KUR'AN

Kur'an kao književno djelo je veoma prosta knjiga kojoj nedostaje povezanost i prepuna je kontradikcija. Nije mi namjera Kur'an oboriti njegovim kontradikcijama. Muhamed i njegov Kur'an se obara svojom evidentnom količinom mržnje, odobravanjem i potsticanjem Muhamedovih zlodjela. Muhamedova nedjela najbolje obaraju Islam. Na jednom mjestu se navodi:

4. 159. I nema nijednog sljedbenika Knjige koji, kada bude umirao, neće u njega onako kako treba povjerovati, a na Sudnjem danu on će protiv njih svjedočiti.

Ovaj citat govori da nijedan sljedbenik Knjige neće ispravno vjerovati u Isusa u trenutku svoje smrti, dok će on na sudnjem danu protiv njih svjedočiti. Dok postoje drugi citati koji govore da ima sljedbenika knjige koji ispravno vjeruju:

3. 199. Ima i sljedbenika Knjige koji vjeruju u Allaha i u ono što se objavljuje vama i u ono što je objavljeno njima, ponizni su prema Allahu, ne zamjenjuju Allahove riječi za nešto što malo vrijedi; oni će negradu od Gospodara njihova dobiti. – Allah će zaista brzo račune svidjeti.

1. 113. Ali, nisu svi oni isti. Ima ispravnih sljedbenika Knjige koji po svu noć Allahove ajete čitaju i mole se;

Znači ipak ima Kršćana koji vjeruju onako kako Muhamedov Alah predstavlja Isusa.

Sledeći citat govori da ima malo ispravnih Kršćana, dok su većina nevjernici:

3. 110. Vi ste narod najbolji od svih koji se ikada pojavio: tražite da se čine dobra djela, a od nevaljalih odvraćate, i u Allaha vjerujete. A kad bi sljedbenici Knjige ispravno vjerovali, bilo bi bolje za njih; ima ih i pravih vjernika, ali, većinom su nevjernici.

Zanimljivo je to da se u prvom citatu govori da nema nijednog Kršćanina koji ispravno vjeruje, dok na drugoj strani se to opovrgava i navodi se da ih ima nešto ispravnih vjernika.

Sledeći Kur'anski citat govori o tome kako u vjeri nema prisile:

2. 256. U vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti – pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj ko ne vjeruje u šejtana, a vjeruje u Allaha – drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. – A Allah sve čuje i zna.

Dok sledeći odobrava ubijanje "nevjernika" sve dok se ne pokaju i prihvate Islam:

9. 5. Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je.

Sledeći ajet govori da će svaki musliman biti u paklu, barem privremeno:

19.71. I svaki od vas će do njega stići! Gospodar tvoj se sigurno tako obavezao!
19. 72. Zatim ćemo one koji su se grijeha klonili spasiti, a nevjernike ćemo da u njemu na koljenima kleče ostaviti.

Dok sledeći govori kako će oni što su poginuli u džihadu automatski ići u raj:

3. 169. Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svoga,

Trebalo bi mi daleko mnogo vremena da navedem sve kontradikcije, kojih stvarno ima mnogo. Ali to mi nije primarni cilj jer Muhamedovo navodno poslanstvo najbolje opovrgavaju njegova nedjela. Prevodioci Kur'ana nastoje da kontradikcije ublaže i otklone tako što će improvizovati prevod. Daleko više kontradikcija se može naći u Engleskim prevodima Kur'ana nego Bosanskim prevodima.

Primjer je sledeći ajet na Engleskom:

5. 69. Believers, Jews, Sabaeans and Christians - whoever believes in God and the Last Day and does what is right - shall have nothing to fear or regret.

Prevod Mustafe Mlivo je identičan Engleskom:

5. 69. Uistinu, oni koji vjeruju, i oni koji su jevreji i Sabijci i kršćani ko vjeruje u Allaha i Dan posljednji i čini dobro pa neće biti straha nad njima i neće oni žaliti.

Dok prevod Besima Korkuta ispravlja i govori u prošlom vremenu, znači oni koji su vjerovali prije Muhameda:

5. 69. Oni koji su vjerovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabijci, i kršćani – oni koji su u Allaha i u onaj svijet vjerovali i dobra djela činili, - ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.

Ovaj primjer govori da je uzaludno navoditi kontradikcije kada su ih svjesni i sami prevoditelji Kur'ana.

Još jedan primjer ispravljanja nelogičnosti od strane Besima Korkuta je sledeći citat:

52. 24. Korkut: a služiće ih posluga njihova nalik na biser skriveni,
52. 24. Mlivo: I obilaziće oko njih mladići njihovi, kao da su oni biser skriveni.

