Ma ovisi o tjednu, i temi, vijestima.

Ovisi tko kupi po kavezu sa majmunima.

Generalno, sarajevocentricno su društvo i tamo mrze najjače Srbe, mostarska Baščaršija mrzi Hrvate (pojačano, jer su luzeri, izgubili grad, izgubili rat itd). No, ako prođe Hrvat i lupi po kavezu, slijedeci tjedan mrze najvise Hrvate.

Praktički, ovisi o tome tko je zadnji dao neku jaču izjavu. Hrvat ili Srbin.

I vrsta mržnje je možda malo drugačija.

Srba se boje toliko da Dodiku nitko nije smio prigovoriti kad je u sred Konjica opsovao Srebrenicu. Sa Srbima imaju score 0:5 zadnjih 200 godina, čiste ih u valovima.

Glupost koja se nastanila u Muslimana ne mogu shvatit.
Ono, di nije bilo sukoba Hrvata i Muslimana, ka u Cazinskoj krajini, Posavini i tuzlanskon kraju, glasuju za Komšića.
Pak, Tuzla nije tako miroljubiva tolerantna multikulti kozmopolitskom kakvon se pridstavja.
Postrojbe iz Tuzle došle su napast vojno Hrvate u Sridnjoj Bosni. Umisto oslobodit koje misto uz koridor, oni poslali vojsku ma udaljenija bojišća.
Spremali su napast i degradirat HVO Soli, koji se je onda priventivno samo raspustia.

Glupost koja se nastanila u Muslimana ne mogu shvatit.
Ono, di nije bilo sukoba Hrvata i Muslimana, ka u Cazinskoj krajini, Posavini i tuzlanskon kraju, glasuju za Komšića.
Pak, Tuzla nije tako miroljubiva tolerantna multikulti kozmopolitskom kakvon se pridstavja.
Postrojbe iz Tuzle došle su napast vojno Hrvate u Sridnjoj Bosni. Umisto oslobodit koje misto uz koridor, oni poslali vojsku ma udaljenija bojišća.
Spremali su napast i degradirat HVO Soli, koji se je onda priventivno samo raspustia.

Ma ovisi o tjednu, i temi, vijestima.

Ovisi tko kupi po kavezu sa majmunima.

Generalno, sarajevocentricno su društvo i tamo mrze najjače Srbe, mostarska Baščaršija mrzi Hrvate (pojačano, jer su luzeri, izgubili grad, izgubili rat itd). No, ako prođe Hrvat i lupi po kavezu, slijedeci tjedan mrze najvise Hrvate.

Praktički, ovisi o tome tko je zadnji dao neku jaču izjavu. Hrvat ili Srbin.

I vrsta mržnje je možda malo drugačija.

Srba se boje toliko da Dodiku nitko nije smio prigovoriti kad je u sred Konjica opsovao Srebrenicu. Sa Srbima imaju score 0:5 zadnjih 200 godina, čiste ih u valovima.

Što Muslimani iz Posavine glasaju za Komšića?
Po čijoj naredbi?
Jel.to zahvala što smo ih primili,nahranili?Vratili u Odzak i Orasje?
Musliman iz Sarajeva,Jablanice,Odzaka i Ključa isto razmišljaju.
To je valjda svima jasno.

Turčin je općenito po svom zakonu jako pobožan: on nebi prestupio naredbe, ili bolje da reknem izvanje ceremonie svoga věrozakona (kao post, klanjanje, sevap, abdes i obično umivanje) za živu glavu: a kad izvrši sve, što mu se predpisuje, onda mu se jedva srce umiri, i čini mu se, kao da se je preporodio. Turci se mnogo ponose i jako su oholi tim što jim je dragi Alah dao tu milost, ter što su se u Muhamedovoj čistoj věri rodili. Oni strašno mrze na svakoga nevěrnika, koi neće da pripozna čistu věru. Velika jim je to zakletva, kad reknu: »Ja bio Vlah,« ili ako je ondě koi od Krstjanah, tako se kunu: »Ja se krstio, kao se i ovaj krsti.« A i ja sam jim dosta putah město ćitapa služio, jerbo sam bio sam Krstjanin medju njimi. Ali njihova zakletva ili prisěga, koja se na buduće vrěme proteže, lahko se prelomiti dade, samo ako oni pri tom svoju korist vide: oni bo mogu kazati, da su se prevarili; jere da nisu znali, kako će Bog dati. A na onu prisěgu, koja se na prešasto vrěme polaže, može se čověk osloniti bolje; jerbo neimaju nikakve iznimke, koja bi jih izključavala, da nije grěh.

