Pre 15 godina je bila najveća podrška članstvu u EU (oko 70% čini mi se). Poslednjih godina je podrška sve manja i ne prelazi 50%.

Istraživanje NSPM pokazalo je da svega 42,7 odsto građana podržava ulazak Srbije u EU, dok je protiv 38,9 odsto birača, dok o tome nema stav ili ne zna kako se se izjasni 18,4 odsto birača. (januar 2021)

Bilo bi tesno kada bi sada bio referendum dok bi pre 15 godina lagano prošlo. Kada bi zahtev za članstvo bilo priznanje Kosova nema šanse da bi prošlo.

Mladi su inače najviše protiv.

https://www.danas.rs/drustvo/sve-vise-m ... bije-u-eu/


Verovatno su penzioneri najviše za zato što im Vučić kaže da tako treba

Naravno da ne deli tek tako.
Sasrali su se Kineza i odmah besplatna lovica.

Sledeće što želimo je lova za autoput Vožd Karadjordje.
Ako ne daju idemo kod Kineza..


.

Molim?
700 miliona bato samo za brzu prugu Beograd-Makedonija, pa ti sad vidi..

Hvala vam braćo, to su i vaše pare..


P.S. Vi brze pruge sanjate, a mi ih uveliko gradimo, Europo..

.

Vučić rekao..
Ma šta je uradio?
3 godine ni jedno poglavlje nismo otvorili, a Vučić trepnuo nije.

Vučić stvara Mini-Šengen, probudi se.. :)


.

Argument Vučić rekao
Šta je sve do sada rekao i slagao baš za ovo da mu verujemo.

Evo jednog od primera. Vidimo nije se kandidovao za predsednika

https://www.blic.rs/vesti/politika/vuci ... je/34xct8k

Sad će kroasani polako u Hrvatsku natrag, a Srbijanci u EU, ali pojedinačno. To sto vam daju su mrvice dok ste van EU.

Daljnja rasprava s vama nema nikakva smisla zato sto vi od govna pravite pite, a ovakvih tema ima previše samo serete kvake o nekom ekonomskom rastu a radi se o 300 eura Plata zemlji.

Ne zamarajte nas vise s tim.

Kad te Hrvati UTRPAVAJU u EU IV rajh, znaš da si na

PRAVOM PUTU I NA POVJESNO GEOPOLITIČKI, PRAVOJ STRANI

Uvek kontra Bugara i H.

I ww

Iiww
Iiiww.....uskoro.....

Zašto iz BiH, Kosova, Albanije i Makedonije iseljavaju znatno više nego iz Srbije iako nemaju ništa bolje uslove za iseljavanje?

Srbiji je budućnost u EU. Ni sve zemlje u EU se ne slažu oko svakog vanjskopolitičkog pitanja. Kina uredno posluje sa zemljama EU. Naš Pelješki most grade Kinezi, a plaća EU. Na mojoj strani su činjenice i zdrav razum, dok vi baratate šupljim pričama. Ni sami ne vjerujete u svoje bajke.

Niti je vas ruka zaboljela od tapšanja Kineza po leđima, niti bi to išta značilo. Sam si rekao - važno je što se radi, a ne što se priča. Radi se prema EU, a povremeno se reče lijepa riječ o Kinezima i Rusima. To je vaša politika, ovo što ti pričaš je potpuna suprotnost. Meni ne smeta da Srbija bude uspješna članica Europske Unije. Već sustižete Bugare što je očit signal da vam je mjesto u EU.

Nadam se da nikad necemo postati clanica. Ovako nam je odlicno: kao pretvaramo se da smo zainteresovani, al s druge strane radimo i sa Kinom i Rusijom.
Dok god Turska postoji kao "zainteresovana" za EU, ovo sto mi radimo nije presedan, i mocemo da nastavimo.

.

Klempo sa Kozare poručio:

Srbija nikad neće postati članica Evropske Unije, referendum za dvije godine

Potpredsjednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin rekao je da je uvjeren da Srbija nikada neće postati članica EU, rekavši da Srbija "desetljećima pokušava ući, pa bi bilo neodgovorno reći da to više nije važno".


Dodao je da je srbijanski predsjednik Aleksandar Vučić rekao da će se u sljedeće dvije do tri godine građani Srbije vjerojatno na referendumu pitati želi li Srbija postati članica BRICS-a ili EU.

"Uvjeren sam da nikada nećemo postati članica EU", rekao je Vulin

On je naveo da je želja Pokreta socijalista, čiji je on osnivač, da Srbija jednog dana postane članica BRIKS-a, ali da "to nije pitanje koje zemlja može sama da reši".

Vulin je rekao da je odgovoran političar i da ne može da govori samo o svojim željama, već i o onome što je realno.

