Viđao sam već po fb fotke sa sahrana i mrtvačkih sanduka. Što reći? Svako vrijeme ima svoje ludilo. Prije je to bilo snimanje sahrane videokamerom (za uspomenu).

Ovo oko nepaljenja tv-a je zaista bizarno upravo zato što je to novosmišljeni običaj tako što su naši stariji od 70' godina shvatali televizju kao neku vrstu zabave i veselja poredivši je sa porodičnim i drugim slavljima gde se peva i slavi a to nije bilo primereno ranije dok se još pokojnik ožaljava.

Kod mene je taj slučaj bio promišljen i racionalan , nismo gledali TV narednih 40 dana jer ipak će rodbina doći na četrdesnicu pa eto nije red da se "veselimo" sa televizorom a treba izaći porodično na groblje i primiti rodbinu.
Kod mene su to skratili jer su mislili da se ne računa izlazak nagorblje na 6 meseci i na godinu dana , već je 40 dana dovoljno.

Drugi "običaj" iliti fotografisanje i snimanje sahrana je takođe zanimljiv novokomponovani fenomen , i mislim da je on potekao od ženskog faktora usmislu da su žene one koje najviše posećuju groblje i plaču za pokojnicima , i zato su im eto te fotke bile osnova da se prisete žalosti za svojim pokojnim bližnjim.
Mada je to više ono da udovica-komšinica drugoj udovici-komšinici kad pričaju o svojim pokojnim muževima i plaču se pohvale kako su dobro žalili i plakali na sahranama i kako je sam tužni skup bio dostojanstven.
Sahrane su nekad bile stvar prestiža kao i svadbe.

Vezano za TV kao relativno noviji fenomen, mislim da je to bio samo odjek odnosa prema radiju (a za kojega je dakako vrijedio isti status). Radijski prijamnici su osvojili kućanstva par decenija prije TVa pa se formirani odnos prema njima po inerciji prelio i na televiziju. A znamo da je većina radijskog programa glazba, što se baš i ne uklapa u sliku žalovanja.
Možda se to i ne bi desilo da radio nema taj koncept: red priče-red glazbe, pa ga nije bilo moguće kontrolirati i koristiti u žalovanju.

Nego, pitam se, ako se nisu mogle slušati ni npr vijesti, zašto nije bilo "zabranjeno" i čitanje novina? :)
Probajmo zamisliti danas - umrla ti baba, nema ti 40 dana (ili u mom slučaju godinu) koristiti internet! Nema mobitela u ruke!

Sećam se i onih gde je otac glava kuće rekao :"Može TV , ali smanji ton" , dakle poenta je da drugi tj.košiluk i ordbina ne vide i ne čuju da se ožalošćena porodica ne bavi ničim drugim sem svojom žalošću , znači nije samo poenta u muzici i pevanju i veselju.
Ima i ono kad majka kaže deci:"Đed vam umro , a vi tuda jurcate za loptom , ajde sedi tamo i da vas nisam čula".

Mislim da je u takođe igrao tzv.malograđanski urođeni strah od onog šta će reći rodbina i komšiluk(ogovaranje) , iliti ako gledaš vesti na TV-u odmah će neka zla strina i zla komšinica proširiti priču :"Vidi njih , još im se pokojnik nije ni oladio a oni udri na veselje , pu bruke i sramote , pokojnik im se okreće u grobu"

Bizarni snimak sa jednog pogreba u Kolumbiji:
(žena pleše na lijesu dok svira glasna vesela glazba)
U svakom slučaju čudan način odavanja počasti.

Svi aspekti života su se preselili na internet, jeste neukusno ali je tako. Mislim da ni objava momenta kada mladić zaprosi devojku nije za tuđe oči, ali to se redovno pojavljuje na raznim portalima u rubrikama tipa "zabava" i "društvo".

Javnost se na žalost bavi stvarima koje je se ne tiču, gura se nos u sve i svašta.

Pitanje je vremena kad će neki bloger uživo prenositi sahranu , ili neki tik-tokeri praviti klipove nad mrtvom babom , jer je prosto usađeno u ljudima da se moramo suočavati sa smrću na ovaj ili onaj način i slaviti je isto kao što i život slavimo.

Naravno sve će to biti degutantno i bizarno mnogima , ali sve u svemu ako ogolimo smrt od tzv.cirkusa je isto kao da ogolimo život od samog života koji je nadasve patetičan i pun jeftinoće i bizarnosti.

Ne zaboravimo da je smrt osnovini deo života kao i rođenje.

Ne treba je ni slaviti, ni praviti bauk od nje. To nam svima sleduje.

Više smisla u životu, manje straha od smrti. Kraja se plaše ljudi koji žive za trivijalnosti.

Smrt se "slavi" da bi smo znali da smo živi da i je život bitan , to je tako oduvek bilo.
Kad plačemo na sahranama za svojim bližnjima ne plačemo zarad njih nego zarad sebe uglavnom.
Dostojevski je rekao da plakanje za preminulim je jedan od fundamentalnih primera ljudske sebičnosti , ali ujedno i osnovna ljudske ljudskosti iz koje izlazi vrlina od koje ne možemo pobeći.

Istina je da ljudi koji žive u trivijalnosti se više plaše smrti , ali ko će reći zasigurno da je naše opšte bitisanje smisleno a nije trivijalno?! , pa niko drugi nego mi čeljad koji smo subjektivni sami po sebi.

Da mi ovakva guzara plese nad kovcegom odmah bih se digao iz mrtvih.

To pitanje je već svojevrsni uvod u nihilizam, a toga nikako nisam pristalica. Mora ipak u životu čoveka da postoji određeni vrednosni opseg koji je nedodirljv, svet, veći od kratkoće telesnog života. U smislu da ne može biti revidiran, već može biti samo putokaz i izvor smelosti kada klonemo duhom.

Vladeta Jerotić je to lepo umeo da objasni u čuvenim emisijama o religiji i drugim životnim temama, ali na žalost više nije među nama.