Prosti narod je jako podložan zapovědim svojih vladarah: pače ne samo zapovědi, nego i svaku želju, koju vladar njihov očituje, narod rado izvršuje, pak makar najprikornie i najbezbožnie dělo bilo, i oni su samo onda veseli, ako želju vladara svoga izpuniti mogu. Hodža bo uči iz korana, da se ni najmanjoj želji vladara svoga nesmiu opirati. Zato

povědaju, kad je car pobio několiko hiljadah Janjičarah u Carigradu, onda je samo izdao ferman po cělom carstvu, da je slobodno svakoga janjičara ubiti, gděgod se tko nadje. Turci su to jedva dočekali, i potukli gdě su koga stigli. U Sarajevu je poginulo tada několiko stotinah ljudih od jedne i druge strane. U Biogradu tada nije bio nego jedan Janjičar, pak kad i njega potěraše, hotio je siromah da běži; ali su Turci pozatvarali varoška vrata, a digao se vas Biograd na larmu, kao da je pet hiljadah Janjičarah. A on kad dotrči nožem u ruci na Stambol-kapiu, vidi, da su zatvorena vrata, onda on běži nebog dolě na Dorćulu, da će na Vidin-kapiu ali ga ondě na Dorćuli iz pušakah smetoše Turci, i tu pade mrtav. A tako biva i kod manjih vlastnikah, na priměr, nek paša ili kadia kod prostoga puka samo kažu, da taj i taj zaslužuje, da se pogubi, to je već dosta; do skora će mu oni doněti glavu.

Oni su jako lahkověrni i milosrdni, kad jih nitko nedraži, samo jih trěba hvaliti, koliko više možeš, i pri tom davati jim čast po turskom običaju. Štogod jih više hvališ, to su oni sve ponositii i bolje te ljube; i ništa nemogu razabrati, da to nije istina, kako jih ti hvališ. Pri tom jih možeš voditi za nos koliko ti drago: nu sved jer pametno, da jim njihovu čast neoskvrneš. U kakvoj nesrěćnoj zgodi milosrdni su na svakoga, ma bio koje mu drago věre, ali to ne radi čověčnosti; nije njim za to stalo: oni su samo veseli, da imaju priliku učiniti sevap. Ako se pak, nedaj Bože, razsrde, tako već neima pod nebom načina, kojim bi jih kakogod mogó ublažiti, dok te životom ne razstave.

Oni uvěk plaču, što neima rata, i da se nebiju ili s Vlahom ili s Kaurinom. Oni nikad ništa nerade, osim zanatnikah, koji svoj zanat rade, i trgovacah, koji svoje koristi gledaju. A oni drugi svi kukaju i pomagaju, i vele, da zašto su živi, kad nigdě rata neima!

Turci su jako praznověrni, oni se malo fali svi živi zakapaju, kao što ću malo poslě u običajih njihovih kazati; jerbo to kod njih nije nikakovo čudo, da mrtvac u grobu kopori i humca. A on bi nebog iskočio, nebi se dao živ u zemlju, da ga prie nisu svezali od pete do glave, i zabušili mu usta pamukom.

Oni sve věruju, štogod se kod nas rad zabave pripověda, o věšticah, o vampirih, o vukodlacih, o vidovinah4 i o djavolih, kako u snu prenose ljude, i opet donose natrag; i to je tamo sve tvrda istina.

Njihovi su razgovori jako nagrdjeni, uhu vrědonosni, nestidni, i sa svim bezobrazni; o kojih, bože sačuvaj netrěba ni pomisliti, jere bi to razumu čověčanskomu velika pogrda bila. Narod se je vas u Bosni (kud sam ja bio) tim prokletim duhom okužio, kojega će još i poslě Turakah za tri sto godinah poticati: to je njihova najveća zabava, u tom su jim škole i svi nauci, i o světu i o čověčanstvu. U tom jih naslěduju već i ona mala nejaka děca, vide bo kako njihovi vrědni starci zbore, pak tako i oni za njimi postupati nastoje. Zaman se někoji Krstjani starci trude, da svoju mladež od takovih turskih razgovorah odvrate, stavljajući joj naprvo i prestupljenje zapovědi božje i uvrědjenje razuma čověčanskoga; to jim sve slabo pomaže: mladež krstjanska se je već gotovo pokvarila kao i turska. I ako to još koliko vrěmena ovako uztraje, neće se po razgovoru moći poznati, tko je Turčin, tko li je Krstjanin.

