Stvoren je književni tip koji piše u strahu


ne od svojih čitalaca, već od svojih zadužitelja,


piše u strahu od onih kojima pripada,


jer on je previše odan a premalo uveren,


trčkaralo koje donosi stolicu političaru.


On je častoljubiv i častohlepljiv,


želi vlast i sudstvo u svoje ruke,


želi pravo na nošenje oružja


i na izabranu službu u ministarstvu.





Stvoren je tip književnog dvoličnjaka


koji je više za jedne a pomalo i za druge,


draže mu je biti privržen nego častan;


mnogo je doprineo da se postojeći mrak učvrsti.

Mirko Kovač

/Nakon oglasa/

"Devojke", Monterlan

"Kada čita list sa ženidbenim oglasima, čovek može postepeno da otkrije u sebi više ličnosti: čoveka koji se smeje, pohlepnog čoveka, čoveka koji razmišlja. "Čovek koji razmišlja" može i da plače.

Čovek koji se smeje! Ah, taj će se smejati do mile volje. Lepom mišljenju koje ova jadna bića većinom imaju o sebi. Velikoj važnosti koju pridaju plavoj kosi i katoličkoj veri; propisnoj visini gospode. "Nadama" raznih gospodjica, ali kakvim "nadama"? Čovek uživa u lakrdiji kada čita te oglase.

Na drugoj strani lista "Uprava" je spremna da pruži svojim čitaocima sve potrebne recepte kako uspešno da ostvare svoje želje, a po potrebi (sic!) i da piše svojim pretplatnicima prema njihovim željama, po ceni od dva i po franka za pismo.

Na poslednjoj stranici otvoreno nudi svoje usluge: "Dama detektiv i njene uhode spremne su da prate sumnjiva lica, itd..." Sjajno. Kada stupa u brak, čovek mora na sve misliti. (Ali da ta dama detektiv nije ustvari direktor lista, Penelopa, spremna da uništi sve što je izatkala?). A i oglas "Hitni zajmovi" za svaku je pohvalu. Zna se šta staje jedna žena.

Kada se "čovek koji se smeje" dobro nasmejao, prezreo sve to... morao je na kraju da pomisli, ako je iole zajedljiv: "Baš bi dobro došao jedan rat da rastera svu tu maskaradu" (istina, dodaje on, zaboravlja se da u ratne strahote spada i to što žene ostaju poštedjene). A kada se dobro nasmejao, on okreće list i postaje pohlepan čovek.

Ne može da pročita: "Devojka od 22 godine", a da ne zadrhti.

Iz svakog ovog oglasa stoji jedno lice, jedno telo, nešto što je možda i ljudsko srce. Iza ovih pet štampanih stranica stoji sto pedeset živih žena, živih bića, i svaka od njih traži muškarca - a zašto to ne bih bio ja. Svaka je došla u tako jadan položaj da se nude prvom koji naidje, i spremna je, kada je već na to spala, na svaku zakonitu i nezakonitu pustolovinu, iako je zakonita hiljadu puta gora od one druge.

Muškarci, pak traže "poveće miraze". Pročitali smo i ovo: "Gospodin želi da se upozna, ženidbe radi sa mladom i lepom osobom, veoma bogatom". Samo to i ništa više. Vi, mladi, lepi i veoma bogati. A ja... e, pa ja sam "gospodin", zar niste zadovoljni? Većina devojaka ipak jasno naglašava "dobro situirani gospodin" - znači traži se hleb i krevet. Krevet pre svega. Ima li šta prirodnije i dostojnije poštovanja od ovog zahteva? "Ispod pokrivača beda se više ne oseća", divno je rekla jedna laka žena iz Marselja (tamo se ponekad oseća neka druga beda, ali o tome sad nije reč). Kada pohlepni čovek pogleda ove novine, pred njim se žene zatalasaju kao more i komešaju se kao rimska arena kada su se u nju puštale divlje zveri. Suviše ih je, čovek gubi hrabrost, kao ljubitelj umetnosti koja se nadje pred nekoliko hiljada primeraka u nekom muzeju. Čopor žena u zatvorenoj areni. Opasne kao zveri, ali i nevine i bespomoćne kao one. Sve su žrtve, pa i one najgore. Samo treba pustiti strelu u tu gomilu. Pokvarenjaci, grubijani, nitkovi, varalice i ucenjivači, svi strelci su gore na okupu i biraju plen. Kakva opasnost preti ženskom rodu! U ovom bračnom pogledu vri kao u veštičinom loncu, i najveća čednost i najveće pokvarenjaštvo, sva moguća razočaranja, sve društvene drame, pa čak i serća. I smešno i dirljivo, kao što je sve u životu, pa i sam život ustvari - suština života.

