HercegBosna.org

Robbie MO

Ako ste se ikad čudili kako to da je rukovodstvo Jugoslavije u Ustav 74. unijelo da se republike mogu odcijepiti ako hoće, onda je objašnjenje slijedeće - NISU.

I sam sam vjerovao na riječ da su po jugoslavenskom ustavu Hrvatska i Slovenija imale pravo na odcjepljenje, no to je samo lijepi mit, i opet se pokazuje da je najbolje ne vjerovati na riječ nego čitati dokumente.

Večernji list nedavno je donio komentar da republike Jugoslavije NISU po tadašnjem ustavu Jugoslavije imale pravo na odcjepljenje i da se radi o mitu.
https://www.vecernji.hr/premium/mit-o-t ... 74-1199891
Takvo što naprosto nije pisalo u federalnom ustavu. Odsustvo tog mitskog člana dodatno je pojačano članom da se granice Jugoslavije ne mogu mijenjati bez suglasnosti svih republika.
Ovo naravno nije nikakvo otkriće za one koji su u Europi sudjelovali u raspravi o priznanju novih država.
Hrvatska i Slovenija su međunarodno priznate temeljem stava Badinterove komisije da se Jugoslavija raspala, a ne na temelju nekog člana Ustava Jugoslavije.

Ustav iz 74. spominje načelno pravo na odcjepljenje naroda a to bi bio dakle argument s tadašnje srpske strane da su narodi suvereni, mada djelomično i argument hrvatske strane da imaju pravo tražiti nekakvu nezavisnu državu za Hrvate
https://hr.wikisource.org/wiki/Ustav_So ... vije_(1974.)

Međutim istovremeno govori da se granice republika ne mogu mijenjati bez suglasnosti republike, znači i samoopredjeljenje naroda kroz cijepanje republika je u biti bilo blokirano.

Također, još jedan mit je netočan, a to je da je jedna od pozitivnih stvari Tita to što je donio ovaj ustav. Ispada da je Tito bio protiv tog ustava, pa mu se tek posmrtno pripisala zasluga.

Citat:

Povjesničar Vjenceslav Cenčić u knjizi “Titova posljednja ispovijest” citira Tita: “Bio sam protiv Ustava iz 1974”. Titov unuk, političar Josip Joška Broz za Politiku je rekao kako mu je Tito rekao da je to bila njegova najveća greška: “Deda je sebe optužio što nije stavio veto na taj dokument, a mogao je”.

To znači da je Ustav donijela Komunistička Partija Jugoslavije jednostavnom brojnošću istaknutih komunista te delegata koji su zastupali jači federalizam, a to je bilo 60-70% Jugoslavije. Možda je Tito bio za jaču federalizaciju no protiv završne verzije ustava, no imao je tada preko 80 godina pa je očito da ga nisu šljivili previše. Naravno, Titu se i dalje valja dati kredit za ideju federalnog uređenja Jugoslavije od njenog samog početka (ipak je veliki kontrast s Kraljevinom Jugoslavijom).

Dodatno, ispada da su Slovenija i Hrvatska imale ustvari veća muda nego što se priča, jer ako nisu imale pravo na odcjepljenje to je bio veći i teži poduhvat. Znači, krivi je i onaj mit da su eto unatoč pravu republika da se odcijepe, zle europske zemlje nećkale se oko priznanja samostalnosti Slovenije i Hrvatske jer su posebno voljele Jugoslaviju. Bome, logičnije je da su htjele da nestane jaka i pogotovo komunistička država na Balkanu.

Naravno, tu valja povući i paralelu sa Sovjetskim Savezom i Čehoslovačkom koje su se raspale u isto vrijeme, te Austrougarskom od prije itd.
Ja sumnjam da je u ustavu ijedne od tih supernacionalnih država pisalo da se netko može odcijepiti.
I baltičke zemlje su vjerojatno proglasile samostalnost suprotno ustavu SSSR, ne trebam uopće čitati taj ustav i tražiti nepostojeće među sto stranica dugoj preambuli hvaljenja partije, moš mislit da je Staljin u ustav upiso da ovi mogu ić kad hoće.

Znači, Jugoslavija ipak nije bila prva zemlja na svijetu u čijem je ustavu pisalo da se federalne jedinice mogu slobodno odcijepiti.
Da se vratimo na BiH jer je forum prvenstveno o BiH. Možemo reći i da se BiH protupravno odcijepila od Jugoslavije, BiH je u međuvremenu i sama federalizirana kao i Jugoslavija, pa se onda može očekivati i da federalne jedinice BiH imaju sličan put do samostalnosti.
A raspad BiH će biti jednako legalan kao raspad Jugoslavije - to će biti ne pravno pitanje, nego pitanje realnosti i stanja na terenu. S tim da je za razliku od institucija Jugoslavije, daleko lakše zablokirati sve institucije BiH. Ono što se legalno može je staviti BiH u komu u kriogenu komoru na vječni led, potpuno legalno.

novem · **Pridružen/a:** 27 lis 2010, 15:06 **Postovi:** 27490

Da, prevladala su načela i pravila međunarodnog javnog prava.

Citat:

Mišljenje br. 3, 11. januar 1992.

Predsednik Arbitražne komisije primio je 20. novembra 1991. godine pismo kojim se predsednik Konferencije za mir u Jugoslaviji obraća Komisiji za mišljenje o sledećem pitanju koje je postavila Republika Srbija:

“Da li se prema međunarodnom javnom pravu unutrašnje linije razgraničenja između Hrvatske i Srbije s jedne strane i Srbije i Bosne i Hercegovine s druge strane mogu smatrati, granicama?”

Komisija se upoznala sa promemorijama, primedbama i dokumentima koje su joj uputile republike Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Crma Gora, Slovenija, Srbija, Predsedništvo SFRJ i “Skupština srpskog naroda Bosne i Hercegovine”

1. Komisija je u svom mišljenju br. 1. od 29. novembra 1991. godine koje je objavljeno 7. decembra konstatovala da se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nalazi u procesu raspadanja.

Shodno tome, uzimajući u obzir činjenicu da su republike Hrvatska i Bosna i Hercegovina, između ostalih, zatražile međunarodno priznavanje kao nezavisne države, Komisija je svesna da se odgovor na pitanje koje je postavljeno mora naći u kontekstu nejasne i nestabilne situacije i smatra da se mora zasnivati na načelima i pravilima međunarodnog javnog prava.

2. Shodno tome, mišljenje Komisije je da čim proces u SFRJ bude doveo do stvaranja jedne ili više nezavisnih država, problemi granica, naročito oni koji se tiču republika na koje se odnosi postavljeno pitanje, moraće da se reše u skladu sa sledećim kriterijumima.

Prvo — spoljne granice će morati da se poštuju u svim slučajevima, u skladu sa načelom na koje se podseća u Povelji UN, deklaracijom koja se odnosi na principe međunarodnog prava koji se tiču odnosa prijateljstva i saradnje između država, u skladu sa Poveljom UN, Rezolucija 2625 (XXV) Generalne skupštine UN i u skladu sa Završnim aktom iz Helsinkija, i kojim se inspiriše član 11. Bečke konvencije od 23. avguista 1978. godine o sukcesiji država na planu ugovora.

