http://www.sirokibrig.com/sirokibrig.com.opsirnije.asp?ID=5183Aničin uspravan hodKao žrtva prošla je teška životna iskušenja boraveći u neljudskim uvjetima dugih 547 dana. Anica je oličenje hrabre i odvažne žene koju nikakve prijetnje i strahovi nisu uspjeli pokolebati.
„Ja san ti bila u zatvoru jer me je neko optužio da pomažen škripare. Zbog toga san osuđena na dvi godine strogog zatvora, a odležala san godinu i po, a ostatak san puštena uvjetno zbog amnestije. Nakon dolaska kući morala san se prijaviti u SUP jer nisan bila slobodni građanin. Moga je neko, protiv mene reći bilo što i ja bi morala ponovo u zatvor jer nisan imala pravo na slobodno kretanje.
Bio je kraj listopada 1947.g. kad su s „crnom maricom“ došli po nas, ko da smo najgori razbojnici. Kad smo bili niz Krstinu jedan mi veli:
'Šta misliš da te sad svaljam?'
'Pa svaljaj, pa šta', ništa se ja nji nisan bojala, koliko je crno iza nokta, sve san govorila istinu.
'Kad si iskrena imaš li šta škole?'
'Iman samo četeri razreda', velin ja.
'Ta nikad se više nećeš vratit kući, nemaš se šta mislit, ništa se ne sekiraj.'
Plaše me, pomisli: 'Vi ste slobodni i recite još što god oćete. Ako me smatrate krivom, slobodno me ubijte.'
'Nećemo te ubiti jer si iskrena. Pa kakav ti je taj Benko i Mariofil?'
'Pa to su momci. Oni se nisu smili prijavit jerbo bi ji vi odma pobili. Oni su zaklete ustaše' velin ja.
Bili smo najprija u istražnom zatvoru u Širokom Brijegu. Tu je neka voda tekla kanalom od Gidžića kuće pravo između nas i velik se smrad uokolo širi, ma ne bi ćuku tu spratijo. Ja nisan imala stra. Najbolje su pribili Lepu (Jozo Grbešić), ali ne znan zašto, ako nije zato što je Lepina žena bila Mariofelova tetka (Mariofel Mandić-škripar). Dok se mrak vata zajedno smo ja, moj brat Šimun, Markan Lukić (bio je bolestan), Pero Medušić (Milin brat) i moj svak Marko Tubić. Njega su višali dok su ga ispitivali (dobio 5 g. zatvora) .
Dok smo tu čamili ispod vrata mi je Jure Šantić, koji je bijo zatvoren u susjednoj prostoriji proturio jedan papirić na komu je napisa da sve priznamo ili će nas sve pobit, obisit će nas. Mene ni tada ništa nije bilo stra, ni danas ne znan kako , bilo se mlado i ludo, imala san ja puno sriće, rođena san ja za to (bila je odvažna). Te nas noći nisu budili ni zvali na ispitivanje. Kad se dobro svanulo počeše prozivat muške iz one druge prostorije, a naš Šimun sav se trese, a ja nisan, možda bi me danas bilo stra od ti straota.
Ajde doša red i na me, a neki Primorac (divan mladić) i Praljak:
'Ajde ti nama sve kaži, ti si mlada, ovde ima stanova ima i momaka, sve ćemo ti dat, samo kaži istinu.'
'Što znan kazat ću, a što ne znan lagat neću' I niko mi šamar nije da.
'Jeli tvoj momak Mariofil Mandić?'
'Kako će mi bit momak kad je on u šumi, ja o tomu još i ne mislin, ovo su ratna vrimena', sve ja tako njima. Oni me pitaju što ji nisan prijavila kad san vidila da su došli u moju kuću, pa bi dobila stan, pa bi dobila posa. Ja jin kažen:
'Nisan smila jerbo bi me ubili oni ko i vi.' Ja vako otvoreno s njiman govorin, sve oči u oči. Rekli su: 'To je istina', 'Istina', velin ja.
Pitali su me dalje znaden li ja di je njijova jama di imaju veliko skladište.
