Sveta Gora (gr. Aγιoν Oρoς - Agion Oros) je jedan od centara pravoslavnog sveta. Nalazi se na poluostrvu Halkidiki (Egejska Makedonija) na severu Grčke, tačnije na najistočnijem od tri prsta Halkidikija — Atosu.

Atos je planina i poluostrvo u severnoj Grčkoj na (grčkom Άγιο Όρος (Agio Oros što na srpskom znači „Sveta gora“), ili Ἅγιον Ὄρος (Hagion Oros) na klasičnom grčkom. Atos je sedište 20 pravoslavnih manastira i čini autonomnu državu pod grčkim suverenitetom. Samo je monasima dozvoljeno da žive na Svetoj Gori, a trenutno na njoj živi oko 2.000 monaha. Poluostrvo, istočni krak većeg poluostrva Halkidikija dugačko je 60 km, a širina mu je 7 do 12 km i ima površinu od 390 km², s planinom Atos, čije strme, gusto pošumljene padine, dosižu visinu do 2.033 m.

Egejsko more koje okružuje poluostrvo može biti vrlo opasno. Persijski car Kserks I naredio je da se iskopa kanal preko prevlake da bi omogućio prolaz svoje flote 482. p. n. e.


Legenda

Po jednom starom predanju Bogorodica je plovila sa svetim Jovanom iz Jope u Kipar da poseti Lazara. Kada je oluja skrenula brod s kursa na tada paganski Atos, bili su prisiljeni da se usidre u blizini luke Klement, u blizini današnjeg manastira Iviron. Bogorodica je izašla na obalu i, oduševljena divljom lepotom planine, blagoslovila je i zamolila Isusa Hrista da ga pretvori u njen vrt. Začuo se glas: „Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje“. Od tog trenutka planina je posvećena kao vrt Majke Božje u koji nije dozvoljen pristup drugim ženama.


Istorija

Sveta Gora je kao manastirska zajednica formalno osnovana 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru, danas najveći i najznačajniji od 20 manastira. Manastir je uživao zaštitu vizantijskog cara tokom sledećih vekova pa je njegovo bogatstvo i imanje neprestano raslo. Sveta gora se osamostalila ѕa vreme vizantijskog cara Vasilija I. Četvrti krstaški rat s početka 13. veka doveo je nove katoličke gospodare zbog kojih su svetogorski monasi bili prisiljeni da traže zaštitu od pape Inoćentija III, do obnove Vizantijskog carstva. Katalonski plaćenici ( almogaveri ) su je opljačkali s u prvoj deceniji 14. veka.

Kada je Vizantijsko carstvo propalo u 15. veku, vlast nad Svetom gorom preuzelo je islamsko Osmansko carstvo. Osmanlije su udarile velike namete manastirima, ali su ih uglavnom ostavljali na miru. Broj monaha i njihovo bogatstvo opadali su u sledećim vekovima, ali je Sveta Gora oživela u 19. veku zahvaljujući poklonima i dolaskom mnogih monaha iz pravoslavnih zemalja, kao što su Rusija, Bugarska, Rumunija i Srbija i svaka od ovih država je preuzela staranje nad pojedinim manastirima. Godine 1912, za vreme Prvog balkanskog rata, Turci su proterani i nakon kratkog sukoba između Grčke i Rusije oko suvereniteta, poluostrvo je formalno došlo pod grčku vlast posle Drugog svetskog rata.


Prema grčkom ustavu, Planina Atos (Vlast Svete gore) je politička samouprava 20 glavnih manastira koji čine Svetu zajednicu koja upravlja teritorijom, a glavni grad i administrativni centar, Kareja, takođe je i sedište guvernera kao predstavnika grčke vlasti. Duhovno, Sveta Gora je pod direktnom jurisdikcijom vaseljenskog patrijarha iz Carigrada. Pored manastira postoje 12 skitova, manjih monaških zajednica, kao i mnoge usamljene monaške kelije širom poluostrva. Sve osobe koje žive manastirskim životom, nakon što postanu monasi, postaju takođe i grčki državljani bez ikakvih formalnosti. Svetovnjaci mogu da posete Svetu Goru, ali uz posebnu dozvolu.

