U New Yorku su 26. septembra, pod predsjedavanjem Richarda
Holbrookea i Carla Bildta, uz usvojene principe u Ženevi 8. septembra,
usaglašeni Dodatni dogovoreni osnovni principi ( Njujorški dodatni
principi).75 Oni su, u skladu sa Ženevskim principima, još više poteni
cirali promoviranje entiteta kao potencijalnih država.76 Dogovoreni principi
(u Ženevi i New Yorku) u suštini su, za razliku od “osnove za potvrđivanje
Bosne i Hercegovine kao države”, sadržavali “znatno više
argumenata za promoviranje unije (sa prekidom državno-pravnog
kontinuiteta) kao prelazne faze ka legalnoj secesiji Bosne i Hercegovine
u korist entiteta …”.77

“OSNOVNI PRINCIPI KOJI SU KASNIJE DOGOVORENI
(dodatak osnovnim principima objavljenim 8. septembra 1995. godine u Ženevi)

4. Svaki od dva entiteta će poštovati međunarodne obaveze Bosne i Hercegovine,
ukoliko te obaveze nisu finansijske obaveze koje je preuzeo jedan entitet bez
saglasnosti drugog entiteta.
5. Cilj je da slobodni i demokratski izbori budu održani u oba entiteta čim to
budu omogućili širi socijalni uslovi. U nastojanju da se maksimalno iskoristi demokratska
delotvornost takvih izbora, oba entiteta će preduzeti sledeće korake:
5.1 Obe vlade će odmah obavezati da će dati svoju punu podršku, koja će odmah
započeti, za: (a) slobodu kretanja; (b) pravo raseljenih lica da povrate svoju
imovinu ili da dobiju pravedno obeštećenje; (v) slobodu govora i štampe; (g)
zaštitu svih drugih međunarodnih priznatih ljudskih prava u cilju podsticanja
i jačanja procesa demokratskih izbora.
5.2 OEBS (ili neka druga međunarodna organizacija) će, što je moguće pre, stacionirati
svoje predstavnike u svim većim gradovima širom Federacije Bosne
i Hercegovine i Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i počeće da objavljuje
mesečne izveštaje o tome (a) u kojem se stepenu ispunjavaju obaveze koje su
nabrojane u Dogovorenim osnovnim principima i (b) u kojem se stepenu
popravljaju socijalni uslovi, do onog nivoa na kojem izborni proces može da
bude delotvoran.
5.3 U roku od 30 dana od momenta kada delegacije OEBS-a budu zaključile da
slobodni i demokratski izbori mogu da budu na odgovarajući način održani
u oba entiteta, vlade oba entiteta će sprovesti slobodne i demokratske izbore i
ostvariće punu saradnju u okviru programa međunarodnog nadzora tih izbora.
6. Posle izbora, poslovi i prerogativi Bosne i Hercegovine biće, u skladu sa svim
Dogovorenim osnovnim principima, povereni sledećim institucijama:
6.1 Parlamentu ili skupštini, čije će dve trećine poslanika biti izabrane na teritoriji
Federacije Bosne i Hercegovine, dok će jedna trećina biti izabrana na te
ritoriji Republike Srpske. Sve parlamentarne aktivnosti obavljaće se u skladu
sa većinskim principom glasanja, pod uslovom da ostvarena većina uključuje
najmanje jednu trećinu glasova poslanika iz bilo kojeg od dva entiteta.
6.2 Predsedništvu, čije će dve trećine članova biti izabrane na teritoriji Federacije
Bosne i Hercegovine, dok će jedna trećina biti izabrana na teritoriji
Republike Srpske. Odluke Predsedništva se donose većinom glasova. Međutim,
ukoliko se jedna trećina ili više članova ne složi sa odlukom koju su doneli ostali
članovi i izjavi da bi takva odluka bila štetna za vitalne interese entiteta ili oba entiteta
u kojima su izabrani članovi sa različitim mišljenjem, sa takvim pitanjem
će odmah biti upoznati parlament u relevantnom entitetu/entitetima. Ako bilo
koji parlament potvrdi dvotrećinskom većinom glasova ovakvo osporavanje,
onda će sporna odluka biti nevažeća.
6.3 Kabinetu koji će imati onoliko ministara koliko se to smatra potrebnim.
6.4 Ustavnom sudu, koji je nadležan da donosi odluke o svim pitanjima koja se
javljaju u vezi sa Ustavom Bosne i Hercegovine, jer će on biti revidiran u skladu
sa svim Dogovorenim osnovnim principima.
6.5 Strane će u neposrednoj budućnosti nastaviti pregovore u vezi sa drugim aspektima
rukovođenja i rada ovih institucija.
6.6 Napred navedene institucije će imati odgovornost za spoljnu politiku Bosne
i Hercegovine. Strane će nastaviti pregovore u cilju utvrđivanja obima u kojem
će ove institucije imati, takođe, i odgovornost za druge stvari, u skladu sa Dogovorenim
osnovnim principima” (N. Koljević, nav. dj., knjiga 2, str. 327-330).