"Čovek koji razmišlja" vidi u ovom malom ženidbenom listu, ma koliko da je i on u izvesnom smislu smešan, veoma značajan društveni mehanizam.

Jednom smo pročitali u oglasu koji je hvalio neki banjski hotel, ove primamljive reči: Probrane veze. Često čujemo kako neko kaže: "Idite tome i tome. Tamo ćete steći veze". Na ovo mora da se zgrane svaki pristojan čovek. Priseća se reči one otmene stare gospodje kojoj su bez sumnje i na samrti dosadjivali nametljivci, i koja je ostavila u amanet svojim unicima: "Naročito ne stvarajte veze".

Medjutim, kada se čovek pribere, postaje svestan kakve sve nedaće mogu da iskrsnu ako nema veza. Kada se to kaže izgleda tako obično, a ipak ljudi to možda manje znaju i shvataju no što izgleda. Iznenadjuje vas koliko sreće ljudi propuštaju samo zato što nisu imali veza i nisu znali na koja vrata da zakucaju. Prava je tragedija što su ova vrata, koja je samo trebalo otvoriti pa da se ukaže raj, ostala zatvorena i neprimećena.

Ima bića koja celog života očekuju nekog ko je stvoren za njih - on uvek postoji - i umiru a nisu ga sreli, kao i bića koja ne mogu da ispolje svoje spostobnosti i rasipaju snagu u bezvrednim zanimanjima. Ima devojaka koje se ne udaju, a usrećile bi nekoga pa i same sebe. Neki ljudi propadaju u bedi, a ima toliko dobrotvornih ustanova koje kao da su stvorene za njih. I sve to zato što nisu upoznali neko biće, ili dobrotvornu ustanovu, ono što im je nedostajalo. Taj problem može da muči čoveka.

To se dogadja i u krupnim i u sitnim stvarima. Ima knjiga koje bi vas nekada okrepile, a za koje ne znate, predela koji bi bili dostojan okvir vaše ljubavi, lekova koji bi vas spasli, dovijanja koja bi vam uštedela toliko vremena. Sve vas je to očekivalo, ali niko vam nije na to ukazao jer niste imali dovoljno veza. Obećana je zemlja svuda oko vas, a vi to ne znate. Tako i zolja dugo zuji i udara o prozorsko okno da bi izašla iz sobe, a poluotškrinuti prozor je sasvim blizu nje. Bacaju me u vodu vezanih ruku, niko me nije naučio veštini koja bi mogla da me spase, a ona postoji.

Ove ponude i dozivanja prepliću se kao ptice čiji se let ukršta u beskrajnom prostranstvu. Neke od njih se ipak sreću i odleću zajedno. Montenj nam kaže kako je njegov otac želeo da u svakom gradu postoji "odredjeno mesto kuda bi mogli da dodju svi oni kojima nešto treba. Neko traži društvo za putovanje u Pariz, nekome je potreban sluga sa tim i tim svojstvima, a nekome gospodar...itd.". Zatim navodi primer kako su "dve uvažene osobe" umrle u bedi, iako im se moglo pomoći da se za to znalo.

Treba podići spomenik onome koji je izmislio novine, gde ljudi mogu da nadju ono što traže. Sve što dovodi do susreta zaslužuje pažnju, čak i kada su u pitanju sentimentalni susreti ma koliko oni bili glupi i beznačajni. Stara gospodja koja je ponosno i uzdržano preporučivala svojim rodjacima: "I naročito ne stvarajte veze" pripremala je one koji bi je doslovno shvatili na sve drame društvenog i telesnog nezadovoljstva i na gorko žaljenje za svim mogućnostima koje su se ukazivale a nisu se ostvarile. Samo izuzetne i snaže prirode mogu da podnesu povlačenje u sebe, i to samo ako je delimično i povremeno. Ostali to skupo plaćaju.

