниску мржњу на земљу слободе… Хрвати који не изилазе из ванредних режима, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом…“

Како је Јелачићев пук збрисан са лица земље

С каквом су мржњом јуришали Јужни Словени у аустроугарској војсци, изузев Срба, на положаје српске војске, како су кидисали на српске војнике, по правилу никад им не дајући „пардона“, видело се то свуда, на свим местима на којима су вођене борбе 1914. године. Само кад би били сасвим разбијени, и кад би им преостало још једино да изаберу смрт или да се предају, они су дизали руке увис… Такав је случај био пред Београдом, у децембру 1914. године, у оним жестоким борбама на Торлаку, где је свој гроб нашао највећи део 79. Јелачићевог пука аустроугарске војске. У овом пуку, састављеном највећим делом од Хрвата, а који је био остављен да штити одступницу главнини аустроугарске војске која је напуштала Београд, било је нарочито много Личана. Засипани артиљеријском ватром са српске стране без престанка, они су решили да се предају тек кад их је на ногама остало још само неколико стотина…

Разочарење у Србији у Јужне Словене постало је потпуно кад се сазнало за злочине које су они, заједно са мађарским и аустаријским војницима, починили у Мачви над цивилним становништвом. Упадајући у села попут војника Џингис-кана, истеривали су из кућа читаве породице, не обзирући се на узраст и здравствено стање, да би их затим везане конопцима, које су носили са собом, гонили испред себе кад су наступали према положајима српске војске. Тако су поступили, између осталог, у селу Лешници, где су, претходно, убили више сељака, сељанки и деце… Према извештају учитеља Вел. Јонеића, међу становницима Лешнице, који су употребљени као живи заштитни зид налазило се и више жена са децом која још нису била проходала.

Други босанскохерцеговачки пук сматран је најбољом борбеном јединицом аустроугарске војске. Припадници овог пука понели су 42 медаље за храброст – највише у читавој армади. Други пукови добили су седам-осам ових ордена. Златна медаља за храброст била је ретко одликовање, па ипак красила је груди 106 солдата из Босне. А 33 хиљаде разних одликовања, добили су Бошњаци из Беча и Пеште, за храбро држање у борбама против Србије.

Перо Блашковић, командант батаљона у Трећој босанскохерцеговачкој регименти у лето 1914. године, изнео је у својим успоменама да су његови војници, и уопште сви припадници његове регименте, у рату против Србије показали да спадају међу најбоље војнике на свету.
Повратак из похода на Србију: Поћорекови војници после пораза, напуштају своју „лаку шетњу“. Биће то нови повод да „храброст“ искале на босанским Србима

Већину у Блашковићевом батаљону, па и регименти, чинили су муслимани и Хрвати, први углавном из Тузланског округа.

Пун хвале за храброст својих бораца, Блашковић није могао да прећути да су и они, као и војници других аустроугарских јединица, починили у Мачви, посебно у Шапцу, многа зла. Делом што су то сами хтели, а делом што им је то било заповеђено… Шабац је, наиме, био први град у који су ушле аустроугарске трупе и, истовремено први град у којем је пљачка била наређена. Улазећи у Шабац са својом јединицом, у зору 18. августа 1914. године, Блашковић се суочио са језивом сликом…

„Свугдје смо наишли на каотичан неред. Тако пијано стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити. Док смо марширали улицама прилазили су војницима и официрима пијани санитеци и трењаки па су им нудили вина, женских ципела, рубља и шешира, дјечјих играчака, крзна и тепиха, све то опљачкано по домовима одбјеглог становништва…“

Вражја дивизија против Дринске дивизије

Наводећи примере „јуначког држања“ Хрвата и муслимана из своје јединице при нападима на положаје српске војске, Блашковић је поменуо и Гвида Стипетића, активног поручника, који је са исуканом сабљом повео своју чету на јуриш на једној висоравни између Горње Врањске и Церовца. Кад је он пао, освета Босанаца над Србима била је – „врло тешка…“

Као главни доказ за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском, Блашковић је навео податак да је од око 80 официра и 3 хиљаде војника његове регименте – половина официра и око 1200 војника остала на бојном пољу у Мачви…

Међу трупама аустроугарске војске које су се с нарочито великом жестином устремљивале на српске војнике налазила се и 42. домобранска дивизија из Загреба. При другом преласку преко Дрине, 2. септембра 1914. године, она је пуна три дана као фанатизована налетала на ровове српске војске на Ади Курјачици, настојећи да се пребаци на десну обалу Дрине и да дејством долином Јадра потпомогне акције трупа јужно од Лознице и северно од Лешнице. Она је нанела велике губитке јединицама Дринске дивизије ИИ позива, које су јој се овде супротставиле. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника…

У саставу ове аустроугарске дивизије, јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.