Ženama je pristup poluostrvu potpuno zabranjen; čak su i ženke domaćih životinja zabranjene (s izuzetkom, kažu, mačaka i kokošaka koje legu jaja od čijih žumanaca se prave boje koje se koriste u ikonopisanju). Međutim, za vreme Grčkog građanskog rata, Atos je pružao utočište izbeglicama, među kojima su bile žene i devojčice.

U današnje vreme, manastiri Svete Gore su nekoliko puta bili pogođeni požarima, npr. u avgustu 1990. i martu 2004, kada je vatra progutala veliki deo srpskog manastira, Hilandar. Zbog usamljenih lokacija manastira, često na brdima, i zbog nemogućnosti pružanja adekvatne protivpožarne zaštite, štete koje su izazvali požari su često vrlo velike.

Pravoslavni partrijarh Aleksandrije, Petar VII, zajedno sa 16 osoba, poginuo je kad se helikopter srušio u Egejsko more na putu za Svetu Goru.



Jezici

Grčki jezik je u opštoj upotrebi u svim grčkim manastirima, ali se u nekim manastirima govori drugim jezicima: u Svetom Pantelejmonu ruski (35 monaha), u Hilandaru srpski (46), u Zografu bugarski (15), a u skitima Prodromos i Laku rumunski (64). Danas mnogi grčki i drugi monasi govore engleski.


Umetničko blago

Atoski manastiri poseduju bogate riznice neprocenjivog srednjovekovnog umetničkog blaga, uključujući ikone, liturgijske odežde, krstove, putire, kodekse i druge hrišćanske dokumente, carske hrisovulje, svete mošti i drugo. Donedavno nije bilo organizovane studije i arhiviranja, ali je nedavno Evropska unija osnovala fond koji je počeo da uređuje, štiti i popravlja ovo blago. Mnoge pravoslavne zemlje takođe su počele da vode brigu o umetničkom blagu svojih manastira na Atosu.



Dvadeset manastira sa samoupravom

Po podacima iz 2001. na Atosu je živelo 2.262 stanovnika, od kojih su većina monasi.

Na Svetoj gori se nalazi 20 manastira. U zagradi je broj monaha:

Manastir Velika Lavra (64)
Manastir Vatoped (163)
Manastir Iviron (71)
Manastir Hilandar (92)
Manastir Dionizijat (71)
Manastir Kutlumuš (86)
Manastir Pantokrator (25)
Manastir Ksiropotam (25)
Manastir Zograf (48)
Manastir Dohijar (3)
Manastir Karakal (60)
Manastir Filotej (57)
Manastir Simonopetra (94)
Manastir svetog Pavla (112)
Manastir Stavronikita (42)
Manastir Ksenofont (123)
Manastir Grigorijat (107)
Manastir Esfigmen (121)
Manastir Pantelejmon (88)
Manastir Konstamonit (44)

U skitima i kelijama živi još oko 290 monaha.

Manastir Zograf








Manastir Zograf je smešten na severozapadnom, šumovitom obronku Svete Gore, na pola sata hoda od mora. Osnovan je početkom X veka. Podigla su ga trojica braće, rodom iz bugarske Ahride. Predanje kazuje da podigavši neveliku crkvu, braća nisu znala kome, u čiju čast da je posvete i kakvu ikonu da naslikaju na pripremljenoj dasci. Usrdno su se molili Bogu i Gospod je uslišio njihovu molitvu.

Kada su ušli u crkvu, zaprepastili su se ugledavši na pripremljenoj dasci lik svetog velikomučenika Georgija pobedonosca. Obradovani, posvetili su manastir svetom velikomučeniku Georgiju Pobedonoscu i zahvaljujući toj čudotvornoj ikoni manastir je prozvan „Zograf“ tj. „Ikonopisac“.

