akcija se mora ograničiti samo na odbranu Bihaća i ona ne može da bude priprema za osvajanje Knina;

Obaveštajna uprava Ministarstva odbrane Hrvatske u izveštaju od 28. jula
isticala je da je osvajanje Grahova i Glamoča dovelo i do pritiska srpskog stanovništva u severnoj Dalmaciji da se Krajina napusti. Presretnut je i telefonski razgovor jednog oficira iz Glavnog štaba SVK sa jednim oficirom Vojske Jugoslavije u kome je prvi oficir naveo da je situacija u Kninu kao u Berlinu 1945.
godine.54 Prema izveštaju od 30. jula, vlasti RSK pokušavale su da spreče odlazak ljudi, ali bez mnogo uspeha, jer je napredovanje Hrvatske vojske stvorilo strah i paniku kod civilnog stanovništva, posebno u rejonima Like i Knina.55

Miomir Žužul je svedočio da je Piter Galbrajt 29. jula zatražio da Hrvatska obustavi dalje vojne operacije.56 Glavni štab SVK je istoga dana obustavio operaciju “Mač”.57 Takođe 29. jula, na sednici Vrhovnog saveta odbrane SRJ, general Perišić je govorio o sve izvesnijoj ratnoj opciji u raspletu krize u Bosni
i Hrvatskoj. Ocenio je da pre svega Nemačka i SAD nisu zainteresovane za pravedan mir čemu su doprinele i brojne greške rukovodstava RSK i RS: od neprihvatanja plana Kontakt grupe do “odgovora na provokacije” iz Srebrenice
i Žepe.

Očekivao je ofanzivna dejstva Hrvata i Muslimana na pravcu Grahovo—Bihać i spajanje Hrvatske vojske sa snagama 5. korpusa Armije BiH “čime bise znatno amortizovale frustracije Muslimana, a Hrvati bi obezbedili uslove za neposredan pritisak, pa i zauzimanje Knina, računajući da će tako prisiliti RSK na reintegraciju. Takođe, udari NATO-ve avijacije na srpske položaje oko Goražda, Sarajeva i Bihaća dovešće do promene odnosa snaga na štetu Srba i gubitka teritorija.58 Perišić je predložio da se od RS i RSK zatraži da se suzdržavaju od odgovora na provokacije, da javno saopšte da nemaju nameru da idu na
zaštićene zone Bihać, Sarajevo i Goražde, te da prihvataju sve mirovne inicijative, uključujući i planove Kontakt grupe i Z-459 kao osnovu za dalje razgovore.

Moje je mišljenje da SAD smatraju intervenciju Hrvatske u
Bihaću nužnom, te da smatraju da će Hrvatska morati intervenirati relativno otvoreno
i s više strana (najvjerojatnije iz
pravca Karlovac — Slunj).

Isto tako jasno im je da će uspjehom u akciji oko
Bihaća Hrvatska vjerojatno doći u situaciju da ovlada dijelom
okupiranog teritorija (bivši sektori Jug i Sjever) prema čemu
ovaj put SAD ne iznose rezerve, samo upozoravaju da se iz
političkih razloga akcija mora prikazati kao pomoć Bihaću, te
da posebnu pažnju treba posvetiti civilima.

Američki zvaničnici čestitali su na vojnim uspesima “izričito iskazujući zadovoljstvo takvim razvojem događaja” kako zbog otklanjanja srpske opasnosti po Bihać, tako i zbog jačanja Federacije BiH. Frejzer je rekao da će Hrvatska imati podršku ukoliko bude postupala uravnoteženo i ukoliko “razumnim putem” izvrši reintegraciju RSK; od Hrvatske se očekuje da bude u bliskoj vezi sa SAD-om “koje žele o svemu biti obaveštene kako ne bi doživele neko iznenađenje. To je za njih bitno i zbog odnosa sa Rusima”. Ni Holbruk nije bio
za vojno rešenje u RSK; za vreme sastanka telefonom je razgovarao sa ambasadorom Galbrajtom koji ga je obavestio o pozivu Milana Babića da se sastanu u Beogradu, pa je Holbruk želeo da čuje mišljenje Žužula i Šarčevića o tome. Oni su rekli da je održavanje razgovora u Beogradu neprimereno; ; trebalo je razgovarati negde u Krajini, a nije trebalo u to uključivati Miloševića.

Na direktno Holbrukovo pitanje o vojnoj intervenciji u RSK, Žužul je “objasnio” da bi sa pozicije odbrane Bihaća najbolje bilo da Hrvatska vojska na taj deo fronta dođe iz pravca Slunja, preko teritorije Krajine, ali da to svakako neće uticati na spremnost Hrvatske da pregovara sa Srbima. Žužul je hladnokrvno saopštio i da ne postoje nikakvi planovi za napad na Knin, a eventualna vojna akcija bila bi usmerena samo prema Bihaću. Holbruk je odgovorio kako SAD razumeju nacionalni interes Hrvatske da Bihać ne padne u srpske
ruke i da su zbog toga i odobrile tu akciju, ali je još jednom pozvao vlasti u Zagrebu da pregovaraju sa Srbima iz RSK: “SAD prave razliku između vojnih akcija u BiH i Hrvatskoj. Dok, kako je istaknuto, traže suzdržanost u Hrvatskoj, potiču dalje vojne akcije u BiH koje doprinose i jačanju Federacije BiH.