„Чињеница је“, изјавиће Дедијер после његове смрти, „да је Тито избегавао да ми говори на питања о свом учешћу у Првом светском рату. Он помиње како је био у 25. домобранској пуковнији и онда прескаче првих шест месеци рата и говори о Петроварадину…“

Броз и Мачек на Мачковом камену

Јосип Броз, каплар Вражје дивизије
Дедијер, иначе, износи (у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи), да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста – из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Кад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је наводно, директиву од Милована Ђиласа да то не чини.
Злочини над цивилним становништвом: Борбе у Мачви и на Колубари биле су, заправо, рат Срба и Хрвата; најмасовније злочине чиниле су трупе Тринаестог загребачког корпуса

Као и Тито, у 42. домобранској дивизији („Вражјој дивизији“, како је још називана), у 25. пуку, против Срба борио се и Влатко Мачек, вођ Хрватске сељачке странке.

За разлику од Тита, Мачек је у својој аутобиографији, објављеној у Њујорку, описао у којим је све биткама учествовао са својим пуком у Србији. Поменуо је да је (а то значи и Тито) учествовао и у крвавим окршајима код села Попинци и Пећинци са српском војском која је била прешла Саву, а затим у бројним борбама на Колубари…

У Мачековом и Титовом 25. домобранском пуку, командант „докнадног“ батаљона био је Славко Штанцер, који ће 1941. године постати први човек у војсци усташке, односно хрватско-муслиманске државе. Био је „разглашен као највећи јунак 42. домобранске вражје дивизије“, каже Ј. Хорват. Јуришајући испред својих војника, он је већ у првој недељи рата у Србији изгубио десну руку…

Припадници „докнадног“ батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, како се тврди с много уверљивости, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић.

Од разбојишта, на којима је највише пало Хрвата и муслимана на једној, и Срба из Србије на другој страни, међу најпознатије спада Мачков камен. У септембру 1914. године, овде су српски војници „падали као снопље пред непријатељском снагом“, сведочи пуковник Милан Ј. Радојевић. Преполовљене су две српске дивизије – Дунавска дивизија И позива и Дунавска дивизија ИИ позива…

Димитрије Туцовић пао од братске руке

Димитрије Туцовић, страдао од "братске" руке
Димитрије Туцовић, страдао од „братске“ руке
Најкрвавија битка чини се да је ипак вођена на Гучеву. Против српске војске ту су дејствовале јединице 13. загребачког корпуса. Бајонети су у много случајева овде одлучивали све… Истина је да су Хрвати у аустроугарским униформама на Гучеву задали Србима много јада, али је такође истина да су и они сами били овде у маси покошени најбриткијом косом смрти… На српској страни најнеустрашивији су били припадници четничког одреда Војина Танкосића, једног од извршилаца династичког преврата од 1903. године и истакнутог припадника „Црне руке“. Али они су највише и страдали… Од 700 његових бораца (Руднички одред) само је 50 њих преживело борбе на Гучеву и борбе на другим местима вођене потом.

Загребачки 13. корпус био је и у операцијама на Колубари ударна песница аустроугарске војске. Јединице овог корпуса (36. и 42. пешадијска дивизија) нарочито су се истакле борбама против Моравске дивизије И позива, на десној обали Љига, у периоду од 18. до 25. новембра 1914. године. Рачуна се да је од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса убијено 4.200 бораца Моравске дивизије… Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, како се види из његовог дневника, наслућивао да ће пасти „од руке брата с друге стране“.

У „Вражјој дивизији“ (42. домобранска), у 25. пуку, цара и жуто-црну монархију служили су Јосип Броз – који ће ту епизоду прескочити у својој биографији, Влатко Мачек… а у „докнадном“ батаљону био је и потоњи вођа Срба у Хрватској Светозар Прибићевић – и то као добровољац

Кад је српска војска, 3. децембра 1914, започела противофанзиву (Прва армија под командом Живојина Мишића потоњег војводе) и већ у првом налету разбила 16. аустроугарски корпус (претежно састављен од Херцеговаца, Далматинаца), Загребачки 13. корпус је опет био онај који се српској војсци и најжешће и најуспешније супротставио, нарочито 42. пешадијска дивизија. Тек кад је Моравској дивизији пошло за руком, после многих јуриша на бајонет, да сломи отпор 36. пешадијске дивизије, почела се 42. дивизија, немајући другог излаза, повлачити са мостобрана Чавка-Вражје брдо…

Тралала, тралала, Србија пропала

Живко Продановић, лекар, резервни санитетски поручник који се по мобилизацијском распореду нашао као Србин у Загребачком корпусу (у 26. пучко-усташкој пуковнији из Горњег Карловца), оставио је сведочанство трајне вредности о одушевљењу хрватског грађанства при испраћају пука у рат против Србије. А затим о томе како се пук тукао у рату против Србије и какву је пустош и какав јад остављао за собом.

„Цео Карловац је био у заносу од весеља и од среће“, стоји у Продановићевом тексту. „Сад ће једном Влахе да истребе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране“.

По речима Продановића, „већег одушевљења за рат не беше зацело ни у Пешти ни у Берлину. Нека потајна сила све је слојеве Хрвата дражила и најумеренијим скоро мозак заврнула. Хтело се по сваку цену крви и то најрођеније“.

