http://www.makroekonomija.org/0-mirosla ... goslavije/Slobodan JarcevicMarch 23, 2015 at 1:06 am
ВИД МАЛИВУК,
из Невесиња
ЗВОНКО КУНЕ ЂЕДА МАТУ
Будите се моје гусле миле,
Испратите ову песму свету,
Која пева о јунаку дичном,
А јунаку из Цебаре села,
Из тог села у поносној Босни,
Недалеко од чувеног Дувна.
Тај је јунак Звонко Млинарићу,
Који школе заврши високе,
А заврши баш у граду Риму,
Где га посл’о католички фратар,
Фратар Јозо из дувањске цркве.
Кад се Звонко дому повратио,
Отиш’о је до свог фратра Јозе
И овако њему је зборио.
„Ао, Јозо шта сам прочитао,
Прочитао у књигама римским,
Које тамо чврсто су сложене,
А сложене у архиви папе,
Тога папе поглавара нашег,
Поглавара католика света.
У књизи сам записе нашао,
Да ми овде у поносној Босни,
Који јесмо вере католичке,
Да Хрвати ми никакви нисмо,
Него да смо Срби од кољена,
Управ’ Срби као што су други,
Као што су Срби православни,
А и Срби вере муслиманске.
Оче Јозо, кад сам ово сазно’о,
Тада сам се и зла присетио,
Кад су наши оци и ђедови,
У хиљаду деветој стотини
Четрдесет и првој години,
Клали сваку српску породицу,
А у моме селу у Цебари.
Српској деци нису опраштали,
А клали су свако у колевци,
Или клали, ил’ су их бацали,
У Бришничку јаму предубоку.
Тад се сетих и свог ђеда Мате,
Који баци у Бришничку јаму,
Баци дичног Радета Зелена
И жену му баш предивну Стану,
А још баци шесторо им деце,
По имену Мару и Милеву,
А још баци и Станку и Бранку,
Међу њима Ружу лепотицу,
А уз ове четири сестрице,
Ђед ми Мате, проклете му руке,
Стрмоглави у дубоку јаму,
Стрмоглави и Стеву и Перу,
А то беше деца понајмлађа,
Стеви беше годиница шеста,
Пери само година четврта.
Све то беше на дан Видовдана,
На дан српског свеца омиљеног.
Тога дана у селу Цебари,
У Цебари где сам и ја рођен,
Католици, с њима муслимани,
Убили су сто тридесет Срба,
Међу њима и најмлађу децу,
Три’ест девет до година десет!
Слушај мене поштовани Јозо,
За сву помоћ коју мени пружи,
До Бога се теби захваљујем,
Ал’ пред Богом искрен морам бити.
Ја од данас виш’ католик нисам,
Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
Јер су моји прађедови били,
А били су вере православне,
Те су знали да су Срби чисти,
Чисти Срби од времена првог.
Зато кунем и свог ђеда Мату,
Што он поби ту нејачку децу,
Поби децу Радете Зелена,
А ђед ми је врло добро знао,
Да је и он рода српског био,
Његов ђед је, то је добро знао,
Био Крстан – Србин православни.
Кад је Крстан пао у невоље,
Стиг’о до њег’ фратар католички,
Дао му је и брашна и соли,
Зато мор’о цркву променити,
Оставити веру православну
И прихватит’ веру католичку.
Оче Јозо, још ти једном хвала,
Ал’ да знадеш све је Богу јасно,
Ђеда Мату стигла је и казна,
А та казна само је од Бога.
Кад је Мате обишао место,
Где је била кућа Зеленова,
Тамо било шипражје израсло,
Е ту га је казна сачекала.
Ногом стао на змију поскока,
Која га је угризла за ногу,
Од отрова Мате је премин’о,
Било је то на дан Видовдана,
А хиљаду девете стотине,
Седамдесет и прве године.
Оче Јозо, још ћу да ти кажем,
Да католик више бити нећу,
Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
Врати ћу се вери прађедовској,
Праг ћу прећи цркве православне,
Како су га преци прелазили,
Моји преци Срби православни.
Невесиње, 22. март 7523 (2015)
