A ko je prijatelju Antoni Blinken? Novi državni sekretar Amerike. Da si ga svijećom tražio boljeg nema za nas, a goreg po vas. Zagovornik najradikalnijih mogućih mjera. Jastreb. Složiće sankcije Srbiji ako se nastavi naoružavat. Oni koji su jučer bili savjetnici i radikali, danas ili za mjesec dva će biti vlast u Vašingtonu. Rona je malo stvari usporila, ali igranka počinje već 2022 godine i neće više prestajat. 2021 će se planirat i skupljat prijedlozi.

Nažalost, Muslimanska propaganda ih koristi na dnevnoj osnovi da sakrije nesposobnost i nemoć vlastite političke elite da napravi nešto pametno. S druge strane, ovi mudraci samo homogeniziraju Hrvate i Srbe.

Zanimljivo je i da su svi preko 75.

Uključujući i Inzka kao zadnjeg VP, jer novi neće proći Vijeće Sigurnosti. Pa i Bidena koji radi starosti će moći biti na vlasti maksimalno 4 godine, od toga samo 2 godine iza 2022.

Reufe, jesi li to ti ?

..kratkovidno gledaš....neće amerika porušiti sve mostove s srbijom zbog bosanskih muslimana.....jer kad bi to napravila definitivno i nepovratno bi srbija bila izgubljena za zapad.. prema tome nebi računao na to....

https://en.wikipedia.org/wiki/Adam_Serwer

https://en.wikipedia.org/wiki/Daniel_Serwer





https://en.wikipedia.org/wiki/Antony_Blinken

Kad su ti Židovi posljednja nada za uspostavu Islamske državice u BiH...

Šta bi Muhamed rekao na to...

Meni baš gušt gledati kako muslimani ližu šupke kafirima.

Kao sto sam juce rekao, u svetu se javlja otpor najavljenoj Bajdenovoj politici:
http://www.nspm.rs/hronika/sergej-lavrov-zapad-ponovo-stvara-unipolarni-svet-rusija-i-kina-se-nece-potciniti.html?alphabet=l

Srpski faktor je izabrao stranu sto se vidi po danasnjem gasanju u UN:

http://www.nspm.rs/hronika/srbija-sa-ru ... ment242379
A vidi se i po ostroj izjavi Dodika povodom susreta lobista, da se oslonac trazi na drugoj strani!

Problem je Vucic, ali nakon vesti da ga zapadnjaci smatraju neprijateljem demokratije, izgleda da nece vise da se petljaju s njim. Sto je dobro, jer sad ne moze da im proda Kosovo i RS u zamenu za jos nekoliko godina na vlasti. Naprosto, ne zele ga! Zato se on direktno danas oglasio kao branilac Kosova i RS, i time se preporucio Rusima:
https://www.novosti.rs/vesti/politika/9 ... ost-kosova

No, pitanje je da li ga Rusi zele posle izdaje koju je prema njima i Kinezima pocinio Vasingtonskim sporazumom? To se zaista ne zna. Po danasnjoj izjavi Zaharove, jasno je da ce Rusi braniti Kosmet,
Da li ce u paketu braniti i Vucica, ce da vidimo!
https://www.novosti.rs/vesti/politika/9 ... e-pristine

Sve u svemu, najverovatniji ishod je sledeci: Incko i dalje blokiran ruski vetom u PIC-u! U UN Rusi spreavaju sankcije protiv RS i planirani dolazak americkih snaga u Brcko. Srbija ipak ide na zamrznuti konflikt sa Kosovom, sto je u ovom trenutku sjajno. POvecava se mogucnost da Vucic leti sa vlasti.

Lose izvesnosti su evropske i americke sankcije Dodiku. Ali ako Rusija, Kina i Srbija stanu ekonomski iza njega, a deluje da ce biti tako, ne mora cak ni plocu da skida!

Drma ih panika dobro. Neka i drma. BeiHa odlazi prvo u blokadu pa onda i u ropotarnicu povijesti.

Večini svijeta se jebe za Krim, sudeći po glasovanju. Nisu uopće zainteresirani da uzimaju strane.

Boga mi, nadigli su se. Pravo.