Официри пуковније отворено су говорили, да је рат са Србима добро дошао. „Јер откако је Хрвата није било згоднијега тренутка за нашу ствар. Велика Хрватска може, само на рушевинама Србије да се уздигне, јер велика Србија и велика Хрватска не могу никад једна поред друге постојати. Или једне или друге мора нестати“.

Опште одушевљење за рат са Србијом појачавали су у Карловцу војна музика и на брзину састављени војнички хорови, који су као навијени понављали: „Тралала, тралала, Србија пропала…“

Тако како је било у Карловцу, тако је било и у другим градовима Хрватске. Загреб је при том предњачио у свом одушевљењу за рат против Србије. Град је, како каже Јосип Хорват, „у коловозу 1914. добио нов ритам, који удараше топот чета у штукасто-сивим одорама и сасвим неочекивана песма:

„Ој, хрватски храбри сине,

Превези ме преко Дрине!

Освећена крв још није

Фердинанда и Софије…

И никоме видљиво није била та пјесма зазорна. Становништво Загреба без разлике сталежа, које је некоћ одушевљено пљескало бунтовничким пјесмама омладине, сад је исто тако одушевљено пљескало војсци на поласку на бојиште. Дапаче из кругова, који нису били франковачки, чуле су се оштре ријечи против Србије, јер да је она скривила рат…“

Карловачке усташе убијају и пљачкају по Обреновцу

Исидор (Исо) Кршњави, хрватски политичар и професор Свеучилишта у Загребу, овако је пак, у бечком листу „Естерајхише Рундшау“, у броју од 1. октобра 1914. године описао одушевљење Загрепчана за рат против Србије:“ Одједном се појавише хиљаде на улицама, право свечано расположење се свих домогло, заставе у хрватским бојама лепршају на кућама. Чују се гласни поклици: Живио наш краљ Франц Јосиф. Слава успомени убијеног престолонаследника. Доле са Србијом! Освета убицама!“

Као и припадници других аустроугарских јединица са територије Хрватске, и војници 26. пучко-усташке пуковније из Карловца остављали су у Србији само крвав траг за собом. Од њих је тешко страдао и Обреновац… „Као гладна дивљач“, пише Продановић, „размилела се цела наша пуковнија уздуж и попреко Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида, ако јој се што успротивило буде… После неколико часова није се Обреновац могао ни познати. Све је било разривено и разбацано… То није било ништа друго до гадан излив ратне суровости… Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане. Тако су учили одгоре, тако је радила солдатеска…“

Елита аустроугарске војске били су босански и херцеговачки пукови
У аустријској историографији између два рата, али и новијој и најсавременијој, тешко да се игде ишта може наћи о дивљању Јужних Словена у аустроугарској војсци на територији Србије. Кад се пише о њима, пише се, пре свега и у првом реду, о њиховом „часном извршењу обавеза“. Као пример за то наводе се најчешће припадници босанскохерцеговачких пукова, уз нагласак да су ти пукови били најелитније јединице у целокупној аустроугарској војсци.Према „Златној књизи“ Врховне команде аустроугарске војске, у којој се налазе подаци о свим носиоцима златне медаље за храброст (до 1917. године медаље су биле од чистог злата), ово ретко додељивано признање добило је 106 припадника босанскохерцеговачких пукова. Укупно, иначе, војницима и официрима босанскохерцеговачких пукова додељено је у рату 1914-1918. године 33.318 разних медаља за храброст – златних, сребрних и бронзаних. По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље. (Други пукови добили су највише између осам и десет златних медаља). Носиоци већине од 106 златних медаља које су добили припадници босанскохерцеговачких пукова били су муслимани и Хрвати (муслимани 63 медаље, а Хрвати – 3Цоол. Међу преосталим носиоцима налазило се и неколико Срба, којима у аустроугарској војсци иначе није било лако. Како износи К. Штурценегер, Срби су – у рату против Србије 1914. године – распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих – Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен…За грешке, пропусте, огрешења о дисциплину и прописе уопште, за неизвршење наређења до у најмању ситницу, Срби у аустроугарској војсци били су врло строго кажњавани. Али, треба истаћи, не само они. Тако се поступало и са свим осталим припадницима аустроугарске војске, посебно Словенима и Јужним Словенима. Понекад су најтеже казне извршаване на најсуровији начин, и то само по одлуци војних старешина а без претходног судског поступка. Такав један случај збио се у Шапцу, 18. августа 1914. године. Пешадијски генерал Казимир фон Литгендорф командант 7. пешадијске дивизије која је држала Шабац, наредио је тог дана да се над тројицом војника – Чеха, по кратком поступку и без икаквог ислеђења, изврши смртна казна зато што су, упркос строгој заповести да се не сме пуцати без наређења, на обали Саве испалили неколико метака из својих пушака и на тај начин изазвали узбуну у војсци. Уз образложење да би извршење смртне казне стрељањем могло изазвати нову узбуну, генерал Литгендорф је наредио да се сва три чешка војника усмрте хладним оружјем – пробадањем бајонетима!Бојна Славка Штанцера јуриша на КрупањКако су Хрвати и муслимани ратовали у Србији, и колико њих је гинуло за Аустроугарску у Србији и на другим фронтовима, у Русији и Италији, види се и из података које је прикупио хрватски војни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србији 1914. године, поред осталог и на Гучеву.