Mlivo prevodi "mladiće" kao i Engleski prevodioci, umjesto "posluge" kao što prevodi Besim Korkut. Zanimljivo, muslimanima se obećavaju mladići u raju.

Najveća kontradikcija Kur'ana je ta što glumi nastavak prijašnjih objava, od kojih se enormno razlikuje. Na primjer Kršćansko učenje ima vrlo malo ili nikako dodirnih tački sa Islamom. Ako je Islam nastavak objave, onda bi trebao da budem barem suštinski sličan Novozavjetnom učenju. Muhamedov Kur'an se zasniva na prepričavanju Starozavjetnih priča, praznim prijetnjama i konstantnom ponavljanju sličnih ili identičnih stihova.

Nastanak i redakcije ‘Kurana’

Kao što je Bog savršen, večan i nepromenljiv, takva je i tako treba biti i Njegova (otkroviteljsko-zakonska) reč; to se i u ‘Kuranu’ načelno sporadično potvrđuje: »Allahove reči niko ne može izmeniti – to će, zaista, velik uspeh biti.« (10:64) – »... Niko ne može izmeniti reči Njegove, pa ni ti.« (18:27) No, Allah daje sebi pravo da sam ukida svoje reči, jedne zapovesti proglašava nevažećim a umesto njih druge ustanovljuje: »Kada mi /jedan objavljeni/ ajet dokinemo drugim – a Allah najbolje zna što objavljuje, – oni govore: "Ti samo izmišljaš!" – A nije tako, nego većina njih ne zna.« (16:101) – »Svako doba imalo je Knjigu, Allah je dokidao šta je htio, a ostavljao šta je htio; u Njega je Glavna knjiga.« (13:38-39) – »Mi nijedan propis ne promenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?« (2:106) Allah sve može, pa i da bude iznad vlastitog zakona, što pokazuje da on ne poštuje ni vlastitu reč, iako suprotno uverava: »Mi, uistinu, ‘Kuran’ objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti!« (15:9) Najbolji Bog uvek daje najbolju zapovest; i zato što su zapovesti najbolje, one se ne mogu ukidati, već samo dopunjavati i otkrivati u drugoj faseti. No za 'Kuran' to ne važi. – Svaka Božija Zapovest je u svakoj drugoj Zapovesti sadržana, povezana je sa Celinom kao integralna spona; i kad bi se samo jedna Zapovest ukinula, bila ona i najmanja, celi Zakon bi se srušio. U Besedi na Gori Isus ukazuje na večnu važnost i večni značaj istinskog Božijeg Zakona: »Ne mislite da sam došao da razrešim ‘Zakon’ i ‘Proroke’; nisam došao da razrešim nego da ispunim. Jer zaista vam kažem: dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno jota ili jedna crtica od Zakona nestati, dok se sve ne zbude. Ko dakle razreši jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji će se nazvati u Kraljevstvu Nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se velik nazvati u Kraljevstvu Nebeskom « ('Matej', 5:17-19) – Objavljujući svoje večne Zapovesti, Bog, Zakon Života, ne upodobljava se ljudskim slabostima i interesima, već uvek za orijentir ima večnu Istinu i večno Dobro. No u Muhammedovoj 'Knjizi' nije tako: tu Allah ukida Svoje ranije Zapovesti (na primer o suboti i molitvenoj kibli) i ustanovljuje nove. Iz samog 'Kurana' se vidi da je njegov tekst još za vreme Muhammedovog života bio menjan i 'nadograđivan', a još više to je učinjeno posle Muhammeda.

‘Kuran’, čije je objavljivanje počelo u mesecu ramazanu (2:185), predstavlja Muhammeda kao onog koji nije znao da čita, koji je navodno bio nepismen: »Ti ranije nijednu knjigu nisi čitao, a nisi je ni desnom rukom svojom pisao; inače, posumnjali bi oni što laži govore.« (29:48) Iz ‘Kurana’ je sasvim jasno da Muhammed nije poznavao grčke i hebrejske sakralne tekstove, da ih nije čitao, no kao dugogodišnjem trgovacu, arapski mu je bar donekle svakako ortografski bio operativan. Po rečima Abd al-Fede (koji je Muhammeda uzdizao kao boga, čiju čak i otpalu vlast sa kose je trebalo sačuvati kao ‘vrednu’), pred smrt Muhammed je izustio: »D>n5sit5 h0rtiX5 i m0stil0 d0 v0m n0piš5m knjigu k>X0 v0m n5ć5 d>zv>liti d0 s5 ik0d0 viš5 vr0tit5 u z0bludu.« – Kada je se 628. g. ne. sklapao desetogodišnji mirovni ugovor (Al-Hudabija) između Muhammedove borbene svite i zastrašenih kurajšija Mekke, Allahov poslanik je se potpisao: »Muhammed, sin Abdallahov.«

