Legionnaire je napisao/la:
Republika Srpska nije slabila sto je Dodik "izdajnik", vec zbog terorista iz MZ, tkz Bonskih ovlasti itd. Danas je visoki predstavnik qurac od ovce koji izrazava zabrinutost. Geopoliticka situacija je drugacija, postojanje alternative Americi ide nama na ruku.
Da bi razumio kako je doslo do Bosnkih ovlasti pogledaj ovaj odlomak iz knjige Koste Cavoskog
Bez prevrata i postavljanja na vlast kolabracionista ovlasti iz Bona nije bilo moguce implementirati
Bonske ovlasti su samo rezultat prevrata iz 97
Постепено проширивање надлежности Високог представника додавањем нових далекосежних овлашћења
Већ је речено да споразумом о цивилном спровођењу мирног решења (Анекс 10) Високи представник није добио никаква извршна и наредбодавна, а камоли законодавна овлашћења, него је утврђено да ,,надгледа спровођење мирног решења" (monitor the imlementation of the place settlement), "одржава тесне контакте са странама уговорницама" (maintain close contact with the Parties), "координише активности цивилних организација и агенција" (coordinate the astivites of civilian organizations and agencies), "олакшава... решавање свих тешкоћа које настану у вези са цивилним спровођењем" (facilitate... the resolution of any difficulties arising in connection with civilian impementation), "учествује на састанцима организација дародаваца" (participate in meetings of donor organizations), "периодично извештава о напретку и примени мировног споразума,, (report periodically on progress in implementation of the peace agreement) и „даје смернице и прима извештаје од комесара Међународних полицијских снага" (provide guidance to, and receive reports from, the Commisioner of the Internationale Police Task Force).
Посреди је, дакле, надгледање, пружање добрих услуга, координисање и извештавање, никако наређивање, смењивање или постављање својих људи, а камоли доношење закона и других прописа уместо легитимних органа оба ентитета и конфедералне Босне и Херцеговине.
До првог битног проширења надлежности Високог представника новим овлашћењима дошло је на министарском састанку Уиравног одбора у Синтри 30. маја 1997. Том приликом утврђен је "пакет брзог поласка" (Quick Start Package), о коме ће се превасходно старати Високи представник у Босни. Тај "пакет" обухватао је и именовање амбасадора Босне и Херцеговине најкасније до 1. септембра 1997, као и доношење свебосанског закона о држављанству и пасошима најкасније до 1. августа 1997. Поменуте предлоге закона саставио је Високи представник у сарадњи са Саветом Европе, док је у погледу брзог именовања амбасадора Високом представнику наложено да пружи одговарајућу помоћ. Уколико се, пак, ови рокови пропусте, Високом представнику је наложено да Уиравном одбору упути одговарајуће препоруке. Такође је Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине задато да донесе законе о Централној банци, царинама и спољној трговини, а Високом представнику да брзо припреми и други пакет битног законодавства о радио и телевизијским фреквенцијама и телекомуникацијама и управљању ваздушним саобраћајем, као и сталне законе о изборима, имиграцији, царинама и царинским тарифама. Тиме је Високи представник унапређен у законодавца чије се творевине морају без поговора примити и изгласати.
Поред ових основних закона, Високом представнику је стављено у задатак и решавање сасвим практичних питања: увођење нових једнообразних регистарских таблица моторних возила до 31. децембра 1997. и интегрисање телефонског система веза најкасније до 15. јула 1997. Уколико се у задатом року не реше ова питања, Високи представник је био дужан да Управном одбору предложи одговарајуће мере које ће обезбедити саображавање са овим захтевима.
Напослетку је Високи представник добио и сасвим ново овлашћење - "право да забрани или суспендује било коју медијску мрежу или програм чије су творевине у постојаној и бучној супротности било слову или духу Мировног споразума".
Није требало дуго чекати па да Карлос Вестендорп употреби ово ново овлашћење које су му његови налогодавци, не питајући за било какву сагласност стране потписнице Дејтонског споразума, великодушно дале. Када су 22. августа 1997. телохранитељи Биљане Плавшић заузели бањалучки студио Српске радио-телевизије, британски војници у саставу SFOR-а одмах су запосели телевизијски предајник како би омогућили емитовање програма тог "независног" студија. А 1. октобра 1997. оружане снаге Атлантског пакта заузеле су и преостала четири кључна телевизијска предајника: Требевић, Дуга Њива, Леотар и Удригово. Тиме је права Српска радио-телевизија за дуже време ућуткана, да би уместо ње програм емитовала Плавшићкина, а у ствари Вестендорпова "српска" телевизија, којом је убрзо почео да управља Вестендорпов комесар Драган Гашић.