Са обвезницима који су 1914. године упућени на фронт у Србији, мобилисани у Хрватској и Босни и Херцеговини чинили су у првим данима рата око 14 одсто војних снага Аустроугарске. Тај постотак треба да је надмашивао постотак војника других народа у армијама двојне монархије.

До краја Првог светског рата, према Павичићевим подацима, у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано је „најмање 500.000 војника…“

„Најхрватскија“ војна јединица био је 13. загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија, названа — „вражјом“.

Загребачки корпус био је ударни корпус и он је учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године.

„Судионици тих борби сјећат ће се“, пише Павичић, „оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке нити се закључивало. Ту су погинули у тешкој стројној ватри најбољи наши частници и војници. У борбама код Крупња пред шанцем истакао се наш садашњи генерал пјешачтва Славко Штанцер са својом бојном…“

Дивизија којој је припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито, и чији је командант једно време био Стјепан Саркотић, похваљена је више пута за своје подвиге у Србији. У њене велике акције Павичић убраја и прелазак Дрине код Батора.

Барон Петковић од Батора

„Код Батора се развила готово циела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину“, каже Павичић. „Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима. Тај је мост био стално под оштром ватром србских топова, који су били врло вјешто постављени па су врло добро дјеловали… Циело дивизионо топчништво домобранске дивизије узело је положаје над западном обалом Дрине изпод главне цесте те је подупирало приелаз и заштићивало мостобран, који су наши домобранци одмах створили и укопали се. Генерал је Саркотић особно водио тај замашни подхват… Мостобран се раширивао корак по корак, домобранци су били изванредни у борби по тежком шумском терену те су брзо достигли крајњу границу мостобрана у самој шуми. У шумском предјелу мостобрана дошло је и до борбе прса о прса… Једна циела бригада топничтва стајала је у положају десно од Батора, па је морала дјеловати и по ноћи. Тако је напокон успјело усталити мостобран и појачати га. Ту је бригадом заповиедао наш хрватски генерал Петковић, родом из Шокадије, који је касније био одликован племством са придјевом од Батора. Тај мостобран, који је циљао у врло осјетљиве непријатељске просторе, био је противнику трн у оку. Али он је издржао. Код Батора је баш на мосту пао један од најбољих хрватских виших частника, заповједник 25. загребачке пуковније, подпуковник Бестал…“
Штаб Војводе Мишића, снимљен 1915. године, у Ваљеву, пред хотелом „Гранд“: Највеће разочарење Београда било је држање „наше словенске браће“ – ни Беч није рачунао на толику верност и спремност да се гине „за ћесара“

По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и „развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Клисур-Гучева. Хрватска домобранска дивизија запосјела је Гучево и Кулиште са сусједним обронцима те и у тим поставима остала све до 6. студенога 1914. Након пада Гучева, кад је уследио продор и напредовање преко Ваљева, преко Колубаре и Љига, затим преко Закинца у правцу рудничког горја, односно лиево од њега…“

Личани против Срба на Гучеву и Црном врху

Штаб Војводе Мишића, снимљен 1915. године, у Ваљеву, пред хотелом "Гранд": Највеће разочарење Београда било је држање "наше словенске браће" - ни Беч није рачунао на толику верност и спремност да се гине "за ћесара"
Штаб Војводе Мишића, снимљен 1915. године, у Ваљеву, пред хотелом „Гранд“: Највеће разочарење Београда било је држање „наше словенске браће“ – ни Беч није рачунао на толику верност и спремност да се гине „за ћесара“
На Гучеву, на Црном врху и на Кулишту „истакле су се“, по Павичићу, „све наше хрватске пјешачке дивизије, све наше пуковније, све наше четири домобранске пуковније заједничке војске те разне наше причувне јединице а јужније деташирани батаљуни свих наших пуковнија и босанско-херцеговачке чете у склопу 15. и 16. збора (корпуса, пр. а.). Те борбе за најважније тачке западне Србије, борбе с непријатељем који је жилаво бранио своје горске прилазе, знајући њихову важност, спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести“.

Из излагања Павичића види се, између осталог, и то да се на Гучеву, у саставу 13. корпуса, против Срба борио и знатан број Словенаца. Али и знатан број Личана и Чеха…

На положајима око Гучева, пред крај октобра 1914. године, била се, према Павичићу, развила цела 42. домобранска дивизија са четири пешачке пуковније. На северном крилу 13. корпуса налазила се хрватска пешадијска бригада под заповедништвом грофа Салиса-Севиса, потоњег гувернера Србије. У њеном саставу тукла се 79. личка пешадијска пуковнија. Чешки 8. корпус био је распоређен непосредно уз 13. загребачки корпус…