Čini se da je ovakav zahtjev za suzdržanošću gospodin Holbruka bio uveliko rezultat njegovog razgovara sa veleposlanikom Galbrajtom”.78 Miomir Žužul o tome kaže:

Zbunjivalo nas je to Galbraithovo nastojanje da nastavi s nekim pregovorima. Zato me je 31. srpnja Tuđman poslao u Washington da još jednom ispitam koja je točno njihova pozicija. Sastao sam se sa standardnim sugovornicima u Stejt Departmentu, s generalima MPRI79 koji su otvoreno računali da mi idemo u operaciju. Na kraju sam imao dogovorensastanak u Bijeloj kući s Leonom Fuerthom,80 savjetnikom Ala Gorea. Primio me potpredsjednik Gore, koji mi je u svoje ime i u ime predsjednika Clintona prenio poruku: – Krenite!
Budite brzi. I budite krajnje oprezni.81

U izjavi Tribunalu od 20. maja 2009. Žužul je naveo kako je iz svih službenih i neslužbenih razgovora u Vašingtonu zaključio da Hrvatska neće biti izložena sankcijama ukoliko u vojnoj operaciji bude poštovala tri uslova: 1) operacija mora da bude izvedena brzo; 2) tokom operacije mora se maksimalno voditi računa o bezbednosti i ljudskim pravima srpskih civila; 3) mora se garantovati bezbednost pripadnicima UN snaga.82

Zbunjivalo nas je to Galbraithovo nastojanje da nastavi s nekim pregovorima.

Američki predsednik piše da su evropski i neki američki obaveštajni zvaničnici bili protiv hrvatske vojne akcije jer su verovali da će Milošević intervenisati da spasi Srbe, … no ja sam navijao za Hrvate, kao i Helmut Kol, koji je također znao da diplomacija neće uspjeti sve dok Srbi ne pretrpe neke značajnije gubitke. Nismo strogo provodili embargo na uvoz oružja jer smo znali da je u pitanju preživljavanje Bosne.

Piter Galbrajt se 1. avgusta na Brionima sastao sa Tuđmanom. Rekao mu je
da ne savetuje preduzimanje vojne akcije i “ni na koji način Vam ne dajemo
zeleno svetlo kako proizilazi iz medija”. Tuđman je odgovorio da Hrvatska
tako nešto nije nikada ni izjavila, a Galbrajt da zna kako Hrvatskoj ne treba
savet oko rizika vojne akcije, “ali ukoliko se stvari ne budu razvijale onako
kako Vi to priželjkujete, ne možete očekivati da ćemo Vas spasiti. Mislim da Vi
to shvatate”. Svestan da je Bela kuća već donela odgovarajuću odluku, Galbrajt
je od Tuđmana tražio da hrvatski vojnici, “ako bilo šta preduzimaju”, korektno
postupaju sa civilima

Galbrajt je na video konferenciji održanoj 29. jula 2020. u organizaciji
Instituta za evropske studije iz Beograda izjavio da ga je u drugoj polovini jula Gojko
Šušak obavestio da se Hrvatska priprema da napadne Krajinu i da se on više
nije protivio, i to iz tri razloga koja su se u međuvremenu desila. Jedan od njih
je odbijanje Plana Z-4 od strane RSK, drugi, i najznačajniji, bila je Srebrenica
koja se desila 11. jula, o čemu ga je obavestila jedna predstavnica UN-a,85 a
treći je procena (to mu je sugerisao Tuđman) da se Srbi iz RS i RSK spremaju da
napadnu zaštićenu enklavu Bihać, gde bi, kako su procenjivali, bilo četiri puta
više žrtava nego u Srebrenici, što bi dovelo do potpune propasti misije UN-a na
području bivše Jugoslavije. Drugim rečima, izjavio je Galbrajt, birajući između
dve zone pod zaštitom UN, žrtvovali su, kao manje zlo, Srbe u Krajini zbog
Muslimana u Bihaću.

Izjavio je i da je lično pokušao da nagovori Tuđmana da odloži početak akcije zbog
čega se u Beogradu 2. avgusta sastao sa Milanom Babićem koji je pristao na mirnu
reintegraciju, ali su Galbrajt i administracija u Vašingtonu ocenili da Babić nema političku
težinu da dogovoreno i sprovede, jer nije imao kontrolu nad vojskom i policijom.86

O ovim događajima britanski ambasador u Zagrebu svedočio je 3. avgusta
sledećim rečima: Moj američki kolega Galbrajt je, pored Španije, Italije i
Kanade, upoznao ambasadore Kontakt grupe sa razgovorima
koje je veče ranije, 2. avgusta, vodio s Babićem u Beogradu.
Babić je došao sam i predložio je Beograd umesto Knina gde
Galbrajt nije dobrodošao, delimično zbog toga što je prisustvovao sastanku između
Tuđmana i Izetbegovića u Splitu.

Galbrajt je Babiću objasnio kako stoje stvari. Rekao je, da će po mišljenju
Amerikanaca,Hrvatska vojska u roku od nekoliko dana krenuti u napad na Krajinu.
Javnost će pokazati vrlo malo saosećanja za Knin zbog njihovih napada na Bihać i
njihove povezanosti s bosanskim Srbima. Srbi imaju zakonsko pravo da žive u Krajini.
Međutim, ako rat započne preti im uništenje.

