6. godinu zaredom / Maratonci iz Vukovara stigli u Potočare: Srce nam je puno


Nešto poslije 12 sati grupa trkača koji su prije pet dana krenuli na maraton, danas je nakon 227 pretrčanih kilometara stigla u Memorijalni centar Potočari - Srebrenica u spomen na stradale Srebreničane.

Među maratoncima je i Elvir Rakipović iz Osijeka koji već šestu godinu u čast stradalih Srebreničana trči memorijalni ultramaraton prema Potočarima.

"Maraton posvećujemo svim žrtvama u proteklom ratu. Jedini sam koji nije uspio istrčati posljednju dionicu od 40 kilometara, jer mi nije bilo dobro. Trenutno se dobro osjećam, srce mi je veliko. Došao sam se pokloniti ove žrtve. Drago mi je biti ovdje i vidjeti majke Srebrenice", rekao je vidno umorni Rakipović po dolasku u Potočare navodeći kako je ratni vojni invalid koji je učestvovao u Domovinskom ratu u Hrvatskoj, te kako smatra da zbog toga baš on treba prenositi poruku mira.

Majke Srebrenice su učesnika maratona izgrlile i izljubile.
"Istrčali smo 227 kilometara po velikim vrućinama, ali kada trčite prenoseći poruku mira nije teško. Dok god sam živ i zdrav, dolazit ću ovdje", rekao je Dražen Čučić iz Osijeka koji četvrti put trči do Potočara, poručujući kako smo svi ljudi bez obzira na nacionalnost.



Inače, u Memorijalnom centru Potočari - Srebrenica u toku su pripreme pred 11. juli, dan sjećanja na Srebreničane koji su izgubili svoje živote tokom genocida koji se dogodio 1995. godine.

”A onda se dogodilo nešto strašno, nešto što je nevjerovatno da se može dogoditi.

Nešto što ni do danas nisam mogao zaboraviti i neću nikada zaboraviti. Stalno razmišljam šta sve čovjek može uraditi drugom čovjeku. Bez obzira koliko ste puta gledali strahote u raznim filmovima, dokumentarcima i sl., bez obzira koliko ste knjiga pročitali sa horor tematikom, knjiga koje vas natjeraju da plačete nad tuđom sudbinom, dozvolite mi da kažem to se ne može uporediti s onim šta sam ja vidio tamo.

Dobio sam dijabetes poslije toga. Iz te gomile naslaganih mrtvih tijela, koja nisu više ličila na ljudska tijela, to su bili samo komadi mesa, odjednom se pojavilo ljudsko biće. Kažem ljudsko biće, ali ustvari to je bio dječak od pet do šest godina starosti. To je nevjerovatan prizor. Nevjerovatno. Ljudsko biće izlazi i ide prema putu, putu na kojem stoje vojnici koji automatskim puškama vrše strijeljanje.

To dijete ide pravo prema njima. Svi vojnici i policajci koji su stajali na tom putu, ljudi koji su naučili ubijati, svi su iznenada spustili svoje oružje i sledili su se od tog prizora. Dječak je bio pokriven dijelovima crijeva i mesa drugih ljudi. Ispred vojnika je stajao jedan oficir, mislim da je bio pukovnik, arogantno se obratio vojnicima: ‘Šta čekate, završite s njim!’

Tada su mu vojnici, kojima uopće nije bio problem ubijati ljude, odgovorili: ‘Gospodine, imate pištolj, zašto vi ne završite s njim?’ Svi su nakon toga zanijemili. Tada se taj oficir obratio vojnicima: ‘Uzmite to dijete, stavite ga na kamion i dovedite ga poslije sa drugom grupom, tada ćemo završiti s njim.’

Dijete je bilo u šoku. Stalno je ponavljalo: ‘Baba, baba, gdje si?’ Vojnici su uzeli dijete da ga stave na kamion. Dječak se otimao, jer se sjećao da je već bio na tom kamionu. Tada sam ja prišao i rekao sam vojnicima: ‘Slušajte, odvest ću ga ja u svoj kamion, pustit ću mu muziku da mu odvratim pažnju od onoga šta se dogodilo.

Upalit ću radio. Ušao sam u kamion i upalio svjetlo, upalio sam radio, pronašao lokalnu radiostanicu. Rekao sam mu: ‘Hajde uđi, dođi meni. Vidi imam svjetlo, muziku.

Iznenada me uhvatio za ruku.’ Ne bih želio nikome od vas da to doživite. Ja sam bio poznat kao jak i čvrst čovjek. Ali, nikome ne bih želio da iskusi takav stisak kao što je on moju ruku stisnuo.