Око Гучева водиле су се јаке борбе и пре октобра – у августу и септембру месецу. Ту су се и тада углавном тукли хрватски домобрани и хрватски редовни пешадијски пукови. С њима и припадници 16. босанскохерцеговачког корпуса. Павичић каже: „Једна и друга фронтна црта биле су близу до на 100 метара. Ту су лежале хрпе љешина палих бораца с обију страна…“

Аустроугарска војска загосподарила је Гучевом тек 6. новембра 1914. године, кад је пало наређење да се оно (пре тога кота 708) заузме по сваку цену – будући да је ометало пут ка Ваљеву…

Хрватске чете „вршиле су своју дужност“ и после пробоја Солунског фронта

Из Павичићевих навода, осим свега реченог, види се и то да су Јужни Словени из Аустроугарске водили љуте битке са Србима не само 1914. и 1915. већ и 1918. године, по пробоју Солунског фронта и после капитулације Бугарске.

У борбама на Гучеву, 13. загребачки корпус нанео је Србима много јада. У бици на бајонет, са браћом Хрватима и Личанима изгинуо је читав Руднички одред четничког војводе Војина Танкосића. Од 700 бораца, после Гучева, у строју је остало само 50. Рачуна се да је Загребачки корпус убио у Колубарској бици 4.200 бораца српске Моравске дивизије. Један од погинулих био је и Димитрије Туцовић, који ће, пред смрт, у свој дневник унети предосећање да ће „погинути од братске руке“

Поразом бугарских дивизија, истиче Павичић, и немачке и аустроугарске трупе дошле су у изванредно тежак положај. „Нису успјели покушаји да се створи фронта сјеверније, око Скопља, па касније на Косову пољу и Врању, а још касније око Ниша па коначно у мостобрану око Београда. Ниемци су доводили причуве са свих ратишта, из Румуњске, с Крима па чак из Курланда и са запада, тако на примјер њемачки алпински збор. Све су те чете дошле прекасно… Ствара се у Београду посебно заповједничтво војске, које преузима фелдмаршал Кевеш с главаром стожера подмаршалом Конопицким. Ни аустроугарске дивизије, које су убациване у фронту, нису нигдје могли створити нову одбранбену црту.“ И у овој ситуацији, међутим, хрватске чете, чита се код Павичића, „вршиле су и даље савјестно своју дужност свуда, гдје су убачене. Оне су стајале у разним етапним јединицама, као заштитне чете у запосједнутој Србији. И оне су сада дошле у борбе, иако се тому никад нису надале, особито чете најстаријих годишта. Бориле су се при узмаку, који се је вршио постепено при испражњивању Србије. Јужни дио, онај с Косова и из Санџака и Новог Пазара, узмицао је на босанско-санџачку границу преко Сјенице, Приепоља и Прибоја. Ту је заповиедао пуковник племенити Кнежић. Те етапне и пучко-усташке бојне чувале су и прометне пруге и цесте, тако ону кроз долину Ибра и долину Мораве. То осигурање одређено је у истом часу, кад је аустро-угарско врховно заповједништво приобћило шифрираном брзојавком склапање примирја између Антанте и Бугарске…“

Илузије Срба о „браћи преко Дрине“

Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци кренули су на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и - католичке курије: Злочини са благословом Ватикана.
Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци кренули су на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и – католичке курије: Злочини са благословом Ватикана.
Тако како је Павичић изнео, тако је, углавном, и било. Јужнословенски корпуси, посебно 13. загребачки корпус, тукли су се најжешће са српском војском. Својим држањем у Србији они су у свему испунили наде врха Аустроугарске. Понели су се управо онако како су то предвиђали, на пример, Конрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске, и Артур Цимерман, подсекретар у министарству спољних послова Немачке. Овај последњи је, 18. јула 1914. године, изјавио баварском отправнику послова да се, с обзиром на огорчење настало после атентата на престолонаследника Фердинанда, у целој Монархији, без даљег, може бити сигуран у словенске трупе. И сам истог мишљења, Конрад фон Хецендорф је, међутим, сматрао, да кроз коју годину, ако се настави са пропагандом међу Јужним Словенима, то неће бити случај. Толико колико је Конрад фон Хецендорф био уверен у то, да време ради против Аустроугарске, био је уверен и вођ српских радикала и председник српске владе, 1914. године Никола Пашић. Пашићев сан је био, да, после Балканских ратова, прође „једно 15, а може бити и 20 година“, па да се за то време „наш народ преко Саве и Дунава припреми за уједињење, да се сузбију старе традиције аустријске код нашег народа, који је остао под њиховом управом, и да се ојача дух националности, и да сви увиде, да оно што Аустрија даје, да је то само привидно, јер она само даје ради тога да се људи одржавају, и да људи добро живе, а кад дође питање национално, онда немају никакво право, него – имају само право да гину где им буде цар Фрања Јосиф казао. Ми смо хтели да се то мало ублажи и да се одгоји омладина, да се створи јасно мишљење у том правцу, да нема спаса хрватском и словеначком племену, ако се не сједини са Србијом…“ (говор Николе Пашића на ИВ редовном заседању Народне скупштине, 7. јуна 1923).