Ali neke stvari se vide! Npr. prostituisanje Turaka, koji su predlozili rezoluciju protiv Rusije.
Mozda se preporucuju Bajdenu, ali ako ovaj ipak odluci da krene na njih, Rusi ovaj put bi stvarno ispali krajnje glupi ako ga opet spasu.

Nakon perioda Trampovog izolacionizma, demokratska administracija smatra da ako zeli da se vrati na svetsku scenu u nekadasnjem kapacitetu, a zeli, onda mora hitno da postigne neki diplomatski uspeh. Smatraju da je BiH pogodna za to.
Ali to sto su izabrali bas BiH, a ne nesto teze, govori i o njihovoj snazi i samopouzdanju!

Ljudi moji smrdi na Siriju

Ako bude tako odlično u najavi, još više će naoružati HV, stiže nam MLRS, helikopteri, krstareće rakete, PZO, i tko zna kakva čuda.

Viđu ga Stjuart Litl, ne zna ni što mu pokraj glave vreba dok predlaže.. Oj.

"Džabe ćuku od sokola perje"



Predlažem da Velja Ilić nagna babu - https://youtu.be/cN3uZxE_W3E

Sve i da bude nekih radikalnih promjena u BiH, odnosno intervencionizma u BiH, jedino bi Srbi mogli ispaštat, možda i Čović s njima u paketu kao individua da ne bude baš jednostrano.

Naravno to neće proći glatko, Srbi imaju jako uporište i Rusiju iza sebe.

Hrvatima gore ne može biti, teško da će SAD koji prodaje oružje Hrvatskoj ukinuti njena prava u BiH, jednostavno nemaju povoda za tim, Hrvati su barem jedini uvijek razgovarali sa svima, bili skromni u zahtjevima i pristajali na sve dogovore.

To je sve AKO, ali vjerovatnije mi je da ostaje status quo jer nema rješenja da svi budu zadovoljni, a svima je već pun *** pa neće pristajati na kompromise zbog iskustva iz Daytona.

Prestani pisat glupave i offtopic postove.

S.Reljić - Inckova najava da će da nametne Zakon o zabrani negiranja „genocida“ u Srebrenici biće još jedan dinamitski štapin u dubokim raspuklinama temelja BiH
https://tinyurl.com/y4dlqtqy cijeli članak

Kad bi u Bosni i Hercegovini bilo demokratije („vladavine naroda i za narod“) onda bi bilo logičnije da se za gradonačelnika Sarajeva postavi Kinez ili Arapin, pre nego Srbin. Građana ova dva velika naroda, pojedinačno, sada ima više nego Srba u Sarajevu i oni jesu „temelj“ nove multietničnosti tog starinom multietničkog grada. I izvesno je da će njih u gradu biti sve više.

Iskopati u močvarama južnoslovenskog raspada bivšeg Srbina i stvarati šarenu lažu multietničnosti Sarajeva je „i za suze i za smeh“. Najbanalnije manipulacije politikantskih elita.

Od 167.000 Srba u Sarajevu, koliko ih je popisano pred građanski rat (bez kategorije Jugosloveni), sada ih je 35 puta manje. I to što je preostalo otiče, tiho i bez glasa. U globalističkoj tišini. Ćuti Brisel, ćuti Vašington, bezglasni su Berlin, London, Pariz. Svi oni koji su bili preglasni i razvikani kad je trebalo stvoriti stanje koje je u Bosni i Hercegovini sada.

A najglasnija je „šutnja Sarajeva“, njihovog grada. Jer postojanje Sarajeva bez Srba bilo je nezamislivo do poslednjeg napora Zapada, odnosno Amerike da „uredi Bosnu“. Ovakav „izuzetan rezultat“ sistematskog etničkog čišćenja nisu ni izdaleka uspevali da postignu ni Benjamin Kalaj, ni Adolf Hitler s poglavnikom Pavelićem na terenu. Holbruk je uspeo. Lokalni sukob naroda je pretvoren u sukob do istrebljenja.


Zato neobično jeste što je Sarajevo četvrt veka od kraja rata i Dejtonskog mirovnog sporazuma stiglo do Srbina na mestu gradonačelnika.