Turci su na blago jako lakomi i gledaju na svaki način, da ga prisvoje, već ili junačtvom ili ubojstvom, ili najposlě lukavštinom, samo ako jim do ruke dodje. Za to često jedan drugoga na samoći ubije, pak uzme njegovo blago, nasiplje svoj ćemer i opaše okolo sebe. Poslě s onimi novci ništa neradi, nu samo je zadovoljan, da jih u ćemeru nosi, dokle

ga tko nespazi, i opet neubije, kao i on drugoga. I tako tamo zlato sve od ćemera do ćemera idje, a š njim se nitko nesluži, razma kakva age ili trgovci. A tako rade i drviši; nego drvišu je prosto ubiti Krstjanina, samo ako zna, da će bit jači. Trgovci se moraju na putu čuvati od drviša, a osobito jedan sám. Nu kada drviš vidi, da Krstjanom ništa nauditi nemože, onda izreče vrhu njih prokletstvo u arapskom jeziku. Drviši su svi crnomanjasti, i rodom iz Arabi; rědki znade koju rěč naški i to naopako izgovara. Drviš nenosi drugoga oružja nego jedno koplje i na njem dvě sěkirice, koje gorě izgledaju kao jedan križ. Zato on može s otim, ako će, probosti ili posěći. Drviš su někakova vrsta Muhamedovskih kaludjerah, koji nigdě stavnoga stana ili manastira neimaju, gdě bi zajedno u družtvu živěli, nego se po cělom Muhamedovskom světu sami naposeb skitaju. Gděkoji od njih su razdrpani kao strašilo, a gděkoji su oděveni bolje, a drugi pako i konje jašu, to jest, koji znadu bolje varati i ubijati, taj se bolje ima. Drviša nesmě ubit nitko, nego ako on nasrta na Krstjane, dakle se oni samo mogu braniti od njega, ili ne ubiti ga. Nu ja sam ipak čuo, da se jedan drviš bacio sěkiricom (ono kopje Bošnjaci obično zovu sěkiricom) u někoga Banjalučanina, da ga onim rtom, koi izmed sěkiricah kao bajuneta prozire, probode; ali udarivši ga u pojas po oružju, nije mu srěćom ni pojasa probio. A svoj Banjalučanin onda potegne pištolju, i udari drviša u srce, ter kod njega nadje lěpo tri stotine žutih dukatah. Tada ga povuče kraj druma u jarugu, i krv začeprka u sušanj, a njegova konja odpravi pustopašice.

Nošnja je sva po turskom kroju. Turci nose sve crvenu odoru različno navezenu. Njihove su haljine jako skupe; jedno zato, što su strašno široke, a drugo što su izvezene zlatom, i kojekakvimi gajtani. Lěpe halje, lěpo oružje, i lěpi čibuk, to jim je sva dika. Nu po svoj toj lěpoj napravi ùši plaze sve kao pliva.

Turčin neće nipošto ubiti uši: jerbo je jazuk; ono su bo sve duše umrših, koji su za života zlo radili, pak jih je po smrti dragi Alah na ùše pretvorio. Ja sam kazao, da kod nas nema uših, a oni su na me svi jednim glasom viknuli: »Lažeš kao pas; gdě ima ljudih, onde mora biti i uših!« – Oni kad vide, da ùš izvana po halji plazi, samo ju prstim bace kraj sebe na ćilim, pak se siromaška životinja mora mučiti dok opet gorě na njih nepoplazi: nu zato dobi bolje apetit. Mene je ta sablazan paklena bila do kosti pojěla; Jedva sam se od nje otrěbio, kad sam došao u kontumac Srbski. – A Krstjani, ako su i trgovci, moraju nositi crnu oděću po turskom kroju, na glavi šubaru (crnu kapu kožnu) a po varošu nesmiu Krstjani nositi oružje, osim onda, kad putuju.

Meni su se kad sam došao u Sarajevo, svi smiali da imam dugačke noge kao lelek, i da sam izmed nogah razpiljen, kao dva direka. Rekli su, da su na meni halje od lěpe čohe, ali da je u kroju pokvareno. I prem da sve age i spahie imaju francezku oděću od parade, ipak jim se je to smešno vidělo, kako su moje halje ružne, i govorili bi mi: »Baci tog šejtana sa sebe, nebi ni mi toga nikad oblačili, da nemoramo, a tebe nitko nesili da nosiš!«

