nije to nikakvo suočavanje s prošlošću, to je samo odrađivanje uloge u kojoj i srbi eto priznaju da je i kod njih bilo zločina kojih je bilo podjednakih na svim stranama u ratu za koji krivnju snose svi podjednako.
suočavanje s proslošću će se dogoditi kad se prizna planirana agresija u kojoj je zločin bio sveprihvaćena metoda ostvarenja cilja a ne samo usputni pratilac balkanskih akcijanja.

Biljana u Banjaluci danas.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=11953

http://rtrs.tv/foto/galerija.php?id=234

Ekskluzivni intervju: Biljana Plavšić (1)
Ne bih se protivila ni smrtnoj kazni
U zatvoru sam se suočila sa monstruoznim zločinima učinjenim u ime Srba. Do tada to nisam znala i odgovorna sam zato što to nisam znala. – Patrijarh Pavle mi je rekao: „I u toj sudnici je Bog”

Stan Biljane Plavšić na Vračaru pun je svežeg cveća i ikona, niko ne bi rekao da je tolike godine bio prazan. Kod gospođe Plavšić otišla sam da sa njom ponovo napravim intervju kao što se to desilo kada sam je putujući u Hag, kao izveštač iz Haškog tribunala, srela u avionu i sa njom napravila razgovor pred njeno priznanje krivice. U sedamdeset devetoj godini ona objašnjava svoje dileme, daje svoju verziju događaja koji su je učinili prvom i jedinom ženom osuđenom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, prvim najvišim funkcionerom koji je priznao svoju krivicu za te zločine, i potom najstarijom osuđenicom u celoj Švedskoj.

Odležala je kaznu u Hinsenbergu najvećem zatvoru za žene u Evropi, odakle je odlukom švedske vlade i Haškog tribunala puštena kao i mnogi drugi zatvorenici u Evropskoj uniji posle dve trećine izdržane kazne. Kaže da je danas ne progone ni scene iz zatvora Hinsenberg ni strahote iz proteklih ratova. Pod danonoćnim okom čuvara iz MUP-a Srbije ona provodi svoje dane čitajući i pišući, viđa se sa bratom, snajom i prijateljima, odlazi u crkvu…

Zašto ste priznala krivicu?

Kada sam dobrovoljno otišla u Hag dobila sam uz optužnicu hiljade stranica dokumenata. Sve su to bili nepobitni dokazi o zločinima koje je srpska strana počinila. Ubistva, mučenja, logori. Za mene je to bilo tragično otkriće, da su Srbi počinili zločine. Do tada, verovali ili ne, to nisam znala.

Shvatila sam da moram da kažem istinu i da sam odgovorna i zato što to nisam znala.

U pauzi, od godinu i po dana, kada sam puštena na provizornu slobodu, što mi kasnije nije bilo uračunato u kaznu, nekoliko puta sam se sastala sa njegovom svetošću patrijarhom Pavlom. Dolazio je kod mene i dva dana pred moj odlazak i priznanje. Ja mu kažem: „Nije meni teško reći istinu, ali pred kim ja to govorim. Jesu li ti ljudi zaslužili tu istinu”. On mi kaže: „I u toj sudnici je Bog”. Za mene je taj problem bio rešen.

I dan-danas tvrdim da sam na poziciji člana predsedništva Republike Srpske (moja optužnica obuhvata period samo do kraja 1992) bila zadužena za humanitarne poslove i da nisam dobijala službene informacije, nisam uopšte znala šta se na terenu dešava. Samo sam znala koja su sela gladna, odakle izbeglice dolaze…

Zašto ste onda krivi?

Nisam znala za ubistva i kriva sam što sam zauzimala takvu poziciju, a nisam znala šta se dešava. Prema tome, potpuno se slažem sa sudom kad kaže „Znali ste, ili ste morali da znate, pa šta ste učinili”. Nisam znala, ali sam morala da znam. Bila sam neodgovorna prema samoj sebi.

Bili ste, kako ste rekli u priznanju krivice, „zaslepljeni strahom da se sudbina Srba ne ponovi”?

Izabrana sam na izborima kao i profesor Koljević. Kada je rat počeo, ljudi koji nisu izabrani uzeli su stvar u svoje ruke. I onda, znate ono, pa rat, pa biznis, pa to nije za žensko. Tako sam to sebi objašnjavala i nisam insistirala da mi ostali članovi predsedništva prosleđuju izveštaje sa terena. A oni ih nisu nudili na uvid. Narod ne može da bude kriv za politiku svog rukovodstva i nije u interesu srpskog naroda da se istina o zločinima sakriva.

Još jedan ključni razlog uticao je na vas da priznate krivicu, očekivali ste da to isto učine i ostali optuženi na nekada najvišim funkcijama?