Galbrajt je rekao da ukoliko želi izbeći rat, Knin mora danas, odnosno najkasnije 3.
avgusta objaviti da će RSK: 1. povući svoje snage iz Bihaćkog džepa; 2. smesta
otvoriti jadranski naftovod; 3. objaviti svoju spremnost da smesta dozvoli sprovođenje
mandata UNCRO, uključujući i praćenje graničnog prostora; 4. objaviti svoju spremnost
da otvori železničku vezu između Zagreba i Splita i u kratkom vremenu završi
pregovore; 5. objaviti svoju spremnost da započne pregovore radi političkog rešenja
u vezi sa Krajinama kaodelovima Hrvatske. Galbrajt je rekao da sada nije praktično
očekivati da će krajiški Srbi težiti višem nivou lokalne autonomije kao što je to navedeno
u planu Z-4. Njihov stav će verovatno biti vrlo blizak odredbama hrvatskog ustavnog zakona.

Babić, koji je celo vreme ostao miran, ispričao se zbog načina na koji su vlasti RSK reagovale
na plan Z-4. On lično je hteo da pristane na ponuđeno. Martić i Milošević su
bili protiv toga. Što se tiče pitanja Bihaća, Babić je rekao da ne razume ofanzivu RSK.
Potpuno mu je jasno zašto su HV i HVO zauzeli Glamoč i Grahovo. Babić je rekao da se bez
problema može složiti s tačkama 1 — 4 Galbrajtovog predloga. U principu se složio sa tačkom
5 o političkim pregovorima, ali se pita kako se to odnosi na Sektor Istok. Galbrajt je rekao da
predviđa primenu plana Z-4, tj. dvogodišnji prelazni period i prisustvо UN u trajanju od pet godina.
Babić je rekao da on u ovom času ne može s uverenjem izjaviti da će Sektor Istok biti deo
Hrvatske. Vlasti u Sektoru Istok nisu na to spremne. Međutim, spreman je izjaviti da pristaje
na postavke iz plana Z-4 kojima se implicira da je Sektor Istok u Hrvatskoj. Galbrajt je naglasio
da Babić mora danas, 3. avgusta, dati izjavu kako bi izbegao rat i da delegacija RSK u Ženevi
mora Hrvate koji su tamo, upoznati s dogovorom. Babić je rekao da se slaže,
ali da mu treba Miloševićeva podrška. Milošević je odbio da se sastane sa njim, a bez Miloševića
ne može se ništa učiniti.

U Ženevi su 3. avgusta, u četvrtak, uz posredovanje Torvalda Stoltenberga,
održani pregovori između hrvatske vlade i predstavnika Srba. Hrvatska obaveštajna
služba presrela je dva telefonska razgovora između Milana Martića
i Ilije Prijića, vođe srpske delegacije na pregovorima. Martić je tražio da se ne
odstupa od srpskih stavova, da ne treba prihvatiti ono što je Tuđman tražio da
se odmah ispuni (“to nam ne pada na pamet”), da je Hrvatska na granice RSK
dovela 100.000 vojnika i da priprema napad, ali “ne treba to da te buni, naši su
svi zaposjeli položaje i po dubini i na prednjim krajevima i čekamo ih ako do
toga dođe”. Takođe, očekivao je da toga dana počne mobilizacija u Srbiji “i da
oni ulaze ovamo skroz. Ne znam, sve se ovo sluša, možda to nisam trebao da
ti kažem, ali dobro. Ti se drži, mi smo dobro, stojimo vojnički i nema nikakvih
problema”.89

Galbrajt i Tuđman sastali su se takođe 3. avgusta; sastanak je bio kratak:
od 17.45 do 18.05 sati. Galbrajt je govorio o sastanku sa Babićem u Beogradu:
sastanak je održan u američkoj ambasadi, a Galbrajt je Babića obavestio da je
Hrvatska spremna na vojnu akciju, da su Srbi zbog napada na Bihać izgubili
međunarodnu podršku; ako Hrvatska vojska napadne, akcija će biti uspešna;
to bi bila velika tragedija jer će mnogi Srbi napustiti Krajinu, a biće i hiljade
i hiljade mrtvih; ako Srbi prihvate pregovore, iako im se možda ne sviđa ono
što im se sada nudi, postoji mogućnost za rešenje u budućnosti. Tuđman je, ne
previše pristojno, prekinuo Galbrajta i rekao mu kako ima još samo 10 minuta
za razgovor jer ima drugi sastanak.9

Onda je Galbrajt ispričao šta je tražio do Babića: 1) povlačenje srpske
vojske iz Bihaća, 2) otvaranje naftovoda kroz sektor Sever, 3) sprovođenje
mandata UNCRO na međunarodnim granicama Hrvatske, 4) otvaranje železničke pruge i 5) sklapanje političkog sporazuma koji se zasniva na integraciji
u Hrvatsku, uz manje autonomije nego što je to predviđao plan Z-4. Babić je
odgovorio da može javno da saopšti da prihvata prve četiri tačke, ali da poslednju
nije mogao javno da podrži. Pristao je da Galbrajt obavesti Tuđmana da je
sve prihvatio i da će dati uputstva srpskoj delegaciji u Ženevi da izjavi kako
prihvata prve četiri tačke i da će početi pregovore na osnovu plana Z-4:

