Dragiša Nedović (Kragujevac, 1916. – Kragujevac,
1966.) je malo poznati ali značajan srpski muzičar i
tekstopisac. Rođen je u siromašnoj gradskoj porodici od
oca Andreje i majke Gine.
Sa svojih 16 godina, kako piše u uvodnoj reči knjige
objavljenoj o njemu, odlučuje se da krene peške iz
Kragujevca na put „kako bi narod čuo njegovu muziku“.
Sa sobom nosi samo gitaru. Put ga odvodi u Bosnu, gde
piše bosanske sevdalinke; „U lijepom starom gradu
Višegradu“, „Iz Bosne se jedna pesma čuje“, „Bosanske
me pijesme zaniješe“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“…
koje su zanavek ostale među bosanskim brdima.
Posle Bosne put ga vodi u Dalmaciju gde inspirisan
morem i brodovima piše pesme „O lipa ti neznanko“, „O
brodiću beli“, „Mare mare, srićo moja“ (Kad si bila Mala
Mare).
Samo su neke od pesama bez koje bi naši bivši susedi
teško zamislili svoj nacionalni melos. Ali kako danas
ubediti Hrvate ponosne na njihovu „tisućljetnu“ tradiciju
da je neke od najlepših i kultnih dalmatinskih pesama
napisao Šumadianc?
Srpska štampa zabeležila je kako je kao lajtmotiv pesme
„O lipa ti neznanko“ koju i danas rado pevuše mnogi
„marini“ („O lipa ti neznanko/ Iz kojeg si grada/A ča ćeš ti
u Splitu/ Ča tražiš tamo vraga?“) zaslužan je jedan
događaj iz 1939. godine. Naime, bogata Amerikanka
zaljubljuje se u “lepog i kršnog Dalmatinca“, koji se sa
njom ženi i želi da napusti rodni kraj. Tom njegovom činu
žestoko se protivi okolina. („Ovo je naše more/ Naši su
momci iz Splita/ A ne za lipu neznanku/ Što belim svitom
luta“). Sve se odigralo u gradu Splitu, gde je Nedović
otputovao posle Bosne.
Druga pomenuta pesma koja je još za Dragišinog života
prisvajana od strane Hrvata jeste „Kad si bila mala
Mare“. Ova „hrvatska nacionalna pesma“ nastala je, kao i
„O lipa ti neznanko“ pre Drugog svetskog rata, dok je
početkom pedesetih objavljena u pesmarici “Mala lira“ u
izdanju i redakciji Dragoljuba Dakića iz Beograda. Pesma
je objavljena pod naslovom „Mare, Mare, srećo moja“, a
pod ovim imenom je i zaštićena u srpskom Savezu autora
narodne muzike.
U jednoj prepisci na relaciji Zavod za zaštitu malih
autorskih dela (ZAMP) SR Hrvatske – Zavod za zaštitu
autprskih prava malih izvođača u Beogradu – Dragiša
Nedović iz 1962. godine potegnuto je pitanje autorstva
pesme „Kad si bila mala Mare“.
Direktor poslovnice ZAMP u Hrvatskoj Ivan Demeter
uputio je pismo Zavodu u Beogradu i postavio pitanje
originalnosti pesme „Kad si bila mala Mare“. Demeter u
ironičnom kontekstu piše Beogradu: „Pošto je pomenuti
autor sebe prijavio kao kompozitora i autora teksta dela u
pitanju, to izvolite pribaviti od njega notni materijal i tekst
da bi mogli pristupiti utvrđivanju činjeničnog stanja“.
Nadležni iz Beograda obratitli su se Nedoviću, da bi
Dragiša odgovorio:
– U vezi vašeg pisma od 26. juna 1962. godine, na
osnovu potražnje poslovnice za NR Hrvatsku u kome se
potražuje original pesme „Kad si bila Mala Mare“ smatrao
sam za hitno, ali s obzirom da sam bio na putu, danas
sam u mogućnosti da to učinim. Samo me čudi i
iznenađuje gde su bili drugovi još pre 25 godina kada je u
Hrvatskoj bila poznata ova moja pesma. Pa ipak ja kao
Srbin živeo sam nekada tamo i pisao i komponovao
mnogo, mnogo hrvatskih, to jest dalmatinskih pesama i
to ću uvek biti u stanju da im dokažem – u potpisu
Dragiša Nedović, pisac i kompozitor.