Drugo — demarkacione linije između Hrvatske i Srbije ili između Srbije i Bosne i Hercegovine ili, eventualno, između drugih susednih nezavisnih država, moći će da se menjaju samo putem slobodnog i međusobnog dogovora.

Treće — ako se ne dogovori suprotno, ranije granice poprimaju karakter granica koje štiti međunarodno pravo. To je zaključak na koji navodi princip poštovanja teritorijalnog “status quo” i naročito princip: “uti posidetis juris qui”, — iako prvobitno priznat prilikom rešavanja problema dekolonizacije u Americi i Africi, predstavlja danas princip koji ima opšti karakter kako je saopštio Međunarodni sud pravde (pitanje pograničnog spora Burkina Faso — Republika Mali koje miruje od 22. decembra 1986. godine, zbornik 1986, paragraf 20, strana 565):

“Ovaj princip međutim nema karakter posebnog propisa koji je neodvojiv od sistema utvrđenog međunarodnim pravom. On predstavlja opšti princip koji je logično povezan sa pojavom sticanja nezavisnosti u kojoj se manifestuje. Njegov je očigledan cilj da se “spreči da bratoubilačke borbe dovedu u opasnost nezavisnost i stabilnost novih država…”

Ovaj princip je utoliko lakše primeniti između republika što je — na osnovu alineja 2. i 4. člana 5. Ustava SFRJ — odlučeno da se konzistentnost teritorija i republičke granice ne mogu menjati bez njihove saglasnosti.

Izvor: Rezolucije Saveta bezbednosti UN o krizi u bivšoj Jugoslaviji (i drugi dokumenti), “Međunarodna politika”, Pravni fakultet i Fakultet političkih nauka, Beograd 1994.

Citat:

Mišljenje broj 5, 11. januar 1992.

U pismu od 19. decembra 1991. godine, upućenom predsedniku Ministarskog saveta Evropske zajednice, predsednik Republike Hrvatske je zatražio da tu republiku priznaju države članice Evropske zajednice.

Arbitražna komisija je pristupila razmatranju tog zahteva primenjujući odredbe Deklaracije o Jugoslaviji i smernice o priznavanju novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, koje je Ministarski savet Evropske zajednice usvojio 16. decembra 1991. godine, i proceduralna pravila koja je komisija u tom cilju usvojila 22. decembra 1991. godine.

U cilju tog razmatranja, komisija je proučila sledeća dokumenta koja je uputila Republika Hrvatska:

— Odgovore na upitnik Komisije upućen zainteresovanim republikama 24. decembra 1991. godine,

— Dokument poslat uz zahtev za priznavanje od 19. decembra 1991. godine pod uslovom “odgovori na deklaraciju o Jugoslaviji i na deklaraciju o smernicama za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu”,

— Ustav Republike Hrvatske od 22. decembra 1990. godine,

— Izveštaj o rezultatima referenduma održanog 19. maja 1991. godine,

— Ustavnu odluku o suverenosti i nezavisnosti Republike Hrvatske od 25. juna 1991. potvrđenu članom 140. paragrafa 1. njenog Ustava,

— Deklaraciju o uspostavljanju suverenosti i nezavisnosti Republike Hrvatske od 25. juna 1991. godine,

— Ustavni zakon o ljudskim pravima i slobodama i o pravima nacionalnih i etničkih zajednica, kao i manjina u Republici Hrvatskoj od 4. decembra 1991. godine,

— Odluku Parlamenta od 28. decembra 1991. kojom se podržava zahtev za priznavanje Republike Hrvatske koji je izneo predsednik Republike Hrvatske,

— Telefaks koji je predsednik Republike Hrvatske poslao 11. januara 1992. godine kao odgovor na zahtev za dodatne informacije koje je formulisala komisija 10. januara 1992. godine.

Na osnovu informacija kojima raspolaže, pošto je saslušan izvestilac, Arbitražna komisija iznosi sledeće mišljenje:

1. U odgovorima na upitnik komisije predsednik Republike Hrvatske potvrdno odgovara na formulisana pitanja u vezi sa:

a) Prihvatanjem od strane te republike smernica za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom savezu,

b) Podrškom naporima u korist mira koji ulažu Generalni sekretar i Savet bezbednosti UN kao i mirovna konferencija o Jugoslaviji.

2. Komisija je 10. januara 1992. godine zatražila od Republike Hrvatske da potvrdi da prihvata sve odredbe Nacrta konvencije mirovne konferencije od 4. novembra 1991. godine i naročito odredbe poglavlja II, član 2-c (“specijalni status”).

Komisija konstatuje da u svom odgovoru od 11. januara 1992, godine predsednik Republike Hrvatske potvrđuje da je sve odredbe sadržane u Nacrtu konvencije mirovne konferencije o Jugoslaviji, Republika Hrvatska prihvatila u načelu 5. novembra 1991. godine i da su one potvrđene Ustavnim zakonom od 4. decembra 1991. godine.

3. Shodno tome, Arbitražna komisija je mišljenja da:

— Ustavni zakon od 4. decembra 1991. godine ne pokriva u potpunosti sve odredbe Nacrta konvencije od 4. novembra 1991. godine, naročito one sadržane u poglavlju II, član 2-c, pod naslovom “specijalni status”,

— Stoga vlasti Republike Hrvatske treba da dopune Ustavni zakon od 4. decembra 1991. godine kako bi zadovoljile gore navedene odredbe nacrta sporazuma,

— Uz ovu ogradu, Republika Hrvatska ispunjava potrebne uslove za njeno priznavanje od strane zemalja članica Evropske zajednice, a u skladu sa Deklaracijom o Jugoslaviji i smernicama za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu koje je Ministarski savet Evropske zajednice usvojio 16. decembra 1991. godine.

Izvor: Rezolucije Saveta bezbednosti UN o krizi u bivšoj Jugoslaviji (i drugi dokumenti), “Međunarodna politika”, Pravni fakultet i Fakultet političkih nauka, Beograd 1994.

Citat:

Mišljenje broj 8, 4. jul 1992.

Predsednik Arbitražne komisije je 18. maja 1992. godine primio lorda Karingtona, predsedavajućeg Mirovne konferencije o Jugoslaviji, u kojem se Komisija upoznaje sa tri pitanja čiji je tekst objavljen u odluci koju je tog dana donela Arbitražna komisija.

Po mišljenju ove komisije, odgovori na pitanja broj 1 i 3 zavise od odgovora na pitanje broj 2. Samim tim, Komisija će odgovoriti prvim mišljenjem na pitanje broj 2. Pitanja broj 1 i 3 će biti predmet mišljenja broj 10 i 9.

Pitanje broj 2 je formulisano na sledeći način:

“U svom mišljenju broj 1 od 29. novembra 1991. godine, Arbitražna komisija je saopštila da smatra da je SFRJ stupila u proces raspadanja. Da li se danas može smatrati da je ovaj proces završen?”

Komisija je primila k znanju napomene, primedbe i dokumenta koja su joj dostavili republike Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Srbija i Slovenija.