To svakako neće fascinirati Srbe i uvući ih da podržavaju bošnjački ideal „unitarne Bosne“. Da nesrpski grad ima Srbina za gradonačelnika – ne može izazvati čuđenje u srpskom raspoloženju. U Ljubljani, malo većoj čaršiji od Sarajeva, jedan Srbin iz smederevskog kraja, četiri puta je izabran za gradonačelnika. Da se to desilo u onoj multinacionalnoj Jugoslaviji, to bi Janša imao kao najjači argument o srpskoj hegemoniji i pravu Slovenaca na secesiju.

Slučaj Zorana Jankovića pre govori o odnosu Slovenaca i Srba nego o tome da jedan događaj menja odnos dva naroda.

A da nesrpsko Sarajevo ima Srbina za gradonačelnika samo će učvrstiti srpsko uverenje da otud stižu neiskrene namere. Bogić Bogićević ne može postati nikakav „most prijateljstva“ između njegovog bivšeg i njegovog sadašnjeg naroda. On to ne može da bude čak i ako to Bogić iskreno želi. I put u pakao je popločan dobrim namerama, pa to ne menja suštinu pakla. Naprotiv.

A koliko je to daleko od traženja „partnera za iskren dijalog“ pokazale su poruke iz Sarajeva posle lokalnih izbora oko odnosa prema novom gradonačelniku Banjaluke Drašku Stanivukoviću. On je od superheroja u Sarajevu, u karnevalskoj postizbornoj noći, skliznuo za tili čas do „svi su Srbi isti“. Slavljen je kao „momak koji je pobedio Dodika“. I to u Banjaluci.

Ali… Uvek ima ono „ali“ što svaku devojku kvari…

Ali, kad su Bošnjaci malo propitali Draška za mišljenje ništa više nije bilo isto. Može biti da on uskoro bude neomiljeniji u Sarajevu i od Milorada Dodika. Jer, Draško je propustio „šansu“ koju mu je „raja s Baščaršije“ dala, a to se ne prašta. Osim ako niste deo nekog imperijalnog mehanizma koji čaršija samo može da sanja – iz Stambola, Beča, Berlina, Vašingtona… Kako kad.

Tako je poznati sarajevski politički TV-voditelj Senad Hadžifejzović našao „mislioca“ koji je „objasnio“ da u Republici Srpskoj ne može biti uspešan političar ko bi priznao genocid u Srebrenici, ko bi verovao i propagirao da je Haški tribunal pravedan i da sudi „ni po babu ni po stričevima“, ko ne drži da je Srpska pravoslavna crkva ključna vrednost za srpski narod i ko bi podržavao LGBT populaciju i održavanje gej parade u Banjaluci.

Svaki „osvešćeni Bošnjak“ odan ideji „građanske Bosne“ dok pije kahvu nasred Baščaršije će na ovo reći: jašta! Svestan tog dostignuća, Hadžifejzović je tim uvodom počeo TV-intervju uživo sa novim gradonačelnikom Banjaluke.

Naravno, ovakvo podmetanje nije zbunilo mladog čoveka koji je srpski političar zato što je Srbin. Da to nije, kad već postoji glasanje naroda, od srpskog naroda bi dobijao podrške koliko je ima Valentin Incko. A Senad Hadžifejzović – koji jeste čovek veštine (još kao dvanaestogodišnjaka neki urednik Borbe ga je prepoznao kao „novinarskog vunderkinda iz Sjenice“), bi ga ugostio bolje nego što je tih dana ugostio Bogića Bogićevića. Naravno, u sve to ne valja unositi emocije. Bilo koje vrste. To je pitanje osnovnog cilja.

Hadžifejzović radi na ostvarenju „unitarne Bosne“ (tako njegovo portret na Vikipediji ukrašava fotografija kako mu direktorica Glasa Amerike uručuje „potvrdu zahvalnosti“ za činjenje na istom putu), a Draško Stanivuković veruje da je Republika Srpska realnost koja se ne sme kruniti i urušavati. Nego jačati.