Mislila sam da će i drugi kao ja izaći i stati na crtu. Da će da kažu ono što sam ja rekla, da srpski narod nije kriv za zlodela. Ja preuzimam odgovornost na sebe. Mislila sam ako ja to uradim, pa gde su ti muški onoliki, po dva metra, pa da stanu uz mene i završimo to onako kako se Nirnberški proces završio za nekoliko meseci. Očekivala sam da ću svojim postupkom izazvati one ključne ljude koji su bili iznad mene. Da dođu tamo i da kažu: „Dosta sa sankcijama, dosta sa optuživanjem srpskog naroda, krivica je individualna”. Ali videla sam nema govora, svi su se ko miševi, onolike ljudine, u rupe sakrili.

Rekli ste istinu koju ste saznali tek u Sheveningenu kad su vam kao optuženoj predočili hrpe dokaza?

Da, a kada bi bile takve iste kutije dokumenata o onome šta su drugi narodi Srbima radili, pa da postoji smrtna kazna, ja bih rađe otišla pod tu kaznu. Jer tada bi se moglo i govoriti o pomirenju i pravdi. Ovako u Haškom tribunalu ima pravne procedure na pretek, ali pravde nema.

Da li danas mislite da priznanje krivice, ovako kako ste je vi obrazložili doprinosi pomirenju među narodima?

Svedok iz Južne Afrike, koji je aktivno učestvovao u procesu otkrivanja istine u Južnoj Africi, bio je pun nade da će i moje suđenje biti putokaz ka pomirenju. To su bili ciljevi Haškog suda koji su, mislim, danas zaboravljeni. Nemam ništa protiv toga. Iza 1941. godine često sam pomišljala da bi neki sud, na kome bi se zločini raščlanili i obelodanili, zaustavio takav sled istorije. Ali tada je takva mogućnost bivala odbacivana. Tada je bilo „bratstvo i jedinstvo”. Ne smeš da kažeš da ti je onaj ustaša ubio toliko članova porodice…

Zorana Šuvaković

(Sutra: Kazna za etničko čišćenje)

Ekskluzivni intervju: Biljana Plavšić (2)
Kazna za etničko čišćenje
U Sheveningenu mi je Srbin pritvorenik pričao o sopstvenim monstruoznim zločinima. – Nisam htela da pružim ruku Naseru Oriću. – Rekla sam Sadako Ogati da sam ja etnički počišćena
Gospođa Plavšić donosi sok od ananasa, ali ne može da okrene poklopac i otvori tetrapak. Objašnjava da su je u šetnji u zatvoru pojurile dve zatvorenice iranskog porekla. „Za mnom su uzvikivale pokliče na arapskom. Pala sam i slomila ruku. Četiri dana sam čekala da me prevezu u bolnicu. Tamo su me operisali, ali su mi unapred rekli da će ta ruka moći da obavlja samo sedamdeset odsto nekadašnjih funkcija”.

Niste uspeli da ostvarite pravo koje su imale ostale osuđenice posle dve godine izdržane kazne. Da u određenim vremenskim razmacima četiri sata šetate u pratnji stražara po obližnjem gradu, van zatvorskog kruga?

U junu 2005. godine uputila sam taj zahtev upravi Hinsenberga, a oni su ga prosledili na neki viši nivo. Tu je moj zahtev odbijen. To mi je usmeno saopšteno uz obrazloženje da u obližnjem gradiću Erebru ima puno muslimana. Oni bi protestovali ili mogli da izazovu nerede u Švedskoj. Bila sam začuđena, zar se Švedska odriče primene ljudskih prava koje je sama propisala iz straha od protesta muslimana.

Koga ste sretali dok ste bili u pritvorskoj jedinici u Holandiji, da li ste se družili sa tamošnjim osuđenicima ili ste ih izbegavali?

Da pomenem Nasera Orića. Njega sam srela u hodniku. Pružio mi je ruku. Nisam htela da je prihvatim. Ona je krvava do lakata. Sa puštanjem Orića, sa puštanjem Haradinaja, oni su skroz kompas izgubili.

Pomenuli ste da ste sretali i srpske zatvorenike koji su počinili strahovite zločine i koji su vam o tome pričali. Da li biste nam nešto o tome rekli?

Bila sam u kontaktu u Sheveningenu sa pritvorenikom (Biljana Plavšić pomenula nam je ime i prezime dotičnog pritvorenika, ali je odustala od javnog navođenja njegovog imena) koji mi je pričao bez ustezanja kakve su monstruoznosti počinili. Jedan od njih mi je rekao da niko u tom piru ne bi mogao da ga zaustavi. Ni Biljana Plavšić, pa ni Radovan Karadžić.