On je dao javnu izjavu u Beogradu i ona je bila više-manje
u smislu ovoga što sam vam upravo opisao. Čini se da će
delegacija u Ženevi prihvatiti tih pet tačaka, uz još dve koje
je zatražio Stoltenberg, a odnose se na humanitarnu pomoć u
Bihaću. On je rekao da želi s tim krenuti čak i ako ga Martić i
Milošević ne podrže. Mislim da ga Martić neće podržati, Milošević po svemu sudeći hoće.
Mi smo uputili vrlo energičnu poruku Miloševiću i zatražili od njega da to podrži. Znam da
imate vrlo malo vremena.93

Galbrajt je zatim Tuđmanu saopštio zvaničan stav vlade u Vašingtonu: treba prihvatiti
pregovore na osnovu obaveza koje je preuzeo Babić; neće biti razumevanja ako Hrvatska
pokrene vojnu akciju. Galbrajt je rekao i da je razgovarao sa “ljudima u Vašingtonu” i da
smatra da ako ipak dođe do vojne akcije, to će imati “štetan uticaj” na američko-hrvatske odnose.
Prema navodima iz Galbrajtovog dnevnika, neposredno pre sastanka sa Tuđmanom, pozvao je
Stejt Department i tražio oštriju izjavu, odnosno da se Zagreb upozori da će vojna akcija
pokvariti bilateralne odnose SAD i Hrvatske. Takođe, smatrao je da će vojna akcija dovesti do odlaska najmanje 100.000 Srba, što će stvori etnički čistu Hrvatsku i uništiti nadu za multietnički Balkan.

Kristofer Hil se javio u 17.00 i odobrio sledeću izjavu za Tuđmana: “Kada bi bile sprovedene u delo,
izjave koje nam je Babić uputio odgovorile bi na sve Vaše brige. Čvrsto verujemo da biste trebali ostaviti vremena za pregovore na osnovu obaveza koje je Babić preuzeo. U svetlu mogućnosti koja sada postoji za mirnu reintegraciju okupiranih područja u Hrvatsku, ne bismo mogli razumeti da u ovom trenutku
preuzmete vojnu akciju.”94 Tuđman je odgovorio da su stvari otišle predaleko, da Srbi i dalje napadaju Bihać, da Martić neće prihvatiti ono na šta se obavezao Babić i da Hrvatska ne želi da se vraća u situaciju u kojoj je bila pre godinu, dve: Ne mogu sada reći konačnu odluku, imam sastanak Vijeća
nacionalne sigurnosti, ali po svemu mi se čini da će Hrvatska poduzeti akciju koju očekuje sva javnost. I već sam pod kritikom, ozbiljnom kritikom što već nisam poduzeo korake.

U srpskim redovima je demoralizacija. Kao najbliže prijatelje mogu vas obavijestiti da je prekjučer zatražio razgovore sa nama i predstavnik Karadžića, i da se jedan od mojih ljudi jučer sastao sa njime, i da Karadžić kaže da bi htio da očuva svoga Martića, ali uzima sebi za pravo da je on taj koji drži
Knin i da bi on kasnije u pregovorima uspio da riješi problem. Prema tome, vidite kako nas izigrava i Beograd i Pale i Martić i Babić. Prema tome, mislim da su prilike sazrele da mi možemo riješiti taj slučaj. Ako ne prihvate sasvim naše zahtijeve za mirnu integraciju, mi možemo uspješno u roku od nekoliko dana riješiti ono što se zvalo Sjever i Jug, kao što smo riješili i zapadnu Slavoniju. No, molim, imam sastanak sa Vijećem sigurnosti sada u 18.00 i sačekat ćemo odgovore iz Ženeve.95

Galbrajt je još jednom pokušao da odvrati Tuđmana od vojne akcije: ako dođe
do rata, stotine mladih Hrvata, ako ne i više, izgubiće život
… a zapravo smatram da ste Vi dobili ono što hoćete dobiti
upravo zbog vaše operacije u Livanjskom polju. Oni znaju
da nemaju nikakvog izbora i mislim da biste pregovorima
mogli postići rešenje kojim će se spasiti mnogi životi ako
dalje krenete s time.

TUĐMAN: Dragi moj Pitere, Vi znate da sam učinio sve što sam
mogao da spriječim rat, zar ne? Jasam otvoreno izjavljivao da želim
spasiti ne svaki život, nego svaku kap krvi, ali smo došli dotle da se
više ne smijemo izigravati i da je opće raspoloženje takvo, mislim takva
demoralizacija među Srbima da mi to možemo izvršiti bez
velikih žrtava. I još nešto, imam načelnu suglasnost, prešutnu
suglasnost i ljudi u NATO. Mi smo dali suglasnost da oni
mogu i hrvatski zračni prostor rabiti, ali su isto tako kazali –
oni neće sprečavati naše pothvate. Svi očekuju da zapravo mi
ne samo oslobodimo svoje područje, nego da učinimo i ono
što je Evropa i međunarodna zajednica propustila da učini.
Molim Vas lijepo. Babić se poziva na svoju skupštinu, Milošević
govori da on drži u rukama generale, a neće da primi Babića uopće,
da razgovara sa njim. Sve je to pokušaj Srba da nas
i dalje vuku za nos, i nas, i vas, i sve, i čitavu zajednicu. – Je li
točno da je početak operacije planiran za sutra ujutro? – Ako
pregovori u Ženevi ne uspiju, da.96

Galbrajt je u svom dnevniku zapisao da su Tuđmanovi odgovori
očigledno bili neiskreni jer se on već odlučio na rat, i da će napad
početi sutradan, u 04.30sati.97

Odmah posle sastanka sa Tuđmanom, Galbrajt je, ispred Predsedničkih
dvora, novinare obavestio o svojim razgovorima sa Babićem i Tuđmanom. Prvo
je rekao da je Babić pristao da razgovara o reintegraciji RSK u Hrvatsku, kao
i da pregovore svakako treba nastaviti jer taj rat će odneti previše ljudskih
života, kako kod Hrvata, tako i na srpskoj strani: “Ne vidim sada razloga za rat”.