Žene turske kad idju u džamiu, obuku někakove dugačke halje kao što je kaludjerska, mantia ili habit, a na glavu metnu šamiu, kao jedan veliki obrus; u njega zamotaju obraz, a izpod brade pribodu iglom. Više očiuh jim dodje obrus kao jedan trěm (štrimić), iz pod kojega, ako upravo drže glavu, nemogu da vide daleko. Zato obično nose glavu odviše izvrnjenu na zatiljak. Kada hoće da idje na vodu ili u komšiluk, onda nenosi habita, nego samo dimie i škurteljku, a glavu pokrie jednom manjom šamiom od koje kraje u zubih drži. Ako je blato, onda žene na bosu nogu nose drvene papuče, koje se zovu naluhne. Děvojke se nekriu, doklegod pred sobom imaju stariu sestru za udaju. Zato su mi se najvećma rugale turske děvojke govoreći: »Eno Švaba! eno Švaba! gledaj kakvi je, baš je onaki kao lelek.« A druga opet: »Gledaj, seko! gledaj, seko Kaurina, vaj, bi li ga uzela s onim raspiljenima nogama?« A jedna je kazala: »Valah, da bi bio kakav sendjilia (boga

tac), ja bi ga bezbela uzela.« – Viknuše druge: »Ali je Vlah more!« A veli ona: »Eh ništa zato, poturčio bi se on.« – A ja sam se držao, kao da i nerazuměm ništa: jerbo da Vlah s turskom děvojkom jednu rěč progovori, dobio bi po tabanu.

I krstjanske žene i děvojke nose uvěk dimie, a na glavi crljenu kapicu: oko nje je omotana mala šamica, a oko šamie pribodena kosa. Děvojke nenose šamiah, nego gděkoja pribode kosu za kapicu, nekoja ju pusti niz pleća.

Turci kad idju po varošu, onda prignu glavu dolě i poda se gledaju. Korake kroje na dugačko, a noge na široko nose, poradi velike latice od čakširah, a osobito pak od šalvalah, koje su za dva sežnja široke, a latica, čak do zemlje visi. Kad je kaljavo, onda onu laticu u ruci nose. Ja sam bio rad da vidim, kakove su sgrade iz vana, pak nisam mogao glavu nositi dolě. Zato sam stotinu putah bio psovan od Turaka, i rekli bi mi: »Što si digao glavu kao kera (pas), pak gledaš okolo kao da strvinu tražiš! zar nemožeš ići ovako s prignutom glavom kao čověk?« A drugi bi me světovali veleć, da je to velika uvrěda za onoga, u čiju se kuću pogleda jerbo će odmah ljudi reći, da taj njegove žene traži, i ako ga oni gazda spazi, kadar ga je na jedan put ubiti.

Čibuk puše uvěk, samo pred svojim starešinom, nije slobodno; a osobito prěko pašina megdana (piace) nesmě nitko ni konja jahati, a čibuka tako ni u ruci proněti, neg mora svaki odjahati, pak konja voditi za sobom, a čibuk gděgod uza se sakriti. Koi pred pašu idje, taj, ako ima kod sebe uru, mora sakriti onu uzicu, da se nevidi, da uru nosi, inače ga paša dade podkovati; a paša sám u svakom žepu nosi po jednu. Ambrele nesmě imati drugi nego paša i zove se omrela.

Kada Turčin prěko polja jaše, onda ga nikakov Krstjanin nesmě susrěsti; nego kada Krstjanin upazi Turčina, onda se mora daleko ukloniti od puta. Ako Krstjanin na konju jaše, mora odjahati pak voditi konja na stranu. To po turskom običaju dolazi tako, kao kada mi pred svojim starešinom skinemo kapu; nu da mi i neskinemo svaki put kape, zato nas starešina neće tući; ali da Turčin gděgod iznenada srětne Krstjana, odmah trgne nož od pojasa. Kad sam ja s pašom išao u Travnik, onda je bio debeo sněg, a iznad sněga je bila prtina. Mi smo na mnogo městah srětali kiridžie s tovari, pa ovi, nebi imali kamo svojih konjah odvratiti, nego bi oni onako pustoruko pobegli u šumu, a konji bi ostali na prtini. Turci onako srditi nebi imali koga da tuku, nego bi s konjah poskakali, pak bi sve one kiridžinske konje pobacali u sněg i tako bi put otvorili. Kad bi mi već daleko prošli, onda bi viděli, kako se siromasi ljudi okolo konjah muče. Ali na jednom městu srětosmo kiridžie u jednoj strmenoj strani; a Turci su opet tako porivali konje kraj puta, pak bi nebogo marvince pod tovarom otišlo valjajuć niza stran, dok se gdě u sněgu nebi ustavilo; a kada pošlě dodju ljudi, onda kukaju nad njimi.