Komisija je konstatovala, odlukom koja je doneta tog dana, da je kompetentna u ovom slučaju.

1. U svom mišljenju broj 1, od 29. novembra 1991. godine, Arbitražna komisija je konstatovala da:

— pitanje postojanja ili nepostojanja neke države treba da bude tretirano u zavisnosti od univerzalno priznatih principa međunarodnog prava koji određuju konstitutivne elemente države;

— SFRJ je sačuvala svoj međunarodni personalitet, ali je želja za nezavisnošću izražena putem referenduma u republikama Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji i odlukom o suverenitetu u Bosni i Hercegovini;

— stav i funkcionisanje bitnih organa federacije više nisu zadovoljavali zahteve participacije i reprezentativnosti jedne savezne države;

— pribegavanje sili u odnosima između različitih elemenata federacije je pokazalo njenu nemoć;

— SFRJ se angažovala u procesu raspadanja, ali, republike su te koje bi trebalo da, u datom slučaju, ispolje želju za stvaranjem nove asocijacije sa demokratskim institucijama po svom izboru;

— postojanje ili nestanak jedne države su, u svakom slučaju, pitanje de facto.

2. Raspadanje jedne države povlači za sobom okončanje njenog pravnog pensonaliteta i duboko narušava funkcionisanje međunarodnog prava. Stoga se tome mora prići sa najvećom mogućom opreznošću.

Komisija smatra da je postojanje jedne savezne države, koja se sastoji od više različitih federatvinih celina, ozbiljno ugroženo kada se većina ovih entiteta, koji obuhvataju veći deo teritorije i stanovništva federacije, pretvori u suverene države, tako da se savezna vlast u njima više ne može sprovoditi. Isto tako, ukoliko priznavanje jedne države od strane drugih država ima samo deklarativnu vrednost, ono, kao i članstvo u međunarodnim organizacijama, svedoči o uverenju ovih država da na taj način priznat politički entitet predstavlja realnost i poveravaju mu izvesna prava i obaveze u domenu međunarodnog prava.

3. Arbitražna komisija konstatuje da je posle njenog mišljenja broj 1:

— referendum predložen u njenom mišljenju broj 4 održan u Bosni i Hercegovini 29. februara i 1. marta 1992. i da se stanovništvo u velikoj većini izjasnilo za nezavisnost ove republike;

— Srbija i Crna Gora su, kao ravnopravne republike, osnovale novu državu pod imenom Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), usvojivši novi ustav 27. aprila 1992. godine;

— većina novih država, stvorenih od nekadašnjih jugoslovenskih republika, pristupila je uzajamnom priznavanju nezavisnosti i samim tim su stavile do znanja da je okončana svaka savezna državna vlast na teritoriji novoosnovanih država;

— zajednički savezni organi, u okviru kojih su zastupljene sve jugoslovenske republike, više ne postoje i od tada nijedan organ ove vrste više ne funkcioniše;

— bivša nacionalna teritorija i stanovništvo federacije SFRJ pripada ubuduće u potpunosti pod suverenu vlast novih država;

— Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Sloveniju su priznale sve države članice Evropske zajednice kao i brojne druge države, a primljene su i u Ujedinjene nacije 22. maja 1992. godine;

— rezolucije 752 i 757 (1992) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u više navrata pomiinju “bivšu SFRJ”;

— štaviše, rezolucija 757 (1992) konstatuje da afirmacija SRJ (Srbija i Crna Gora), po kojoj ona automatski obezbeđuje kontinuitet nekadašnje SFRJ, nije opšte prihvaćena;

— Deklaracija koju je 27. juna 1992. godine u Lisabonu usvojio Evropski savet odnosi se izričito na “bivšu Jugoslaviju”.

4. Zbog svega toga, Arbitražna komisija smatra:

— da je proces raspadanja SFRJ, pomenut u upozorenju broj 1. od 29. novembra 1991. godine, došao do kraja i da treba konstatovati da SFRJ više ne postoji.

Izvor: Rezolucije Saveta bezbednosti UN o krizi u bivšoj Jugoslaviji (i drugi dokumenti), “Međunarodna politika”, Pravni fakultet i Fakultet političkih nauka, Beograd 1994.

https://pescanik.net/10-misljenja-badinterove-komisije/

"Mišljenja". Badinterove komisije.

Orion · **Pridružen/a:** 28 srp 2020, 18:32 **Postovi:** 890

Sovjetski ustav je dopuštao odcijepljenje, ali isto tako po sovjetskom ustavu se garantiara sloboda govora koja je u praksi nije dopuštala.

Dejan Jović je u jednoj emisiji u Srbiji objašnjavao kako funkcioniraju međunarodna priznavanja. Kada neka država nije u stanju izvršavati svoju primarnu funkciju čuvanja reda na svojem terirotoriju, međunarodna zajednica ponuđuje drugim državnim subjektima. U slučaju Jugoslavije nakon što je Banditerova komisija ustanovila da SFR Jugoslavija nije u stanju držati monopol sile odlučeno je da se priznaju Hrvatska i Slovenija.

Sada Jović je ovdje govorio u kontekstu da je Tuđman isprovocirao Miloševića i JNA da napadnu Hrvatsku kako bi on mogao dobiti međunarodno priznanje. Da sam bio u studiju odgovorio bi mu da po njegovoj osobnoj logici ispada da ukoliko Milošević nije tada poslao vojsku cijela epizoda oko hrvatskog i slovenskog proglašenja neovisnosti bi završila isto kao sa Katalonijom. Kataloniji je proglasila neovisnost međutim kako je Španjolska odgovorno reagirala nitko nije priznao tu zemlju.

Što se tiče BiH, ovo bi se ovdje isto moglo primjenjivati. Ako bi Sarajevo jednom bilo dovoljno glupo da hipotetski pošalje vojsku na RS, i pri tome postoje veliki ljudski gubici međunarodna zajednica bi priznala RS ukoliko proglase neovisnost.

novem · **Pridružen/a:** 27 lis 2010, 15:06 **Postovi:** 27490

Citat:

Također, još jedan mit je netočan, a to je da je jedna od pozitivnih stvari Tita to što je donio ovaj ustav. Ispada da je Tito bio protiv tog ustava, pa mu se tek posmrtno pripisala zasluga.

Ovaj je mit plasiran zadnjih godina. Realnost je posve drugačija. Kardelj
je u cijelom procesu bio glavni i odgovorni, a Tito u svemu upoznat.

Cijela procedura trajala je godinama, od javnih rasprava do bezbroj
sjednica oko usuglašavanja. I sve su ga republike (pa i Srbija) morale potvrditi,
stvar nije išla odogo prema dole, nego obrnuto. Prvo republički,
pa onda taj Ustav. Tito je bio svjestan da je to zadnji pokušaj
u očuvanju Jugoslavije, jer sve druge opcije, što se vidi npr. i koliko često je
mijenjan sam YU ustav, su se pokazale kao propale.