New Yorku je, tvrdi Nikola Koljević, potpisan “dokument o formiranju vlade,
predsedništva, zajedničkog parlamenta i ustavnog suda, ali se ne zna kako će sve
te institucije funkcionisati. U naše ime i ovaj put je potpisao Milutinović. Ostalo je
nerešeno pitanje mapa, status Sarajeva, odnos Republike Srpske i Federacije, odnos
RS i Srbije, kao i pitanje vojske. Reklo bi se, ostala su nerešena goruća pitanja jer
znamo da su mape uvek predstavljale najveći problem, zatim Sarajevo zbog čega
su propadali mnogi dogovori, a da li će svaki entitet imati svoju vojsku ili će biti
jedinstvena vojska, to će sigurno predstavljati jedno od odlučujućih rešenja s obzirom
na to šta svako od tih rešenja podrazumeva. Isto tako, odnos među entitetima i
mogućnost povezivanja sa matičnom republikom na neki način odrediće položaj sva
tri naroda. Konačno, ni nova zajednička vlada nije definisana, postignut je dogovor
samo da će ta vlada biti zadužena za spoljnu politiku, jer BiH ima mesto u UN, a sve
ostale funkcije (državljanstvo, spoljna trgovina, međunarodni zajmovi, carina, novac,
zaštita granica, zastupanje u međunarodnim organizacijama) sve je ostalo nerešeno”
(Isto, str. 331).

Clintonova administracija je, tvrdi prof. dr. Frencis Boyle, 26. septembra 1995. “nametnula
još jedan sporazum Bosanskoj vladi u Njujorku, kako bi utrla put za
podjelu Republike u Dejtonu”. Da bi “još jednom upozorio bosanski Parlament na
ove mahinacije”, prof. Boyle je sastavio Pravni Memorandum Parlamentu Republike
Bosne i Hercegovine u vezi sa Njujorškim sporazumom od 26. septembra 1995,
datiran 28. septembra 1995” (F. Boyle, nav. dj., str. 662).

Da je Milosevic odbacio komunizam kad i Tudjman, da je zapoceo politiku evroatlanskih integracija - kao uostalom i Rusija u to vreme, verovatno bi odnos SAD prema Srbima bio mnogo drugaciji. Ipak, sa Srbima je postojala istorija saveznickih odnosa, i jos bitniji Srbi su savesnici koji svesno podnose nekad i velike zrtve za saveznistvo.

Srbija (Srbi) je kod zemalja Kontaktne skupine valorizirala svoje savezništvo u ratovima. Dugo joj se gledalo kroz prste u pripremi sukoba, zastrašivali njene protivnike, dugo odbijali međunarodno prizanje drugih republika i uveli im sankcije na naoružavanje i tako iščekivalo njihov brzi vojni poraz, prešutno odobravalo sudjelovanje u ratovima u SLO, HR, BiH, nije se dopustilo da Srbi budu poraženi u BiH, nego joj je bilo dopušteno da Srbija sama amenuje postotke RS-a, nudilo famozni Z4 itd. "Sankcije" su naravno bile samo za smiravanje svoje javnosti, u praksi nikakve efektivne kontrole u primjeni.
Čak je i Njemačka do napada JNA u Sloveniji još bila za očuvanje YU, doduše iz nekih drugih razloga.