Muhammed, dakle, navodno nije znao da čita i piše, ali je zato mogao da sluša mnoge judejsko-karavanske priče, koje je njegova podsvest kasnije previruće miksovala i izbacivala kao ‘objavu’; tako on na arapskome jeziku prima Al-Qur'an kao navodnu Božiju objavu, knjigu koja nema poučnu duhovnu dubinu i koja se svodi samo na nisku praznih i monotonih pretnji i lažnih hedonističkih obećanja, pustinjske fatamorgane. Muhammedovo 'proferstvo' je u stvari običan vulgarni spiritizam: obuzetost i kontakt sa dušama umrlih, dušama vezanim za zemno i materijalno; tako se u spiritizmu javlja fenomen takozvanog automatskog pisanja i govorenja nepoznatim jezikom. Obuzeti čovek u transu piše i govori jezikom koji nikada nije učio, što je u stvari nekadašnji zemaljski jezik duše koja je se prilepila za njegovu auru i moždane stanice. – U ‘Kuranu’ se osuđuje sakupljanje kojekakvih priča, a ne vidi se da je to isto i Muhammed činio, samo što je se u njih pozivao na nekakvog boga: »Ima ljudi koji kupuju priče za razonodu, da bi, ne znajući koliki je to grijeh, s Allahova puta odvodili i da bi ga predmetom za ismijavanje uzimali. Njih čeka sramna kazna.« (31:6)

Muhammedova okolina je u početku njegovog profetskog ‘osvedočavanja’ gledala u njemu samo ekcentričnog i sumanutog čoveka željnog da bude u centru pažnje okoline: »... Drug vaš nije lud: on ga je na obzorju jasnom vidio i, kada je u pitanju Objava, on nije škrt i ‘Kuran’ nije prokletog Šejtana govor, ...« (81:22-25) – »'Kuran’ ne donose šejtani,. nezamislivo je da to oni čine; oni to nisu kadri, oni ga nikako ne mogu prisluškivati.« (26:210-212) – To što se u nekoj objavi pominje Bog, to uopšte nije dokaz i pokazatelj da ta reč ne dolazi od Gospodara Tame. Duhovi Tame, koji se predstavljaju kao ‘anđeli svetla’, itekako mogu donositi reči slične Božijim, kako bi zavele i one koji teže Svetlu. Ako je Satana mogla da zavede i okrene protiv Boga čak i deo Nebeskih anđela, utoliko lakše to može uraditi i sa čovekom i sa rastelovljenim dušama iz Podnebesa.

Muhammedova ‘Knjiga’ – Al-Qur’an, predstavlja se kao jedna od nebeskih Knjiga iz Velike Knjige, Glavne Knjige (Levh mahfuh) koju su ranije donosili i objavljivali drugi Božiji poslanici i profeti: »... Ovo je ‘Kuran’ veličanstveni, na Ploči pomno čuvanoj.« (85:21-22) – »Tako mi Gore /Sinajske/, i Knjige u retke napisane, na koži razvijenoj, ...« (52:1-2) – Tako postoje više epohalnih 'Kurana': »A oni koji ne veruju govore: "Mi nećemo verovati u ovaj ‘Kuran’ niti u one pre njega"!« (34:31) – Muhammed želi i sebe da smesti uz plejadu velikih Božijih glasnika. Naravno, za neke od njih (Danilo, Hošea, Jeremija, ...) on nije ni čuo: Muhammed 'poznaje' Enoha, Noju, Avrahama, Mojsija, Iliju, Jonu, Isusa, ... i misli da su Mojsije i Isus živeli u vrlo bliskim epohama. Da bi i sebe uzdigao kao 'proroka' koji stoji u velikom Božijem Poduhvatu Spasenja, on i Mojsija i Isusa mora formalno da prizna za proroke, kao i ono što je objavljeno preko njih: »A kada im Knjiga od Allaha dolazi, koja priznaje kao istinitu Knjigu koju imaju oni – a još ranije su pomoć protiv mnogobožaca molili – i kada im dolazi ono što im je poznato, oni u to neće da veruju, i neka zato stigne nevernike Allahovo prokletstvo!« (2:89) Ako Muhammed priznaje Jevrejsko 'Petoknižje' ('Tevrat') kao istiniti, božanski tekst, zašto tada bar ono što je dobro ostalo u njemu nije držao i afirmisao? (»O sinovi Izraelovi, setite se blagodati moje koju sam vam podario, i ispunite zavet koji ste mi dali, ispuniću i ja svoj koji sam vama dao, i samo se mene bojte! Verujte u ono što objavljujem, čime se potvrđuje da je istinito ono što vi imate, i ne budite prvi koji u to neće verovati. I ne zamjenjujte reči moje za nešto što malo vredi, ...« – 2:40-41) Da li zato što nije znao da razlikuje Dobro od Zla, Istinu od Laž?! Naravno, daleko od istine je da je 'Petoknižje', nastalo iz originalne 'Knjige Stvaranja', 'Knjige Zakona', popisnih listi i Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' u celini bogonadahnut sastav. Evanđeljski tekst je pretrpeo manje redakcija nego Mojsijevi spisi, pa ipak se u 'Kuranu' uči mnogo toga što je suprotno od njega. Muhammed se poziva na Isusa, Kome ni ime (hebrejski: Jehošua; arameizirano: Ješua; hipokaristik: Ješu; grecizirano: Jesus – Isoys) nije znao valjano da izgovori (’Isa, u arapskom translaciono više odgovara imenu Isaka, Avrahamovog sina), a gotovo sve suprotno uči od Njega. U tome je najveća tragedija Muhammedovog pustošnog i zavodničkog profetstva.