Tako su lokalni izbori u BiH pokazali da četvrt veka za današnju Bosnu nije period od bilo kakvog značaja. Nikakav dogovor nije na vidiku. Jedino što se obeležava kao moguće „delotvorno“ jesu neprestane pretnje nedemokratskim sredstvima. Ali ni u to više niko ne može da veruje. Nikuda ne vodi neprestano kažnjavanje jednog naroda od tri – na kojim je konstituisana Dejtonska Bosna.

Tako će i najava Valentina Incka da će da nametne Zakon o zabrani negiranja genocida u Srebrenici biti samo još jedan dinamitski štapin u dubokim raspuklinama temelja bosanske kolonijalne države. To Incka ne može da brine. A ni „međunarodnu zajednicu“ koju on predstavlja.

Ta već odavno potamnela „međunarodna zajednica“ – što kako reče Noam Čomski „označava SAD i njegove saveznike, države-klijente, kao i saveznike u medijima tih država“ – više nije sila kao pre četvrt veka. Ali jeste opasnost. Veća nego kad je bila sila. U međuvremenu, ona je poništila sve svoje vrednosti zbog kojih je bila privlačna u svetu. Sve adute je gurnula u nasilje. I proizvodi sve veći haos među „saveznicima“.

Kad se danas kaže „Mi bismo radije umrli na nogama nego živeli na kolenima“, to asocira na one opaske Slobodana Miloševića i njegove sledbenike iz „mračnih devedesetih“. Koliko su samo Amerikanci i njihovi klijenti potrošili reči i posprdnih komentara da bi unizili i poništili „kasapina s Balkana“. Ali, ne. Ove citirane reči su, nikog drugog do Frenklina Delana Ruzvelta, jednog od najvažnijih predsednika u američkoj istoriji.

Naravno, još je poznatija i još komičnija igra američkih birokrata na terenu s Kosovskim mitom kao „slavljenjem poraza“. I to uprkos tome što je američki nacionalni mit podignut na žrtvama i izgubljenoj bici kod Alama (1836) u kojoj su pobednici Meksikanci. Ali, to razne velike neoliberalne mislioce nije sprečavalo da javno preziru srpsku vezanost za Kosovsku bitku. I da na kraju organizuju spektakularno protivpravno siledžijsko NATO bombardovanje zbog „humanitarne katastrofe“ na Kosovu.

Kad ovo pominjem tu nema žaljenja nad onim stereotipom što Amerikanci nisu u razaranju Jugoslavije pratili svoje „vrednosti“, niti podsećanja da su oni u Versaju stvarali južnoslovensku „tamnicu naroda“. Ovo je samo ukazivanje da predstave o tome šta će oni dalje raditi na Balkanu ne valja tražiti u logičnom i razumnom. Posebno ne dok se čitav svet valja u korona oluji.

Ovih dana je u Indiji održan najveći štrajk u istoriji: izašlo je 200 miliona ljudi. Pobune naroda širom sveta postaju svakodnevica. Unutrašnja američka kretanja neće biti izuzetak.

Tako da nije problem što mi ne znamo ništa o budućnosti našeg mikro sveta. Ne znaju ni oni, dok se kovitlac ne smiri a onda se pobednici ne dogovore. Negde na nekoj Jalti, gde će se povlačiti granice za Novo doba. A naši narodi na Balkanu će dotad na izborima u implementiranom demokratskom sistemu stalno čekati „da bude bolje“. Da „dođu bolji ljudi“. Da se iskoreni (!?) korupcija, suzbije kriminal…

Ovaj sistem nije implementiran da bi doneo ta rešenja. Ta obećanja su samo imperijalne „okretne i druge igre“.

https://avaz.ba/bih/eu-bih/615173/nelso ... onodavstva

danas u sarajevu

Ako se ne varam u dokumentu wikileaksa jasno stoji kako je još 2011. tadašnja državna tajnica SAD-a Hillary Clinton jasno upozorila bošnjačke političke elite u Sarajevu kako se "slučaj Komšić više ne smije ponoviti". Pametnom dosta.

Prdekani od 75 godina odlučuju o desetini tisuća života koji će bit izgubljeni ako uistinu krenu radit gradzansku(islamsku)drzavu u srcu europe !