На овом састанку у Лондону 24. септембра 1997. недељу дана уочи овог узапћења свих српских телевизијских предајника, Контактна група је не само подржала него и охрабрила Карлоса Вестендорпа да настави гушење кључног јавног гласила Републике Српске. То је била и прилика да се наговести још једно ново Вестендорпово овлашћење - право да смењује изабране или именоване званичнике и службенике. Оно, додуше, никада није сасвим јасно и недвосмислено формулисано, али је било прећутно садржано у закључку којим се препоручују "појачавајуће оштре мере против оних који ометају напредак у примени Дејтонских споразума и Декларације из Синтре".
Друго далекосежно проширење надлежности Високог представника извршено је на Конференцији за примену мира у Бону 10. децембра 1997. године. Тада је под видом "привремених мера Вестендорпу дато овлашћење да сам доноси законе уместо легитимних органа Босне и Херцеговине и оба ентитета - Републике Српске и муслиманско-хрватске Федерације. Како је сагласност о овом проширењу надлежности већ раније била постигнута, 24. новембра 1997. Вестендорп је обелоданио своју намеру да до краја искористи своја овлашћења "коначног тумача Дејтонских споразума и главног арбитра у споровима босанских страна", а да при томе не буде "протектор" или "гувернер" Босне (Наша Борба од 25. 11. 1997.) Такође се вајкао како је идеја о протекторату над Босном била присутна у Дејтону, али да је тамо одлучено другачије. Такво решење, по њему, "није неопходно", будући да "колоније нису ствар за XXI век" и да је Босна "цивилизована земља, са образованим људима, а не Конго из 1920" (Ibidem). Али је упозорио „ако ово не буде ишло добро... могли бисмо кроз неколико месеци доћи и до тога" (Ibidem). Но, пре него што до тога дође, под видом "привремених мера" донеће законе које Парламентарна скупштина није кадра да изгласа и уклониће са положаја све оне званичнике који, по његовој оцени, ометају мировни процес.
Непосредни повод за ове претње било је пропуштање босанске Парламентарне скупштине да у наложеном року донесе закон о путним исправама и процена да до 31. децембра 1997. неће бити донет закон о једнообразним регистарским таблицама за моторна возила. Имајући то на уму, учесници бонске Конференције за примену мира захтевали су да се кључне одредбе нацрта закона о држављанству и путним исправама усвоје најкасније до 15. децембра 1997. "У случају непристајања Високи представник предузеће одговарајуће мере". Том недовољно одређеном синтагмом — "предузимање одговарајућих мера" — која је вишезначна, Високи представник је стекао законодавну надлежност, то јест право да умссто босанске Парламентарне скупштине сам донесе закон који ова о року није усвојила.
На сличан начин је бонска Конференција "поздравила намеру Високог представника да после 31. јануара 1998. примени систем једнообразних регистарских таблица на темељу Меморандума о разумевању у сарадњи са IРТF-оm и SFOR-оm. То је практично значило давање Вестендорпу овлашћења да, уместо босанске Парламентарне скупштине, сам донесе закон о једнообразним регистарским таблицама за моторна возила.
Већ на овој Конференцији је постало очигледно да Високи представник располаже новим, ничим ограничеиим овлашћењем да, уместо легитимних законодавних органа Босне и њених ентитета, сам донесс било који, а не само изричито поменути закон. То поред осталог потврђује и позив "Високом представнику да установи процес који ће водити одлуци о новој застави и симболима ако стране не могу саме да се усагласе најкасније до 31. децембра 1997", што је значило да ће по истеку овог рока закон о застави и другим симболима државе донети сам Вестендорп. На сличан начин је властима Босне и Херцеговине упућен захтев да прихвате закон о Савету министара, уз већ пословично упозорење да ће „у случају непристајања Високи представник предузети одговарајуће мере".
Управо је ова синтагма - "предузимање одговарајућих мера где је то неопходно" (to take apporiate measures where necessary) - постала покриће за сва могућа нова Вестендорпова овлашћења. Тако је Конференција наложила да се састанци босанског Председништва и Савста министара одржавају бар једном недељно, а Парламентарне скупштине колико буде неопходно, да би потом позвала Високог представника "да предузме одговарајуће мере где је то неопходно" (to take appropriate steps whwre necessary).