За разлику од Аустроугарске и Немачке, у Србији се грдно погрешило у погледу процене како ће се држати Јужни Словени из двојне монархије кад дође до рата. Превише се резоновало срцем и превише се било утонуло у илузије.

На погрешне процене у погледу држања Јужних Словена из Аустроугарске, уз друге чиниоце, утицале су и многобројне манифестације „српско-хрватског братства“, до којих је долазило у годинама пред почетак рата. У априлу 1912. године, на пример, у Београду су боравила 163 загребачка студента – и том приликом се, до изнемоглости, манифестовало и клицало Србији као југословенском Пијемонту…

Све своје госте из Аустроугарске Београд и Србија су најсрдачније дочекивали и сваку им пажњу поклањали. Називани су сви ти гости „драгом и најдражом браћом…“ И Словенци су, исто као и Хрвати, били дочекивани као „најрођенији“. Кад је у Београд, 1910. године, стигла једна велика делегација Словенаца, у којој је било и занатлија, и трговаца, и сељака, и адвоката, начињено је право славље. Председник општине поздравио је Словенце као „најмилије међу најмилијима“.

Приликом свих ових и других посета разних делегација Јужних Словена из Аустроугарске, редовно је долазило не само до братимљења него и до заклињања у верност „до гроба“, што је све дало повода да се у политичким круговима Беча закључи да већ столећима није било таквог зближења „међу непријатељским народима као у овом часу“.

Описујући како су гости из Аустроугарске срдачно и најтоплије примани у Србији свуда где су дошли, Божин Симић изнео је у једном свом чланку, објављеном после Првог светског рата, да су им по правилу приређиване закуске и у касарнама и да је том приликом долазило до „братимљења и зарицања омладинаца и официра да се што пре сретну у поробљеним и потчињеним крајевима као слободна браћа“.

Беч је славио подвиг поручника Гојкомира Глоговца из Билеће, који је својим митраљезом чувао одступницу трупама Друге босанско-херцеговачке регименте. После битке, пред његовим митраљезом избројали су 400 палих српских војника. За свој подвиг Гојкомир је добио највише одликовање – проглашен је витезом Марије Терезије и додељена му је титула барона.

Гроф Бертолд изненађен спремношћу Хрвата и Срба да гину у бојевима против Србије

На веровање да су Јужни Словени везани за Србију, да стоје уз њу, и да ће стајати кад до најтежег дође, умногоме је утицао и талас одушевљења који је у првом реду захватио Хрватску после великог успеха Србије у Балканским ратовима. Јосип Хорват истиче, да је „ријетко који међународни догађај тако снажно и дубоко дјеловао на најшире слојеве народа у хрватским земљама као рат држава балканског савеза против Турске 1912. Тај је рат више придонио осјећању идентитета судбине Јужних Словена него сви, па и највећи идеолози и поборници мисли славенске узајамности…“

Одушевљење у Хрватској било је узело такве размере, да је политички врх Аустроугарске пао у велике бриге. Неке највише функционере двојне монархије чак је била захватила права паника. У једном извештају достављеном министарству рата у Бечу из Загреба, речено је да је идеја српско-хрватског братства „ухватила чвршћи корен“ него икад пре, и да је она „сада потпуно преовладала и постала лозинка свих слојева пучанства не само у политичком него и у културном и привредном смислу… Кад би се сад плебисцитом одлучивало о припадности Хрватске, једногласан одговор би био: – Србији!“

Полазећи од оваквих и сличних оцена, којима је био крајем 1912. и почетком 1913. године буквално затрпан, министар спољних послова Аустроугарске гроф Бертолд је дошао до закључка да се на српски, односно југословенски проблем што пре мора ставити тачка. У приватном писму државном секретару Немачке фон Јагову, он је рекао да српско питање „тангира у највећој мери наше виталне интересе и његово решење у великосрпском смислу могло би да доведе у питање услове наше егзистенције“.

Како је гроф Бертолд још рекао, бит проблема у односима двојне монархије и Србије јесте у томе што је крајњи циљ српске политике – откад је Радикална странка дошла на власт и под страним утицајем од великосрпске идеје начинила водећу политичку мисао – уједињење свих Срба у крилу српске националне државе, што, само по себи значи припајање Србији области Аустроугарске насељених Србима. При свему томе најгора је била околност, што је тежња за уједињењем у међувремену постала национални идеал свих Срба, коме је предуслов победоносни сукоб са Монархијом.