Kad će Turci da jedu, onda postave nad srěd sobe sofru, pa okolo sofre križnoge posědaju. Ako jim dodje čorba, tako povade kašike (žlice) iza pojasa, ili koi nenosi za pojasom, njemu se kod sofre dade. Kad posrču čorbu, onda i kašike bace; a drugo jělo sve jědu prstim. Ako se štogod masnoga ima, onda lěpo trěba po malo lomiti kruha, pa onako s kruhom iz sahana zajimati. Kruh se nesmě rězati nožem, jerbo je jazuk. Kada dodje mesa, onda se rukama odkida: red idje od stariega do mladjega. Ako na dnu sahana, od kakvog jěla čorbe ostane, tako najprvo mogu popit starii, a ako neće nitko, onda može i najmladji. Ako je čorbe mnogo bilo, tako najprvo pije starii, pak dá mladjemu, i tako naprvo. Budući da nesmě biti noža pri stolu, zato prosti ljudi glodju kosti zubim, a gospoda lěpo noktim opiplju, pak bace. Na koncu jela uvěk slědi jogurt (kiselo mlěko), razmi ako ga neima. Prie jela peru ruke, a poslě jela i usta i ruke. Mnogi peru usta sapunom.

Najteže je meni bilo siděti kod sofre, jerbo mi otrnuše noge; a da pak i nebi otrnule, ja svakako nemogu podmotati noge kao oni. Zato sam bio karan dosta putah: rekli bi mi, da trěba učiti se ljudski, da ako sam se pravo i rodio medju Švabami, ali da sam barem sada došó med ljude, pak se trěba lěpo pošteno učiti, da se svět neruga. »Zaboravi već jedan put, rekoše, taj pasji hadet!« – A drugi bi dodali: pak poturči se more, poturči! pak če ti Bog dati salamet; na tebi će sve zlato i skrlet siati, a duša tvoja će ići u dženet: ako se nepoturčiš, jadniče! za uvěke ćeš u dženemu ili džanu gorěti, kao da bi u toj furuni (peći).« – A někoji me pitaše, da zašto naš pop krsteći děte tri puta se nad njega prigiba? – »Ja neznam, rekoh, nisam nikada čuo zašto.« Ogovoriše oni: »Kada ti neznaš, hoćemo ti mi kazati: pop, kad děte krsti, onda se tri puta nad njega nagne, i kaže mu: Poturči se more! poturči se more! poturči se more, da me nebudeš na onom světu krivo! a vi, veli, mislite, da mu on Bog zna kakov blagoslov daje.«

Preljub je u Turakah najveći grěh; ako idje Turčin k tudjoj Turkinji, kad ga tretji put uhvate, udare ga na kolac. Ako idje Krstjanin k Turkinji, koja neima muža, tako prvi put, kad ga uhvate, mora se ili poturčiti, pak da ju uzme, ili ga nabiu na kolac; ako pak ova Turkinja muža ima, tako preljubnika bez iznimke udare na kolac. Ako Krsjanin idje k tudjoj Krstjanki, pak ga uhvate, tako odmah prvi put mu dadu ličinu na vrat (oběse ga na ličini). A Turčin, kad god mu se blagoizvoli, može ići k Krstjanki, jer mu neima suda.

U Bosni nije nitko vlastan od svoga imanja: paša može svakomu uzeti sve što ima, pak dati komu hoće. Zato poveći gospodari, a osobito Krstjani, moraju polag svoje mogućnosti, koliko više mogu, nositi mita paši, to bože da oni š njim u prijateljstvu živu. – Kad paša koga hoće da oglobi, onda ište od njega pet, šest ili deset kesah, već koliko hoće, u