Muhammed je godinama u dosta neusaglašenom hronološko-pripovedačkom redu pisao/iznosio rudimentarni Al-Qur’an (što sve reflektuje i haos duševnih rojeva koji su stajali iza njega i glumili boga koji to nije); no u samom Al-Qur’an-u se negira da u njemu ima protivrečnosti (4:82).

Kao celinu brojnih sura, 'Kuran' pak, po drugoj predaji, nije zapisan i uobličen u Muhammedovo vreme, već je on u 'današnjem' literalnom obliku, zapisan na osnovu sećanja Muhammedovih savremenika koji su ga nadživeli. No ni te opskurne predaje ništa ne govore o tome kako je 'duh' obuzimao Muhammeda, kako je tačno primao reč, kako je to prenosio (prvim zavedenim) sledbenicima, u snu, transu ili na javi ... Po predaji 'Kuran' je tek par decenija (u vreme drugog halifa) posle Muhammedove smrti zapisan, na osnovu sećanja njegovih prijatelja. Po islamskom predanju, kad je na vlasti bio halifa Abu Bakr, posle jedne bitke halifu je došao Omer sin Hattabov, i rekao mu: »O Abu Bakre, izginuše hafizi /čuvari, oni koji znaju 'Kuran' napamet/, učini nešto da se ne izgubi 'Kuran'.« Halifa se u početku bunio za to, znajući da je se Allah obavezao da će čuvati ‘Kuran’. Ali kada su se i ostali ashabi složili, halifa je uvideo da su u pravu, te je pristao na taj predlog; on je okupio najučenije ashabe, te odredio komisiju na čijem čelu je bio Zejda b. Sabita, i još trojica hafiza u komisiji, i oni počese da pišu ‘Kuran’ u jednu zbirku /mushaf/. Pisar je bio Zejd b. Sabit. I to je bilo prvo pisanje i prvi primerak. Dakle, po ovoj opservaciji, ‘Kuran’ je literalno uobličeni izdan na arapskom jeziku oko 650. g. ne., za vreme trećeg halifa. (Znamo da je Muhammed umro 632. g. ne.) – Konačna redakcija će doći tek mnogo kasnije.

U svome odgovoru na pismo upućeno od strane halifa Omara II (717.-720. g. ne.), koji je tražio da mu car pošalje izloženje hrišćanske vere (koja je se po njemu podelila na 72 grane), car Lav III prenosi bizantijska saznanja da su 'objave' nepismenog Muhammedove (posle njegove smrti) kao 'Kuran' zapravo zabeležila i uobličila tri čoveka: Umar /Omar, Omo/, Abu Turab i Solman /Salman, Suliman/ Persijanac (iako je se među muslimanima proneo glas da ga je Bog poslao sa neba), a da je potom izvesni Hajaj, prozvan 'vladar Persije', zamenio stare knjige drugima, koje je sastavio prema svome ukusu. (Salman al-Farisi je inače u ‘rovovskom sukobu’ iz proleća 627. g. ne., kada je kurajšijska vojska Mekke napala Medinu, strategijski savetovao Muhammeda da se žitelji Medine zaštite kopajući dubok rov sa severne, lako osvojive strane grada, što se i pokazalo odbrambeno uspešnim zahvatom protiv konjice iz Mekke.)