SRBIJA I EVROPSKA UNIJA – PUT NA SLEPOM KOLOSEKU


Na neobičan način došla mi je pre kratkog vremena u ruke jedna važna knjiga: “Plava knjiga svetskoga slobodnog zidarstva (ili svetske masonerije)”, koja je 1933. izašla na nemačkom jeziku u Beču (Des Blaubuch der Weltfreimaurerei, Wien 1933, herausg. von K. Reichl). Uz ostalo, u toj knjizi stoji da je zadatak slobodnog zidarstva borba za “Sjedinjene Evropske Države” kao “saveznu državu slobodnih nacija”. Ta misao ukazuje ko je pravi tvorac koncepta Evropske unije, tačnije sutvorac, jer iza tog koncepta stoji još jedna idejna snaga, na koju ćemo ukazati nešto kasnije.

Slobodno zidarstvo je antihrišćanska svetska organizacija, i kao takvo bilo je osuđeno i od pravoslavne i od rimokatoličke Crkve. Zato ne treba da čudi što su savremeni politički kreatori Evropske unije odbili da u njene konstitutivne akte unesu odredbu o hrišćanskom karakteru Evrope.

Slobodno zidarstvo je u osnovi tajna organizacija, ali o svojim načelnim stavovima ono obaveštava javnost. Masonska inicijacija je uveliko kopija uvođenja u starogrčke misterije. Od pozne helenske kulture ono je preuzelo racionalizam, epikurejski moral i feministički komunizam; (v.: J. Hofer, Freimaurerei, Neuheidentum und Umsturz, Regensburg 1922). I slobodnozidarsko božanstvo “Veliki arhitekta sveta“ u stvari je Platonov Demijurg.

Ali, najintimnije veze postoje između slobodnoga zidarstva i judaizma. Glavni masonski rituali potiču iz jevrejskoga Svetog pisma (hrišćanskoga Starog zaveta). Jedan od najistaknutijih nemačkih masona Findel (Findel), posle 40 godina proučavanja, 1901. godine kaže: “Manje se radi o borbi za princip humaniteta, a više o borbi za interese i dominantne pozicije jevrejstva.” I dodaje da je “jevrejstvo” već postalo “vladajuća snaga u mnogim velikim ložama Evrope”. Privilegisani položaj jevrejstva u okrilju masonerije ogleda se već u tome, što jedino Jevreji imaju svoje zasebne, “etnički čiste” lože reda “B'nai Berit” (hebrejska reč koja znači: “Sinovi Saveza”). Naročito pada u oči da slobodno zidarstvo, koje je puno leporečivoga praznoslovlja o “čovečanstvu” i “građanima sveta”, najzdušnije podupire cionizam kao najekstremniju formu jevrejskoga nacionalizma i ideologiju države Izrael. Jedan vrstan savremeni istoričar (E. Nolte, Deutschland und der Kalte Krieg, 2. Aufl., 1985, 289) kaže: „U svojoj težnji ka „srednjem putu“ između kapitalizma i socijalizma, u svom nadređivanju „nacije“ „klasi“, u svojoj polemici protiv „prosvetiteljskih ideja“ i „razaranja“ koje potiče od njih, cionizam se očigledno svrstava među one nacional-socijalističke pokrete pod koje se takođe podvode i fašističke stranke, ma koliko malo smeju da se poistovete nacional-socijalizam i fašizam.“

Pa ipak, poznati nemački mason Hornefer (Franz August Horneffer) u svome časopisu “Der unsichtbare Tempel” (juni 1920) piše jednome cionisti: “Vi ste sasvim u pravu kad tvrdite da je cionistički pokret spojiv sa slobodnozidarskim idealima... S najživljim osećanjima pratim cionističku akciju, vođima sam već izrazio divljenje za čisti idealizam.” Zato ne treba da čudi što su stvarni predvodnici svetske masonerije jevrejski bankarski magnati u Sjedinjenim Američkim Državama i Engleskoj. Pomenimo samo bankarsku dinastiju Rotšilda. Tako je baron Ferdinand Rotšild (1839-1899) osnovao u Engleskoj masonsku ložu koja nosi njegovo ime: Ferdinand Rothschild Lodge no 2420 (D. Ligu, Rečnik slobodnog zidarstva, Beograd 2001, 1051). Najmlađi izdanak tog judeomasonskog stabla i jedan od gospodara svetske ekonomije, Natan-Natanijel Filip Rotšild (Nathan-Nathaniel Philip Rothschild), posle prevrata od 2000. prisvojio je već i golema bogatstva u Republici Srbiji, oslanjajući se naročito na svoga agenta, zloglasnoga dobošara globalizacije, Džordža Soroša (George Soros). Tako njemu ovde pripada niz informativnih i kulturnih ustanova (računajući i političke stranke) kao i gotovo celokupna mlekarska industrija. (Vlada Sindjelic, The Rothschild Octopus, Book in print.) Zato je vrh masonerije, svetsko slobodno zidarstvo, najispravnije nazivati judeomasonerija, kako bi se ono jasno razlikovalo kako od nacionalnih masona, tako i od jevrejstva u celini. Dodajmo da su i među hrišćanima naročito protestanti prijemčivi za judeomasonstvo. Ta ekstremni protestantizam i nije ništa drugo do judeohrišćanstvo!