Praktički Tito i nije imao izbora. Jugoslavija je do 1974. bila kronični bolesnik,
a od tada do raspada je bila na resipiratoru. Nije kriv respirator što je
Jugoslavija pokazala nesposobna za preživljavanje.

novem · **Pridružen/a:** 27 lis 2010, 15:06 **Postovi:** 27490

Dušan Bilandžić, jedan od najboljih poznavalja povijesti SKJ.

slika

weasel · **Pridružen/a:** 10 svi 2019, 21:58 **Postovi:** 20861

Hrvati su napumpali taj mit o ustavu iz 74. kako bi opravdali svoje odcjepljenje od Jugoslavije. Niti jedna država bila ona unitarna ili federalna nema propis prema kojem se dio države može odcjepiti. Odcjepljenja i raspadi država se gotovo uvijek odvijaju nasilnim putem ili kada se carstva raspadaju iznutra i kad izgube primat nad oružanom silom.

Jedna Amerika koja je nastala kao zajednica više nezavisnih kolinija je silom reinkorporirala 13 Konfederalnih država nakon što su se pokušale sasvim legalno odcjepiti. U Američkom ustavu je i napisano da je Amerika zajednica saveznih država.

Jedan od razloga zašto svi politički vođe konfederacije nikada nisu suđeni je zato što su se unionisti bojali da bi na sudu južnjaci dokazali kako je odcjepljenje sasvim legalno.

novem · **Pridružen/a:** 27 lis 2010, 15:06 **Postovi:** 27490

Ceha · **Pridružen/a:** 08 svi 2009, 12:12 **Postovi:** 21673

Hrvatska se nije otcijepila od Yu, već se Yu raspala.
Postoji razlika.
Institucije yu je uništio Milošević.
Provalio je u narodnu banku, oteo novac, smijenio vodstvo jedne reoublike (CG) i dvije autonomne pokrajine...
Promijenio ustav Srbije, tako da je u njemu pisalo da on ima prednost pred yu ustavom...

Slo i HR su samo rekle da ne žele u proširenu Srbiju.

Ako institucije ne funkcioniraju, nema ni države.
To je ono što se digađa u BiH.

ČSFR se isto raspala.
Česi su Slovacima ponudili unitarnu državu ili raspad.
Češka je bila bogatija.

Od SSSRa su se prvo otcijepile baltičke zemlje koje je isti nelegalno okupirao 1939.
Onda je išla Gruzija, pa mislim Armenija i Azerbejdžan.
Možda i Moldavija.

To su sve male državice.
SSSR se raspao kad su predsjednici Rusije, Bjelorusije i Ukrajine odlučili ukinuti partiju.
Njihovi tvrdolinijaši su pokušali puč, ovi su ih spriječili i onda krenuli na čišćenje elemenata koji im nisu pasali.
Kako je Milojko pružio pitporu pučistima, Rusi ga nisu voljeli.

Kasnije se Jeljcin obračunao i s parlamentom, no to je druga priča.

NSOS · **Pridružen/a:** 13 sij 2020, 18:34 **Postovi:** 3772

Pravo na samoopredeljenje do odcepljenja je postojalo u svima ustavima komunisticke Jugoslavije. Samo je bilo pitanje kako to pravo moze da se ispuni. Posle rata su komunisti govorili da narodi imaju pravo na odcepljenje ali su ga se odrekli i odlucili da zive zajedno u Jugoslaviji. Ali vec pocetkom 60-ih je krenulo sa raspravama da li Jugoslavija treba da bude centralizovana kao do tad ili da republike treba da imaju vece nadleznosti. Tito je prvo bio na strani centralizacije, cak je 1962. nakratko sklonio Kardelja ali je zbog otpora u Sloveniji i Hrvatskoj morao da promeni stranu i vec od 1966. i smene Rankovica da krene ka sustinski konfederaciji. Onda dolazo 1968. pobuna na Kosmetu, studentski protesti, pa cista Maspokovaca i srpskih tzv. liberala i prakticno pretvaranje Jugoslavije u savez republika 1974. Samo sto republike nisu bile ravnopravne jer je Srbiji oduzeta svaka vlast nad pokrajinama, dok su druge republike centralizovane. Posle toga Jugoslavija je imala samo tri spone: Tita, Hladni rat i JNA. Tito je vec bio prestar i pitanje je koliko je imao dodira sa realnoscu. On je odapeo 1980. Berlinski zid pao 1989. i ostala je samo JNA da brani drzavu i ideologiju koje vise ne postoje.
Sve u svemu za Srbe (sem tvrdih komunista) nije bio problem raspad Jugoslavije, ali ne u tim granicama. Jer kada su one povucene, a Srbi kao vecina u partizanima na njih pristali, niko nije rekao da ce one u buducnosti biti drzavne granice, nego samo administrativne. Da nije tako ne bi na njih ni pristali. Ovako su ustavom iz 1974. dosli do toga da su kao najbrojniji narod razdeljeni na 6 teritorija (sve sem Slovenije i Makedonije) ukljucujicu pokrajine, koje sve vise pocinju da lice na drzave. A od tih 6, sve sem Hrvatske su smatrane (opravdano ili ne) srpskim.
Pogledajte to iz srpske perspektive. U BiH su Srbi do 60-ih bili najbrojniji narod, zbog demografije sve vise zaostaju za Muslimanima. U CG nekad Srpskoj Sparti se vestacki stvara poseban identitet. Na KiM, kolevci srpske drzave Siptari rastu geometrijskom progresijom a Srbi se iseljavaju. Cak i vecinski srpska Vojvodina nije pod kontrolom Srbije. U Hrvatskoj su Srbi zvanicno konstitutivni narod ali demografski nazaduju ili se asimiluju. Na sve to dodati jos vrlo zivo secanje na Drugi svetski rat. Morao je da se pojavi neko kao Milosevic ko je protiv toga digao glas. Da nije on bio bi Cosic, Draskovic, Seselj ili neko deseti. Da li je to nezadovoljstvo Srba uperio u pogresnom smeru to je drugo pitanje. Ali sa srpske tacke gledista oni su stvorili obe Jugoslavije, i ako ce se ona raspasti to mora biti pod srpskim uslovima. Problem je samo sto se to desilo u za Srbe najgore moguce vreme kad nisu imali ni jednog velikog saveznika.
Ali sve u svemu ustav 1974. jeste bio kraj Jugoslavije, jer posle njega vise nije bilo nikog ko bi mogao da natera republike da prihvate neki drugi. Ostalo je samo pitanje vremena kada ce se sve raspasti.

divizija · **Pridružen/a:** 08 sij 2020, 16:34 **Postovi:** 24718

novem je napisao/la:

Bilandić ovjde prilično lupeta, jer su jugoslavnski komunisti upravo po nalogu kominterne zauzimali oba stava - prvo onaj o raspadi YU, potom onaj o federalnoj Yu.

Kominterna je oba stava plasirala iz perspektive geopolitike SSSRa.

Što se tiće ustava iz 1974., zaista je mit da se bilo koja republika smjela jednostrano odcijepiti. Ali taj ustav je važan jer je onemogućavao saveznim institucijama dominaciju nad republikama i bilo kojoj republici i narodu dominaciju nad saveznim institucijama.

