Igras se svakog dana

Igraš se svakoga dana svjetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvijetu i vodi.
Više si no ova bijela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim među žute vijence.
Tko ti zapisuje ime dimnim slovima među južnim
zvijezdama?
Ah, daj da se sjetim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vjetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vjetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Prolijeću ptice.
Vjetar. Vjetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovdje. Ali ti ne bježiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sjena očima prohujala.
Sada, također sada, malena, cvijetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vjetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbjegavaju.
Toliko puta vidjesmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.

Moje su te riječi zasipale, milovale.
Odavna sam volio tvoje tijelo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cvijeće ću radosno, naš copihue, s planine donijeti,
lješnjake zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želio bih učiniti s tobom
ono što proljeće s trešnjama čini.

Pablo Neruda

Jako dobro.

Đorđe Balašević, "D-mol".

Odlutaš ponekad i sanjam sam,
priznajem-ne ide, ali pokušavam,
i uvek dođe d-mol,
spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško prođe sve to

Jedan d-mol me dobije,
kako odeš ti, u sobi je,
glupi d-mol uvek sazna kad je to,
uhvati me čvrsto i ne popušta,
lud je za tišinom, to ne propušta,
vodi me u svoj plavičasti dom

Jedan d-mol me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali,
nije to, šta je tuga
za d-mol

Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam način da malo smuvam dan,
ali je lukav d-mol,
pusti da se svetla svud priguše,
sačeka poslednje zvezde namiguše,
vuče mi rukav, idemo

Plaši me on, gde si ti
hiljadu se stvari moglo desiti,
glupi d-mol, za kim tugujem svu noć,
uzme me u svoju tamnu kočiju,
nebo primi boju tvojih očiju,
znam taj put, to je prečica za bol
jedan d-mol me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali,
nije to, šta je tuga za d-mol

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana
i neke stvarčice od Herendi porcelana,
jedan pulover u kom si bila
i ostala je ploča Best of Ray Cooder
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan
dok me bude, moja mila

OPAKA VREMENA

Vremena opaka su nas stigla
Brat brata ne poznaje vise sada
Zloba se iznad dobrote digla
Glupost namjesto razuma vlada

Odbjegli robijasi zakone stvaraju
Ubojice se plemenitoscu dice
Po pustim ognjistima lesinari haraju
Medj' ljudima sjeme mrznje nice

Pjesnici neke cudne pjesme pisu
Mladez sve vise gubi prave ideale
Pijavice nemocnima krv posljednju sisu
Vrijeme je dobro samo za kurve i budale

Mudrost i vrline imaju sve manje pristasa
Milostinja za siromahe trosi se po bordelima
Preko noci radja se mnostvo bogatasa
Gospodski se zivot vec zivi i po selima

Boze spasi puk svoj od laznih proroka
Pamet mu prosvijetli i oci slijepe otvori
Oslobodi ga od silnih grijeha i poroka
Ne daj mu da rusi sto ti za njeg' stvori

DOMOVINA

Domovina je majka i jos puno vise
Sidro sto neda da nas otpusu bure
To je suza koja se ne brise
I utjeha kojoj sve molitve zure

Domovina su gradovi i sela
Podignuti iz pepela i krsa
To su zita sto se jos nisu pozela
I zastava sto iznad tvrdjava leprsa

Domovina je nesto sto se voli
To mogu biti skoljke po zalovima
Mozda na kozi sitna zrnca soli
Ili igra vjetra sa valovima

Domovina to je ponos i slava
More i visoke gore mocne
Bistre rijeke i jezera plava
I krajolici pospani od uspavanke nocne

Domovina to su sestra i mati
Sve ljubavi i sva po krvi braca
Ona je nesto sto nikom ne mozes dati
Ona se ljubi i ona ljubav vraca

lirik

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.





MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.



TAMNICA

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna počeh ja da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I očiju što ih vidi moja snaga.



Vladislav Petković Dis (Zablaće kod Čačka 10. mart 1880 — 16. maj 1917, kod Krfa) je bio srpski pesnik.