Samo, naoko paradoksalno, iza koncepta Evropske unije stoji i rimokatolička Crkva. Njena centrala Vatikan se posle 2. svetskog rata izmirila sa svetskim slobodnim zidarstvom i stavila u službu finansijskoga kapitala Sjedinjenih Američkih Država. Ali i pre toga, između dva svetska rata, rimokatolički prelat i austrijski savezni kancelar između 1922. i 1924. i između 1926. i 1929. godine, Ignac Zajpel (Ignaz Seipel), zauzimao se za jednu takvu ujedinjenu Evropu, koja bi bila naslednica srednjevekovne papo-cezarističke imperije i čija bi glavna misija bila vođenje krstaških ratova protiv Rusije i drugih nezavisnih država na Istoku. Napomenimo da je papa Pije XII, koji je na papskoj stolici sedeo od 1939. do 1958. godine, u božićnoj poruci 1942. godine nazvao krstašima one koji su se zajedno sa Hitlerovom Nemačkom borili protiv Rusije: “Vi dobrovoljni krstaši jednog novog i plemenitog društva, dignite novi steg moralne i hrišćanske obnove, objavite rat tminama sveta koji se otkida od Boga!” Isti Pije XII je posle 2. svetskog rata izjavio da je vođenje atomskog rata Zapada protiv Sovjetskog Saveza u načelu dopušteno. (V.: K. Dešner, Politika rimskih papa u 20. veku, II, Beograd 2005, 108 idd., 255 idd.)

Te dve ideje, judeomasonska i rimokatolička, našle su otelotvorenje u Evropskoj uniji i u Severnoatlantskom paktu (NATO). Evropska unija, koja je osnovana u Rimu međunarodnim ugovorom od 25. marta 1957. kao “Evropska ekonomska zajednica” ili “Zajedničko evropsko tržište”, u stvari je finansijski sindikat za eksploataciju siromašnijih evropskih i vanevropskih zemalja od strane bogatijih. NATO, pošto Evropska unija nema zajedničku armiju, je vojnopolitička organizacija za obezbeđivanje te eksploatacije i za vođenje krstaških ratova, pri čemu je Evropska unija teritorijalno-logistička baza te organizacije koju predvode Sjedinjene Američke Države. Budući tvorevina dveju internacionala, “zlatne”, judeomasonske i “crne”, vatikansko-jezuitske, Evropska unija je za svoj temeljni projekt uzela dekompoziciju nacionalne države. Po tom projektu, funkcije država članica Unije treba da preuzmu organi Unije i različiti regioni i njihove zajednice. Takvo okupljanje regiona treba bude i sistem Alpe-Adrija, koji bi bio obnovljena Austro-Ugarska monarhija i gde bi Srbi imali status nacionalne manjine.

U pravnoj nauci se smatra da je Evropska unija, saglasno Mastrihtskom ugovoru od 7. februara 1992. godine, prelazni oblik između savezne države (federacije) i saveza država (konfederacije); (v.: Bleckmann/Pieper, in: A. Bleckmann, Europarecht., 6. Auf1., 1997, 84). Zajedničko i saveznoj državi i savezu država je to, da i jedan i drugi oblik povezivanja država imaju najmanje jedan stalan vrhovni organ. Samo, kriterijum razlike između savezne države i saveza država krajnje je teško utvrditi. Praktična korist od te razlike bila bi pre svega u tome, što sastavne države savezne države ne bi imale pravo na otcepljenje, dok sastavne države saveza država to pravo imaju. Pokazalo se, međutim, da je taj kriterijum neodrživ; države članice savezne države imaju takođe pravo na otcepljenje. Izgleda da je jedini kriterijum razlike između savezne države i saveza država u tome, što je za odlučivanje u vrhovnim organima saveza država potrebna saglasnost svih država članica da bi se donela neka opšteobavezujuća odluka, dok se u organima savezne države opšteobavezne odluke donose u načelu većinski. S te tačke gledišta, Evropska unija je, doduše atipična, ali ipak savezna država. Štaviše, ne samo što se u organima Unije u načelu većinski odlučuje, nego i, zavisno od veličine država članica, te države imaju različit broj članova, odnosno različit broj glasova u Evropskom parlamentu, Savetu i Evropskoj komisiji, tako da manje države članice lako mogu da budu nadglasane, to jest majorizovane od većih.