Ако се ово има у виду, без даљег би се могло рећи да се гроф Бертолд није нимало изненадио када је српска влада, као прва међу зараћеним државама, 1914. године саопштила своје ратне циљеве. Али сигурно је зато био изненађен и то пријатно – великом спремношћу Јужних Словена из Аустроугарске, Хрвата и муслимана у првом реду, али делимично и Срба, да као снопље гину у бојевима против Србије и њене војске…

Када је Прва армија, под командом потоњег војводе Мишића, кренула у противо-фанзиву, у првом налету здро-била је аустроугарски 16. кор-пус састављен од Херцеговаца и Далматинаца. Али, Првој армији се жестоко супрот-ставио 13. загребачки корпус. Тек кад је Моравска дивизија, јуришајући на бајонет, сломила отпор 36. дивизије, чувена Вражја дивизија (42. домо-бранска) морала је да се повуче, иако је директни напа-ди нису могли померити. У Колубарској бици, каплар Јосип Броз постављен је за командира извиђачког вода

Коме је војвода Вук у Мачви очупао уво

О томе како су се Јужни Словени борили у рату Аустроугарске са Србијом 1914. године, говоре и многа српска документа, а нарочито извештаји команданата српских јединица са разних линија фронта. У извештају команданта Комбиноване дивизије И позива народне војске, упућеног команданту ИИИ армије, 30/17. децембра 1914, каже се, на пример, „да се Срби и Хрвати у аустроугарској војсци врло добро боре, да хоће да иду на бајонет, а на Гучеву, где је према овој дивизији био цео 13. корпус, њихово јунаштво било је близу равно јунаштву пукова ове дивизије…“

О неком пребегавању Јужних Словена из аустроугарске војске на страну Срба, поготову у већим групама, све у свему – није било ни помена о помену. Они, пак, Јужни Словени који би допали заробљеништва, само су у ретким случајевима показивали воље да се као добровољци пријаве у српску војску. Р. А. Рајс каже (у својој књизи „Шта сам видео“), да је само њих 70 крајем септембра 1914. године, после битке на Церу, изразило жељу да се бори у редовима српске војске. Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Кад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице – нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника – „отчупао уво“.

Колико се мало Јужних Словена, палих у ропство 1914. године, одлучило за пријављивање у српску војску, сведочи и податак да се од њих 20.000 – од чега више од 10.000 Хрвата – колико их је било заробљено током Колубарске битке, до 12. децембра 1914. године, у добровољце пријавило свега 450 Срба и 22 Хрвата (број аустроугарских војника у српском заробљеништву износио је тада иначе 600 официра и 43.317 подофицира и војника). „Ако се има у виду укупан број Југословена – заробљеника у Србији“, каже и Драгослав Јанковић, „онда се мора констатовати да је проценат, нарочито међу Хрватима и Словенцима, оних који су се из заробљеништва пријавили у добровољце био врло мали (нарочито ако се при том имају у виду успеси и слава коју је српска војска задобила и у балканским ратовима и у првој години светског рата)“.

Сремски добровољачки одред истакао се у одбрани Београда

Први добровољци били су младићи који нису служили ни у аустроугарској ни у српској редовној војсци. Углавном то су били Срби из Србије (нај-већи број), Македоније, Војводине, Санџака, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Међу њима је било и нешто муслимана и Словенаца. Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године. Од њих је образован Сремски добровољачки одред, који се истакао јунаштвом при одбрани Београда 1915. и тада највећим делом изгинуо. Од добровољаца, на самом почетку рата, формирана су четири одреда – Златиборски, Јадарски, Руднички и Горњачки. То су у ствари били четнички одреди. Они су дејствовали према посебном упутству Министарства војске од 3. августа 1914. године („са дивљом енергијом и крајњом неустрашивошћу“). Сви припадници ових одреда показали су се у свему као велики јунаци.

На масовније пријављивање у српску војску, заробљене Јужне Словене није могло 1914. године да покрене ни крајње коректно држање српских војних и цивилних власти према њима, као и према свима ратним заробљеницима, о чему се говори језиком непосредног сведока и у књизи професора Марка Јаковљевића, објављеној у Суботици 1923. године.
Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци кренули су на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и – католичке курије: Злочини са благословом Ватикана.

Кад је током једног ноћног јуриша своје 28. осјечке усташко-пучке пуковније, код села Баћевци близу Мислођина, са неколико другова допао заробљеништва, Јаковљевић је одмах био изведен пред команданта Обреновачког одреда, потпуковника Лешјанина. „Дочекао нас је врло лепо“, каже Јаковљевић. „Ко вас посла у луде?“ – запитао је потпуковник Лешјанин Јаковљевића, а онда рекао да је управо на том делу фронта припремио клопку аустроугарским војницима, али да је изричито наредио својим борцима да никог не убијају, јер су ти војници Срби и Хрвати, већ да их све лепо похватају, што се углавном и догодило… Заробљено је 8 официра и преко 500 војника. Сви ти официри, пошто су почашћени, готово без пратње пребачени су фијакерима у Ресник, а одатле даље у Ниш.

У Нишу, заробљени официри, Срби, Хрвати и други, могли су се кретати сасвим слободно и хранити у гостионицама и кафанама. Јаковљевић, као Србин, и још један официр – Хрват, такође заробљеник, постали су чак цензори на војничкој пошти за писма у иностранство…

„Таквој предусретљивости нисам се надао“, пише Јаковљевић у својим успоменама. „Ја сам се у Србији осећао слободан… Предусретљивошћу људи из Србије, ја сам провео три године рата у Швајцарској… док су други људи, нарочито Србијанци, гинули и патили се по рововима, док су у Србији били гањани, вешани итд., ја сам уживајући заштиту и плаћу од Србије живео у Швајцарској пуним, врло угодним, културним животом. Сматрам за дужност да ово споменем са искреном захвалношћу“.

