Kao što rekoh, nije moja oblast pa da mogu da tvrdim i pričam o uredbama, ali definitivno se nosila pre 1890-ih. Početak upotrebe treba tražiti u 70-im. Pogledaj fotografije vojnika iz srpsko-turskih ili srpsko-bugarskog rata.

Čekamo ruske avione, raketne sisteme i radare
R. Dr. | 11. oktobar 2013. 21:20 | Komentara: 34
Sledeća godina mogla bi da bude značajna za vojno vazduhoplovstvo Srbije. Ponuda iz Moskve uskoro u Beogradu



ZAMENA lovaca bombardera „MiG 21“ savremenijim „migovima 29“ u paru aviona koji neprekidno dežuraju na Aerodromu Batajnica među vazduhoplovcima je protumačen kao prvi znak skorog dolaska ratnih aviona iz Rusije. Konkretna ponuda uskoro bi trebalo da stigne u Srbiju, ali zasad nije poznato šta će Rusi tražiti zauzvrat i kakvi će biti detalji robnog kredita kojim će letelice biti plaćene.

Da o nebu Srbije brine par „migova 29“, javnost Srbije uverila se na nedavno održanoj vežbi „Grom“, koja je održana na batajničkom aerodromu. Kako objašnjavaju avijatičari, to će „razmrdati“ posade ovih letelica, i pilote viđene da lete na ruskim „migovima“.

Pitanje jačanja krila postaje sve bitnije, jer bi zbog zastarelosti tehnike i isteka resursa avionima sledeća godina mogla da bude izuzetno kritična za domaću avijaciju. Niko, međutim, još nema odgovor kolika će biti cena ovih letelica.

U Ministarstvu odbrane kažu da razgovori sa Rusima o ovim pitanjima još nisu završeni. Na stolu nisu samo „migovi 29 M2“, već je reč o mnogo širem aranžmanu, čije preciziranje zahteva duže vreme.

- Reč je i o raketnim sistemima i savremenim radarima - kažu u Ministarstvu. - Cilj nam je da ovim poslom omogućimo efikasniju odbranu nacionalnog, ali i međunarodnog vazdušnog prostora.

Osim nabavke aviona sa predstavnicima ruskog Ministarstva odbrane biće reči i o nabavci savremenih radara za sistem PVO. Uspeh ovog posla otvoriće vrata drugoj fazi pregovora, tokom koje će na stolu biti i pojačanje naše vojske ruskim PVO sistemima „S-300“ i „pancir“. Opcija koja se sve češće pominje u vojnim krugovima je i da bi centralna stvar dogovora sa Rusima, umesto aviona, trebalo da bude nabavka raketnog sistema.

Sastavni deo završnih razgovora o kupovini aviona biće i pitanje obuke srpskih oficira u Rusiji. Poslednja generacija naših pilota prošla je obuku za letenje na „MiG 29“ još 1997. godine.


EKSPERTI U “MOMI“

SASTAVNI deo aranžmana sa Rusima jeste i modernizacija Vazduhoplovnog zavoda „Moma Stanojlović“ u Batajnici, koji bi trebalo da dobije sertifikat za remontovanje ruskih aviona. U tom cilju „Momu“ je posetio i ekspertski tim ruskog Ministarstva odbrane, koji je sa našim vlastima dogovarao detalje posla.

Ova nabavka je zapravo čisti volej DS-u i cijeloj oporbi, kako opravdati nabavku novih ratnih zrakoplova dok se istodobno povećava PDV, rastu trošarine i padaju plaće u državnim službama

Volvoks je u pravu. (da, da, i to se jednom desilo )

Sa ovakvim stanjem i rezanjem, ne bi se ni smelo ulaziti u nabavku.

Ma daće braća avione na ler, pod bratskim uslovima otplate.

Svejedno moramo da nabavimo, "balalajkama" ističu resursi uskoro, a tri 29-ke plus jedan 29UB nisu ni blizu dovoljni za naše potrebe.

Pvo sisteme verovatno nećemo skoro uzimati, ali avione moramo.

