Ako vaš dragi/draga izrazi želju da promijenite neku svoju osobinu ili naviku, biste li to napravili?
Npr želi da prestanete pušiti, da dignete kredit kako biste kupili novo auto, upišete faks ili da se uozbiljite i počnete razmišljati o budućnosti, da promijenite stil oblačenja, frizuru, da ne budete toliko darežljivi, naivni, hladni, proračunati itd itd...

Je li vas partner pokušao promijeniti i kako ste reagovali na to? Koja se to vaša osobina njoj/njemu nije svidjela?
Hvatate li se za onu: "Ako me voli, prihvatit će me takvog kakav jesam".

Pa sa obzirom da neće sugerirati neku promjenu na gore, onda treba prihvatiti, jer se time spaja ugodno sa korisnim. Ono što je potencijalno problematično je ako te žena (ili muž) želi posvađati sa tvojom stranom obitelji (najčešće imovinski sporovi i sl).

Sitnije stvari bih mogao promijeniti ako vidim da nisu dobre (npr.mljackanje za jelom), ali krupne ne. Ne dam ja svoj identitet. Nema tih para. Znam osobno da jedan tip se potpuno mijenja ovisno u curi s kojom je u vezi. Totalna debilana. Nema šanse da bih se ja tako mijenjao.

Mene nije nitko pokušao promijeniti. Da pokuša optužio bih ga za agresiju i đenosajd...

Ne znam čemu ?

Pitanje je samo: Koliko bi se mijenjali?

Mijenjat se moraš, e sad, postoje granice. Ja na pr. nakon što sam morao prestat pušit, odlazit u birtije, pit alkohol, zaustavljat se sa susjedama, prodao sportski auto, otplatio garnituru za dnevni, riješio se svih ženskih prijateljica i većine muških; e nakon svega toga sam zauzeo čvrst stav, dok opet nešto ne zatraži.

No, pitanje je, bar kod mene, koliko se čovjek mijenja zbog godina a koliko zbog partnera. No, računajte na promjene.

Dolazi to s godinama...

Znamo što jesmo,ali ne znamo što ćemo postati:-)

Чини ми се да уопште не би било ни страшно ни тужно кад бих - пошто сам овдје на много начина била сретнија него што ће већина људи икада бити, и нема човјека с којим бих се мијењала - мирно напустила живот заједно са свим што сам овдје вољела. (...)
Кад спознаш природу живота - да ништа не траје вјечно и да је у самој тој чињеници нешто од његове величине - туга за животом заиста није толико страшна. За мене би било најприродније да нестанем с овим мојим свијетом, јер ми се чини да је важан као моје очи, као ова или она моја способност, као моји витални органи, и не знам колики ће дио мене преживјети губитак тог свијета.
Уопште, остајање у животу по мом се мишљењу често погрешно схвата, јер колико од човјека, уствари, настави да живи? Шта је, у садашњим околностима, преостало од онога што смо ти или ја као особе били прије петнаест година?

Карен Бликсен