zajam. Ako oni neće da uzajmi tako se paša učini srdit i odmah ga kao jednoga neposlušnjaka dade pogubiti, a njegov imětak za izgled drugim k sebi prigrabi. A onomu, koi mu odmah uzajmi, lěpo načini rok, do koga će mu se izplatiti. Kad je već rok došao blizu, onda paša pošalje kavaze, da mu toga i toga trgovca (t. j. věrovitelja njegova) dovedu vezana. Kavazi idju i učine, kako čestiti paša zapověda. Došavši trgovac vezan pred pašu, prestraši se kao rob; znade bo, da ga tamo nikakova razkoš ne čeka. A čim ga paša ugleda, udilj se na njega prodere: »Kako si ti, ugursuze, smio to i to uraditi?« On se izmisli ili ga potvori na priliku: da je nosio kakove espape, a neplatio djumruka; ili da je opsovó Turčina, ili, ako ništa, on ga potvori, da se je něgdi pohvalio, da je uzajmio paši toliko i toliko kesah. Da se ovi trgovac htědne opravdati, pak da rekne: »Nisam ja, čestiti paša, toga uradio; to je moró netko od zlobe nalagati na me.« Tako se paša na ove rěči rasrdi, pak vikne: »Dakle ćeš ti Krstu, mene samoga u laž utěrati? – hajde, momci, vodite ga, pak mu udarite stotinu po tabanu.« A trgovac se stane moliti: »Nemoj, čestiti paša! nemoj, tako ti děteta tvoga; oprosti! molim te, oprosti; znam da sam te uvrědio, ali platit ću sve, što ti rekneš.« U tom ga i kavazi uhvate, kao djavoli grěšnu dušu, i povuku na dvorište. A paša se pokaže, tobože, kao da se je smilovó pak rekne: »Nemojte, momci, stanite; halal mu za prvi put; sad nek plati globu, a za drugi put neka se čuva.« Onda kaže osudjenomu: »Ti ćeš Moskovu jedan5, za tvoje prestupljenje platiti toliko i toliko kesah, a ovo, što si me sad uvrědio, to ću ti za prvi put halaliti, ali u naprěd se čuvaj. Ti si meni bio uzajmio toliko i toliko kesah, a još toliko i toliko fali, da mi nadoplatiš.« A trgovac onda mora položiti još koliko paša zahtěva. Taj hadet Krstjani dobro znadu, da ako dadu, tako město novacah lakše světa mogu dobiti batine: ako nedadu, izgubit će glavu i imětak. Zato kad mu što uzajme, i on jih stane potvarati, odmah se mole i vele; da će platiti, koliko on za pravo obnadje. Kad sam ja išao š njimi u Travnik, onda paša, da netroši svojih novacah, uzme tako od někojih krstjanskih trgovacah 60 kesah u zajam: a od židovah 30 kesah.6

Svaki čověk je vlastan ubiti svoju ženu kad hoće, i svaki gospodar svoga slugu, za najmanju pogrěšku, osobito ako je Krstjanin. Zato kad pred bega, agu, kadiu ili kakova mu drago gospodara koi tudjanin dodje, onda dvorani u pribitju svoga gospodara i svem skupu moraju reći, za ukazat veličinu svoga gospodara: »Evo naš aga (ili već kako mu běše čast), ovaj nas može sad svih ovdě posěći, koliko nas ima!« To se razuměva, da i ovog tudjanina može posěći. A na to aga mudro digne glavu, pak kaže: »Aa, jok jok! Bože sačuvaj, neću ja! neću ja u poštene ljude dirati.« A dvorani opet: »Ovi može uzeti sve naše! i nas svih ili pogubiti ili zatvoriti, kad god hoće!!« Aga opet zatrese glavom, pogladi bradu, pak kaže: »Aa, ne, ne! nebojte se vi, neću ja! jok, neću ja to učiniti! – aja ćs7, neću ja to!!« – A dok oni njega tako hvale, tudjaninu, koi nezna običaja, mora se kosa na vrh glave dizati.

Tělesa ljudih posěčenih se nezakapaju u zemlju; nego se bace tamo na smětlište, da se psi za sevap nahrane.

Běgunci iz vojske austrianske, preběgavši u Bosnu, jesu današnji dan gorki robovi. Kad koi běgunac dodje, prvi kadia, koi ga uhvati, taj ga i zarobi. On mora raditi, što kadia zapověda, a kadia ga može prodati il pogubiti, kad hoće. Jedan pěšak i jedan konjik austrianski plakahu grozno preda mnom veleći: »Da nam je sada u onakvo blaženstvo doći, kako smo u Němačkoj bili! mi bi sad mislěli, da smo došli u raj: vidiš li, brate, ove poderane haljine? ovo nam gospodar daje, i k tomu što nas kukavno hrani. A novaca nismo u rukah držali već toliko godinah!« Mene su takodjer izpitivali Turci, da nisam li ja može biti běgunac? »Haa! rekoh, běgunci nenose ovakove pasoše, evo kakav je samo na njemu pečat!« – »Valaha, jest, deder prouči malo.« A ja bi im ga i pročitó, ali mi nebi škodilo, kad oni nerazumiu ništa: ali da sam samo kazó da sam běgunac, tako me neoslobodi ni devet pasošah.