Čovek ne može nekažnjeno da se izdvaja od sveta, da živi sam, ili da se otarasi svojih bližnjih. Dobro je što je tako jer povlačenje u sebe - ako ga ne nameću neki viši razlozi intelektualne ili duhovne prirode - najčešće nastaje iz lenjosti, sebičnosti, nemoći, ukratko iz "straha od života", i još se nije dovoljno naglasilo kakvo značajno mesto taj strah zauzima medju nedaćama koje pustoše čovečanstvo."

/Moj bold/

Treba samo razlučiti da li je alibi za našu samoću previše ili premalo pameti? Slično onoj začkoljici, ako si pametan zašto nisi bogat? Tako je valjda i logično pitanje ako si zanimljiv, zašto si sam? Da li se smeješ dovoljno? S kim se krećeš i ko su ti prijatelji? Koliki su ti mesečni prihodi? Imaš li sve zube i kakvi su ti odnosi sa bivšim partnerkama? Ajmo na detektor laži, što je sigurno...

Nema većeg poniženja od pokušavanja da budeš nešto u tuđim očima. Ni veće privilegije nego biti nešto u nečijem srcu. Put od tačke A do tačke B skupo se plaća, često i dostojanstvom... Bez naklonosti drugih ljudi često gubimo kompas, volju za životom... Toliko smo potrebni jedni drugima da to nije humano. Na neki način.

Erih Koš, "Odlomci sećanja, pisci"

Verujem da će mnogima biti interesantan fragment iz istoimene knjige Eriha Koša.

Možda je dobro pre odlomka pročitati recenziju Vuka Krnjevića koji će nam približiti Košovu ideju da opiše život nekih pisaca s kojima se lično susretao.

"Iz recenzije Vuka Krnjevića

Ono što predstavlja najveću vrednost Koševog rukopisa nije samo sećanje, mada će o mnogim piscima naša javnost saznati izuzetno mnogo raznovrsnih životnih činjenica i literarnih podataka koji nisu dovljno poznati, već je to onaj sasvim lični komentar i tumačenje Eriha Koša o složenim problemima pojedinih ličnosti, njihovog stvaralaštva i društvenih situacija koje su određivale intelektualni i moralni profil, i statove, ovih složenih ličnosti leiterarnog, kulturnog i javnog života.

Taj lični, opštroumni uvid u materiju, mada je uvek u težnji da ukaže na složenost pojedinih situacija i odluka, kao na primer u portretu Rodoljuba Čolakovića, ne sprečava Koša da dosegne snažnu objektivnost suda koja se ponekad može učiniti isuviše objektivisičkom i hladnom.

Upravo je to velika vrlina Koševih sećanja. U njima imponuje težnja za istinoljubivošlu čak i po cenu, moralistički gledano, da se vrline odveć ne ističu a mane odveć ne prikrivaju. Po toj svojoj istinoljubivosti Koševi "Odlomci sećanja, pisci" svakako idu u vrh onoga što je u nas napisano kao memoarska građa pretvorena u jezgrovite portrete - eseje."

~~~~~

U knjizi "Odlomci sećanja, pisci" našli su se:

Borivoje Jevtić
Mihailo Miron
Momir Veljković
Augustin Tin Ujević
Jovan Kršić
Isak Samokovlija

Đorđe Jovanović Jarac
Jovan Popović
Čedomir Minderović
Ivo Andrić
Poslednji Andrićevi dani
Veljko Petrović
Milan Mima Dedinac
Miroslav Krleža
Branko Ćopić
Marijan Jurković
Velibor Gligorić
Ciril Kosmač
Skender Kulenović i Meša Selimović
Rodoljub Čolaković (Roćko)
Isidora Sekulić
Milan Bogdanović
Milan Kašanin
Stanislav Staša Vinarev
Beno Zupančić
Gustav Krklec i Vadan Desnica
Dušan Matić
Radovan Zogović
Dragan M. Jeremić

Ilja Erenburg
Ernst Toler
Ajvor Vinters
Alberto Moravija
Hauard Fast
Hans Kristijan Braner
Karlo Montela