A hrvatima gore ne moze bit cak nije bilo gore ni za vrijeme turaka . Nama moze bit samo bolje nemoze gore

Darko Tanasković - Inckova „treća faza“ Dejtona
https://tinyurl.com/y3ef4cog cijeli članak

Nedavno je Incko pomenuo „da moramo razmišljati o trećoj fazi sprovođenja Dejtonskog sporazuma koja bi obuhvatala neke dobre elemente iz prve faze“. Šta to treba da znači?

Kritike Dodika i Čovića

Povodom 25. godišnjice Dejtonskog mirovnog sporazuma, a posebno na onlajn sastanku ambasadora država članica Saveta bezbednosti u tzv. „Arria formatu“, koji je predložio stalni predstavnik RF V. Nebenzja, kao i u komentarima povodom ovog događaja, čulo se mnogo izjava zainteresovanih ličnosti sa bosanskohercegovačke političke scene, a i iz bivšeg jugoslovenskog okruženja.

Najsnažniji utisak, a i najviše komentara, na ovom atipičnom sastanku ambasadora članica SB ostavila su istupanja Milorada Dodika i Dragana Čovića. Već sama činjenica da su ova dvojica političara bila pozvana u svojstvu lidera svojih stranaka SNSD i HDZ, najuticajnijih u srpskom, odnosno hrvatskom nacionalnom korpusu u BiH, a ne na osnovu funkcija u njenoj državnoj strukturi, što je predstavljalo presedan, pokrenula je kritička reagovanja. Očekivano, najglasniji su bili vođa SDA Bakir Izetbegović i od većine Hrvata neprihvaćeni hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić. Za njih je želja da se Savet bezbednosti neposredno upozna sa stavovima onih koji politički, a to znači i demokratski, predstavljaju većinu u trima konstitutivnim narodima bila nelegitimna. Izetbegović je stoga i odbio da učestvuje, a format okupljanja ocenio je kao „neki asimetrični iščašeni model kako je to krenulo u Zagrebu, Beogradu, pa su sad Rusi pokušali to tako da prate“. Komšić je, pak, sa pijedestala nepoželjnog predstavnika naroda kome pripada, presudio da su se „Dodik i Čović obrukali pred celom međunarodnom zajednicom“.

A kako su se oni to obrukali?

Ova dvojica političara su svakako rešila da na najneposredniji i najefektniji način iskoriste priliku koja im je prvi put pružena i da jasno i bez retoričkog nijansiranja i meandriranja iznesu stavove svojih stranaka i onog dela srpskog i hrvatskog dela građanstva koji ih podržava, a taj deo je, ako se sudi po poslednjim izborima, zasad većinski.

Dodik je u svom nastupu bio veoma oštar i nediplomatičan, naročito kad je govorio o ulozi visokog predstavnika u BiH i o Valentinu Incku lično, dok je Čović takođe kritikovao delovanje institucije visokog predstavnika i naglasio da je za Hrvate sadašnji izborni zakon diskriminatorski i neprihvatljiv.

Ono što se čini nesporno jeste da su i Dodik i Čović rekli tačno ono što su hteli da kažu i tu nikakvog iznenađenja nije bilo, sem donekle Dodikovog žestokog rečnika na račun Incka, koji je izazvao negativne reakcije kod ambasadora zapadnih zemalja u SB.

Zašto su se njih dvojica, kako tvrdi Komšić, obrukali? Zar zato što je hor diplomata sa Zapada odbacio primedbe u vezi sa opravdanošću održavanja funkcije visokog predstavnika i dao mu svesrdnu podršku? Jesu li oni uopšte nešto drugo mogli očekivati? Naravno da nisu.

Znali su da se obraćaju zastupnicima onog shvatanja i primenjivanja demokratskog principa upravljanja zajednicama i donošenja odluka, za koji je većinska volja građana, odnosno naroda, neobavezna komplikacija, ako je u raskoraku sa ranije formiranim mišljenjima elita, obaveznim ideološkim projekcijama i već unapred donetim odlukama i pravcima kojima, bez obzira na stvarni život, paralelna institucionalna simulacija života treba (šta treba – mora) da teče. To su oni koji, pravdajući to razlozima koji se kasnije pokažu kao lažni, preduzimaju vojne intervencije, iako se njihovo građanstvo tome većinski protivi, oni koji prenebregavaju i izigravaju rezultate referenduma, protivpravno i selektivno priznaju ili ne priznaju pravo državama na postojanje…