Manastir Zograf je brzo procvao i proširio se, ali ne zadugo. Usled piratskih pljačkanja i najezdi Latina, on je razrušen, opljačkan i opusteo.

Početkom XVI veka manastir je obnovio i u mnogome dogradio moldavski vojvoda Stefan. Manastir je rekonstruisan u XVIII veku.

Saborna crkva posvećena je svetom velikomučeniku i Pobedonoscu Georgiju (ovaj manastirski praznik obeležava se 6. maja po Grigorijanskom kalendaru).

U hramu se čuvaju tri čudotvorne ikone svetog Velikomučenika Georgija: prva, nazvana „Zograf“; druga, koja je u manastir prispela iz Arabije; treća od moldavskog vojvode Stefana VI. U hramu se čuvaju i čudotvorna ikona Bogorodice Uslišiteljice; delići životvornoga Krsta Gospodnjeg i delovi moštiju: svetog mučenika Stefana, sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, Antipe i Haralampija, mučenika Nikite, Nestora, Kirjaka, apostola Andreja Prvozvanog, Evtihija patrijarha carigradskog i mnogih drugih.

Osim Saborne crkve ovde se nalazi još deset paraklisa. U dvorištu, na mestu kule u kojoj je izgorelo 26 mučenika za vreme papskih progona 10. oktobra 1276. godine, podignut je spomenik.

Manastirska biblioteka sadrži mnogo grčkih i slovenskih rukopisa i knjiga.

Manastir Dionisijat








Manastir Dionisijat smešten je na visokoj steni na morskoj obali pri rubu ogromnog šumovitog klanca među manastirima svetog Pavla (udaljenog oko sat hoda) i manastira Grigorijata. Ovaj manastir sasvim je okružen visokim zidinama s puškarnicama, nalik srednjovekovnom zamku i iznutra je prilično tesan.

Osnovao ga je u XIV veku prepodobni Dionisije. Uz posredovanje svoga brata Teodosija, u to vreme trapezundskog mitropolita, sredstva za izgradnju dobio je od cara Aleksija Komnina III.

Car nije odbio da pomogne monahu i manastir je podignut, ali još pre završetka gradnje biva opljačkan od razbojnika koji su uz to i sve monahe odveli u ropstvo. Prepodobni Dionisije uspeo je da ih otkupi zahvaljujući daru koji je dobio od cara. I po treći put on se uputio u obnovljenje svoga manastira. Manastir je obnovio njegov naslednik, prepodobni Domitije.

Saborna crkva iz XVI veka posvećena je Roždestvu svetog Preteče i Krstitelja Gospodnjeg Jovana. To je i naročito poštovan praznik manastira. Hram je veličanstven, a njegovi zidovi oslikani freskama iz XVI veka. Iz tog vremena je i visoka manastirska kula. Osim saborne crkve postoji još i jedanaest paraklisa.

Od manastirskih svetinja čuvaju se deo životvornoga Krsta Gospodnjeg i delovi moštiju svetitelja: desna ruka Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnjeg ukrašena dragocenostima, desna ruka svetog Jovana Milostivog, svetog Jovana Molčalnika episkopa kolonijskog, sveštenomučenika Vlasija, Modesta patrijarha jerusalimskog, i sveštenomučenika Antipe, svetog apostola i evangeliste Luke, a takođe i miro svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog i verige svetog apostola Petra.

Stara biblioteka sadrži preko 800 rukopisa i preko pet hiljada knjiga. U zbirci se čuva i jedan izuzetan Psaltir ispisan na pergamentu, s posvetom grčkog cara Aleksija Komnina.

Manastir Ksenofont











Manastir Ksenofont se nalazi na jugozapadnoj strani Svete Gore Atonske pokraj samog mora, a od ruskog manastira Pantelejmona udaljen je oko sat hoda.