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.

VUK SAMOTNJAK

Od malena sam se sa zivotom nosim
Samoca mi i otac i mati,njome se ponosim
Sam protiv svih bez obzira na gubitke
Ponekad dobijah ali najcesce gubih bitke

Rane zadobih mnoge na tijelu i na dusi
One vidljive zacijelise,druge alkohol gusi
Noci samotne sve su mi duze i duze
Nad tijelom mi umornim vec strvinari kruze

I zime su mi vec beskrajno duge i hladne
Oko jazbine moje tumaraju jezive utvare gadne
Bolest me polako nacima i cesto imam vrucicu
I u toj slabosti zazalim sto nemam moju vucicu

Zivot bi mozda bio puno laksi udvoje
Jer utjehe nema do druzbenice svoje
I kada umire stvor boziji sam ne zeli biti
Za mene je prekasno,zalit cu i piti

lirik

UZ ZVUKE PIJANA

Stari je pijanist svirao neku pjesmu
na rasklimanom pijanu
dok je barski dim
gusio moju dusu samocom ovjerenu
Jos jedna isprazna noc se zaludno trudila
da mi tugu u viskiju utopi
i polugole lake zene u oblacima jeftinog parfema
pokusavale su
da mi mrvu lazne ljubavi utrape
A ja sam poput usamljenog kaktusa u pustinji
boravio na kraju sanka
i kao i uvijek mislio na tebe Branka

lirik

@Ljubisa Bacic(srpski glumac)

Ministar unutrasnjih dela

Bio jednom jedan car,
pa imao golem kar.
Imao je i tri sina,
u svakoga po ***.
Svaki *** pravo reci,
od drenove budze veci.
Njim se sluzi mesto maca,
sva tri brata tri jebaca.

Jednom car ih sva tri srete,
pa ih pita: „Sta jebete?“
Al’ govore sva tri brata:
„Nista tata, nista tata.“
Car se zgranu pa im veli:
„Sta? Lenstine i dembeli!
Zar vi deca carske krvi,
u tom poslu niste prvi?
Dangubite, tesko meni,
a kurcevi besposleni.“

Pa zapreti prvom sinu:
„Izbegavas jebacinu.“
Drugog sina zatim grdi:
„Tebi picka mozda smrdi?“
Treceg sina psuje, ruzi:
„Cemu li ti *** sluzi?“
Pa se zatim dalje zesti:
„Ej, da li ste vi pri svesti?
U ustavu carstva moga
ima stavka vrlo stroga.
Zene, ljudi, pa i deca
svako mora da se keca.

Ja jos uvek primer dajem,
sa jebacinom ne prestajem.
Iako sam vrlo star,
jebem carski jer sam car.“
Uspomene cara muce,
pa kurcinu on izvuce.
Zgranuse se sva tri sina,
uplasi ih ta ***.
Jer to bese neman prava,
k’o azdaja sedmoglava!

Jedan rece: „Braco slatka,
zar postoji takva patka?
Da li sanjam il’ sam lud,
kakav grdan, strasan ud.“
Car svoj *** setno gleda,
secanje mu mira neda.
U ruke ga nezno uze,
iz oci mu kaplju suze.

Pa ga stipka, pipka, cima,
i govori sinovima:
„Kad bi znali, kuku, jao,
sta je sve taj pojebao.
Tri carice saveznicke,
sto imaju tesne picke.
Trtila je ova kara,
zene raznih ministara.
Dvesta i dve vojvotkinje,
sto se jebu kao svinje.
cetrdeset i pet princeza,
i jos uz to dva-tri kneza.

Nicega se on ne stidi,
jebe gde god rupu vidi.
Predrasude nema glupe,
voli picku k’o i dupe.
Pojebo je sve cinove:
pocevçi od generala,
sto im guza nije mala.
Preko lepih porucnika,
pa do smrdljivih vojnika.
sto na suvom zivi hlebu,
pa se dere kad ga jebu.