Zapravo ne moramo.

Ja bih pre nabavio PVO sisteme.

Zapravo ne moramo.

Ja bih pre nabavio PVO sisteme.

A šta će da nam patrolira nebom? 29-ki je malo, MiG-21 su pred smrt, a Orao i G4 su spori.

Hoćemo da produžavamo resurse pretpotopskom MiG-21 do 2087. godine, kao naši susjedi?

A PVO sistemi su ti skuplji od aviona.

I mora samo da se umre, u pravu si.

Kad sam ja govorio da nam aviJoni ne trebaju, nisi se slagao

Ako misliš na putnički avion, onda ne, "Oro" ne može da ga stigne i nije dovoljno brz.

A i ti ne bi nabavljao avione zato što su skupi, ali bi zato nabavljao pvo sisteme zato što su skuplji.

Kako nije dovoljno brz?

A i ti ne bi nabavljao avione zato što su skupi, ali bi zato nabavljao pvo sisteme zato što su skuplji.

1) Ne bih nabavljao, već bih pre nabavljao.
2) PVO sistemi nisu skuplji. Nema potreba da menjamo celokupan PVO. Već da osavremenimo i dopunimo delove.

Pa jeste, ali jedva. Max brzina mu je 1130 do 1200 kmh (ova druga cifra je verovatno dok je u poniranju)

Max brzina putničkog aviona je 850 do 900 kmh.

Može, ali ako je dovoljno blizu kada počne da ga juri, i to nije pravo rešenje za air polizei.

A nema ni radar, niti mogu da mu se kače vazduh-vazduh rakete, barem koliko ja znam.

Situacija u RV je mnogo kritičnija nego u pvo i samim tim, prvo to treba obnoviti.

Što ne znači da ne treba kupovati pvo sisteme, ali ne pre novih aviona.

Kako ne mogu v-v rakete? Mogu.

Za sve ostalo postoji rešenje.

Remont i blaga modernizacija, izbor primeraka sa dobrom verzijom motora ili modifikacija istih,

raspoređivanje na tri aerodroma i dobra uvezanost sa VOJIN.

Daleko od željenog, ali je takvo vreme. Mlazna avijacija bi ostala koliko-toliko u treningu i imali bi neku osnovnu kontrolu neba. Za nešto više srpska avijacija i nije sposobna od druge polovine devedesetih. A ako uzmemo u obzir troškove leta, čak bi i piloti dobili propisan nalet.

Još jedna stvar, gde Orao može da eliminiše deo nedostataka koje ima u čistom air policingu u odnosu na avione 4+ generacije. Novi avioni bi bili bazirani isključivo na Batajnici i treba im više vremena dok ih pripreme za poletanje. Npr za EF se pričaju horor priče po tom pitanju.

Helikopteri, radari i PVO su nam daleko potrebniji od aviona.

Ja se slažem da bi bilo sjajno da kupimo 12 migova i pošaljemo uglavnom sve ostalo u staro gvožđe, ali to će malo teže ići. A opet posle toga moraš da kupuješ helikoptere, radare i PVO.

Ovo zamašćeno mi nije jasno.

Valjda svi imaju iste (slabe) Viper motore.

I kako misliš modifikacija motora!?

Ovo ostalo ti možda čak i nije toliko loša ideja, kada malo bolje razmislim, a nisam nikad razmišljao o Orlu u ulozi lovca. Pretpostavljam da ni u GŠ ili komandi RV i PVO takođe nisu ozbiljno razmišljali o tome, ali svakako zanimljiva ideja.

„Orlovi” dejstvovali uprkos nadmoći NATO-a u vazdušnom prostoru

Tog jutra, 25. marta 1999. godine, pripadnici OVK su likovali jer je prethodne večeri NATO počeo rat protiv SR Jugoslavije, kada su se iznenada njihove baze širom Kosmeta našle na udaru avijacije. U prvi mah nisu shvatili ko dejstvuje po njima, ali im je ubrzo postalo jasno da, uprkos nadmoći zapadne vojne alijanse u vazdušnom prostoru, po njima dejstvuju avioni jugoslovenskog RV i PVO. Reč je o široj javnosti nepoznatoj epizodi iz tog rata, čiji se detalji prvi put zvanično objavljuju u „Politici”.