Nekoliko decenija posle Dragišine smrti Hrvati su svoje
namere sproveli u delo. Pred raspad SFRJ 1989. godine
„Jugoton“ je objavio nekoliko publikacija „50 najlepših
narodnih i izvornih pesama“. Pesma „Kad si bila Mala
Mare“ je već tada dobila status izvorne, pošto Nedović
nije potpisan kao autor. Otimanje je krunisanе i pre par
godina kada jе simfonijski orkestar „Radio Zagreba“
snimio ovu pesmu, pošto je prethodno prekomponovana.
I pored vrsnog i nespornog muzičkog umeća članova
orkestra, pesma je, jednostavnim rečima – unakažena.
Po povratku u Srbiju piše niz pesama koje su vremenom
dobile status izvornih: „Stani stani Ibar vodo“, „Obraše se
vinogradi dole kraj Topole“, „Lepe li su nano Gružanke
devojke“, „Na Moravi vodenica stara“, „Jesen prođe ja se
ne oženih“, „Ajd’ d’ idemo Rado“, „Siromah sam druže“,
„Harmoniko moja“, „Jutros mi je ruža procvetala“, i
mnoge druge.
U Kragujevcu ga zatiče Drugi svetski rat. Izveden je na
streljanje u Šumaricama, ali ga jedan od Nemaca
prepoznaje kao kompozitora i biva deportovan u nemački
grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik
provodi četiri godine. Vraća se u rodni grad i, razočaran,
saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen.
Ipak, nastavlja da komponuje i piše pesme. Sa
prijateljima osniva prvo Udruženje kompozitora i pisaca
pesama sa narodnim motivima, a 1950. godine oboleva
na plućima. Piše tužnu pesmu „Pluća su mi bolna“, koja
je zabranjena za javno izvođenje zbog velikog broja
samoubistava. Umire 16 godina kasnije od infarkta. Iza
sebe ostavlja dvoje dece, sina Aleksandra i ćerku Radu.
Poseban pečat koji će ostaviti u istoriji muzike, ogledaće
se i u velikoj zaostavštini od preko 480 pesama, bez koje
danas ne prođe ni jedna svetkovina u Srbiji; svakodnevno
se mogu čuti na Baš Čaršiji, kao i u dalmatinskom
primorju.
Logično je da se onda postavlja pitanje kako je i zašto
ime velikog pesnika prekriveno velom zaborava, mada
njegov odgovor, pre svega zadire u nacionalno
ravnodušje kojem smo prema sopstvenoj istoriji kao
narod skloni.
Sa druge strane, dobri poznavaoci naše muzičke istorije
skloni su uverenju da je Nedović kao samouk muzičar bio
žigosan „kao mašinski radnik“, što je posebno rabljeno u
vreme socrealizma. A taj mašinski radnik spevao je
besmrtnu pesmu „U lijepom staru gradu Višegradu“, koje
se, kao to reče jedan njegov prijatelj „ne bi postideo ni
sam Aleksa Šantić“.
Ova pesma, koja za većinu ljudi i danas slovi kao izvorna,
napisana je 1936. godine i zaštićena pod imenom „Jutros
rano slušam“. Po prvi put ju je otpevao Himzo Polovina,
najpopularniji bosanski pevač sredinom pedesetih godina.
Ali više od 60. godina ova pesma pevana je oskrnavljena,
jer je iz nje izbačena strofa u kojoj se govori o njegovom
povratku u Srbiju: ustaj isprati me moram da putujem/ u
Srbiju idem svome rodnom gradu/ za tobom ću Kiko
večno da tugujem/ zašto sam te samu ostavio mladu/.
Dа su Hrvati imali Dragišu Nedovića verovatno bi danas u
njegovu čast bio podignut spomenik u centru Zagreba.
Legenda naše muzike Bora Dugić predložio je još
dvadeset godina da se Dragiši Nedoviću podigne
spomenik u centru Kragujevcu!
To do sada nije učinjeno.
https://konexnenad.wordpress.com/teksto ... a-nedovic/
