http://www.nspm.rs/hronika/afera-agroko ... alphabet=lSputnjikova odlicna analiza...........moji tici hrvatici, treceligasi u EU. Lidl i Kaufland od EBRD uzimali kredit sa 0,8% godisnje, a Ivica sa 9% god.kam.
Šta spaja hrvatski „Agrokor“ i „Agrokomerc“ iz Velike Kladuše u Bosni i Hercegovini?
Za početak — sam početak. Osnovna delatnost im je prehrambena industrija, a startovali su skromno da bi izrasli u gigante na nivou dvadesetomilionskog tržišta nekadašnje Jugoslavije. Da li će im i sudbina biti slična, bez obzira na to što su „rasli“ u različitim političkim i ekonomskim sistemima? Politika koja je, bez sumnje, kumovala i nastanku oba projekta, sasvim sigurno neće ostati po strani.
Čovek koji je 1971. godine od velikokladuške zemljoradničke zadruge sa 26 zaposlenih u kratkom roku stvorio „Agrokomerc“, kompaniju koja je do izbijanja afere 1987. godine postala jedan od najvećih prehrambenih kombinata u SFRJ, Fikret Abdić danas je načelnik opštine Velika Kladuša. I posle svega što je u međuvremenu bio, po presudi suda čak i ratni zločinac, zbog čega je odležao 10 godina i devet meseci zatvora, njegovi sugrađani nisu zaboravili zbog čega su mu dali nadimak Babo. Krajem prošle godine ubedljivo je pobedio u trci za gradonačelnika.
Prva značajna investicija pokrenuta je 1971. ulaganjem 18 miliona dinara u peradarsku farmu. U periodu slave „Agrokomerc“ je zapošljavao 13.600 radnika, u Velikoj Kladuši i bivšim republikama bivše države. U godinama između 1982. i 1986. godišnja stopa rasta proizvodnje iznosila je 10 odsto, roba se izvozila širom Evrope.
Raspolagao je sa 523 peradarske farme koje su bile rasprostranjene na oko 600 kilometara kvadratnih, 24 farme kod Cetingrada, 400 hektara zemljišta. Imao je i građevinsku kao i transportnu operativu. U posedu „Agrokomerca“ bila je i Interna banka Bihać.
A onda je 1987. posle sumnjivog požara u „Agrokomercu“ krenulo ispitivanje finansijskog stanja kombinata. Kao bomba je odjeknula vest da je uspešni gigant za proizvodnju hrane izdao oko 400 miliona dolara menica bez pokrića, i to kod 63 jugoslavenske banke. Tako je rođena afera „Agrokomerc“, prva te vrste.
Problem „Agrokomerca“ nije bio u tome što ih je koristio za lažna pokrića, jer to su radila i druga preduzeća. Na kraju, Abdić je samo koristio sistem koji su kreirali političari koji će ga kasnije i optužiti. Uostalom, menice bez pokrića su, moglo bi se reći, preteča današnjih finansijskih derivata, izvedenih hartija od vrednosti, bez kojih je danas nezamislivo finansijsko poslovanje na međunarodnom finansijskom tržištu, pogotovo na Zapadu.
Babova greška bila je što je menice bez pokrića koristio masovno, bez kontrole. Uostalom, kao i vlasnik „Agrokora“ Ivica Todorić, koji je, nesumnjivo ohrabren političkim leđima, kredite uzimao šakom i kapom. Pa čak i po nepovoljnim kamatama.
Fikret Abdić, prvi čovek kompanije „Agrokomerc“, uhapšen je 1987. godine i prvostepenom sudskom presudom u ovom postupku osuđen na 4,5 godina zatvora zbog ekonomskog podrivanja zemlje. Presuda nikada nije dobila pravosnažnost, a iz zatvora je izišao krajem oktobra 1989.
Šta se zapravo desilo u tom meničnom skandalu, ko su bili stvarni krivci, ko žrtve, da li je požar bio podmetnut da bi finansijske i druge službe ušle u „Agrokomerc“ ni danas nije rasvetljeno, ali su mnogi skloni zaključku da je priča o „Agrokomercu“ najviše politička i pravosudna, a najmanje privredna.
Na taj zaključak ukazuje i politički epilog afere. S proleća 1988. pred sudiju je izašlo 25 optuženih, a iz Saveza komunista Jugoslavije je isključeno njih 42 koja su imala veze sa aferom. Toga dana ostavku je podneo Hamdija Pozderac, najuticajniji političar BiH.
„Agrokomerc“ postoji i danas, ali nije ni senka giganta. Poreska uprava BiH je 2013. prodala jedan deo zaplenjene imovine zbog neisplaćenih poreza, a Agencija za privatizaciju Federacije BiH stavila je 2014. godine tu firmu na spisak kompanija za privatizaciju. Budući da nije pronađen kupac koji bi preuzeo sve obaveze — dugove, neisplaćene plate i doprinose — Agencija je ponudila i delimičnu prodaju imovine „Agrokomerca“. Tada je vrednost njegove imovine bila 200 miliona evra.