Иако на Конференцији у Бону Вестендорпу није наложени да доносе и поједине законе Републике Српске и муслиманско-хрватске Федерације, недвосмислено је закључено да је Високи представник уставни арбитар који ће процењивати усаглашеност ентитетских закона са босанским Уставом и законима и утврђивати које нове ентитетске законе треба донети. Тако је Конференција најпре позвала "Високог представника да утврди области у којима је ново или измењено законодавство неопходно", да би потом "подвукла да ентитетски закони о држављанству морају да буду усаглашени са будућим законом о држављанству Босне и Херцеговине , по упутствима Високог представника и у сарадњи са Саветом Европе" и одмах "упутила захтев властима у Републици Српској да на основу препорука Савета Европе, неодложно усагласе Закон о унутрашњим пословима Републике Српске са Уставом Босне и Херцеговине.
Посебну пажњу заслужује начин на који је бонска Конференција поверила Високом представнику нова и далекосежна овлашћења да доноси законе и смењује изабране или постављене званичнике и службенике. То је учинила под видом саглашавања са Вестендорповим тумачењем властите улоге и надлежности. Тога ради Конференцијаје "поздравила намеру Високог представника да користи свој коначни ауторитет на терену за тумачење Споразума о цивилном спровођењу мирног решења да би потпомогао решење тешкоћа доношењем, колико он буде сматрао неопходним, обавезујућих одлука о следећим питањима:
а. времену, месту и председавању заједничким институцијама;
б. привременим мерама (interm measure) које се примењују када стране нису кадре да постигну споразум и које остају на снази док Председништво или Савет министара не донесе одлуку сагласну Мировном сиоразуму у датом питању;
в. другим мерама (other measures) којима се обезбеђује примена Мировног сиоразума широм Босне и Херцеговине и њихових ентитета, као и несметано деловање заједничких институција. Такве мере могу укључити акције против лица која држе јавни положај или званичника који без ваљаног разлога изостају са састанка или за које Високи представник утврди да крше правне обавезе утврђене Мировним сиоразумом или одредбама за његово спровођење".
Ако смо добро разумели овај начин казивања, под изразом "привремене мере" Конференција подразумева Вестендорпове законе који ће, као "привремени" (interm), важити све док легитимни органи Босне сами не донесу те исте законе. Потоњи израз "друге мере" обухвата, поред осталог, и Вестендорпово право да смењује све изабране или постављене званичнике који, по његовом суду, нарушавају Мировни споразум и ометају његову примену.
Овако промењена улога Високог представника одмах је изазвала одговарајуће осврте и тумачења. Знајући да је, захваљујући новим овлашћењима, Карлос Вестендорп попут Оливера Кромвела (Oliver Cromwell) малте не постао босански лорд протектор, Роберт Гелбард је одмах објаснио да "већа овлашћења Високог представника нису протекторат него средство да се стране у Босни подстакну на што бољу и бржу примену одредаба Мировног споразума" (Наша Борба од 15.12.1997.). А Гелбардова штићеница Бињана Плавшић одмах је додала - да ли у иронији или због властите глупости - ",да закључни документ бонске Конференције ни у чему ни|е ревидирао Дејтонски споразум" (Ibidem).
Најзанимљивија је реакција самог Карлоса Вестендорпа кога су изгледа ојачано самопоуздање и разбуђено самољубље навели да се јавно похвали и тиме недвосмислено призна ту своју нову улогу јаког човека, практично диктатора или протектора, Босне и Херцеговине. Своју причу започео је напоменом да можда у Дејтону није било смелости да се каже: "Високи представник је протектор и имаће извршну и законодавну власт за одређени период"."' Разлог је био у томе што су тада и Европљани и Руси хтели јаког Високог представника, док су Американци оклевали. Прилике су се у међувремену промениле: "Сада сви желе да се убрза поступак имплементације и зато подржавају овлашћења којима Високи представник може то да оствари"."
А како је после Конференције у Бону Вестендорп схватио ту своју улогу јаког човека у Босни? Једноставно речено, његова власт нема граница и може да учини све оно што он сам сматра неопходним - да доноси било какве одлуке уместо легитимних органа у Босни и да смени сваког званичника који га не послуша и постави новог. Отуда и његово упозорење званичницама из Републике Српске и муслиманско-хрватске Федерације: "Ако се не сложите, не брините: ослободићу вас дужности" (Ibidem). То ће најпре бити упозорење, да би после разумног времена од две или три недеље непослушнима могао да саопшти: "Молим, одступите. Наћи ћемо неког да уместо вас ради" (Ibidem).