Nisu se srpski saveznici toliko zamarali jeli Milošević komunist ili ne, ali da je bio otvoreniji prema Zapadu, Srbi bi još vjerojatno bolje prošli, to da. I ratovi bi sigurno prije završili.

Previše ti ode u to prijatelji još iz WWI. Meni se čini da ova sadašnja politika SAD nema nikakve veze s onom iz 1995.

Oni to baš mijenjaju od administracije do administracije.

Pa evo i Trump je primjer. Zatrebao mu uspjeh za izbore, ajmo Vučko. Korist danas, sad i ovdje. J. se njemu što su radili ljudi koji uopće nisu živi.

Mi Europljani imamo povijest i ona nam znači puno, a oni je nemaju.

Devedesetih ste se mogli slikati, Ameri su tada stali na stranu muslimana i vi ste odbačeni.
Nije ni sad bolje, saveznici ćete opet biti kad priznate Kosovo i oni rasture RS.

Yebiga, na Balkanu su odabrali muslimane i moš se slikat. Nema to veze s komunizmom, ovim onim, jednostavno su izabrali muslimane umjesto vas. Da se psotavite na trepavice, neće to promijeniti.

A o promjenama strana ne bi, to je stvarno suvišno...

Postavi sebi pitanje: da li bi se, da si Srbin iz RS (BiH), menjao sa Bosnjacima po principu srpska pozicija za bosnjacku poziciju. Da li bi kao Hrvat iz BiH menjao poziciju hrvatskog naroda u biH za bosnjacku poziciju?
Dakle, tesko da bi iko od nas menjao nasu poziciju za njihovu. Iz toga proizilazi kako su oni prosli u svim ovi godinama americkog saveznickog odnosa prema njima. Onda se na to nadovezuje pitanje: da i su im Amerikanci zaista pomagali, ili je to bilo samo deklarativno.
Naravno, dobijali su samare Srbi, a i Hrvati, ali opet naglasavam, tridesetogodisnji bilans americke podrske Bosnjacima je takav da niko od druga dva naroda ne bi pozeleo da zameni svoju poziciju za njihovu.

Zlatko Miletić, delegat u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, gostovao je u emisiji Dan uživo na N1 televiziji i rekao je da bi na eventualnoj konferenciji organizovanoj povodom godišnjice Dejtonskog mirovnog sporazuma, trebalo postaviti neka pitanjima susjednim zemljama i zemljama Kvinte.

Prema njegovim riječima, vrijeme je da potpisnice Sporazuma konačno trebaju reći kuda ide ova zemlja.

”A predstavnike Kvinte, da nam konačno te zemlje kažu kuda ide ova zemlja. Da ne bi opet ispali glupi Bosanci i Hercegovici, da nas opet ne bi zadesila neka nesreća – evo prilike da nam ljudi kaže šta misle o nama”, rekao je između ostalog Miletić.

Naglasio je da su Hrvatska i Srbija nedavnim susretima s pojedinim bh. političarima, institucije Bosne i Hercegovine ”izvrgle ruglu”.

Nadam se da će Anex VII proglasiti ispunjenim,

Aleksije me podsjeća na naše Hrvate (iz BiH) koji žive u SAD, jednostavno im je preteško se suočiti sa činjenicom da žive u državi koja je uglavnom neprijateljski raspoložena prema njihovom narodu. Tu se izvode nevjerojatne akrobacije i vratolomije kako bi se u glavi pomirilo nepomirljivo.

Kakvi su oni u Kanadi ili recimo u Australiji ?