'E to ljudi, ne znan, streljajte me , ne znan, niti san vidila, niti čula, a lagati neću. Pa to su mladići, sve naše komšije, oni su odali , dođi ovde, dođi onde, a ja nisan nikoga vidila, ne znan da su dolazili u moju kuću i neman ja nji šta odavat, ja ne znan ni za što. Bog te vidijo, šta ću in dat, ta ni kruva nisan imala, neman ništa kad neman. A da san imala, oni bi jamili sami, ali neman.' Tako ja njiman, a zapravo bilo je drukčije. Zaklali mi nekakvu ovcu, pa u tavi popržili malo džigarice. To su oni jadni jili u nekakvoj šupi u mraku, a sve oni redenici oko pasa po njima, lipo ji je bilo vidit, ko momci, svi po dvadeset godina imali. Samo je Josip bijo bradat, Benko nije, oni su bili komšije. Osam ji bilo došlo. 'Eno van tava , a mogli su zavatit makar po škrilju. Oni meni rekoše:
'Ajde ti malo na stražu dok mi malo zajidemo.' Ja ti na stražu jer su imali u me povjerenja. Još su virovali Mili Cigić-Markinoj i Lončarevim curam i nikom više.
Dok san čuvala stražu nešto se sori. 'O, jadna ti san.' Ja poleti k njiman i velin jin da je nešto priskočilo priko zida i da biže doli k Mejani. Oni sestru Anđu i mene zvali sa sobom, a ja velin: 'Bože, šta ću doli.' Oni odozdal rekoše: 'Ako što čujemo nevaljalo od vas, sve ćemo vam zapalit.' Otolen ti mi u Mande, u Mijatovu kuću i cilu noć onako ćurale, nismo oka stiskle. Kad se razvidilo moja sestra Mara, što je udana za pok. Marka Tubića, veli:
'Ajde ti prvo kući, a ja njoj: 'Ajde ti'.
Kad smo uplašene nekako došle do kuće , zatekle smo mačku u tavi di jide preostale čvarke. Nisu ji jadni imali kad pojist. Posle san otišla do onog zida, a fala Bogu da nisu bili partizani. Nešto kašnje kad su jadni križari bili na Gostuši u šumi, di je sad oni spomenik dili, doša je k njima (Mariofil Mandić, Benko Penavić,. Vinko Škrobo, Stanko Zeljko, dvojica iz Ljubotića i ko je još bijo Boga pitaj, zaboravila san) neki što je ovdan s Mariofelom vozio boksit s Tribošića, ko pomoćnik, mislin da se zva Penava, iz Posušja ili Imotskog, i upita ji: 'Kolege, oćete li i mene primit?' Mariofel kaže: ' Kako ne, kako te neću primit, pa mi smo kolege.'
'Ele, kako kolega more nasadit.' Benko je odma osjetio opasnost i prija odlaska Mariofelu veli: 'Nisi u pravu i ja odo.' Svi su drugi ostali na okupu. Čim je Benko otiša poče se oko nji stezat obruč.¹ Ubrzo su ji pobili, pričala mi je jedna žena. Ma ne mili mi se o tomu pričat. Kako su znali, tako su i radili. Neka ji Bog za to pita. Mariofelove dvi sestre su puno mučene, a Benkina sestra Ivica, puno je jadna patila. A ja u najlipše doba ostala bez kuće i kućišta, kud ću, šta ću, iza rata je bilo jadno i kukavno, moj sinko. Ja bi svima njima pomogla, ta sve su bila braća i komšije, to su bili sve naši momci, ta nisu sa strane, ali neman jin šta dat.
Na sudu mi rekoše: 'Dvi godine zato što si mlada.' Sutradan nas odvedoše u Ćelovinu. Sad ajde u zatvor, moj brate. Sa mnom je bila Mila Lončar iz Graca, nas dvi u jednu sobu strpaše. Mila je bila cura, al je umrla. U Ćelovini, nemaš kud, žica do neba, moj brate.