" Мада је Вестендорп одмах порекао да тако велика власт представља протекторат и да ће тек касније Високи представник добити извршну и законодавну власт, његови потоњи акти потврдили су да он располаже не само извршном и законодавном влашћу, него и влашћу избора највиших званичника, која у демократским државама искључиво припада народу. Једино што је праву природу те своје узурпиране власти прикрио изразом "привремена мера". Тако је 16. децембра 1997. следећим речима објавио да ће Закон о држављанству који Парламентарна скупштина уопште није усвојила, па стога није никакав закон, ступити на снагу за петнаест дана: "У складу са својим овлашћењима... одлучио сам да Закон о држављанству Босне и Херцеговине ступи на снагу до 1. јануара 1998. године као привремено решење док га Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не усвоји у одговарајућој форми, без амандмана и без условљавања." Тиме је, а да тога изгледа није био свестан, учинио бесмисленим било какву законодавну делатност Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Јер, ако она може да без икакве измене и допуне изгласа само онај предлог закона који, захваљујући Вестендорповој одлуци, и без њеног удела и пристанка ионако важи, онда је њено наводно одлучивање само сувишно понављање онога што је Високи представник и без ње претходно одлучио.
После овог првог наметнутог Закона о држављанству, Вестендорпу је доношење босанских закона ушло у навику. Већ кроз осам дана, 24. децембра 1997, донео је чак три „привремена" босанска закона - Закон о царинској тарифи, Закон о образовању Комисије за уклањање мина и Закон о Центру за акцију против мина. Вестендорп је то очигледно чинио по налогу својих великих покровитеља, који су му за узврат одмах пружили подршку. Тако је Контактна група на свом састанку у Лондону 8. јануара 1998. поздравила Вестендорпово „коришћење његове надлежности по Дејтону (under Dayton) зарад обезбеђења привременог (interim) решења питања закона о држављанству". Иако је очигледно да је доношење босанских закона ново, а уистину узурпирано овлашћење Високог представника, оне су га подвеле под његову надлежност која је утврђена још у Дејтону. А потом су чланице Контактне групе еуфеминистички припоменуле како Вестендорп „обезбеђује привремено решење питања закона о држављанству", уместо да јасно и недвосмислено кажу да он сам доноси туђе законе.
Убрзо се, међутим, показало да Вестендорп само проглашава бисанске законе, а да одлуку о томе доносе они који су га и поставили. Уверљив пример који то потврђује јесте закон о изгледу и емитовању новог босанског папирног новца. Његово доношење обелоданио је - а ко би други? - специјални амерички изасланик за спровођење Дејтонских споразума Роберт Гелбард. Он је 13. јануара 1998. предложио да гувернер Централне банке Босне и Херцеговине новозеланђанин Питер Никол (Peter Nikola) утврди изглед новчаница, а да Високи представник тај изглед законом озваничи.(Политика од 14.јануара 1998) У договору са својим гувернером Централне банке, Вестендорп је то учинио 21. јануара 1998. тако што је знатижељној јавности представио макете нових новчаница. Потом је Контактна група на свом састанку у Москви 25. фебруара 1998. изнова „подржала кораке које је високи представник предузео да би убрзао мировни процес, сходно овлашћењима која су му дата Дејтонским споразумима и бонском Конференцијом за примену мира".
Осокољен оваквом потпором великих сила, Вестендорп се потпуно уживео у улогу свебосанског законодавца. Почетком фебруара 1998. обелоданио је свој избор заставе Босне и Херцеговине (жути троугао на плавом пољу са низом белих звездица дуж хипотенузе троугла), а 20. маја 1998. донео и „привремен" закон о грбу Босне и Херцеговине, који је по изгледу истоветан застави. Последње Вестендорпово законодавно чедо био је „привремени" Закон о телекомуникацијама у Босни и Херцеговини,који је прогласио 17. септембра1998.
После ућуткивања Српске радио-телевизије и њеног подвођења под непосредну управу Вeстендорповог намесника, на ред је дошла и Хрватска радио-телевизија, која свој програм емитује из Загреба. Овога пута гушење друге националне телевизијске мрeже започело је предлогом Карлоса Вестендорпа да се образује заједничка радио-телевизијска мрежа за целу Босну. По тој замисли, први програм припао би телевизији Босне и Херцеговине, други Српској радио-телевизији и одговарајућој телевизији у муслиманско-хрватској Федерацији, а трећи такозваној Билтовој телевизији (Ореn Broad Cast Network). Уз то је било предвиђено да, као и у случају Српске радио-телевизије, у прво време на челу свебосанске телевизије буде страни држављанин, који би председавао мултиетничким управним одбором и водио рачуна о томе да се све битне одлуке доносе једногласно. При том се подразумевало да ће принудни управник сам доносити одлуке уколико мултиетнички то не буде у стању да учини. Једино је преостало да се затражи сагласност Председништва Босне и Херцеговине, пошто по наметнутом дејтонском Уставу јавна гласила улазе у надлежност ентитета, док се заједничка свебосанска телевизија уопште не помиње.