Postavi sebi pitanje: da li bi se, da si Srbin iz RS (BiH), menjao sa Bosnjacima po principu srpska pozicija za bosnjacku poziciju. Da li bi kao Hrvat iz BiH menjao poziciju hrvatskog naroda u biH za bosnjacku poziciju?
Dakle, tesko da bi iko od nas menjao nasu poziciju za njihovu. Iz toga proizilazi kako su oni prosli u svim ovi godinama americkog saveznickog odnosa prema njima. Onda se na to nadovezuje pitanje: da i su im Amerikanci zaista pomagali, ili je to bilo samo deklarativno.
Naravno, dobijali su samare Srbi, a i Hrvati, ali opet naglasavam, tridesetogodisnji bilans americke podrske Bosnjacima je takav da niko od druga dva naroda ne bi pozeleo da zameni svoju poziciju za njihovu.

ili neku navodnu neinformiranost.

Neinformisanost je samo na nivou naroda (koji u proseku ne ume da pronađe kontinent na kojem živi na karti sveta), oni koji u State Department-u primaju platu da se bave ovim delom sveta su itekako informisani, u većini slučajeva daleko bolje informisani od većine običnih lokalaca ovde jer imaju pristup informacijama kojima obični lokalci nemaju pristup. Ta priča o neinformisanosti je totalna glupost, da, prosečan Amer koji sedi u baru i ispija pivo nema blage veze ni da postojimo, ali zato onaj koji treba da zna, itekako zna sve detalje. Tako da njihova politika i potezi ovde nisu posledica nikakvog neznanja, nego svesne namere.

Kakva im je onda ta politička namjera u BiH i je li baš sve do State Department-a?

Pitam ovo jer mi se čini da dvadeset i pet godina ne odustaju od iste politike bez obzira što se okolnosti mijenjaju. Puno toga se dogodilo na globalnoj i regionalnoj političkoj sceni od 1995. do danas a stanje u BiH se nije promijenilo na bolje. Dapače.

State Department "sažvaće" celu materiju za predsednika, predstavi je u par minuta i iznese svoj predlog, a predsednik donosi odluku da li će taj predlog da prihvati ili ne. S obzirom da smo mi područje od petorazrednog značaja, pretpostavljam da predsednik uglavnom prihvata predlog State-a, jer ga ta problematika jednostavno ne zanima i dopušta ekipi iz State Department-a koja se bavi time da vodi politiku kakvu oni smatraju da treba da se vodi. Verujem da im potpiše bez da čita šta je potpisao. Ima čovek gomilu važnijih stvari koje ne uspeva da završi na vreme i ne može da dozvoli sebi da gubi dragoceno vreme na nebitna pitanja kao što je američka politika prema BiH. BiH je njima toliko bitna, da se njom bavi peti ešalon diplomata, koji verovatno nemaju ni svoje kancelarije, nego su svi zgurani u jednu u podrumu zgrade. I boli ih uvo što se ništa nije promenilo na bolje, štaviše, to im odgovara, jer mogu da nastave da se bave realno laganim poslom, umesto da ih bace da se bave Bliskim istokom ili tako nečim komplikovanijim. A plata ista.

I tako će bit dok Srbi ili Hrvati ne povuku prvi radikalniji potez, odnosno dok im se u bijeloj kući ne upali alarm.

Postavi sebi pitanje: da li bi se, da si Srbin iz RS (BiH), menjao sa Bosnjacima po principu srpska pozicija za bosnjacku poziciju. Da li bi kao Hrvat iz BiH menjao poziciju hrvatskog naroda u biH za bosnjacku poziciju?
Dakle, tesko da bi iko od nas menjao nasu poziciju za njihovu. Iz toga proizilazi kako su oni prosli u svim ovi godinama americkog saveznickog odnosa prema njima. Onda se na to nadovezuje pitanje: da i su im Amerikanci zaista pomagali, ili je to bilo samo deklarativno.
Naravno, dobijali su samare Srbi, a i Hrvati, ali opet naglasavam, tridesetogodisnji bilans americke podrske Bosnjacima je takav da niko od druga dva naroda ne bi pozeleo da zameni svoju poziciju za njihovu.