~~~

"U vreme kasnih dvadesetih godina, u Sarajevu, tada manjem provincijskom mestu koje je brojalo svega šezdeset hiljada stanovnika, živelo je i desetak pisaca baveći se ovim poslom, u to doba i u toj sredini ne mnogo uglednim i nimalo unosnim - od prilike do prilike, od inspiracije do inspiracije, u osnovi amaterski, da ne kažem i diletantnski. U gradu su bile cenjene i poštovane druge vrednosti: vlast, pa makar i samo lokalna, imovina, pogotovo ona znatnija, položaj, ako je bio ugledniji, i društvene veze, ukoliko su bile razgranatije i uticajnije. Na toj skali vrednosti pisci nisu imali čime da se pohvale i istaknu, budući da književni ugled i pesnička slava ništa značajno i važno nisu predstavljali ljudima okrenutim praktičnim stvarima, izdržavanju porodice i sticanju. Najznamenitiji - Silvije Strahimir Kranjčević, Jagoda Truhelka, Kosta Herman i Josip Milaković - već su se preselili na druge strane ili na koševska groblja, ostavljajući iza sebe samo blede uspomene. Ostali, mahom profesori srednjih škola, upravnici i dramaturzi pozorišta, lekari, knjižari, novinari, službenici Zemaljskog muzeja, sveštenici pa čak i državni tužioci, nastojeći da skrenu na sebe pažnju i obezbede sebi književni ugled, pribegavali su boemskom držanju i kabotenskim postupcima, pa su se, od nevolje, udružili i u Grupu sarajevskih književnika (GSKA ili GUSKA, kako su ih podsmešljivo nazivali), koja se okupljala oko časopisa "Pogledi", povremeno priređivala književne večeri, pa uspela da objavi i nekoliko knjiga i dva almanaha: "Sa strana zamagljenih" i "Knjiga deseta". Najveći među njima bili su Borivoje Jevtić, dr Jovan Kršić, Jovan Palavestra, Marko Marković, dr Isak Samokovlija, Mhailo i Vera Delibašić, Mihailo i Milica Miron, Jakša Kušan, Hamza Humo, Hamid i Mak Dizdar, Dušan Đurović, Radovan Tunguz Perović - Nevesinjski i Frano Alfirević. Gostovali su u Sarajevu i neki značajniji pisci: Augustin Tin Ujević koji je ovamo proteran iz Beograda i u najgoroj i najcrnjoj fazi njegove dešperaterske boemije potražio azil u sarajevskim kafanama; Branislav Nušić i Mirko Korolija kao upravnici mesnog pozorišta, Miroslav Feldman, lekar u bolnici i kritičar Momir Veljković, profesor na II muškoj gimnaziji. Oko ovog jezgra, kao roj književnih satelita, okupljali su se još i neki intelektualci, kandidati da postanu pisci, među kojima i dvojica obrazovanih i ozbiljnijih - dr Marsel Šnajder i dr Kalmi Baruh. A na većem odstojanju i mlađi, poletarci, među kojima je najistaknutiji bio Eli Finci.

U to vreme svako je svakog poznavao u gradu. Pisce su svi znali iz viđenja ali spisateljska fama koja se splela oko njih, respekt koji smo imali prema njima i naročiti izgled koji su negovali, sprečavali su nas, omladince, da im se odviše približimo, a pogotovo da im se obratimo.

E. K."

(Sve navode prekucala iz knjige Ksenija)

Čuvajte mi Hrvatsku od niskosti i mržnje!


Jedini smisao mog rada je u nastojanju da se osigura prava, ljudska, pravedna i slobodna zajednica – za sve i svugdje; zajednica koja raznolikost ne samo podnosi, nego joj se i raduje upravo onako, kako se graditelji katedrale u Chartresu raduju, kad iz raznobojnih stakala slažu svoje vjerničke rozete. Tako radostan i tako raznolik svijet – to je moj san! Ako zbog njega moram biti suđen, ja na to pristajem jer bez tog sna ni ja, ni moje djelo nemamo nikakvog smisla.

- Vlado Gotovac na suđenju u Zagrebu, 1981.

/Objavila na jednom portalu ZGabi, boldovani deo preradila Ksenija./

Nešto moje od danas:

"Pa zar da jaučem protiv nepravde tiho kao svirala? Ili da se odveć hrabro sklonim pod gusto zakrilje mahovina? Ne želim srceparajuće ulomke ni citate da bude život u meni! Želim ljubav, onoliko koliko je potrebno da se osjetim smrtan i grešan. Ne želim doktorske prefikse ni crveni tepih dok koračam prema neistraženoj budućnosti. Želim čuti šum potoka, a ponekad i odron stoljetnog kamena, želim ono što drugi odbacuju u traganju za perfekcijom i idilom metropole pune smoga. Želim se boriti protiv plime i oseke olupinom koju vučem. Želim život, pa makar on ne sadržavao ni krajičak pravde. Pravda je samo ono čime nas opijaju kada žele da plačemo. Pravda smo mi sami, a ne ono što nas uče od prvih koraka. Pravda je jedina ostvariva utopija. Živi je."