Bila sam nema kada je ta priča počela. A u sebi sam pomislila da je takvih tri-četiri na terenu Republike Srpske, može se objasniti zašto se sve desilo. Pitala sam ga: „Pa čoveče, ko je iznad tebe bio?”, a on veli: „Iznad mene, niko”.

Mnogo se govorilo da ste se nagodili sa tužilaštvom da u zamenu za lakšu kaznu vi svedočite u drugim ključnim procesima. Pokazali ste mi tajne dokumente tribunala iz kojih se vidi da niste pristali da svojevoljno svedočite ni u jednom od procesa?

U nastojanjima da pristanem na takav neki aranžman, u tužilaštvu mi je rečeno da treba da budem „svesna da moja kazna može biti doživotna”. Ljutito sam onda rekla: „Ja ne postavljam pitanje kazne, a što ga onda vi postavljate? Nikakve veze ova istina koju vam govorim nema veze sa visinom kazne”. Možda sam tako tada mogla da nastupim jer mi je bilo sedamdeset i dve-tri godine. To je kraj života, sve što je dobro i lepo bilo je ranije.

Iz zatvora su vas odveli da svedočite protiv Slobodana Miloševića, kako se desilo da se ipak ne pojavite na tom suđenju?

Karla del Ponte rekla je: „Fantastično, imamo ključnog svedoka, kada je pokojni Ričard Mej, predsednik sudskog veća koje je sudilo Miloševiću, rekao da će to suđenje trajati beskrajno, a dovoljan bi bio „jedan jedini svedok”. Računala je da ću ja, kao čovek koji nije na slobodi, i kao osoba koja je sa Miloševićem bila u sukobu, biti ta ključna ličnost koja će joj pomoći. Osam sati sam ponavljala isto: „Možda moram ući u tu salu, jer nisam slobodna osoba, ali u njoj ću reći istinu. Ja sam tog čoveka za vreme rata videla jednom na Jahorini, kada sam mu posle Vens–Ovenovog plana okrenula leđa i nisam htela da se rukujem sa njim. Ako hoćete takvog svedoka, ja ću to reći u sudnici”. Posle tih osam sati Del Ponteova mi je rekla da sutradan putujem nazad u Hinsenberg. Bez ulaska na Miloševićevo suđenje.

U leto ’92. sreli ste se sa Sadakom Ogata, koja vam je rekla da Srbi vrše etničko čišćenje. Šta ste joj vi odgovorili?

Pa, gospođo Ogata, sad mi je jasno, rekla sam joj, ja sam etnički počišćena i moja familija. Sve smo u Sarajevu imali, ništa nismo mogli sa sobom poneti. Čudo da smo glavu izvukli. To se desilo i 1941. godine, cela moja ogromna familija strpana je na volovska kola i sprovedena u Slavonsku Požegu u koncentracioni logor. Kad se završio rat, vratili su se u prazne kuće. Ali su glave ostale tu.

Kada sam uspela da dešifrujem termin „etničko čišćenje”, bila sam zadovoljna. Ogata se čudila. Rekla sam joj da na Balkanu nema ratova u kojima nema seoba ili etničkog čišćenja. Mene samo interesuje jesu li ljudi živi ili nisu.

U Haškom tužilaštvu ste rekli da postoje različite vrste etničkog čišćenja i da samo neke vrste zaslužuju kriminalno gonjenje?

Postoji bežanje iz straha – bombe, granate, zbegovi. Ima i etničkog čišćenja – svaka lasta svome jatu leti. Ja sam sigurnija bila na teritoriji Republike Srpske nego u Sarajevu. Tamo ne bih bila etnički počišćena, mene i moju staru majku bi ubili. Ima „planskog etničkog čišćenja”, i „biznis čišćenja”. Ova dva poslednja, to je kriminal. Ako je u pitanju „biznis čišćenje” ono nije relevantno za Haški sud. Muslimani i Srbi pucali su jedni u druge, ali kad to stane, čuje se motorola: „Hoćemo li mi nešto poslovati”. To sam čula svojim ušima.

Ja sam pitala Tužilaštvo u Hagu, recite mi kada sam ja učestvovala u planskom istrebljenju naroda. Ali oni su mi ostavili tu tačku, jer me je Ogata o tome obavestila. A oni ne znaju šta znače ratovi na Balkanu, oni dolaze iz sređenih zemalja gde nije bilo ovakvih ratova. Pokušala sam da im rastumačim roman „Seobe”, ne bih li im utuvila u glavu da nije sve onako kao na finom zapadu.

Zorana Šuvaković

(Sutra: U bundi sam otišla u zatvor)