Na pitanje šta je odgovorio hrvatski predsednik, Galbrajt je izjavio: “Ne želim
sada raspravljati o mojim pregovorima s predsjednikom Tuđmanom”.98

U Zagreb se iz Vašingtona upravo vratio Miomir Žužul. Neposredno pre
početka sastanka Veća za nacionalnu bezbednost, obavestio je Tuđmana o
najvažnijim detaljima razgovora koje je vodio sa američkim zvaničnicima.
Ključna sednica za donošenje konačne odluke trajala je od 18.00 do 19.45
sati. Tuđman je odmah rekao da je, na osnovu razgovora sa vojnim vrhom
održanim 17. i 31. jula na Brionima, doneo odluku o vojnoj i policijskoj akciji
“za oslobađanje okupiranih područja”. Govorio je i o pritiscima da se od toga
odustane: u usmenom i pisanom obliku dobio je demarš od ruske i američke
vlade i pisma od francuskog predsednika Širaka, nemačkog kancelara Kola i
generalnog sekretara NATO. Rekao je da se “naši prijatelji” boje proširenja ratnog
sukoba i angažovanja Beograda:

Ja sam im rekao svoju prosudbu da smatram da se Beograd
radi ovih područja neće izravno miješati, da su Srbi demoralizirani
do te mjere da je čak i predstavnik Karadžića tražio
sastanak s našim predstavnikom. S jedne strane Milošević
prodaje svijetu da je on taj koji drži Knin, a s druge strane
Karadžić to čini isto. A istina je i jedno i drugo, i ni jedno ni
drugo. Čak je i jedan Karadžić shvatio da vjerojatno se ne
može izbjeći da mi vojno preduzmemo korake, pa je njegov
predstavnik apelirao da dopustimo da se stanovništvo
izvuče. Delegaciji za pregovore u Ženevi dao sam instrukcije
da čvrsto ostanu na onim zahjevima koje sam postavio, vi
znadete, s tim da ih i preciziraju, da to znači i zahtjev da se
izruče ratni zločinci, ili pak da zatraže amnestiju, ili pak da
nestanu, da pristanak na uvođenje ustavno-pravnog poretka
na okupiranom području znači da naše snage uđu na okupirana
područja i da se izvrši razoružanje tih srpskih paravojnih
formacija.

Prema tome, da ne budemo izigrani. Sad mi je javio, ovog
momenta pred pet minuta, Pašalić iz Ženeve da Srbi nisu
htjeli pristati na naše prijedloge, sada je Stoltenberg izašao sa
svojim nekakvim prijedlozima te prekida vatre, te početka
razgovora na temelju Z-4. Pašalić je rekao da je to neprihvatljivo.
Oni su završili razgovor u Ženevi, s tim da je hrvatska
delegacija kazala da srpska strana nije prihvatila hrvatske
prijedloge, a srpska strana je izjavila da je prihvatila Stoltenbergove.

Što se mene tiče, mislim da i zbog javnog mnjenja i zbog
situacije mi ne smijemo odustati od odluke jer je očito da kod
Srba oni koji bi bili za mirno rješenje nemaju glavnu riječ,
nema jedinstva i da bi to natezanje se produžilo u nedogled,
a da su sada odnosi snaga i međunarodno-politička situacija
takvi da bismo mi mogli preduzeti tu akciju. Na istočnu
Slavoniju i Baranju ne bismo išli sada na oslobođenje, prema
tome ona bi nam preostala za pregovore i za budućnost. Tu
bismo, da budemo sasvim otvoreni, možda mogli očekivati i
neke odmazde s njihove strane.10

Onda je Miomir Žužul podneo izveštaj o svojim razgovorima u Vašingtonu:
Hrvatska ima nedvosmislenu podršku za nastavak akcije u BiH; pozivaju na uzdržanost
u Hrvatskoj, a ako se pokrene ograničena operacija – da se vodi računa o
civilima; sve mora da se odigra brzo “bez obzira kada se dogodi“; šta god da se desi,
SAD žele da budu pravovremeno informisane; sigurna podrška može da se očekuje od
senatora Roberta Dola. Mate Granić je rekao da su međunarodne okolnosti
povoljne za Hrvatsku, posebno zbog srpskog zauzimanja Srebrenice i napada
na Bihać. Takođe, “smatram da tako povoljna situacija nam neće nikada biti i s
obzirom na motivaciju cjelokupnog hrvatskog pučanstva koja je praktički nikad
snažnija, nikad jača potpora, potpuno jedinstvo oko svega toga da ovu situaciju
trebamo iskoristiti”.1