On me i sad dobro sluzi,
zato primer nek vam pruzi.
jebe vredno sta god stigne,
i za tren se oka digne.
jebe ozgo i sa strane,
i nikad mi ne omane.
jebe spreda kako s guza,
tvrd je kao klip kukuruza.
jebe besno, jebe strasno,
i nikad mi nije splasno.
Krut je kao suva grana,
u po noci i po dana.

Za zasluge zbog jebanja,
dobio je sva priznanja:
Orden „Zlatne picke“ ima,
s ukrstenim kurcevima.
Zatim dalje krasi njega,
„Lenta venerinoga brega“.
Zbog jebanja samo spreda,
„Svetu kitu“ prvog reda.
Zbog jebackog grdnog truda,
nosi orden „Zlatnih muda“.

I jos lista nije puna,
tu je „Lenta picjeg runa“.
Pa „Medalja mracne rupe“,
i „Plaketa tesno dupe“.
Pa „Rozeta male pice“,
i „Orden svete podguzice“.

Stog odluku moju cujte,
nek zna zemlja cela,
postavljam ga za ministra
Unutrasnjih Dela.

Gdje bas ovo nadje?Dzoni ovo je teski sund!Gore nego one "turbo-folk" pjesme.
Od toliko dobrih srpskih pjesnika ti se za vulgarnosti odlucio
Evo, da popravim ukupan dojam,jedna od meni dragog srpskog pjesnika kojeg izuzetno cijenim:

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Mika Antic

Jemo voli Jem-Ovo je hit o zastavnik Džemu,
i njegovom fiziološkom problemu,
u njegovoj jedinici znao je svako,
da mu organizam zahtjeva slatko.

Uveče kad vojska i oficiri,
pozdrave zastavu i odu da spavaju,
njega želudac, probavni trakt
i crijeva počnu da uznemiravaju.

Zastavnik Džemo dežura al se brine
što nemože da zaspe od ljute kiseline
Srećom je zastavik Džemo zadužio
rezervne ključeve od kantine

Ušunja se i krene gozbu da sprema
poređa desetak tegli od džema
skine šapku, uzme kašiku
i nema za Džema više problema

Zastavnik Džemo
čelična krila naše armije,
Zastavnik Džemo
sve pusti u grad kad se napije

Zašto regrut
vršak ima?
Da se kuka
igra s njima!
Stara kuka
pitala fazana
tužna ptico,
kol'ko brojiš dana?

Rambo Amadeus

Lied Vom Kindsein – Peter Handke

Als das Kind Kind war,
ging es mit hängenden Armen,
wollte der Bach sei ein Fluß,
der Fluß sei ein Strom,
und diese Pfütze das Meer.

Als das Kind Kind war,
wußte es nicht, daß es Kind war,
alles war ihm beseelt,
und alle Seelen waren eins.

Als das Kind Kind war,
hatte es von nichts eine Meinung,
hatte keine Gewohnheit,
saß oft im Schneidersitz,
lief aus dem Stand,
hatte einen Wirbel im Haar
und machte kein Gesicht beim fotografieren.

(dalje...)
http://en.wikiquote.org/wiki/Wings_of_Desire

KAMO PRIPADAM

Bijah u raju i tu mi bi dosadno
Odoh u pakao i tu mi bi prevruce
Vratih se na zemlju i tu nadjoh sebe
Sada znadem gdje mi je mjesto

lirik

BLUEBIRD

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say, stay in there, I'm not going
to let anybody see
you.
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I pour whiskey on him and inhale
cigarette smoke
and the whores and the bartenders
and the grocery clerks
never know that
he's
in there.

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say,
stay down, do you want to mess
me up?
you want to screw up the
works?
you want to blow my book sales in
Europe?
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too clever, I only let him out
at night sometimes
when everybody's asleep.
I say, I know that you're there,
so don't be
sad.
then I put him back,
but he's singing a little
in there, I haven't quite let him
die
and we sleep together like
that
with our
secret pact
and it's nice enough to
make a man
weep, but I don't
weep, do
you?