Turci drže mnogo pásah od jedne osobite trage: oni su veliki, dugački i tanki, a mirni su i leže po sokaku kao krepani. Njih ima mnogo više nego ovacah, pak kad čověk prolazi ulicom, mora se izmedju njih ugibati, da koga nepogazi, ili da se za njih nezaděne. Nu da koga udari, zlo bi prošo kod Turakah. Strvine i krepaline nezakapaju Turci, nego bacaju na sokak, da se psi hrane. Vele bo, da koliko više pasah hrane, da tim veći sevap čine.

A ja sam još to pitao, da zašto Turci opet vina nepiju? a oni rekoše: Zato, jerbo je vino krv božja. Ali oni bi ga, neboj se, rado pili, da se neboje, da će jih Bog na jedan put strmoglavit u ponor, kamo će i poslě doći.

Bosanski Turci se svake zime groze, da će ići na prolětje oslobadjati Šumadiu, i poděliti na spahiluke; to je njihova sloboda. I ako jedan štogod za Šumadiu spomene, tako drugi odmah kažu: »Čekaj ti! na prolětje, ako Bog da!!« A kada se koi trgovac Turčin iz Srbie vrati, drugi ga svi pitaju: »Deder, tako ti amana, kaži, kako je u Šumadii; kako tamo naša bratja Turci? jesu li mirni? sude li jim Vlasi? nose li pusad? ili platjaju harač Vlahu?« A oni kažu: »Valaha i dina mi moga! tamo je propala čista naša čista věra: naši su se pozatvarali u gradove; he, ali šta će u gradu jěsti? mora izlaziti na polje, a polje je sve vlaško. A mi kad dodjemo tamo, nitko za nas nemari: prěko nas svaki gleda; štogod kupujemo, to moramo skuplje platiti nego Vlah. Ako ti tko daje jěsti i piti, sve to moraš platiti, neće ti Vlaše ni konja provoditi zabadava. Imaju svega dosta, ali nedadu; nikada još nije bila Šumadia tako bogata kao sada, i kudgod okom pogledaš, svuda je Misir. A neće ti ni u lulu vatre doneti, ako mu neplatiš; misle, da mi odviše imamo zlata i srebra; a neznadu, da smo mi i gladni i žedni u njihovoj zemlji. I ništa nego na noge! da oslobadjamo našu bratju, i da se razprostrani naša čista věra!« A drugi jih samo těše veleć: »Neka! na proletje, ako Bog da!!«

Nu još mi něšto leži na srdcu, i to ću ovdě upisati, nebi li mi štogod lakše bilo. Nikakov krstjanski momak bezposlen nesmě ići u čaršiu. Jerbo kad Turčin što kupi u čaršii, onda samo gleda, hoće li koga bezposlena Vlaha upaziti. Pak ako neima nijednoga bezposlena, a on uzme i onoga, koi po svom poslu idje, pak: »Na momče, hajde, ponesi mi ovo za mnom,« kaže. A čověk, da ima devet glavnih posalah, mora sve ostaviti i poslužiti Turčina. A kad kakov nepoznat Krstjanin, osobito kad je u tudjem městu putem prolazi:

onda Turci nagovore (a lasno je nagovoriti pasju krv na zlo) svoju děcu, da ga biju blatom i kamenjem, i da od njega ištu parah. I već ga nepuste děca, dok jim se neodkupi. I ja sam se dva puta našao u takovoj zgodi. Jedan put u Travniku podjem malo po čaršii i vratjajuć se natrag salete me děca sa sviuh stranah, i stanu vikati: »Eno Krsta! eno, udri Krsta! daj pare, Krstu lipovi! daj odkupi se!« Nego srěćom tada je bio sněg, pak me nisu imali čim tući, razmi grudama od sněga. U tom dodje jedan aga Travničanin, i raztěra od mene děcu, i tako sam bez odkupa prošó. Drugi put, kad sam pošó iz Sarajeva, tako, kako sam već kazao, spratio me je Omer čauš do dolnjih vratah gradskih: a prěko grada sam otišó sám; nu pače nisam sám, spratila su me děca. Nego sada se je sněg već počeo topiti, a osobito putem, kud ljudi gaze; i zato su sada moji pratioci imali dosta blata i kamenja, čim su me dobro počastili. A ja jim nehtědoh dati parah, misleći, da će se opet koi božji čověk naći, da me oslobodi. Ali kad me jedno děte cupi blatom u obraz, ter mi i desno oko zamaže: onda mi uzavrě srce, pak bacim onom tojagom, koju sam nosio, onamo medju děcu. I srěćom mojom te nisam pogodio nijednoga. A Turci, kojim dosad za me nije ni briga bila, sad me na jedan put uhvate, i povedu pred dizdara. Nu kad dizdar prouči moj pasoš, i vidi, da sam bio kod paše, onda me pusti, a njim kaže, da nije slobodno u me dirati.