Time je taj ustav donekle olakšao raspad SFRJ, jer je doveo do toga da je država 1991. bila u fazi blokade, izvanustavnom stanju i raspadu. Prisilio je Srbe da igraju vanustavno i time je raspad olakšan.

No SFRJ se raspala, nije bilo secesije. Sve reublike su se de facto ili de iure ponašalo kao države, a savezne nstitucije bile su sasvim paralizirale ili igrale mimo ustava (JNA).

Ceha · **Pridružen/a:** 08 svi 2009, 12:12 **Postovi:** 21673

NSOS je napisao/la:

Pravo na samoopredeljenje do odcepljenja je postojalo u svima ustavima komunisticke Jugoslavije. Samo je bilo pitanje kako to pravo moze da se ispuni. Posle rata su komunisti govorili da narodi imaju pravo na odcepljenje ali su ga se odrekli i odlucili da zive zajedno u Jugoslaviji. Ali vec pocetkom 60-ih je krenulo sa raspravama da li Jugoslavija treba da bude centralizovana kao do tad ili da republike treba da imaju vece nadleznosti. Tito je prvo bio na strani centralizacije, cak je 1962. nakratko sklonio Kardelja ali je zbog otpora u Sloveniji i Hrvatskoj morao da promeni stranu i vec od 1966. i smene Rankovica da krene ka sustinski konfederaciji. Onda dolazo 1968. pobuna na Kosmetu, studentski protesti, pa cista Maspokovaca i srpskih tzv. liberala i prakticno pretvaranje Jugoslavije u savez republika 1974. Samo sto republike nisu bile ravnopravne jer je Srbiji oduzeta svaka vlast nad pokrajinama, dok su druge republike centralizovane. Posle toga Jugoslavija je imala samo tri spone: Tita, Hladni rat i JNA. Tito je vec bio prestar i pitanje je koliko je imao dodira sa realnoscu. On je odapeo 1980. Berlinski zid pao 1989. i ostala je samo JNA da brani drzavu i ideologiju koje vise ne postoje.
Sve u svemu za Srbe (sem tvrdih komunista) nije bio problem raspad Jugoslavije, ali ne u tim granicama. Jer kada su one povucene, a Srbi kao vecina u partizanima na njih pristali, niko nije rekao da ce one u buducnosti biti drzavne granice, nego samo administrativne. Da nije tako ne bi na njih ni pristali. Ovako su ustavom iz 1974. dosli do toga da su kao najbrojniji narod razdeljeni na 6 teritorija (sve sem Slovenije i Makedonije) ukljucujicu pokrajine, koje sve vise pocinju da lice na drzave. A od tih 6, sve sem Hrvatske su smatrane (opravdano ili ne) srpskim.
Pogledajte to iz srpske perspektive. U BiH su Srbi do 60-ih bili najbrojniji narod, zbog demografije sve vise zaostaju za Muslimanima. U CG nekad Srpskoj Sparti se vestacki stvara poseban identitet. Na KiM, kolevci srpske drzave Siptari rastu geometrijskom progresijom a Srbi se iseljavaju. Cak i vecinski srpska Vojvodina nije pod kontrolom Srbije. U Hrvatskoj su Srbi zvanicno konstitutivni narod ali demografski nazaduju ili se asimiluju. Na sve to dodati jos vrlo zivo secanje na Drugi svetski rat. Morao je da se pojavi neko kao Milosevic ko je protiv toga digao glas. Da nije on bio bi Cosic, Draskovic, Seselj ili neko deseti. Da li je to nezadovoljstvo Srba uperio u pogresnom smeru to je drugo pitanje. Ali sa srpske tacke gledista oni su stvorili obe Jugoslavije, i ako ce se ona raspasti to mora biti pod srpskim uslovima. Problem je samo sto se to desilo u za Srbe najgore moguce vreme kad nisu imali ni jednog velikog saveznika.
Ali sve u svemu ustav 1974. jeste bio kraj Jugoslavije, jer posle njega vise nije bilo nikog ko bi mogao da natera republike da prihvate neki drugi. Ostalo je samo pitanje vremena kada ce se sve raspasti.

Granice u SFRJ nisu baš bile umjetne.
Veći problem je bio što su bile nedosljedne.

Granica Slovenije je bila-manje više povijesna, a u Istri etnička (uz slovensko dobivanje primorja, gdje su prije bili Talijani).
S time da su Slovenci nažicali još iber toga 20ak hr. sela iznad Buzeta, Marindol (pravoslavno selo preko Kupe kod Karlovca i još par oko njega, koji su bili dio Vojne granice do 1948), Raskrižje u Međimurju i još par sitnijih "ispravaka", poput nelegalnog micanja rijeke Dragonje u novo korito.

Granica Hrvatske je isto manje-više povijesna, ali je oduzet istočni Srijem, manje-više po etničkom načelu, iako je ostalo još Hrvata tamo, manje-više kao enklave (Petrovaradin, Slankamen, Hrtkovci...) nisu se zaokruživale granice, nisu cijeli kotari pripadali Hrvatskoj (kotari Ilok i Šid su podijeljeni, s druge strane je ostalo hrvatskih sela).
Ako su se gledale etničke granice, onda je Hrvatskoj trebala pripasti sjeverozapadna Bačka, no nije. Pripala je samo Baranja.
Oduzeta je i Boka, koja je imala hrvatsku većinu (pogotovo u primorskom djelu), sam Kotor je imao hr. većinu do ww2, a Tivat do 91. To je bilo čisto zadovoljavanje ambicija Crne Gore.
Oduzeta su i sela kod Bihaća, bez koristi za Hrvatsku.
Bio nam je nuđen Bihać i taj džep za Dubrovnik =))

Vraćena je Istra, Rijeka, Zadar i otoci kojih se odrekla kJ, ali realno, to smo sami izborili.
I Slovenci su nas išibicarili uz granicu.

BiH granice su ostatak turske kolonijalne vlasti, one su neprirodne. Početak toga je bio u rješavanju poput Banovine, ali se od toga odustalo.
Što je šteta, bilo bi puno bolje da se BiH podjelila na Bosni, ili tako nekako, čist račun, duga ljubav.
Također, BiH političari su se ponašali čudno.
Dali su CG Sutorinu (CG je u tim svim mjenjanjima najbolje prošla), za prašume Sutjeske.
Na isti način su od HR uzeli par sela kod Bihaća, ali nisu dali Neum, samo su se povukli u par manjih sela u Pounju kod Lapca.

CG je najbolje prošla, odrekla se zapadne Metohije i prašuma Sutjeske, a dobila Sutorinu i Boku.

Kosovo je sređeno u nekim čudnim, no prirodnim granicama, ne etničkim.

Vojvodina je također sređena u čudnijim granicama, vojvođanski dio Beograda, sve sjeverno od Save i Dunava je oduzet, a zauzvrat vraćena močvara kod mačvanske strane Mitrovice.

Makedonija su isto prirodne granice, ne etničke, s nekim izuzetcima, onaj neki samostan Pčinski gore?

I ostaje sama uža Srbija koja podsjeća na uvećani beogradski pašaluk.