Но, и пре него што је створена свебосанска телевизија, Вестендорпова комисија за медије донела је 15. септембра 1998. одлуку о узапћењу предајника преко којих се емитовао програм Хрватске радио-телевије из Загреба. Хрватска јавност, која је била не само ћутљива него и злурада када су заузети предајници Српске радио-телевизије, овога пута је жестоко реаговала. "Како се муслиманима омогућава и дозвољава да гледају програм турске телевизије, а Хрвати не могу пратити телевизију сусједне, Републике Хрватске",(Политика од 17. септембра 1998.), питали су се коментатори локалних ких радио-станица у средњој Босни. Једино су пропустили да примете да се програм такође суседне београдске телевизије не може више гледати западно од Брчког, пошто се више не емитује преко предајника на Козари.
За почетак, овај неугодан спор решен је тако што је Хрватској радио- телевизији делимично забрањено емитовање програма у Босни и Херцеговини. Према саопштењу Високог представника од 22. јануара 1999, други програм Хрватске радио-телевизије није се више смео емитовати у Босни и Херцеговини после 31. јануара 1999, док је емитовање трећег програма морало да буде обустављено до краја фебруара исте године. При том је национализам помињан као главни разлог ове забране. Хрватска радио-телевизија" - вели се у овом саопштењу - „не жели да признаI да је Босна независна држава и ствара утисак да сви Хрвати живе у истој држави." (Политика од 23.јануара 1999. )
Министарски састанак Управног одбора у Луксембургу од 9. јуна у потпуности је подржао „привремене обавезујуће одлуке (interim binding decisions) Високог представника и охрабрио га да и даље прибегава таквим одлукама кад год сматра неопходним". А на Конференцији за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. још једном је одобрена свеобухватна и практично свемоћна улога Високог представника. Нарочито су подржана „широка и супстанцијална овлашћења дата Високом представнику на бонској Конференцији за примену мира", да би се позвала босанска Парламентарна скупштина да формално усвоји све оне законе који су одлуком Високог представника већ ступили на снагу као „привремени" закони.
После самовласног давања Високом представнику нових и далекосежних овлашћења, најпре у Синтри 30. маја 1997. а потом у Бону 10. децембра 1997, одмах се поставило питање карактера Босне и Херцеговине као очигледно несамоуправне територије. Нарочито је америчким званичницима било важно да оповргну приговоре да се тиме уводи међународни протекторат над Босном, јер би то значило и лишавање домаћег становништва права да, преко својих изабраних представника, управља властитом земљом. Први се огласио Роберт Гелбард следећим објашњењем: „Већа овлашћења Високог представника нису протекторат, већ средство да се стране у Босни подстакну на што бољу и бржу примену одредаба Мировног споразума."(Наша Борба од 15.децембра 1997.) Тако је испало да Високи представник забрањује јавна гласила, уводи цензуру и доноси „привремене" законе у циљу пружања помоћи „људима у Босни и Херцеговини да боље живе".( Ibidem). А такво владање људима зарад њиховог властитог добра зове се старатељство и оно је нарочито било примерено домороцима у Африци.
Са даљим проширивањем овлашћења Високог представника и његовим све учесталијим уклањањем са положаја изабраних или именованих званичника, све су чешће биле процене да је Босна под међународним протекторатом. Септембра 1998. Американац Жак Клајн (Јаcques Klein) изнова је покушао да оповргне ове процене тврдњом да су међународни представници „само преводиоци који чине све за добробит људи у Босни",(Демократија, од 22. септембра 1998. ) што међународни протектори иначе не раде. Једино није могао да тачно одреди колико ће дуго "Босни бити потребни преводиоци и тумачи"(Ibidem ).
Када су на Конференцији за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. Високом представнику још једном дата нова овлашћења, права истина о Босни више се није могла сакрити. Комесар Европске уније за иностране послове Ханс ван ден Брук изјавио је 15. децембра 1998. да је новим овлашћењима, која је Високи представник добио на мадридској Конференцији, у Босни и Херцеговини уведен међународни протекторат. "Практично, у Босни и Херцеговини је сада протекторат и то је забрињавајућа ситуација, јер се и ми питамо када ће ова држава да стане на своје ноге и када ће тамошње власти моћи да се договоре без помоћи међународне заједнице." ( Политика од 16. фебруара 1999.)