CHARLES BUKOWSKI

AGONIJA MAJKE ZEMLJE

U propast je gurate vi sto na njoj zivite
Nakazite je umjesto da joj se divite
U utrobu njenu trpate atomsko smece
Na povrsini dizete gradnje sve vece i vece

Svakoga dana prasume njene rusite
U vodama njenim zivot trujete i gusite
Oceane njene pljackate do kraja
Stvarate sebi pakao od raja

Umjesto obicnih padaju kisele kise
Za izvora nekoc bistrih neda se piti vise
Gradite ceste i kroz brda tunele busite
Reljefe prastare rujete i mocvare susite

Zrak koji disete gadite cadju i smogom
Ratujete i sa prirodom i sa Bogom
Nije li vec dosta nistenja i pomora
Ili vam je malo jedna Sodoma i Gomora

lirik

Odlična.

Puno hvala!
Evo jos jedne malo starije:

ODAVNO

U mislima mi sve cesce uspomene daleke
Te slike iz mladosti sto zive i traju
Jeseni obilne i kruske zrele,meke
Odavno vec ne bijah u zavicaju

Razmisljam o igrama i iz sela djeci
O poljanama prostranim,nasem na zemlji raju
O vrbacima sjenovitim i pecanju na rijeci
Odavno vec ne bijah u zavicaju

Sanjam proljeca mirisna kada se priroda budi
Raskosne latice cvjetne kako se otvaraju
Kada se sve podmladi i priroda i ljudi
Odavno vec ne bijah u zavicaju

Sjecam se mrazeva i dubokih snijegova
Tisine dok iz neba pahulje sipaju
U dubokom zimskom snu bijelih brijegova
Odavno vec ne bijah u zavicaju

lirik

SUMORNI SNOVI

Sanjao sam na jugu krvave zore
i mutno more
Kolone beskucnika u bijegu
i iznad njih dusmanski mac
Molitve Bogu iz usta odraslih
i nejake djece plac

Gledao sam kako mrznja pada na plodno tlo
i radja zlo
Gradove i sela
kako guta ih ognjeni plamen
Ljude u muci svojoj jadne
i nijeme kao kamen

Cuo sam vojnike alkoholom natopljene
i zavijanje hijene
U jecanju bolnom
zgrcen okrvavljeni rt
Sotonu kako likuje
i razularenu smrt

Namirisao sam strvine nad kojima gavrani kruze
i crne ruze
Nekad blagi zadah zemlje
sada tako opor i grk
I dom paljevinom unakazen
nad rusevinama sto bdije k'o strazar mrk

lirik

SKITNICA

Niz prasnjavu se krivudavu cestu
Umorno vuce skitnica mlad
Odjeven u preveliku olinjalu vestu
Od prtljaga nosi samo gitaru i glad

Od mjesta do mjesta on tako luta
Taj nepopravljivi sanjar i vjeciti nomad
Do sljedeceg gradica jos djelic puta
A onda pjesma za posni kruha komad

Od zivota on vise i ne zeli
Ne zanima ga bogatstvo niti novac
On voli kao ptica da se seli
Poet da bude i na snove lovac

To sto ima njemu je sasvim dosta
Jer on nije kao nezasiti pelikan
Iako je samo vagabund ispod mosta
Za mene on je istinski velikan

lirik

OJ MOSORE, MOSORE

Oj Mosore, Mosore,
Sve se diže u gore.
Skupljaju se sa svih strana,
Čete partizana.

O mladosti, mladosti,
Stegni puške na kosti.
Za slobodu svoga roda,
Istjeraj izroda.

Oj Mosore, Mosore,
Naša sela sva gore.
Fašistička zvjerad kolje,
Sve sto ostalo je.

Partizani, drugovi,
Puni su vas lugovi.
Vaša puška mirna nije,
Sve krvnike bije.

Oj Mosore, Mosore,
Skoro ćemo na more.
Skoro ćemo svom narodu,
Donijeti slobodu.