Kako bi takvi mogli prihvatiti istinu koju su im predočila dvojica, kako bi oni rekli „populističkih“, lidera političkih stranaka sa Balkana, kad je za njih predstava prošlosti, sadašnjosti i budućnosti BiH neupitna i (bar za sada) konceptualno zakovana. Pa ipak, dobro je što se sve što su Dodik i Čović imali da kažu čulo tamo gde se čulo i kako se čulo…

Zadatak diplomatskih predstavnika na međunarodnim skupovima ne iscrpljuje se u saopštavanju unapred utvrđenih stavova u skladu sa instrukcijama dobijenim iz prestonica, već i u sastavljanju informativnih i analitičkih izveštaja o tim skupovima…

Izražavajući zadovoljstvo što nije učestvovao na sastanku sa ambasadorima članica SB, Bakir Izetbegović je naglasio da je to ipak bio važan skup, jer su se tu neki „istrčali i pokazali lice, pokazali stavove, a onda su naišli na odgovor i reterirali“.

Uz zapažanje da nije primećeno da su Dodik i Čović „reterirali“ u pogledu odnosa prema ulozi visokog predstavnika ili hrvatskog nezadovoljstva izbornim zakonom, može se primetiti da oni nisu ni imali nameru da kriju, već baš da pokažu lice i iznesu stavove koje su izneli.

Neki njihovi kritičari, a pre svih sam Izetbegović, pokazali su lice i, namerno ili nenamerno, po ko zna koji put pokazali zašto su Srbi i Hrvati u većini nezadovoljni stanjem u BiH i afirmativnim odnosom najuticajnijeg segmenta međunarodne zajednice prema delovanju visokog predstavnika, kao i otkuda Dodiku i Čoviću ocene i argumenti koje su saopštili.

Vođa SDA je, pored ostalog, zaključio da je njegovo neslaganje sa održavanjem ovako osmišljenog sastanka sa ambasadorima poznato članicama SB, a posebno i sa veličanjem „ratnog zločinca“ Radovana Karadžića u RS, tako da mu prisustvo nije bilo nužno, a da je „puno bolje da on (Valentin Incko) bude ‘advokat’ za situaciju u BiH“.

Čiji advokat i za kakvu situaciju?

Zar visoki predstavnik treba da bude nečiji „advokat“ u BiH? Pa problem se i koreni u tome što on jeste, ne „advokat“, već advokat jedne strane, bošnjačke, a to je u potpunom saglasju sa osnovnim primedbama koje su izneli Dodik i Čović.

„Treća faza“

A kakav je Incko advokat i šta sprema za naredna „ročišta“, najbolje svedoči njegov novi intervju za „Radio Slobodna Evropa“. Ovo istupanje iziskuje punu pažnju i predostrožnost stranaka protiv kojih visoki predstavnik vodi parnicu.

Zadržaćemo se ovom prilikom na Inckovoj analizi dosadašnjeg sprovođenja odredbi Dejtonskog sporazuma. On razlikuje dve faze – prvu, koja je trajala desetak godina i bila, po njegovom mišljenju, veoma uspešna. Za to vreme je međunarodna zajednica bila aktivna, a visoki predstavnici su se koristili tzv. „bonskim ovlašćenjima“ i istinski proizvoljno gazdovali Bosnom i Hercegovinom, poput Inckovog dalekog prethodnika Benjamina Kalaja.

Potom je nastupila druga faza, kad je međunarodna zajednica odlučila da domaćim političarima prepusti dogovaranje o neophodnim reformama, a visokom predstavniku naložila da prestane sa korišćenjem „bonskih ovlašćenja“, nametanjem rešenja i smenjivanjem nepoćudnih domicilnih političara i funkcionera. Prvenstveno onih iz Republike Srpske, naravno.

Evo kako Incko to formuliše: „Međutim, ja mislim da smo ovdje, u Bosni i Hercegovini, malo prebrzo prešli na domaću odgovornost, prebrzo smo vjerovali nekim političarima da će oni sve sami učiniti. I evo efekta – prvih deset, dvanaest godina jako uspješnih, drugih deset, dvanaest godina neka stagnacija, čak je u nekim oblastima išlo nizbrdo. Zato moramo razmišljati o nekoj trećoj fazi koja bi obuhvatala neke dobre elemente iz prve faze“.