Vi ste se zeznuli što ste mislili da je sve vaše, da.
I što su BiH Srbi kolonizirali Vojvodinu, a što su muslimani imali demografsku progresiju.
Samo u Vojvodini je prije sto godina bila 1/3 Srba, a sad su 2/3.

Realno, bilo bi puno bolje da ste srezali apetite i da se podijelila BiH, možda i Vojvodina.
I da su postojale samo 3 nacije (Slovenci, Hrvati i Srbi), a ne njih 6.

Ok, Makedoniju ste realno izgubili u ww2.
I radi toga ste i dobili Vojvodinu.
CG su vam uvalili.

Po meni, ako je omjer Srbi:Hrvati:Slovenci bio 3:2:1, trebala je Slovenija dobiti svoje, mi svoje, a vi raznorazne APove, od bugarske Makedonije, Crnogorske Srbije, Vojvodine, istočne Bosne...
S manjim ovlastima, naravno.
Ali, jbg. popušili ste tu.

No opet, bilo vas je 35% u bivšoj jugi, pogledaj koja vam je površina ostala. Kosovo ste realno izgubili (sjever možda vratite), a u procesu ste dobivanja RS.
Nas je bilo 20%, SFRJ je imala 255.804 km2
HR ima 56,5 km2, s time da u BiH trenutno imamo oko 30%, kojih 15ak tisuća km2.
Ako nestane muslimana kao nacije, dobit ćemo i njihovih 10ak km.
Dakle, 72k km2 +10k km2= 28% +4%.
32%, a sad imamo 22%.
S time da se BiH ubrzano prazni...

Vi imate 88,4 km2, od čega je Kosovo kojih 11km2, dakle 77 i koja 25km2 u BiH.
Dakle 30% ovako, plus još 10% u BiH, i još koji km na Kosovu...

Ako se BiH podijeli, vi ćete biti na 40% teritorija bivše juge, mi na 30%.
Muslimani će imati 4% (cca), isto kao i Albanci.
CG ima 5%.
Slovenija 8%.
Makedonija 10%.

Dakle, Hrvati i Srbi, 70%, svi ostali 30%.

weasel · **Pridružen/a:** 10 svi 2019, 21:58 **Postovi:** 20861

@ceha, što su nam sve janezi ukrali od ww2 do danas, oni svako malo ukradu jedno selo, tako će za 100 godina ukrasti Samobor... =))

Malo po malo guraju na istok...

Ali to su sve sitne prepravke gdje živi malo ljudi to se sutra sve da riješitit upotrebom pendrek diplomacije. :zubati

Ceha · **Pridružen/a:** 08 svi 2009, 12:12 **Postovi:** 21673

weasel je napisao/la:

@ceha, što su nam sve janezi ukrali od ww2 do danas, oni svako malo ukradu jedno selo, tako će za 100 godina ukrasti Samobor... =))

Malo po malo guraju na istok...

Ali to su sve sitne prepravke gdje živi malo ljudi to se sutra sve da riješitit upotrebom pendrek diplomacije. :zubati

U 2 dana zauzmeš cijelu Zloveniju, ni to problem

Nakon što je propala Yuga, nemaju se Zlovenci di sirit

Ibar

Srbi često puta tumače taj ustav na način da su se smjeli odcijepiti narodi, a ne republike. Ali, ako su se smjeli odcijepiti narodi, što to znači? Da 2 Hrvata koja žive u neboderu u Beogradu mogu svoj stan odcijepiti od Srbije i onda ga pripojiti Hrvatskoj? Dakle, treba pravne dokumente čitati s razumijevanjem.

A ovo za to da se YU samourušila je točno. Ona se doslovce samouništila, samorazvalila, bankrotirala i de facto i de iure prestala postojati kao država. Pa sami Srbijanci su već 1990. se na neki način odcijepili od YU donijevši raznorazne promjene svog ustava.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/mi ... ugoslaviju

Na pitanje koja republika se prva otcepila od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – mnogi bi odgovorili: naravno, Slovenija. I ne bi bili upravu. Istina je da se od SFRJ prva otcepila Srbija i to Ustavom koji je Slobodan Milošević doneo 28. septembra 1990. godine. Mnogo pre nego što su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija napustile Jugoslaviju, to je učinila Srbija, voljom Miloševića koji se, navodno, borio za očuvanje savezne države.

Ako neki datum treba obeležavati kao dan raspada SFRJ – to je 28. septembar. Mada termin raspad i nije baš najtačniji, jer on asocira na prirodan proces odumiranja, raspadanja i truljenja. SFRJ se nije rastočila prirodnim putem, već je njen nestanak usledio kao plod zakulisnog rada zavereničke grupe na čijem čelu je stajao Slobodan Milošević.

Ustavom iz 1990. godine Srbija je sebe definisala kao suverenu i nezavisnu državu, članom 72. u kojem stoji: "Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama".

U članu 135. Ustava Srbija se izuzela iz pravnog poretka Jugoslavije, navodeći da će poštovati zakone savezne države samo kad proceni da joj je to u interesu, dakle – kad joj se prohte. Pored toga, Srbija je uvela carinu na robu iz drugih jugoslovenskih republika, preuzela je na sebe obezbeđivanje narodne odbrane i državne bezbednosti, kao i uređenje međunarodnih odnosa sa drugim državama u svetu. Ukratko – Srbija je pre skoro 30 godina postala nezavisna država.

novem · **Pridružen/a:** 27 lis 2010, 15:06 **Postovi:** 27490

Srbija 1990. negira Ustav SFRJ. Državni udar na njen suverenitet.

Citat:

Iz ovoga se vidi da je Milošević pravi autor Ustava Srbije.

Prema članu 135, stav 2 novog Ustava Srbije: Kad se aktima organa federacije ili aktima organa druge republike, protivno pravima i dužnostima koje ona ima po Ustavu SFRJ, narušava ravnopravnost Republike Srbije, ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije.»

novem · **Pridružen/a:** 27 lis 2010, 15:06 **Postovi:** 27490

Citat:

Protivustavnost Napred opisana aktivnost zaverenika na (1) sabotiranju i podrivanju SIV-a; (2) donošenju Ustava Republike Srbije; i (3) derogiranju saveznog zakonodavstva zakonima Republike Srbije, protivustavna je po Ustavu SFRJ (a politički vodi razbijanju federacije).

(1) «Stavljanje SIV-a pod kontrolu Predsedništva»

Prema članu 347, stav 1, tačka 9 Ustava SFRJ: «Savezno izvršno veće: 9) usklađuje i usmerava rad saveznih organa uprave radi osiguranja provođenja politike i izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata Skupštine SFRJ, nadzire rad saveznih organa uprave te ukida propise saveznih organa uprave koji su u suprotnosti sa saveznim zakonom, drugim propisom ili opštom aktom Skupštine SFRJ ili propisom koji je ono donelo radi provođenja saveznog zakona, drugog 26 propisa ili opšteg akta, a može, pod uslovima utvrđenim saveznim zakonom, poništiti propise tih organa.» Kadijević se, dakle, ustavno nalazi pod nadzorom vlade i predsednika vlade Ante Markovića koji usmerava njegov rad. Što se tiče predsednika Predsedništva Jovića, u slučaju neslaganja sa politikom predsednika vlade, umesto anonimnih članaka, on je kao deo Predsedništva, imao na raspolaganju pravo i dužnost da sporna pitanja iznese pred arbitražu Skupštine.