Kada se 12. novembra 1993. sastao sa Miloševićem u Beogradu, Hrvoje Šarinić
ga je pitao sledeće: “Znam da smatrate da je Knin hrvatski, no nisam siguran
da jednako razmišljate i o Baranji? Odgovorio je: – Otvoreno Vam kažem da
sam s Republikom Srpskom u BiH, koja će pre ili posle da postane deo Srbije,
rešio 90% srpskog nacionalnog pitanja kao što je Tuđman rešio nacionalno
pitanje Hrvatske s Herceg Bosnom. Kasnije sam ga pitao o nagađanjima da će
se dvije Krajine uskoro ujediniti i pridružiti Srbiji. Rekao je: – Garantujem da
to nije naš cilj i da do toga neće da dođe. Bila bi to velika greška. Malo pre sam
rekao da sam s Republikom Srpskom rešio srpsko nacionalno pitanje”.114

Kada je 17. januara 1995. razgovarao sa ambasadorom Galbrajtom, Tuđman
je rekao da se Srbija sigurno neće mešati u rešavanje problema “od Knina do
zapadne Slavonije”, kao i da se Milošević “odrekao okupacije” Hrvatske, odnosno da je počeo proces koji je potreban čak više Srbiji nego Hrvatskoj. Rekao je i da je Srbija spremna da prizna Hrvatsku, a Srbi iz RSK
moraju da prihvate mirnu integraciju u Hrvatsku ili da odu u Srbiju: “To je perspektiva”.

Na direktno Galbrajtovo pitanje da li je siguran da će Milošević priznati Hrvatsku u njenim
granicama, Tuđman je odgovorio:

Da. Tako smo se suglasili s Miloševićem. — I on je rekao da će
to učiniti?

MATE GRANIĆ: Poslao je poruku…

GALBRAJT: Da će priznati Hrvatsku u njenim granicama?

MATE GRANIĆ:Da, to je upravo ono što je predsjednik rekao.

GALBRAJT: Ali, imate li kakvih konkretnih znakova iz Beograda da su spremni priznati Hrvatsku i da se neće ponovo izražavati rezerve u smislu: da priznajemo Hrvatsku osim teritorija RSK?

TUĐMAN: Naravno. Što ste mislili? Da bih bio spreman raspravljati s Miloševićem…?

— Hteo sam samo sve dobro shvatiti, jer bismo htjeli jasno znati o čemu je riječ.

— To Vam može biti posve jasno.

— Nadam se da je to točno. Gospodine predsjedniče, Vi vjerujete gospodinu Miloševiću mnogo više nego mi.

— Ne. Poznajem Miloševića otkako traje ova kriza u bivšoj Jugoslaviji. On je htio imati Jugoslaviju bez Slovenije. Htio je stvoriti Veliku Srbiju. Međutim, Milošević je i pragmatičan političar koji sada razmišlja o rješenju. Znam da u politici čovjek ne smije vjerovati ili ne vjerovati, ali…

— Čak je spreman odustati od sektora Istok? I reći da priznaje Hrvatsku.

— Da, da. Ali ja znam da će oko toga biti težih problema nego li
ovdje drugdje. Ali je izričito izjavio da on nema teritorijalnih
pretenzija prema Hrvatskoj.116

Martić je 6. maja (1995.) uputio pismo Miloševiću, Zoranu Sokoloviću, ministru
unutrašnjih poslova Srbije, i generalu Perišiću koji je, u telefonskom razgovoru,
Miloševiću pročitao pismo. Martić je isticao da pad Zapadne Slavonije može da
ima nesagledive posledice po rešenje “celokupnog srpskog pitanja”, da je zbog
stradanja vojske i civila došlo do velikog pada morala i da se sve više govori o
tome da je RSK “prodata” i da može doći do iseljavanja stanovništva. Jedini
način da se to spreči bio je da Vojska Jugoslavije i MUP Srbije upute dve hiljade
svojih pripadnika u garnizone u RSK kako bi se povratila psihološka stabilnost
stanovništva i vlastima RSK omogućilo vreme za saniranje stanja u oružanim
snagama: “Gospodine predsjedniče, uveren sam da potpuno razumete situaciju
u kojoj se nalazimo, te Vas molimo da odmah preduzmete korake u cilju
realizacije prezentiranih zahtjeva. S nadom čekam da ćemo o svim ostalim
modalitetima pronaći najrealnije rešenje. Krajina Vas treba”.125

Miloševićev komentar je bio:
On nama objašnjava da li ćemo da razumemo situaciju. Prvi
koji situaciju nije razumeo je on. Nemoralno je posle svega
što smo za njega učinili da kaže da ih je Srbija zaboravila.
Pomogli smo ih milion i jedan put. I svaki put smo im pomogli maksimalno.

I sad da pravimo tu avanturu da bi ubedili
njegove ljude da ih nismo zaboravili. On smišlja nama…Oni
su tražili juče od mene da dođu ovde kod mene. Prema tome,
biće prilike da se fino o svemu razgovara. Ako su pametni
i ako hoće da sarađuju sve će da budu u redu, a ako se budu
ponašali kao do sada i suludo donosili svoje poteze bez ikakve
konsultacije, onda… On radi šta hoće a onda ispostavi račun
Beogradu. Nemoj mu odgovoriti ništa i nemoj uopšte to da
tretiraš do ponedeljka, u ponedeljak će kad dođu da raščistimo sve.126

Taj sastanak je i održan, a Martić je krajem maja predstavnicima stranaka RSK
rekao da mu je Milošević tada poručio da nudi “miran put, mirno rješavanje
situacije”. Milošević je rekao i da zbog Krajine neće ući u rat sa Hrvatskom.