Jure Kaštelan (1919-1990)

KATAKLIZMA

Zli dusi potjeraše oblake sumorne
Mrak se na zemlju spusti gust
Munje i tuča iznenadiše putnike umorne
Vjetrovi silni ostaviše trag pust

Poslije toga padoše duboki snjegovi
Posvuda bjelina i do smeta smet
Nestadoše sve carske granice i stijegovi
U strahu iskonskom zadrhta i plemić i kmet

Za milost počeše svi da se mole
Jer mišljahu da je stigao zadnji sud
Obećavahu sve da spase živote gole
Smjerno se pokaja i prosjak i bogataš hud

I uistinu se nevrijeme nenadno utiša
Prestaše padaline i stravični vjetra huk
Nebeska sila molitve grešnika usliša
Sunce obasja prirodu i ustrašeni puk

Ali brzo zaboraviše ljudi obećanja dana
Jer daleka opet postade im smrt
Prihvatiše se opet starih navika i mana
Puče jednakost ljudska kao čavao krt

Povukoše se opet krvlju granice nove
I svijetom nanovo zavlada mržnja i rat
Nastaviše strvinama gavranovi da se tove
Pošteni se uhitiše a pomilova se tat

Izmisliše moćnici kapitalizme i socijalizme
Najvažniji postade im prokleti profit taj
A sve će to dovesti do nove kataklizme
Koja će biti konačni svijeta kraj

lirik

REQUIEM ZA SPRŽENU ZEMLJU

Diljem tvojih prostranih polja vije se mrki sablasni dim
i smrad nedavne paljevine nosnice mi para
Zadojili su te gorkim mlijekom svoje srdžbe i jedino su plahi valovi
dobili oduška od svog tog kaosa
Ali ti nemaš i nikada nećeš imati čime zaštiti svoju djecu,
možeš ih samo rađati i voljeti
Zato će po njih opet doći kotači zla i hajka na mrsku misao
Tada će im nanovo trgati barjake s jarbola, poput jeftinih večernjih haljina
pred grupno i zvjersko napastvovanje, uz obilje šamara i prijetnji
Kainov nakot će kaliti svu svoju bol i bijes, prerano skinuti majci s vrata i sise
bljuvajući posvuda užareno željezo, barut i sumpor

RAINER MARIA RILKE:

Samoća

Samoća je poput kise,
U veceri iz mora se dize,
Iz ravnica pustih I dalekih stize,
Ide u nebo, gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada prije neg svijetlost je izasla,
kad ulice se okrecu spram zore,
I kad se tijela sto nisu nista nasla,
Razocarano dijele puna mora,
I kada ljudi sto od mrznje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Tad dolaze valovi samoće…

Velebit

Velebit se zovem, junak sam ti pravi
Kamen-krunu nosim na ponosnoj glavi.

Da istinu kažem baš mi dobro nije
Mene sunce pali, studen vjetar bije.
Sunčana mi žega kosu poharala
Zelenu mi bradu bura obrijala.

Obraze mi grdi kiša, sn´jeg i krupa,
Jadransko me more po tabanu lupa.

Iz neba me biju str´jele i gromovi,
Noge su mi bose, a goli bokovi.

Nevolja i tuga stisnulo me jato,
Al´ ja čvrsto stojim: ne bojim se zato!

Nek me munje biju i dave oblaci
Na muci se pravi poznaju junaci!

Još Ličanin vrli po meni se skita,
Još u gori pjeva vila Velebita.

Iza mene Lika i Krbava slavna,
L´jevo Dalmacija, desno Istra travna.

Uza mene leže Senj i Nehaj smjeli,
Kraljevica, Bakar, Novi i Bag b´jeli:
Preda mnom je puklo sinje more slano,
Po njemu otoci, stado raštrkano:
I Pag, i Rab i Krk, Cres i Lošinj kitni,
I Molat i Olib, Silba, Susak sitni,
I još mnogo drugih ispred nogu mojih
Ja ih često brojih, još ih ne izbrojih.

Čuvam ovce da ih vuci ne zateku,
Da mi ne zastrane, da mi ne uteku.

Tim se, brate dragi, dičim i ponosim,
Pa visoko glavu u oblake nosim.

Vladimir Nazor