Bivši „Agrokomercovi“ radnici-deoničari, njih oko 7.200, ne odustaju ni danas od njega. Kažu, značilo bi to da su odustali i od opstanka na tim prostorima, koje ljudi poslednjih godina u kolonama napuštaju, baš kao i pre četrdesetak godina kada su odlazili „trbuhom za kruhom“. Pre nego što im se dogodio Babo.
Šta će biti sa 60.000 zaposlenih u „Agrokoru“, čedu Ivice Todorića, nije još na vidiku, ali bez sumnje imaju razloga za strepnju. Od tog broja polovina je u matičnoj Hrvatskoj, druga u tri države nekadašnje Jugoslavije — BiH, Sloveniji i Srbiji.
U lancu — vlasnik, banke, dobavljači i zaposleni, ekonomisti smatraju da će prvi stradati dobavljači, dok će banke obezbediti sebe.
Stendstil aranžman koje su banke-poverioci, među kojima je najveća ruska „Sberbanka“, dogovorili sa Todorićem za stabilizaciju firme, već je doneo promene. Restrukturiranje kompanije, praktično upravljanje njom, već je prešlo u druge ruke. Za to je zadužena konsultantska kuća „Alvarez i Maršal“.
„Agrokor“ pre godinu dana, ni uz pomoć američke investicione banke „Goldman Saks“, nije uspeo da izda obveznice kojima bi reprogramirao veći deo duga kompanije. Neki dobavljači, već navikli na duge uslove plaćanja, kao sredstvo plaćanja primali su i „Konzumove“ potrošačke bonove.
Udeo duga i novčanog priliva, kao ključnog pokazatelja finansijskog zdravlja preduzeća, u ovoj godini iznosi skoro 7:1, a da bi se kompanija dugoročno održala u trgovini ta razmera bi trebalo da bude 4:1.
Da li će restruktura „Agrokora“ značiti i spasavanje prodajom imovine, odnosno nekih od firmi koje pozitivno posluju? Po oceni ekonomista, Todorić bi ih pre ili kasnije morao prodati. O tome će sada odlučivati Antonio Alvarez Treći koji će voditi „Agrokor“.
Jedan od razloga „Agrokorovih“ probleme svakako se može pripisati tome da je Todorić svoj poslovni sistem godinama gradio na račun hrvatske države, koja ga je hranila subvencijama. Samo u 2015. primio je na njihovo ime 26 miliona evra. Država ga je branila od inostrane konkurencije i pomagala mu politikom kursa kune, što je za „Agrokor“ ključno jer ima kredite u evrima i dolarima.
Ukazuju, takođe, na skupo zaduživanje „Agrokora“, koji je kredite uzimao po kamatnoj stopi većoj od devet odsto, za razliku od konkurencije, „Lidla“ i „Kauflenda“. Oni su se kod Evropske banke za obnovu i razvoj i Svetske banke u poslednjih nekoliko godina uzeli kredite po kamati od samo 0,8 posto.
„Agrokorov“ ključni problem ostaje veliki dug koji se procenjuje na oko šest milijardi evra. To je cena megalomanskog širenja od sredine devedesetih. Čašu je, slažu se ekonomisti, prelila kupovina slovenačkog „Merkatora“, koja je bila gotovo fiks ideja Todorića u godinama kada je svetska ekonomska kriza tek bila na izmaku.
„Agrokoru“ nije rastao samo finansijski dug. Likvidnost se urušavala na račun dobavljača kojima je na početku prošle godine dugovano čitavih 2,1 milijardu evra. Oni će, smatraju ekonomisti, prvi platiti Todorićev ceh.
Analitičari ne zaboravljaju da je Todorić „Agrokor“ počeo da gradi u ranim godina hrvatske samostalnosti i da je prijateljstvo s članovima porodice Tuđman i tadašnjim premijerom Nikicom Valentićem iskoristio za kupovinu jeftinih preduzeća, koju je finansirao povoljnim kreditima tada državne Zagrebačke banke.
I aktuelni hrvatski ministar finansija Zdravko Marić dolazi iz „Agrokora“. Ovih dana trpi konstantne prozivke za zatvaranje očiju pred problemom koji hrvatski BDP može srozati na nulu. „Agrokor“ je firma koja u ukupnom BDP-u Hrvatske učestvuje čak sa 15 odsto. Po meri „Agrokora“ je, smatraju kritičari, donesena i poreska reforma HDZ-ove vlade…
Da li će političko zaleđe Todoriću pomoći da ne plati svoj deo ceha? Teško. Kao što nije ni Abdiću.
Njegova olakšavajuća okolnost je što je Babo tu muku mučio zajedno sa ratnim zbivanjima i na kraju od „najuspešnijeg socijalističkog menadžera“ stigao do ratnog zločinca.
Opšta je ocena da dve ruske banke, „Sberbanka“ i VTB, kao najveći poverioci, neće dopustiti da „Agrokor“ propadne, ali da mu Todorić više neće biti vlasnik.
U suštini, i čuvena „afera Agrokomerc“, kao i „slučaj Agrokor“, kao i u svakoj posrnuloj firmi, svodi se na isto. Namiriti banke, odvojiti dobar posao od lošeg, smanjiti plate, osloboditi se viška zaposlenih. Pa dokle se zahvati.
(Sputnjik)