Miljenko Jergović

“…there is an idea of a Patrick Bateman, some kind of abstraction, but there is no real me, only an entity, something illusory, and though I can hide my cold gaze and you can shake my hand and feel flesh gripping yours and maybe you can even sense our lifestyles are probably comparable: I simply am not there. It is hard for me to make sense on any given level. Myself is fabricated, an aberration. I am a noncontingent human being. My personality is sketchy and unformed, my heartlessness goes deep and is persistent. My conscience, my pity, my hopes disappeared a long time ago (probably at Harvard) if they ever did exist. There are no more barriers to cross. All I have in common with the uncontrollable and the insane, the vicious and the evil, all the mayhem I have caused and my utter indifference toward it, I have now surpassed. I still, though, hold on to one single bleak truth: no one is safe, nothing is redeemed. Yet I am blameless. Each model of human behavior must be assumed to have some validity. Is evil something you are? Or is it something you do? My pain is constant and sharp and I do not hope for a better world for anyone. In fact, I want my pain to be inflicted on others. I want no one to escape. But even after admitting this—and I have countless times, in just about every act I’ve committed—and coming face-to-face with these truths, there is no catharsis. I gain no deeper knowledge about myself, no new understanding can be extracted from my telling. There has been no reason for me to tell you any of this. This confession has meant nothing….”

"Ne selo sinko moj, nego cijela krajina, cijela zemlja, više od tisuću godina, živio je ovaj narod na ovom kamenju. I svaki kamen daklem sto puta krvlju omastio, ali se s njega nije dao. I Saraceni, i Tatari, i Turci, i Mlečani, i Nijemci, i Mađari i svaki đava pakleni. A narod stoji, krv svoju prolijeva al' se iz krvi ponovo rađa. I korijenje daklem u kamenje sve dublje pruža. A sada ga daklem svojevoljno iz kamena čupa. A kada daklem žile počupa, i sam će umrijeti."

Prosjaci i sinovi / epizoda 6.

+1

Esej “Kako je dr. Freud izliječio Filipa Latinovicza”, Darko Milošić

SEĆANJE NA OCA JUSTINA


Ava Justin Popović

Kao kroz izmaglicu vidim sebe - dečaka od nekih četrnaest godina kako sa uzbuđenjem otvaram prvu stranicu knjige čija duša boluje od starosti i upotrebe, onu, svim ljubiteljima antikvarskih štiva, dobro znanu vrstu lekovite žutice s mirisom tamjana, blagotvornim poput divne večernje molitve: "Svetlosti tiha!"...

Naslov "Dostojevski o Evropi i slovenstvu" obećava da me posvađa sa mojim ljubimcem Šekspirom. (Školski drugovi su mi čak i dali nadimak po njemu - "Šekspir"). Njegove kraljevske drame, tragedije, soneti vaspitavaju moju dušu da se uči treperenju i na najmanjem vetru. Neke stihove - kao one o buntovnom Bolinbruku, o muzici ("Ko nema muzike u duši i kog sklad slatkih zvukova ne dira - tome ne veruj nikad" -Mletački trgovac) ili jednostavno o sreći - učim krišom napamet! Uzimam razne prevode Šekspira i međusobno ih poredim. Nalazim da je zanosniji od "Sna letnje noći" - drugi prevod: "Snoviđenje u noć ivanjsku". Često izgovaram ove reči šapatom i ne mogu da se dovoljno naslušam neke plave melodije u njima, simfonije obrubljene mesečinom jula. Već sam za sav život inficiran slabošću pred umetnički lepim, tražim bez ičije pomoći nova prostranstva a pojedina, postiđen sa toliko mladosti i još većeg neznanja jednostavno napuštam. Spinozinu "Etiku", recimo, koju bih rado da čitam, ali ne umem. Dalje > http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4697

Learn to love solitude, to be more alone with yourselves. The tragedy of today’s young people is that they try to unite on the basis of carrying out noisy and aggressive actions so as not to feel lonely, and this is a sad thing. The individual must learn from childhood to be on his own, for this doesn’t mean to be lonely: it means to not get bored with oneself, because a person who finds himself bored when he is alone, it seems to me, is a person in danger.

— Andrei Tarkovsky

.

Ljudevit Anton Maračić