Martić je smatrao da Milošević želi “da nas se riјeši, da nas izigra”.127
Na sednici Vrhovnog saveta odbrane SRJ održanoj 5. avgusta 1995.
Milošević je rekao da su nastupile posledice “neodgovorne politike” rukovodstava
Republike Srpske Krajine i Republike Srpske: “U meri koliko smo mogli uticali
smo na rukovodstvo RS Krajine da vodi dijalog sa Zagrebom. Prvi rezultati
bili su ohrabrujući (otvaranje autoputa, naftovoda), međutim, na sastanku u
Bijeljini predsednik Karadžić, zajedno sa Milanom Martićem, izjavljuje da sa
Hrvatima treba prekinuti svaki dijalog”.128 Izjavio je i da on neće dozvoliti da
se SRJ uvuče u rat:

Po svemu sudeći, moglo bi se zaključiti da su Radovan
Karadžić i Franjo Tuđman možda u dosluhu. Na to upućuju i
sasvim konkretni pokazatelji: pad zapadne Slavonije, napuštanje Kupreške
visoravni i najnoviji slučaj smene generala
Ratka Mladića i to upravo kada je otišao da konsoliduje
front u zapadnoj Bosni.129 Ulaskom Jugoslavije u rat svetski
moćnici, a posebno Nemačka kao sponzor Hrvatske, stekli bi
alibi da kazne “agresora” i unište našu državu. To bi prihvatio
NATO, a prošlo bi bez većih teškoća i u Ujedinjenim nacijama. Rusi bi
se najverovatnije uzdržali pri glasanju u Savetu
bezbednosti. Svemu tome je jedina prepreka naša mirovna
politika. U suprotnom, scenario razbijanja “remetilačkog
faktora” na Balkanu bi se već realizovao.130

Na sednici Vrhovnog saveta odbrane SRJ održanoj 14. avgusta 1995. Milošević
je glavni uzrok sloma Krajine video u odbijanju mirovnih planova:

Prema tome, da je u bilo kom trenutku došlo do prihvatanja
tih mirovnih planova, iza kojih su stajali i SAD i Nemačka,
ne bi se mogla uopšte postaviti podrška SAD-a i Nemačke
hrvatskoj agresiji na RSK. Uostalom, ja bih vas podsetio, ne
želim sebe da citiram, ali pre više od godinu dana upravo sam
upozorio javno da će to odbijanje najviše dovesti u opasnost
bezbednost Krajine. Sve naše prognoze i upozorenja su se,
na žalost, pokazali tačnim. Niko ne bi bio srećniji od nas da
su nas događaji demantovali. […] Momo (Momčilo Krajišnik,
op. aut.) se dobro seća mog razgovora s Mladićem prilikom
napada na Žepu i Srebrenicu. Ja sam onda rekao: – Ratko, ti
sada meriš vojničku cenu tog uspeha. Vojnička cena je pet
mrtvih, 20 ranjenih, jedno uništeno vozilo. To je mnogo
jeftino. A politička cena može da bude milion puta veća, jer
će se sutra ticati interesa 12 miliona ljudi. Na žalost, tu je
jedna desinhronizacija u vojnim postupcima prema političkim
postupcima koji su morali da budu bolje sinhronizovani.

Oni zauzimaju Žepu, gde nikad srpska noga nije kročila,
od rata na ovamo, ako je došao neki trgovac Srbin, jer je to
muslimanska enklava sto godina. Odatle se tera 40 hiljada
izbeglica, to je zaštićena zona UN, to se toleriše, ali kada se
to isto uradi sa srpskim teritorijom koja je takođe zaštićena
zona, onda kažemo – to nije principijelno!? […] Prema tome,
uvlačenjem Jugoslavije u rat bio bi stvoren alibi: evo legitimacije
da je Jugoslavija agresor. I onda se nameće iračka šema
– taj agresor mora da se kazni kao kada je Irak išao u Kuvajt.
Onda se polupa Jugoslavija! […] Ja vas molim da u svojim
sredinama, gde ima pojedinaca koji vode kafansku patriotsku politiku,
kao ozbiljni i odgovorni ljudi, kao patriote ove
zemlje na najvišim vojnim funkcijama, to odmah i do kraja
sasečete u korenu! Ne treba da slušamo te idiotluke o svemu
tome.133

Milošević je bio nezadovoljan i ponašanjem Srpske vojske Krajine:

Ne bih govorio o jednoj poražavajućoj i ponižavajućoj situaciji – da je sva
pomoć koju je dobila Republika Srpska Krajina
završila kao naoružavanje Hrvatske vojske. Zamislite vi taj
apsurd: na jednoj strani, odbija se mirovni plan, a na drugoj
strani odbija se da se brani!? Vi ste najstručniji deo ove naše
Vojske. Kao što znate, tamo je palo naređenje da svi izađu iz
Krajine tog istog dana, bez čak stvorenog kontakta sa hrvatskom
vojskom na najvećem delu fronta.134 Da smo tog dana
napravili idiotsku glupost da im pomognemo, ko bi to stigao
do Knina do večeri da im pomogne? Pa, tamo ne bi moglo da
se stigne od njihovih kolona kojima su zakrčili sve puteve u
bežaniji zajedno sa stanovništvom. Više su izginuli u bežaniji
sa stanovništvom nego što bi izginuli držeći linije. To je
apsurdna situacija. Pitanje je ko je, zaista, doneo odluku da
krajiško rukovodstvo napusti Krajinu? Takva odluka, u uslo
vima kada su imali sve uslove da se brane, bude doneta koja
izaziva egzodus. Sada to treba da bude razlog da Jugoslavija
jurne tamo da brani te teritorije sa kojih su oni utekli kao zečevi!