Lako se može videti da u Evropskoj uniji postoje dve vrste država članica: stare države članice kao države eksploatatori i nove, istočnoevropske države članice kao eksploatisane. Tako je spoljni dug Poljske, jedne države koja živi pod totalnom manipulacijom jezuita, od 57 milijardi dolara 2000. godine porastao na 101,5 milijardu dolara 2005. godine, da bi već 2006. dostigao neverovatnih 147 milijardi dolara. Ujedno, u razdoblju od 2004. do juna 2006. iz Poljske se iselilo oko 2 miliona Poljaka, pri čemu je oko 90% iseljenika mlađe od 35 godina i u posedu visokog obrazovanja. (V.: Dveri srpske, 37, 1/2008, 16, 31.) Poljska se dakle već obrela u večitom dužničkom ropstvu “zlatne internacionale”, a uz to je i osuđena na biološki nestanak. Naši susedi Rumuni i Bugari, umesto da im po prijemu u Evropsku uniju bude, kako su očekivali, bolje, u velikom broju dolaze da kao pečalbari rade na seoskim imanjima u Srbiji; (v.: Privredni pregled, 25. 7. 2006).

Od 2000. naovamo, vladajući politički činioci i nevladine organizacije koje su im koordinisane neumorno propagiraju neminovnost ulaska Srbije u Evropsku uniju, ali pri tom rečito ćute o tome, kakve su naše perspektive kao naroda, države i nacionalne ekonomije u Evropskoj uniji. Dakako, tamo nas očekuje sudbina još gora od one koja je snašla poljski narod. Primer Poljske je veoma znakovit i mnogokazujući. Ona na Zapadu uživa poprilično uvažavanje. Ta nije li rimski papa Poljak Vojtila, alias Jovan Pavle II, potpalio političku minu koja je urušila Istočni blok, zahvaljujući čemu je Zapad izvojevao pobedu u hladnom ratu sa Sovjetskim Savezom!? Pa ipak, to poljski narod nije spasilo od omče koju mu je oko vrata stegla “zlatna internacionala”, razume se, uz prećutnu saglasnost “crne”. Prema srpskom narodu, međutim, u Evropskoj uniji i u NATO-u niko ne gaji ozbiljne simpatije.

Ali, tu se ocrtava i kraj Evropske unije. Jer kada umre žrtva, neminovno mora da ugine i vampir koji joj je pio krv.

Postoji li za nas alternativa tom putu zajedničke propasti? Veliki ruski filosof istorije iz 19. veka, Nikolaj T. Danilevski, postavivši sebi pitanje zašto je Zapad stalno neprijatelj Rusije, iako Rusija sve čini da bi zadobila njegovo prijateljstvo, odgovara da Rusija i zapadna Evropa ne pripadaju istoj civilizaciji (N.J. Danilevski, Rusija i Evropa, 2. izd., Beograd 2007). Ta druga i drugačija civilizacija ipak nije slovenska, kako je mislio Danilevski, već vizantijska.

Vizantijska civilizacija nije isto što i vizantijska država, koja je iščezla 1453. kada su Turci osvojili Carigrad. Ta država bila je u stvari grčka feudalna država, koja je kao savremena zapadna nacionalna država bila obnovljena 1830. godine. Vizantijska civilizacija, naprotiv, prvobitno je obuhvatala celo Rimsko Carstvo, i Istočno i Zapadno. U 8. veku na Zapadu Carstva nastaje nova, zapadnohrišćanska civilizacija. Ali zato u Rusiji i u Srbiji nastaju kulturno-politički centri vizantijske civilizacije čija je istorijska misija bila da preporode, da po rečima Arnolda Tojnbija (A.J. Toynbee, A Study of History, XII, 1961, 516) “defosilizuju” grčko duhovno nasleđe. I jedan od najvećih vizantologa, Dimitrije Obolenski (Šest vizantijskih portreta, Beograd 2004), među najveće Vizantince svrstava sv. Savu Nemanjića i ruskoga kneza Vladimira Monomaha. Ostvarivanje te misije i danas je za nas jedini mogući put u punoću bića.

U Nišu,

31. marta 2008. godine

Profesor dr Milan Petrović

https://nacionalnasvest.rs/SRBIJA%20I%20EVROPSKA%20UNIJA%20M%20PETROVIC%202008%20lat.htm

Nego, zašto jednostavno ne suspendiraju pregovore, ako već misle da od toga nema ništa.
Tim činom bi bilo sve jasno. Ili takvim smicalicama žele od EU neke povlastice, što bi prije rekao.
I zašto im treba "2-3 godine" da organiziraju referndum?