Za koji dan čujem prozivlju Peru, Šimuna i ostale, ali ja ne smin s njima razgovarat iako smo soba do sobe. Doša red i na nas. Pa me pitaju: 'Di si bila, di ti je, ko ti je, sidi, ustani, sidi ustani, imamo mi sve o vama napismeno.' Pa kad imate što me pitate. Kako piše neka bude tako', velin ja. Pitaju me za brata Matu, znaju oni da je bijo ustaša. Ja velin: 'On je mora ić, jer su ga godine zanile.' 'Kad je tako dvi godine zatvora', kako meni tako i ostalima, a uz nas stoji milicija s puškan, tako da ne smiš mrdnut. U zatvoru di smo bile smišćene, kanalizacija se zatvorila pa nan je skoro sve curilo kroz sobu. Čuva nas je nekakav Bože iz Trebinja, pa bi jadan kad će doći k nami, stavlja maramicu na nos zbog smrada.
Anica Grbešić - Ikanova
Jednom dok san ribala hodnik iz jedne sobe neko zove: 'Seko, seko!' Mogla sam se javit , jer je naš čuvar Bože bijo malo nagluv. Jadni čovik mi kaže da je osuđen na smrt i leži u okovim. Zajedno su mu spućene ruke i noge, a bila ji je puna soba, pa mi veli da kažen njegovoj rodbini. Toji jadnik ima sa mnon zatvorene još dvi sestre: Stojka i Ljubica, one su iz Kruševa, a prezime san zaboravila. Stojka je umrla, a Ljubica je čini mi se još živa. Kaži Stojki i Ljubici da će me noćas na smrt gonit. 'Iskopali smo grebe u Bilom Polju.' Da sad to čujen, ja mislin da bi poludila, ali tada san mogla svašta podnit. Ja sestrama nisan mogla kazat, a one me pitaju šta je meni, što san nerozna, a ja kažen? 'Ništa, malo san umorna', jednostavno im to nisan mogla kazat. Šta ću im rane nove zadavat, a šta će bit, bit će. Kad se snoćalo oču se kamion, a nami ugasiše svjetlo, da ne meremo ništa vidit. Jedan od naši čuvara viknu: 'Tišina.' Mi se skamenile i mislimo kako će nas sve pobit. S kraja odnika, čuju se jauci: 'Majko moja, majko moja!' Kako to čovika potrese i cili ga život drži. Ljubica viče: 'Bože, da nije tu moj brat.' Velin da nije, di će njega, a upravo je on tu bijo. Natovare ji na auto i u Bilo Polje, pa tako svaku večer. Samo smo govorile: 'Isuse smiluj se, Isuse smiluj se.' Skroz su nas slabo ranili, ali ni kod kuće nisan na bolje naučila, pa mi svedno.
Bilo je nekako oko ovi doba (siječanj), odnikom iđu milicioneri, a bijo je među njima i jedan iz Ljubotića, koji nas je s još jednim pratijo do Zenice. Prija nego su nas natovarili na kamione, počeli su prozivat: Lepića, brata Šimuna, ove Lončarove cure, mene i Veroniku Jokić (udana Spajić), a od leda se crkava. Ma da mi se bilo obuć, viru ti poljubin , samo su dvi rutine bile na meni, a evo i sad sam živa. Istraše nas i naguraše u kamion što se u njemu živina goni, a nji dvojica sa šoferon. I tako oni s nami priko Bosne. Bilo je sniga na zemlji. Mrije se od leda, a ne mere se umrit. Na putu se pokvarijo kamion, a Bože, sačuvaj kako psuju. Nekako ga popraviše i ajde, ajde, ajde do u Zenicu. Ubaciše nas u zatvor i oni odoše nazad.
U sobu me je spratilo do neke srpkinje Mileve. Svi ležimo po podu ko živina. Kad se usrid noći Mileva skoči i viče: 'A evo ustaša, daj mi štogot, klat ću ih, bit ću ih (partizanski sindrom).'A Spasitelju, Spasitelju, jadna ti san, šta će s nami bit?'
Prvi misec dana, imali smo svaku večer nekakvo predavanje. Malo san bila bolja s jednom crnogorkom Bosom, a sve ostalo je od muke i jada, gotovo poludilo.
Anica Grbešić - Ikanova
Jednom nam rekoše: ' Sve izađite vani na krug!'Šta će sad od nas bit, oće li nas pobit, oće li nas, Anice, streljat? 'Ma neće', velin ja. Do mene dođe stražarica Milena i reče: 'Grbešićka, imat ćeš devet žena i ti ćeš za nji odgovarat.' Izvedoše nas na nekakvo polje (Bilino Polje), di se grade kuće. O, Bože dragi, kako je bilo studeno, ma za umrit. Tamo malo dalje od nas su bili muški robijaši, koji su isto tako pomagali pravit zgrade.