Bio sam šokiran snagom njegovog stiska.” Zaštićeni svjedok 101 odveo je dječaka u Zvornik u bolnicu gdje ga je zbog rana koje je dječak imao odveo na hirurško odjeljenje. ”Kada sam ga doveo do hirurškog odjeljenja zgrabio me je za ruku, govoreći mi: ”Baba, ne daj da me odvedu, molim te.’ I dan-danas u ušima mi odzvanjaju njegove riječi. Dok ga je doktor pregledao i čistio sa njega ostatke ljudske utrobe i mesa, osjetio sam strašan smrad. Nikako nisam mogao razumjeti kako taj smrad nisam osjetio dok sam ga vozio kamionom do bolnice. Toliko sam bio šokiran čitavim događajem.”

Glavni problem oko svega ovoga je da se pocelo zaradjivati na tudjoj nesreci. Pocevs od srebrenickih ruza pa do onih jadnika koji, prisiljeni neimastvom i losom ekonomskom situacijom (sto ih opet opravdava - jer svaki covjek ima pravo da se bori za prezivljavanje), prodaju na putu kojim prolazi "Mars mira" tespihe i slicne trice.

I da danas sutra politicki mainstream BiH Srba prizna genocid ovo nafuravanje nebi stalo - barem odredjeno vrijeme.

Pitanje je zasto je to tako. Sasvim jednostavno, Bosnjaci su samo jedan mali, balkanski narod koji - poput ostalih balkanskih naroda - nije dorastao ozbiljnosti situacije..ni politicki, a ni moralno.

Zrtve ovdje najmanje interesuju - bili oni mrtvi ili se radilo o obespravljenim i od sarajevskih politickih struktura ostavljenim, prezivjelim, povratnicima..

Ali evo, jedan mali uvid u pakao kroz koji su ti ljudi prolazili, dok se danas njihove kosti koriste za svakorazne promocije i politicko nadjebavanje.


Ovo ako ikoga ostavi ravnodusno trebao bi podhitno da zatrazi pomoc obliznjeg psihijatra.



22. februara ove godine u Haškom tribunalu svjedočio je zaštićeni svjedok 101, bivši vojnik Zvorničke brigade VRS-a i očevidac strijeljanja zarobljenih Bošnjaka u Orahovcu, a svjedočio je u slučaju Popović i ostali kojima se sudi za počinjene zločine u Srebrenici. Njegovo svjedočenje ostat će upamćeno u sjećanju mnogih ljudi.

Na stranu politika i zarada al motoristi pa biciklisti pa maratonci pa setaci pa ne znam kakve vise sve ne gluposti da bi se napravio zanimljiv vikend i razonoda. Jasno se vidi da 90% posjetioca uziva u tome i smislja sebi nacine da iskoristi neradni dan.
Meni je to najbolesnije od svega.

Gledam neki dan na Hayatu obisli nekog jadnika i dali mu nisto para da kupi ovce i donijeli hranu. Covjek place ko malo dijete. Tuga za gledati. Kaze samo da mu je djecu izvuci vani. Strasno.

Kako su mogli biti naoružani ako je UN zahtijevao da se zaštićena enklava razoruža ?
Čitav rat ste samo muljali i izvrdavali dogovore i potpise.

Naser Orić na bijelom *********, drži onu zastavu u jednoj, a mitraljez u drugoj ruci i govori – hvatajte četnike. Žive ih hvatajte, nemojte ih ubijati.

http://dan-veterana.blogspot.rs/2012/09/the-real-bosnian-genocide.html?m=1
Niko od Srba ne oseća krivicu.

У књизи “Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид”, штампаној у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице прије 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. И они се воде као “жртве геноцида“. Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном свједочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида налазе и имена најмање 800, а вјероватно и свих 1.200, Сребреничана који су убијени у међусобним обрачунима. То тврди и Ибран Мустафић, предсједник ратне владе Сребренице. У извештају Главног штаба Армије БиХ о паду Сребренице који је парламенту Федерације БИХ достављен 1996.године наводи се да је у јулу 1995.године у борбама против ВРС погинуло 2.300 муслиманских бораца. И они су на списку „жртава геноцида“. Простим сабирањем добије се 5.000 погинулих у борбама и међумуслиманским обрачунима.Кад се са списка „7.000 жртава геноцида“ скину и Сребреничани који су за четири ратне године умрли природном смрћу и они који су и данас живи и здрави,како тврди Мирсад Токаћа,а њих је око 500, дође се до неколико стотина, највише 1.000 стрељаних муслиманских војника.

Opet ti kazem, ljudi koji tamo nisu bili nemaju razlog za osjecaj krivice. Za one koji su uprljali ruke, iliti zlocince, vazi drugo pravilo - neki se pokaju u zatvoru, a neki ne..neke proganjaju nocne more, kao onog iz izjave sa suda koju sam postavio, a neke opet ne. Zavisno od toga kakav je ko covjek. Ja licno ne vjerujem ni u kakav oblik kolektivne krivice.

Tesko je zaliti neprijatelje, bukvalno nemoguce.