Све ово не значи, ипак, да су српски официри били спремни да без даљег забораве како су се против њих борили заробљени Јужни Словени.

Напротив. Они су то често помињали и нису крили своје нерасположење због тога. „Нарочито незадовољство је владало према Хрватима“, наглашава Јаковљевић. „Ови су се збиља у почетку рата показали највећим делом као огорчени непријатељи Србије, династичнији од самих Аустријанаца. Борили су се лудо јуначки, па су и у Србији чинили зверства исто као и Мађари. Људи у Србији то нису могли да разумеју, и због таквог понашања Хрвата у почетку рата и у току 1915. године, и поред декларације Народне скупштине да се Србија бори за ослобођење и уједињење Срба и Хрвата…

Незадовољство српских официра отворено испољавано према Хрватима, али и другим заробљеним Јужним Словенима није имало, међутим, никаквих последица по њих. О томе је чак писала и оновремена штампа у Загребу… У листу „Хрват“, на пример, у броју од 27. марта 1915, написано је, да се са Хрватима – заробљеницима у Србији поступа коректно, да се и војницима и официрима допушта сасвим слободно кретање. Све је то учинио овај лист (орган Старчевићеве странке права) с јасном тенденцијом – да умири јавност у погледу судбине хрватских заробљеника. Међутим, у хрватској историографији, то је сасвим друкчије протумачено – све у циљу да се докаже да се таквим поступком према заробљеницима хтело деловати у правцу наговарања хрватских војника у аустроугарској војсци да се добровољно и у што већем броју предају Србима, иако у то време борбе у Србији нису више ни вођене.

Цитат:Исидор (Исо) Кршњави, хрватски политичар и професор Свеучилишта у Загребу, овако је пак, у бечком листу „Естерајхише Рундшау“, у броју од 1. октобра 1914. године описао одушевљење Загрепчана за рат против Србије:“ Одједном се појавише хиљаде на улицама, право свечано расположење се свих домогло, заставе у хрватским бојама лепршају на кућама. Чују се гласни поклици: Живио наш краљ Франц Јосиф. Слава успомени убијеног престолонаследника. Доле са Србијом! Освета убицама!“

ХЕРЦЕГ-БОСАНЦИ ОДЛИКОВАНИ ЗА ДРЖАЊЕ ПРОТИВ СРБИЈАНАЦА

По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље. (Други пукови добили су највише између осам и десет златних медаља). Носиоци већине од 106 златних медаља које су добили припадници босанскохерцеговачких пукова били су муслимани и Хрвати (муслимани 63 медаље, а Хрвати – 38). Међу преосталим носиоцима налазило се и неколико Срба, којима у аустроугарској војсци иначе није било лако. Како износи К. Штурценегер, Срби су – у рату против Србије 1914. године – распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих – Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен…

Што се тиче Срба са територије Аустроугарске, припадника царско-краљевских корпуса, они су били, према наводима у једном извештају Министарства војске Краљевине Србије, састављеном после Церске битке, по четама измешани са Хрватима и Мађарима, држани су врло строго и стрељани су за најмању погрешку. Услед тога, и они су углавном послушно и беспоговорно извршавали свако наређење и тукли се и сами док год су им то снага и оружје дозвољавали… Само су се појединци, ређе мање групе, усуђивали, већ и због фамилија код куће, да пребегну на српску страну, односно да се предају без борбе.

Припадници „докнадног“ батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, како се тврди с много уверљивости, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић.

Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, како се види из његовог дневника, наслућивао да ће пасти „од руке брата с друге стране“.

О неком пребегавању Јужних Словена из аустроугарске војске на страну Срба, поготову у већим групама, све у свему – није било ни помена о помену. Они, пак, Јужни Словени који би допали заробљеништва, само су у ретким случајевима показивали воље да се као добровољци пријаве у српску војску. Р. А. Рајс каже (у својој књизи „Шта сам видео“), да је само њих 70 крајем септембра 1914. године, после битке на Церу, изразило жељу да се бори у редовима српске војске. Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Кад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице – нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника – „отчупао уво“.

Колико се мало Јужних Словена, палих у ропство 1914. године, одлучило за пријављивање у српску војску, сведочи и податак да се од њих 20.000 – од чега више од 10.000 Хрвата – колико их је било заробљено током Колубарске битке, до 12. децембра 1914. године, у добровољце пријавило свега 450 Срба и 22 Хрвата (број аустроугарских војника у српском заробљеништву износио је тада иначе 600 официра и 43.317 подофицира и војника). „Ако се има у виду укупан број Југословена – заробљеника у Србији“, каже и Драгослав Јанковић, „онда се мора констатовати да је проценат, нарочито међу Хрватима и Словенцима, оних који су се из заробљеништва пријавили у добровољце био врло мали (нарочито ако се при том имају у виду успеси и слава коју је српска војска задобила и у балканским ратовима и у првој години светског рата)“.