Morale smo radit svoj posa i nismo smile pogledati u stranu. Kad sam jednom ugledala Marka (sestrin muž), odma me stražarica Bosa upita: 'Što si to ti tamo pogledala?' Zato što imam oči, velin ja. Kaže: 'Na raport dovečer.' Teško smo radile. Kopale smo temelje za zgrade, mišale malter, vozile one starinske karijole, ne moreš je vozit, odma se privrne i šta ti ja znam. Iako smo teško radile nisi moga ostat od leda. Do mene su radile nekakve Nevesinjke i dvi iz Trebinja i Bileće. Cure su brate sve bile srpkinje, ali dobre ko zlato. Nikad mi nisu ništa ružno rekle. niti ja njima. Tamo, s puškom stoji Bosa i puši, a meni ozeble jadne ruke i noge. Ako ćeš je bilo šta pitat, moraš stat prid njom ko vojnik, a meni od studeni prikipilo, ne znan di san. Ja nisan nikad tako tila mirno stat, pa šta bude. Njoj san nakupila dasaka, naložila vatru i ona se grije. Oden ja doli i naložin i nami i reknem: 'Jedna po jedna nek se iđe ogrijat i onda izvoli radit.' Nije me zbog toga ništa bilo stra. Ubrzo me zovnu Bosa. 'Grbešićka, dođider vamo!' Ja velin: 'Izvoli.' 'Koga si ti pitala da ložiš ova drva?' A ja opet nisan stala mirno. 'Ti me nisi pitala da uzmeš ova drva za naložit vatru. Znaš li ti da si rob?' 'Neka san rob, ali ne mogu više trpit studen. Ubij me. Ne mogu migat rukama, kako ću radit?' 'Dovečer na raport.' E da me oće bogdan streljat. Kad smo uvečer pošle s posla, govore mi: 'Sigurno će te u samicu zatvorit.' Nek zatvore, bolje će mi bit neg ovde. Kad ubrzo trže Bosa na vrata i reče: 'Deder mi Grbešićka očisti malo šinjel.' Ipak Bosa nije bila skroz loša. Gospe draga, Gospe draga, samo radi i radi, kako su neke mantale od studeni i od vrućine. Kasnije smo kupile otpad po željezari. Ma nema šta nismo radile. Malo je ko od nas mislio da će priživit. Čin je devet sati moraš u sobi šutit. Jednu noć nešto po kukuruzu mlati i iz puške puca. Mi mislimo kako nan je ovo zadnja večer i da će nas sve pobit. Kad ujutra vidimo da su neki napali i tili nekakve četnike oslobodit.
Na goloj sam dasci, ležala godinu i po dana, a neman se ni s čim pokrit. Ma da mi se bilo vode napit, kad san bila žedna. Gospode Bože, kako smo se napatili.
Jedno vrime nas je čuvala neka Milena, Bosanka. Stalno je kašljala i roptila. Tamo na onim drugim zgradama, di su radili muški, sviđa joj se neki zatvorenik. Ona meni veli: 'Dat ću ti pismo pa mu ti odnesi', a ja ne smin mrdat, otkud ja znan šta more bit. 'Ma ne smin ja tamo od muške milicije', ajde, nekako se ja provukla, glumeć da kupim nekakve daske i dala san mu to pismo, a on govori: 'Neka, neka, nek je samo vami malo lakše, da mogu doć do nje, vako bi je rasčenio,' a ja puknut od smija. A šta će mi bit lakše, moje se zna, moran radit i gotovo.
I kad jednog dana, nisan se obazirala koja nas od stražarica vodi, mi smo ko i drugi dana radile sve što triba, kad me neko zove: 'Anice, Anice.' Ja se okreni, kad na jednoj koti ženska s puškon. Ko ti je to , kad Mila, ako Boga znaš, ma Mila. Otkud ti ovde, mislin se. 'Kako je bona tamo u moji', javi se ona prva? 'Kad san bila tamo, svi su bili dobro i zdravo, a zašto san ovde,,ništa me ne pitaj', ja ću ti njoj.
Nastavak slijedi.
(
www.dobrkovici.com)