U ratno proleće 1999. godine Vazduhoplovstvo VJ obavilo je neverovatnih 248 letova, od čega 36 borbenih. Ovo je priča o ratnim akcijama 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka (98. lbap), jedinice koja je bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

– Godinama smo proučavali ratna iskustva, uključujući i angažovanje NATO-a tokom rata u BiH. U jesen 1998. godine, u vreme žestokih sukoba na Kosmetu i uvođenja izviđačkih letova NATO-a nad pokrajinom, preuzeo sam komandu nad jedinicom – kaže pukovnik Sreto Malinović, danas pomoćnik komandanta Vazduhoplovstva i PVO Vojske Srbije, u vreme rata 1999. godine komandant 98. lbap.

U martu 1999. godine u regionu je bilo bilo je izvesno da će doći do sukoba. Napravljeni su ratni planovi, izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na Kosmetu, moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini. Odlučeno je da dve eskadrile iz puka kojim je komandovao Malinović dejstvuju sa aerodroma Lađevci i Ponikve kod Užica.

– Piloti eskadrile, koja je do tada bila u Batajnici, tek su obučeni za letenje na „orlovima” i prebazirani su na Ponikve. Nekoliko sati pre početka rata, 24. marta, bio sam u Batajnici koja je već bila pusta. Vratio sam se na Ponikve, a tek što smo rasporedili ljudstvo oglašena je uzbuna. Rat je počeo – seća se Malinović.

Napadnuta su oba aerodroma na kojima su se nalazili „orlovi” .

Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke. I sa piste u Ponikvama moglo se poleteti.

– Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – objašnjava Malinović.

Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri „orla” obično je predvodila dvoseda verzija ove letelice, na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

I potpukovnik Života Đurić (1963–1999), komandant eskadrile u Lađevcima, poleteo je na zadatak 25. marta. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje. „Orao” je, prema raspoloživim saznanjima, pod relativno malim uglom udario u zemlju. Detalji njegove pogibije nisu da kraja utvrđeni, pretpostavlja se da je pogođen paljbom iz teškog mitraljeza i da je odmah izgubio svest zbog čega je avion pao bez manevrisanja. Sahranjen je u rodnom Paraćinu.

– Pogibija potpukovnika Đurića nije uzdrmala borbeni moral pilota, naprotiv. Nastavljeno je sa napadima na položaje OVK, čime je olakšan posao kopnenoj vojsci koja je ovu paravojnu formaciju potisnula prema Albaniji. Piloti su bili izloženi mogućoj borbi sa protivničkom avijacijom, uređaji su povremeno signalizirali da se nalaze u radarskom snopu, ali su uspeli da izbegnu napade. Posle nedelju dana više nije bilo potrebe za našim angažovanjem. Najveći uspeh naših dejstava je da su njihovom preciznošću potpuno dezorganizovane terorističke snage, kao i da nije bilo dejstva po civilnim objektima, niti je bilo takozvane kolateralne štete – objašnjava Malinović.

„Orlovi” 98. lovačko-bombarderskog puka više nisu leteli, ali je rat nastavljen danonoćnim naporima da se sačuvaju avioni i ljudstvo. Često je korišćeno ratno lukavstvo, na pistama su ostavljani rashodovani avioni po kojima je dejstvovano. U jednom trenutku, kada su okolna skrovišta postala rizična, umesto starog nasred stajanke postavljen je ispravan „orao”. Avioni NATO-a nisu dejstvovali po njemu, smatrajući da je u pitanju neupotrebljiva letelica. Piste u Lađevcima i Ponikvama uništene su tek napadom teških bombardera B-52, do kraja rata na zemlji uništena su tri, a oštećeno je više aviona. Posle Đurića više niko iz jedinice nije poginuo.