Prema članu 320, stav 3 i 4 Ustava SFRJ: «Predsedništvo SFRJ ima pravo da propise SIV-a od opšteg političkog značaja pre njihovog objavljivanja zadrži od izvršenja.» «Ako Predsedništvo SFRJ zadrži od izvršenja propis SIV-a, izneće sporno pitanje pred nadležno veće Skupštine SFRJ radi donošenja odluke.»

Ideja o stavljanju vlade pod kontrolu Predsedništva takođe je protivustavna: «Predsedništvo prema Saveznom izvršnom veću nema hijerarhijske već ograničene Ustavom utvrđene odnose.» (prema autoru Ustava, Prof. Dr. Jovan Đorđević, Ustavno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1982) (2) Ustav Republike Srbije Odredbe Ustava Srbije, naravno, suprotne su odredbama Ustava SFRJ. Njome se, na primer, uzurpiraju tri osnovne 27 nadležnosti federacije: u međunarodnim odnosima (član 281, tač 7 Ustava SFRJ), narodnoj odbrani (član 281, tač 6) i državnoj bezbednosti (čl. 281, tač 8). To se čini odredbama sadržanim u članovima 72, tač. 1 (Republika Srbija uređuje i obezbeđuje... odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama) i 72, tač 3 («Republika Srbija uređuje i obezbeđuje... odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana»).

Što je još mnogo važnije, odredbom člana 135, stav 2 Ustava RS, Srbija se doslovno izuzima iz pravnog sistema SFRJ, jer predviđa da će «poštovati» savezne zakone jedino onda kada joj je to u interesu. U pravu je ovakva klauzula poznata kao klauzula «si volam» (ako hoću) i ima dejstvo da potpuno poništava svaku obavezu preuzetu pod uslovom ove klauzule. Što je potpuno logično – funkcija pravne obaveze je da ograniči volju onoga koji je preuzima. Ako klauzula predviđa da volja obavezanog ima primat nad obavezom, obaveza ne postoji.

Međutim, ono što je najvažnije, to je da je Ustav RS od 28. septembra 1990. separatistički ustav. (Donet više od godinu dana pre proglašavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, 8-og oktobra 1991) Cit. članom 72 se određuje da je Srbija suverena i NEZAVISNA: «Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: 1. suverenost, nezavisnost i terorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama.»

Ovom odredbom Republika Srbija prestaje biti delom federacije, ona je nezavisna država i nema nikakvih dužnosti prema federaciji čiji član više nije. Ako je to tako, a tako je, postavlja se pitanje, kakav je onda uopšte smisao odredbe člana 135, st.1 Ustava RS, koji glasi: «Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koja se prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom»?
https://pescanik.net/wp-content/PDF/raspad_sfrj.pdf

Ceha · **Pridružen/a:** 08 svi 2009, 12:12 **Postovi:** 21673

Da, Milošević je uništio SFRJ.
Svi ostali su samo reakcija na njegove akcije.

Robbie MO

Znači Srbija se prva pravno odcijepila.

Ovi detalji Ustava Srbije (to sa nezavisnošću) su potpuno nepoznati hrvatskim povjesničarima?

Ibar

Robbie MO je napisao/la:

Znači Srbija se prva pravno odcijepila.

Ovi detalji Ustava Srbije (to sa nezavisnošću) su potpuno nepoznati hrvatskim povjesničarima?

Koristili smo drukčiji narativ. Nismo se htjeli zapetljavati u to da su Srbi razvalili Jugoslaviju, jer nismo mirisali Jugoslaviju. Jednostavno se pozivalo na Ustav iz 74. i povlačilo paralele sa SSSR-om i Čehoslovačkom, te PPP (prirodno-povijesnim pravom) na samostalnost. Pozvali smo se i na Badintera i na UN i nije nam trebalo.

Dijelom smo i govorili da su Srbi razvalili SFRJ, samo ne tako što su se (pravno) izdvojili iz iste, već tako što su prekršili SFRJ ustav, ukinuli autonomiju pokrajinama, zadržali njihove predstavnike u predsjedništvu, na ilegalan način koristili JNA itd.

Nije nam trebalo još se zapetljavati u to da su Srbi razvalili YU. No kako vrijeme prolazi, to treba istražiti i o tome govoriti i s time razmontirati srpske mitove na najjače.

To se meni čini logičnim.

P.S.

Ako se ne varam Stipe Mesić je napisao knjigu Kako sam rušio Jugoslaviju, pa je preimenovao u Kako smo rušili Jugoslaviju da bi u završnoj verziji bilo Kako se rušila Jugoslavija. :zubati

Kako je žestoko desna retorika splašnjavala tako je i Stipe mijenjao ime knjige. :kava

Ibar

novem je napisao/la:

Citat:

Protivustavnost Napred opisana aktivnost zaverenika na (1) sabotiranju i podrivanju SIV-a; (2) donošenju Ustava Republike Srbije; i (3) derogiranju saveznog zakonodavstva zakonima Republike Srbije, protivustavna je po Ustavu SFRJ (a politički vodi razbijanju federacije).

(1) «Stavljanje SIV-a pod kontrolu Predsedništva»

Prema članu 347, stav 1, tačka 9 Ustava SFRJ: «Savezno izvršno veće: 9) usklađuje i usmerava rad saveznih organa uprave radi osiguranja provođenja politike i izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata Skupštine SFRJ, nadzire rad saveznih organa uprave te ukida propise saveznih organa uprave koji su u suprotnosti sa saveznim zakonom, drugim propisom ili opštom aktom Skupštine SFRJ ili propisom koji je ono donelo radi provođenja saveznog zakona, drugog 26 propisa ili opšteg akta, a može, pod uslovima utvrđenim saveznim zakonom, poništiti propise tih organa.» Kadijević se, dakle, ustavno nalazi pod nadzorom vlade i predsednika vlade Ante Markovića koji usmerava njegov rad. Što se tiče predsednika Predsedništva Jovića, u slučaju neslaganja sa politikom predsednika vlade, umesto anonimnih članaka, on je kao deo Predsedništva, imao na raspolaganju pravo i dužnost da sporna pitanja iznese pred arbitražu Skupštine.

Prema članu 320, stav 3 i 4 Ustava SFRJ: «Predsedništvo SFRJ ima pravo da propise SIV-a od opšteg političkog značaja pre njihovog objavljivanja zadrži od izvršenja.» «Ako Predsedništvo SFRJ zadrži od izvršenja propis SIV-a, izneće sporno pitanje pred nadležno veće Skupštine SFRJ radi donošenja odluke.»