Dakle, treća faza, sa nekim dobrim elementima iz prve – u tom smeru idu razmišljanja čoveka za koga gotovo svi Srbi i većina Hrvata smatraju da je, i kao ured i kao ličnost, prepreka njihovom suverenom demokratskom dogovaranju i odlučivanju o sadašnjosti i budućnosti zajedničke države. A može se lako zamisliti koji bi bili ti „dobri elementi“ iz Inckove prve faze sprovođenja u život Dejtonskog sporazuma.

Nema sumnje da, pored razumevanja koje očekuje u EU, Incko nastupanje svoje treće faze dovodi u vezu i sa promenom na čelu SAD, pa na pitanje novinara šta bi se moglo očekivati nakon dolaska gospodina Bajdena na mesto predsednika SAD odgovara: „Gospodin Bajden još nije dao svoju zakletvu, to će biti 20. januara, međutim već se naslućuje njegov tim. Neka imena već poznajemo. Recimo, ministar vanjskih poslova, gospodin (Entoni) Blinken (verovatno budući američki državni sekretar, prim. aut.), vrlo je interesantna ličnost, ne samo zato što je završio nekoliko fakulteta i što zna situaciju na Balkanu, već je njegov poočim bio u Aušvicu, u konclogoru, znači, novi ministar vanjskih poslova Amerike zna šta je to holokaust i on će, ne sam, ali će osnovati tim koji će raditi na Bosni i Hercegovini, zajedno sa Evropom, zajedno sa Njemačkom“.

Iako su odgovori u ovakvim intervjuima, sem ukoliko su pripremljeni u pisanom vidu, počesto eliptični i na konverzacijski način jezički nedoterani, indikativna je logika povezivanja činjenice da je poočim najavljenog budućeg američkog državnog sekretara Entonija Blinkena bio u Aušvicu i njegovog poznavanja holokausta sa time da će on osnovati tim koji će se baviti Bosnom i Hercegovinom.

Jasno je da Incko i dalje računa na političku instrumentalizaciju dežurne teme Srebrenice, pa čak i njeno intenziviranje, kao polugu pritiska na one koji mu u Banjaluci nisu po volji, a i na srpski nacionalni korpus u celini. U tom smislu aktuelizuje i potrebu donošenja zakona o inkriminisanju negiranja genocida, uz opasku da „svi moderni narodi u Evropi, svi imaju zakone o negaciji holokausta“.

Nastavljajući praksu, najblaže rečeno, nepristojnog i nedoličnog podvođenja ratnog zločina u Srebrenici pod pojam holokausta, Incko izražava uverenje da će se zbog negiranja genocida i u Bosni i Hercegovini ići u zatvor, „kad-tad“. Posebno se hvali podrškom koju je za svoj stav prema negiranju genocida dobio (gle čuda!) od nemačkog ministra inostranih poslova i sa zadovoljstvom navodi njegovu izjavu da za države koje negiraju genocid nema mesta u EU, dodajući „ni za političare koji negiraju genocid“.

Ćorav posao

Očigledno je da bi Incko svakako želeo da nađe načina da iz političkog života izopšti srpske političare tipa Milorada Dodika, jer mu nikako ne bi odgovarali u operacionalizaciji treće faze sprovođenja Dejtonskog sporazuma. Ali, nemojte slučajno pomisliti da on, kako reče upravo Dodik, mrzi Srbe. Ma ne, naprotiv, evo ga gde u zaključku intervjua svesrdno pozdravlja povratak u javni život jednog „dobrog čoveka, ali reći ćemo i Srbina, naravno, legende Bogića Bogićevića“.