Molim vas, šest hiljada Hrvata je branilo Vukovar pola
godine; napadala je cela Prva armija, vazduhoplovstvo, čudo,
sva sila koju je imala JNA, a oni nisu odbranili Knin kojem se
može prići samo iz tri pravca; nisu ga mogli braniti ni 12 sati!

Oni ga nisu ni branili, jer po svim izveštajima koje smo dobili
od policajaca, građana i ostalih, čim je prestala artiljerijska
priprema u sedam uveče, oni su naredili bežaniju! Prema
tome, tu nije bilo nikakvog otpora niti je bilo borbenog
dodira sa hrvatskim snagama. Sad mi treba da se uvlačimo u
jednu situaciju kako je, evo, zbog odbrane srpstva nama stalo
više do te teritorije nego onima koji su na toj teritoriji imali
sve uslove da se brane a odlučili su da svi pobegnu!135

Prvi dan Oluje nije palo ništa, linije su se držale a Srbi nisu bili u prevelikom šoku zato što se znalo da ide akcija.

Napredovanje HV-a je na većini pravaca bilo mjereno od par stotina metara do kilometar dva tri maksimum, to je sve manji taktički pomak ali strateški nula bodova.

Srbi jesu izdali evakuaciju ali samo za Gračac, Benkovac, Obrovac i Knin zato što su se bojali da će Markač sa Velebita i Gotovina s Dinare spojit se i tako odsječi Knin od ostatka krajine. Taj pravac s Velebita je pored ovog gotovininog jedini ostvario značajniji pomak.

Oni su itekako planirali nastaviti se boriti, stvarajuči novu liniju u Lici napustivši sjever Dalmacije.
Međutim naši su uništili krajiške komunikacije, unosili namjerno paniku u njihove redove i kad su Srbi čuli da je Knin pao oni su se razbježali doslovno.

Treba biti pošten pa reći da smo imali enormnu sreću da su počeli paničariti i povlačiti se, da su se regrupirali i sabrali ostatak "krajine" bi bio izuzetno krvav i težak za osvjiti.

Dokaz tomu je otpor banijskih Srba, kod Petrinje im na pamet nije padalo povlačit se ili predavat , oni su otišli tek kad su shvatili da su ostali zadnji.

Zato što je u tom periodu većina udarne snage VRS bila na istoku u podrinju pokušavajući etnički očistiti Žepu Goražde i Srebrenicu, a drugi (manji) dio
vojnih efektiva je opsjedao Bihać.

Milošević je nanjušio da se nešto sprema i urlao je na prečanske Srbe da se prestanu zajebavat sa enklavama na Drini, da će to iscurit u miru, već da se bave sa ustašama zato što su oni jedina ozbiljna prijetnja. Naredio je Mladiću i ekipi da što prije ide na zapad i pomogne krajini.

No Srbi svakako nisu mislili da će naši uletiti baš u GG zato što su smatrali kao prvo da to nas ne zanima ( nema Hrvata) i kao drugo da bi osvajanjem tog prostora bili dosta izloženi u kontranapadu.

Naprosto im nije pala na pamet ideja da to naši žele kako bi odatle upali u Knin.

Koliko su sigurnim smatrali taj kraj govori činjenica da su stavljali tamo mobilizirane neiskusne vojnike, "domobrane" itd.

Presedan je bio da se napadne etnički čiste općine, van pameti, to nitko nije napravio.

Pokazalo se da je tu bilo najlakše prodirati, možda je malo i psihološki, u tim općinama ljudi nisu imali dodir s Hrvatima i neku realnu sliku i sad zamisli da ti netko dođe i kaže pada Široki, svi bi bili izvan sebe, panika, strah, kako je to moguće. Zamisli straha u Drvaru nakon pada Grahova i Glamoča, a onda u Mrkonjiću koji je bio još mnogoljudnija općina. To su u BIH bili najsrpskiji krajevi, kao naša zapadna Hercegovina.

S druge strane SVK u isto to vrijeme od 19-26.7.95.radi nešto do danas neshvatljivo i van svake pameti, napada najboljim raspoloživim jedinicama Bihać,mjesto da te snage preusmjeri na Grahovo i Dinaru.Totalno van svake logike.

Mladić u Kninu nakon pada Grahova i prije pada Krajine.

najavljuje protuudar na Livno i Sinj, govori kako smo napravili odlučujuću grešku u ratu osvajanjem Grahova i Glamoča.

Vodstvo VRS je jednostavno smatralo da će se odlučujući obračuni odvijati na drugim frontovima, ne u sektoru DGG.

Pretpostavljali su da će HVO i 7. korpus ABiH nakon Kupresa koncentrirati snage u dolini Vrbasa i na pravcu Donji Vakuf-Jajce-Šipovo-Ključ da se spoje s Bihaćkom enklavom, računali su na odsijecanje 1.KK od 2.KK, ali ne i na zabijanje izravnog kolca u srce Visoke Krajine.

Veliko pitanje: Je li Alija znao kada će HV napasti i gdje.

Sumnjam da mu je rečeno šta potpisuje.