Najveća je pogrda u Turakah opsovati komu ženu ili sestru i obraz; za samu tu jednu rěč ubija jedan drugoga. Kad mu tko opsuje mater ili šta mu drago, nesrdi se toliko.

Rakia je na mehani doista skupa, a vino se nesmě ni donositi. Ako koi mehandžia i dobiva vina, tako mora biti u velikom strahu, jerbo može naopako postradati: zato litru vina daje po dva groša, to jest 80 parah.

U sarajevskom polju je, kako sam čuo, od sve Bosne najgori stališ za Krstjane. Ondě Krstjani ništa pod nebom neimaju, ni kuće, ni kućišta, ni mačke: nego ono, što se vidi, to je sve agino. Ali to i nije kuća: u kućah sěde samo Turci, a Vlasi u košari. Sarajevac im dade u jesen i na prolětje sěme da uzoru i posiu žito. Kad prispie košnja, Krstjanin kosi sám, sám žanje i vrši, i u jesen pobere voće, ali ga uvěk agin momak nastoji; i onda, već kako donosi hadet, aga š njim někako poděli.

Izvan Sarajevskoga polja, gdě Krstjani sami sebi kuće dělaju, Turci dobro paze, da nebi tko načinio sebi malo bolju kuću, i ako tko načini, odmah ga těraju na sud i pitaju: »Pak zar i ti, Krstu, i ti hoćeš imati kuću, i ti si někakav aga? hajde u aps (pod zatvor), dokle neplatiš toliko i toliko stotinah grošah. A kuća da mu se uzme, pak ju podajte kojemu Turčinu. A za tebe je košara, Krstu lipovi; ti sebi napravi košaru3!«

Košara, zovu Turci krstjansku kuću, koja je upletena od prutja, kao i košara, pak zalěpljena blatom: a krov je načinjen od sena ili od slame.

Ašikujući se i posěku dosta putah, navlastito ako dvojica oko jedne děvojke ašikuju. Nu to nebiva ondě kod dvora děvojkina, da se nebi saznalo, nego dočeka jedan drugoga čak u drugoj máhali, kuda on prolazi, pak ga ondě iz mraka kusturom po vratu (kustura, tobože nevaljani nož). Nego ašikovati je, kažu, svakako pogibelno; jerbo ima još drugih bekrijah (skitnicah, klatežah), koji po noći hodaju, samo da koga posěku, i dosta putah – vele – u jutro nadje se momak na sokaku, i kod njega sve: pusat (oružje), novci, lěpe haljine, i u njedrih ura, i ništa mu nefali nego glava. A onaj, tko ga je posěko, samo s tim je zadovoljan, da je kusturu omastio krvju.

Dokle god smo išli prěko Sarajevskog pašaluka, svuda su Turci seljaci dolazili pred pašu tužeći se, da je i njima zulum, sve jedno kako god i raji. A paša samo da jih se rěši, kazá jim, da pošalju svoje starešine u Travnik, i da pred Vezirom i ostalimi pašami dokažu, ter da će jim se jur dati kakovo polakšanje. Turci su dolazili poslě u Travnik, ali na svoje tužbe nisu nikakova odgovora dobivali.

U Visokom nam je svaki Turčin morao něšto doněti za večeru, i sěna našim jedekom, kako god kad prolaze nizami ili spahie.30 Něki je donio pečeno janje, něki ćurku (puru, tuku), něki pitu, a drugi pogaču, něki kupusa i mesa, i koje kakvih kolačićah a najviše pilava i rězanacah. Koliko smo tu dobili jela, dovoljno bi nahranio cělu kumpaniu austrianskih vojnikah. Ali na jedan put nagrnu se pune sobe Turakah, i počmu jesti: kako se tu jede, i kako se tuku i rivaju, to nije moguće dokazati. Najdivlji i najgladnii vuci nebi se mogli š njimi ni iz daleka prispodobiti, a kamo li se poći natěcati. To je bilo baš po turski!! Meso raznesoše sve na noktih, a što tko uhvati, nepušta, neg tako na jedan put proždere, da bi rekao, da je u njedra turio. Ja gledajući što se radi i nevěšt tomu običaju, osao sam lěpo gladan. Nego budući da u pašinu sobu nije smio nitko doći, zato ono, što je na njegovoj sofri ostalo, dao je kafedžibaša meni, znajući, da ja kod sve te velike sprave imam još i dobar apetit za jesti.