Osnovao ga je u X veku grčki velmoža Ksenofont po kome je manastir dobio ime. Godine 1083. manastir dograđuje drugi vizantijski velmoža, Stefan Drungarij, koji stupa u manastir i postaje monah Simeon. Posle, za Aton teškog perioda, Krstaških pohoda, najezdi Saracena i propasti Vizantije, manastir je obnovljen i ponovo izgrađivan. Tako ga 1545. godine obnavljaju vlaški vladar Matej Basarab i vlastelini Duka i Radul. Kasnija dograđivanja vršena su u XIX veku.

Manastir je okružen visokim kamenim zidinama s utvrđenom kulom stražarom, a dvorište je iznutra podeljeno na dva dela. Na prostoru većeg dvorišta, smešten je mermerni Saborni hram, posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju Pobedonoscu, koji je izgrađen početkom XIX veka. U manjem dvorištu nalazi se crkva iz XVI veka u kojoj se nalaze dve osobito poštovane ikone izrađene u mozaiku – svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca i svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog. Osim Saborne crkve u manastiru se nalazi još osam paraklisa.

Među svetinjama čuvaju se dve čudotvorne ikone u Sabornoj crkvi – Majke Božije i svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca, kao i delovi moštiju svetitelja: velikomučenice Marine, svetog Modesta, Jakova Persijanca, sveštenomučenika Haralampija, velikomučenika Pantelejmona, mučenice Paraskeve i drugih.

Biblioteka raspolaže drevnim rukopisima i knjigama.

Pfff, da ti malo ne pretjeruješ sa svim tim grkoistočnim bogomoljama?

Manastir Sveti Pavle








Manastir Sveti Pavle je smešten na jugozapadnoj strani Svete Gore u klancu između dva potoka, nedaleko od mora. Osnovao ga je u X veku sin grčkog imperatora Mihaila Kuropalata zvanog Rangavej, Sv. Pavle. U svetu je Sv. Pavle nosio ime Prokopije. Kada je presto njegovog oca zauzeo Lav Jermenin, on ga je, videći u maloletnom Prokopiju budućeg suparnika pravu na presto, varvarski unakazio škopljenjem. Prokopije je dobio izvrsno obrazovanje i rano napustio svetovni život otišavši na Aton, gde je primio monaški postrig pod imenom Pavle. Podvižnički život Sv. Pavla privukao je puno učenika, pa je tako i nikao manastir. Imperator Roman u carskoj povelji datoj Sv. Pavlu za osnivanje manastira, naziva ovoga najvećim filosofom.

U XIV veku manastir je bio slovenski, a materijalnu pomoć pružao je srpski vladar Đorđe Branković. Godine 1700., vladar Vlaške, Konstantin Basaraba, podigao je ogroman pirg (kulu) u kome su smeštene kelije i crkva. Godine 1744. manastir postaje grčki.

Manastir ima oblik četvorougaonika s'visokim utvrđenim zidinama na čijem vrhu su izgrađene kelije. Veličanstveni jedanaestougaoni Saborni hram posvećen je prazniku Sretenja Gospodnjeg (25. februara po Grigorijanskom kalendaru).

Među svetinjama čuvaju se tri ikone Majke Božije. Jedna je pripadala caru Teofilu ikonoborcu i njegovoj ženi Teodori. Ovu ikonu je car-ikonoborac u besu bacio u oganj, ali ona nije izgorela.

Druga ikona okružena sa 28 malih ikona svetih ugodnika bila je dar imperatora Andronika, a uz te male ikone ugrađene su mošti odgovarajućih svetitelja. Treću ikonu, smatra se da je doneo osnivač bratstva iz manastira Miraleon. Ovde se čuva i krst sa delom živototvornoga drveta Krsta Gospodnjeg (koji je pripadao Konstantinu Velikom). Ovaj krst je obložen sa 50 minijaturnih ikona izrađenih na pergamentu po zlatnom polju, koje su smeštene u udubljenjima u krstu. Postoje i male ikone na sklapanje, slične ovom krstu koje su prema predanju dar Sv. Silvestra, rimskog pape, novoprosvećenom caru Konstantinu Velikom.