General u penziji Sreto Malinović ispričao je na promociji iskustvo jednog svog borbenog leta u Orlu i kako samo njemu dolikuje začinio je “ptičicu” najživopisnijim pridevima. Malinović je od laširanja 1987. godine u ovom tipu vazduhoplova proveo više od 1000 sati. U ratnom septembru 1995. godine na borbenoj misiji “duboko u neprijateljskoj teritoriji”, Malinović je nakon dejstva po koloni vozila izrešetan protiv-avionskom artiljerijom i streljačkim naoružanjem usled čega mu teško oštećeni Orao ostaje bez snage desnog motora, i dalje iznad neprijateljske teritorije. Sa veoma malim pritiskom u hidro-sistemu, bez jednog motora i nakon 160 kilometera leta sa prilično izbušenom konstrukcijom imao je vremena za nekoliko poslednjih komandi pre sletanja. Trap se izvlači ipak izvlači, padobran nije izdao, kočnice nisu radile, general Malinović kaže da mu je to bilo i najbolje sletanje u životu. Oba motora su zamenjena, limari su sanirali promaju širom aviona i nakon 24 sata isti Orao je bio spreman za još jedan borbeni zadatak.

Ma Orlovi su uvijek bili totalno promašeni avioni, preslabo su oklopljeni za djelovanje po zemaljskim ciljevima, prespori i premalo agilni. Njihov delta v je oko 200 km/h što ih čini nepogodnima za presretanje. Ako imamo avion koji ne odgovara na upite kontrole i leti negdje iznad Raške nema ni teoretske šanse da ga Orao s Batajnice stigne...

BiH muku muče sa letilicama, a u Ankari skupljaju prašinu


U hangarima u turskoj skuplja prašinu i trune pet helikoptera, vlasništvo BiH. Punih 18 godina nema dogovora između Turske i BiH oko „Mi-24“



BANJALUKA - U hangarima u Ankari već 18 godina se nalazi pet vojnih sovjetskih helikoptera „Mi-24“, vrednih oko 2,5 miliona maraka, koje je kupila Armija RBiH 1995. godine, u godini kada je potpisan Dejtonski sporazum i završen rat u BiH.

Ove letilice kupe prašinu u hangarima u Turskoj, a Oružane snage BiH muku muče sa manjkom letilica. Ovo su potvrdili i predstavnici OS BiH koji kažu da je od ukupno 40 helikoptera OS BiH ispravno svega 11.

Mirko Okolić, zamenik ministra odbranre BiH, kaže za „Novosti“ da ovo pitanje gotovo dve decenije nije rešeno jer se ministarstva odbrane BiH i Turske nisu nikako mogla usaglasiti kako da se helikopteri prebace i da se skupi sva potrebna dokumentacija.

- Ti su helikopteri u sklopu osnivanja Oružanih snaga BiH pripali OS BiH, ali pošto su nabavljeni na kraju rata 1995. godine, a tada je bio embargo za uvoz oružja, oni su ostali u Turskoj - pojasnio je Okolić.

Srpski predstavnici u institucijama BiH kažu za „Novosti“ da je Republika Srpska popisala svu svoju vojnu imovinu, međutim iz primera pomenutih helikoptera se vidi da Federacija BiH to nije učinila na pravi način, pa se ni dan-danas ne zna kojim oružjem raspolažu Oružane snage BiH.

Načelnik Zajedničkog štaba Oružanih snaga BiH generalmajor Anto Jeleč izjavio je da nije bilo zvaničnih razgovora sa predstavnicima Turske oko vraćanja helikoptera.

- Pitanje ovih letilica u Turskoj je više političko nego vojno. Potrebno je mnogo sredstava da se uloži da bi ovi helikopteri ponovo mogli da lete. Mi smo u OSBiH utvrdili da nam oni uopše ne trebaju jer se radi o borbenim letilicama koje su nepoznanica za sadašnju strukturu i opredeljenje Oružanih snaga BiH. Ti helikopteri su nabavljeni za potrebe nekadašnje armije BiH - kaže Jeleč.