Ideja o stavljanju vlade pod kontrolu Predsedništva takođe je protivustavna: «Predsedništvo prema Saveznom izvršnom veću nema hijerarhijske već ograničene Ustavom utvrđene odnose.» (prema autoru Ustava, Prof. Dr. Jovan Đorđević, Ustavno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1982) (2) Ustav Republike Srbije Odredbe Ustava Srbije, naravno, suprotne su odredbama Ustava SFRJ. Njome se, na primer, uzurpiraju tri osnovne 27 nadležnosti federacije: u međunarodnim odnosima (član 281, tač 7 Ustava SFRJ), narodnoj odbrani (član 281, tač 6) i državnoj bezbednosti (čl. 281, tač 8). To se čini odredbama sadržanim u članovima 72, tač. 1 (Republika Srbija uređuje i obezbeđuje... odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama) i 72, tač 3 («Republika Srbija uređuje i obezbeđuje... odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana»).

Što je još mnogo važnije, odredbom člana 135, stav 2 Ustava RS, Srbija se doslovno izuzima iz pravnog sistema SFRJ, jer predviđa da će «poštovati» savezne zakone jedino onda kada joj je to u interesu. U pravu je ovakva klauzula poznata kao klauzula «si volam» (ako hoću) i ima dejstvo da potpuno poništava svaku obavezu preuzetu pod uslovom ove klauzule. Što je potpuno logično – funkcija pravne obaveze je da ograniči volju onoga koji je preuzima. Ako klauzula predviđa da volja obavezanog ima primat nad obavezom, obaveza ne postoji.

Međutim, ono što je najvažnije, to je da je Ustav RS od 28. septembra 1990. separatistički ustav. (Donet više od godinu dana pre proglašavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, 8-og oktobra 1991) Cit. članom 72 se određuje da je Srbija suverena i NEZAVISNA: «Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: 1. suverenost, nezavisnost i terorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama.»

Ovom odredbom Republika Srbija prestaje biti delom federacije, ona je nezavisna država i nema nikakvih dužnosti prema federaciji čiji član više nije. Ako je to tako, a tako je, postavlja se pitanje, kakav je onda uopšte smisao odredbe člana 135, st.1 Ustava RS, koji glasi: «Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koja se prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom»?
https://pescanik.net/wp-content/PDF/raspad_sfrj.pdf

Dakle bizarna situacija, Srbija se de facto i de iure izdvojila iz SFRJ, a neki preostali formalni ostaci te SFRJ i dalje postoje u vidu nekog premijera, predsjednika predsjetništva, dakle radi se o de facto dvostrukoj vlasti, odnosno o preklapanju vlasti, al SFRJ je u fazi urušavanja, a onda Srbija uzima (otima) sve što može od te (propale) SFRJ (imovinu, vojsku, diplomatska predstavništva) i stavlja ih u službu svoje novojugoslavenske, odnosno trećejugoslavenske politike, koja je ujedno i velikosrpska. Ubacuje se u tu priču i CG i onda se silom kreće uzeti 1/3 RH i 2/3 BiH te ih pripojiti toj Trećoj Jugoslaviji (SR Jugoslavija), odnosno Velikoj Srbiji.

U isto vrijeme postoji paralelna YU (SFRJ) linija koja se bori za YU (SFRJ) u granicama od Vardara do Triglava. Ta je struja doživjela konačan poraz nakon vojnih neuspjeha u Sloveniji, pa i Hrvatskoj. Da su uspjeli zadržati Sloveniju da ne izađe iz YU (SFRJ), bio bi proglašen vojni puč, Milošević smijenjen i suđen za veleizdaju, a vojna hunta bi preuzela vlast u YU (SFRJ).

To je ono kad Andrija Rašeta i Dejan Jović kažu da je JNA pogriješila ( i u pravu su vojnički gledano) kad se sumanuto zaletila na Vukovar, da ga je samo trebala zaobići i proći dalje , da bi Vukovar ostao odsječen, da je on rubni grad bez ikakve strateške važnosti i da je trebalo jurišati prema Zagrebu.

Toj struji pripadali su mahom ljudi iz miješanih brakova i vrhuška JNA. Taj jugo-srpski (unutarnji) sukob je riješen propašću JNA, te Jugoslavije u AVNOJevskim granicama. :kava

Što se tiče Makedonije, tamo je pak Amerika poslala tucet vojnika na granicu i zaustavila JNA da zauzme Makedoniju. Vrlo zanimljivo. :kava

bobanovski · **Pridružen/a:** 30 lip 2016, 15:26 **Postovi:** 7774

Srpski argument je da smo se mi nelegalno odvojili dok pravdaju zločine u Vukovaru i upravo ovo treba potencirati, rušenje Ustava i praktički nezavisnost dok to njima odgovara.

Isto vrijedi i za lažnu konstutivnost Srba u RH, ovo treba poslati Milanoviću

Neka spoji ovo sa recimo miniranjem Peruče u svom odgovoru Vučiću i Vulinu

Robbie MO

Ja ne znam što je Tuđman uopće išao brisati tu počasnu rečenicu iz Ustava koja je spominjala Srbe, mada iz toga ništa konkretno nije proizlazilo, nikakve mehanizme ili definirene kvote nisu imali u Ustavu.

To je mogao napraviti nakon 5 godina poslije samostalnosti.

Kroz faze.

Prvo izbrisati i Hrvate i Srbe, kao Hrvatska je građanska država.
Onda poslije dođe neka desna vlast i napiše da je Hrvatska izraz težnje Hrvata za svojojm državom, pa poslije još jedna vlada napiše da je Hrvatska nacionalna država hrvatskog naroda.

Kad imaš međunarodno priznatu državu, vojsku i 80% stanovnika, imaš vremena na pretek. Tuđmanu se žurilo da deinstalira Srbe s povlaštenih pozicija?

Heero · **Pridružen/a:** 23 ožu 2015, 21:56 **Postovi:** 5046

Moguce.*** bi se ugurala ovim nasim todoric,tedeski dudecima a oni onako partizanski sposobni kakvi jesu nakraju bi ima ga duvali.

dudu

bobanovski je napisao/la:

Srpski argument je da smo se mi nelegalno odvojili dok pravdaju zločine u Vukovaru i upravo ovo treba potencirati, rušenje Ustava i praktički nezavisnost dok to njima odgovara.

Isto vrijedi i za lažnu konstutivnost Srba u RH, ovo treba poslati Milanoviću

Neka spoji ovo sa recimo miniranjem Peruče u svom odgovoru Vučiću i Vulinu

misliš Wu Lin. :zubati

Ibar

dudu je napisao/la:

bobanovski je napisao/la:

Srpski argument je da smo se mi nelegalno odvojili dok pravdaju zločine u Vukovaru i upravo ovo treba potencirati, rušenje Ustava i praktički nezavisnost dok to njima odgovara.

Isto vrijedi i za lažnu konstutivnost Srba u RH, ovo treba poslati Milanoviću

Neka spoji ovo sa recimo miniranjem Peruče u svom odgovoru Vučiću i Vulinu

misliš Wu Lin. :zubati

Cenim da je brat poreklom iz Srpske Mongolije :zubati

HercegBosna.org

Mit o ustavu iz 74.

Online