Izgleda da je dovoljan uslov za Srbina da kod Incka (i sličnih) zadobije status legende to da bude potpuno beznačajan partijski aparatčik, ali i spreman da u jednom izuzetnom, presudnom trenutku svoj glas saradnički pokloni Stipi Mesiću i ostalim razbijačima federativne Jugoslavije. U BiH se, međutim, od njega sada očekuje da bude na braniku ideje o unitarnoj, „građanskoj“ državi, za šta je Bogićević, kao čovek sa više identiteta, kako se sam o sebi izrazio, svakako pogodniji od Dodika i drugih uobičajenih Srba. Ali, da je u pitanju samo Dodik, ni po jada, on je odavno predviđen za odstrel, samo što se nešto ne da…

Evo, baš pre nekoliko dana je novoizabrani mlađani gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković, za koga je teško reći da je Dodikov politički istomišljenik, izričito izjavio da se u Srebrenici dogodio veliki zločin, ali ne i genocid, da je sve u vezi sa Srebrenicom ispolitizovano, ali i da za njega uopšte nije problem da ode u Potočare… Da stvar bude još ozbiljnija, Stanivuković je ocenio i da je Haški sud naneo veliku političku štetu srpskom narodu.

Šta sad? Kako se postaviti kad ovako govore oni srpski političari od kojih bi se očekivalo da budu prirodni Inckovi saveznici u trećoj fazi primene Dejtonskog sporazuma sa „dobrim elementima“ iz prve faze? Izgleda da neki u svetu, a i u BiH, nikada neće shvatiti da je reč o pitanju koje je za većinu Srba nepolitičko, odnosno natpolitičko i da bi jedino rešenje bilo da se ta većina nekako strpa u zatvor. Srećom, ima već ko je spreman da se pobrine za zabludele ovčice.

Primetno u neprilici, kako da reaguje u situaciji kad ne može rutinski da prozove Dodika, Izetbegović dobrohotno nalazi razumevanja za Stanivukovića: „Mlad je, trebaće mu ruka da ga vodi. Međunarodna zajednica, kooperacija, možda i mi…“.

Kakva „kooperacija“ i koji to „mi“?

Po svoj prilici, odranije poznate ruke na istom poslu, sad u projektovanoj i možda nastupajućoj trećoj Inckovoj fazi. Biće to, kao i prethodno, ćorav posao, sa mnogo štete, sve dok se jednom ne shvati i ne prihvati da je u složenim društvenim i državnim zajednicama ravnopravnost načelo čije ukidanje zakonito donosi gorke plodove, a ne vodi željenom cilju.

Ma koliko izgledalo uzaludno, moralna je obaveza da se, radi opšteg dobra, to stalno i uporno ponavlja. Zato i ne bismo rekli da su se Dodik i Čović obrukali pred ambasadorima članica Saveta bezbednosti.

Rekli su što su imali.

Sapienti sat!
_____________________________

U dejtonskom sporazumu se ne pominju nikakve "faze". Bivši VP su do 2010.-te američkim macolama isprobijali dejtonski ciporeks. Herr Inzko je 2020. sa mlohavkom u ruci stigao do armature.
Vjerujem da će VP ukoliko donese Zakon o zabrani negiranja "genocida" dobiti masovni multimedijalni odgovor sa 49% teritorije u smislu da će ljudi pod punim imenom i prezimenom sa raznih platformi i socijalnih mreža negirati tu kadijinu bahatost. Time će eventualni Zakon biti mrtvo slovo na papiru jer bi u svakoj ulici morao imati sud, a pravnike bi morali štancovati k'o ratkape ne bi li se "negatori" isprocesirali.
Nažalost, ovom ludilu do nove Jalte kraja nema.

Ništa od ovoga, gluposti za malu dijecu ali je indikativno da ova dva šupka dosta stidljivo ili sa rezervom govore o nekim Hrvatima.

Mogu oni slobodno reći da većina Hrvata iz BiH i da zvanični Zagreb uključujući i dobar dio opozicije vidi danas isključivo krivicu u hegemonističkoj politici Sarajeva i Bosanskih Muslimana te da je Srpski i Hrvatski separatizam dobrim djelom samo refleksija takvog ponašanja.

Ali ako kažu i Hrvati to onda mjenja cjeli narativ i problem postaje veći i komplikovaniji od samo Srpskog separatizma i Ruskog utjecaja.

Još jedan dokaz da se radi o dvojici glupana je pozivanje na zajedničko djelovanje sa EU a taj isti EU poziva na federalizam.