Kći srpskog vladara Đorđa Brankovića, princeza Marija, kao supruga sultana Murata I predala je u manastir na čuvanje komadiće zlata, tamjana i smirne koje su mudraci prineli na dar Vitlejemskom Mladencu Gospodu Isusu, a koji su pronađeni u Konstantinopoljskoj riznici grčkih imperatora. Kako govori predanje, princeza Marija želela je da sama donese ove svetinje u manastir Sv. Pavla i već se približavala manastirskim zidinama kada joj je kao i nekada carici Plakidi u manastir Vatoped, bilo objavljeno da ne narušava strogo Atonsko pravilo koje zabranjuje ulazak ženama u manastire Svete Gore. Na mestu predaje svetinja stoji spomenik sa prikazom ovog susreta.

Obitelj manastira čuva delove moštiju sledećih svetitelja: Sv. Grigorija Bogoslova, Sv. Maksima Ispovednika, glavu Teodore Aleksandrijske, prepodobnog mučenika Kalinika, Vasilija Velikog i drugih. Osim Saborne crkve postoji još pet paraklisa. Manastirska biblioteka čuva mnogo rukopisa i knjiga. U naše vreme manastir nastanjuje 35 monaha. Ovom manastiru pripada Novi skit i Laku skit.




Не

Ja volim o ovakvim stvarima čitati, no možda jest glupo doći negdje na srpski forum i stavljat slike katedrale iz Kolna ili Notre Dame u Parizu i objašnjenja kako su nastale.

Зашто би било глупо?
Зашто би неко имао било шта против катедрале из Келна или Нотр Дама?
Господине Јунузе, опет сте неозбиљни, по обичају

P.S. И не тролујмо тему са оваквим бесмисленим упадицама

________________


Zašto bi bilo glupo?
Zašto bi neko imao bilo šta protiv katedrale iz Kelna ili Notr Dama?
Gospodine Junuze, opet ste neozbiljni, po običaju

P.S. I ne trolujmo temu sa ovakvim besmislenim upadicama

Meni i dalje Aga nije jasno kako vama Srbima Grci mogu biti blizak narod, otprilike kao što mi nije jasno slizavanje Muslimana sa Arapima...

Mislim, mi i Irci ili Talijani. Nigdje veze.

Ajde da ti kao Srbin stavljaš fotke od bliskog makedonskog ili hrvatskog naroda, shvatio bih.

Ah da, vi ste vjerski fundamentalisti...

Zanimljivo, takvima je obično nacionalnost nebitna.

Nigdje spojenih nespojivih stvari kao na ovom našem malom prostoru...

Господине Јунузе, ето нека буде тако као што ви кажете, само немојте и даље овако лијепу тему тролирати
Јел поштено?
Ево руке

___________________


Gospodine Junuze, eto neka bude tako kao što vi kažete, samo nemojte i dalje ovako lijepu temu trolirati
Jel pošteno?
Evo ruke

Ajde ti nama moštre sa Kosova, baš me zanima bez čega ste ostali...

Ti si stvarno vjerski fundamentalist a ne srpski nacionalist.

Umjesto da srpske objekte obradiš na forumu ti stavljaš ATOS.

A meni spuštaš web na engleskom.

Meni su ti vjerski fanatici uvijek bili malo čudni...

Pa Hilandar i jest srpski objekt. Sagradio ga je Sveti Sava, ne znam je li jos pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali je svakako dio njihove kulturne bastine.

Meni je najjača ona priča o tome kako su ženu cara Dušana ipak pustili na Atos, usprkos vekovnoj zabrani ženama i ženkama. Sponzor je to, jebiga, nije za zajebavat se.