Po motivima i nejasnim, nedoslednim i nepovezanim naracijama, nekoherentnim ukazima koji se često ponavljaju. dosta je jasno da su ‘Kuran’, po sećanju uglavnom, zapisivala više pisara. Tako se u niz sura ponavlja kako je Mojsije pred Faraonom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju: »I on baci svoj štap, kad on prava zmijurina.« (7:107) – »I on ga baci, kad on – zmija koja mili.« (20:20) – »I Musa baci štap svoj, kad on zmija prava.« (26:32) – »Pa kad ga vide da se, kao da je hitra zmija, kreće, on uzmače i ne vrati se.« (27:10) Na to ukazuju i neki dualističko-mitički fragmenti koji se nepotrebno ponavljaju, o odbijanju Iblisa da se pokloni Adamu (sure 2; 7; 15; 18; 20; 27; 38). Stiče se i utisak da Muhammed (odnosno Allah) nije imao šta da kaže, pa je u svom dokazivačkom porivu bespotrebno ponavljao ono što je već rečeno i naglašeno. Začudo, oko glorifikacionog tumačenja i razlaganja takve površne literature mnogi su gubili vreme, zavodeći i sebe i druge. Jer laž ostaje laž, kako god se razložila.

Jovan Damaskin u svome lapidarnom spisu ‘Protiv sto heresa’ ukazuje i za neke kuranske sure koje su redaktori izbacili zbog mnoštva fantastičnih elemenata i očiglednih preterivanja u njima. Takav je na primer bio ‘Spis o kamili Božijoj’: »... Kaže /Muhammed/ kako beše kamila od Boga, i kako ispivaše svu reku, pa ne mogaše prolaziti između dve gore zato što se uklješti. A na tom mestu, reče, bejahu ljudi i, jednog dana, oni pijahu vodu. A kamila drugog dana, pijući vodu, hranjaše ih, dajući im mleko mesto vode. Podigoše se oni zli ljudi i ubiše kamilu, a ta beše rodila malu kamilu. Pošto je majka ubijena, mladunče zavapi k Bogu, i Bog ga uze k sebi. – Pa im kažemo: "Otkuda beše ona kamila?" – I kažu da je od Boga bila. Pa velimo: "Je li se ta kamila parila sa drugom kamilom"? – I kažu: "Nije". – rekosmo: "Onda otkuda rodi mladunče, jer vidimo kamilu vašu bez oca i bez matere, i neredoslovnu, a rodivši veoma postrada"? Ali ne vidi se ni onaj koji joj je naneo nasilje, a mladunče se vaznese. Zašto, dakle, vaš prorok kome je, kako kažete, Bog govorio, nije o kamili znao, gde se napasa i ko su ti što jedu mleko dojeći je? Neće li i ona, upavši nekako u nevolje kao i majka biti ubijena? Ili je preteča, pre vas u raj ušla, iz koje će vama, kako maštate, mlečna reka biti, jer kažete da će vam u raju tri reke poteći: vode, vina i mleka. Ali ako je van Raja preteča vaš kamila, jasno je da se osušila od gladi i žeđi. Ili se i drugi naslađuje njenim mlekom pa se uzalud vaš prorok razmeće smatrajući da razgovara sa Bogom, jer mu tajnu o kamili /= njenom poreklu i stecištu/ nije otkrio. A ako je u raju, opet će ispiti vodu i, ostaćete bez vode, presahnuće usled rajske hrane. I, u nedostatku vode, jer je svu ispila kamila, žudećete da pijete sa vinske reke. Pijući samo vino, uspalićete se, i opićete se, i zaspati sa glavoboljom. I posle buđenja od sna, zasitivši se vina, zaboravićete rajske krasote.« (Haer. 100 – prevod: Miodrag Petrović) – Sura 'O kamili božijoj' u današnjej verziji 'Kurana' dakako više ne postoji, ali postoje više ajeta u drugim stihovima koji nebulozno svedoče o postojanju 'čudesne kamile': »Allahu se klanjajte, vi drugog boga osim njega nemate! Evo vam znak od gospodara vašeg: ova Allahova kamila za vas je znak. Pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne zlostavljajte je pa da vas patnja nesnosna stigne!« (7:73) – »I zaklaše onu kamilu, i zapovest gospodara svoga ne poslušaše ...« (7:73) – »"O narode moj, evo ova Allahova kamila je znamenje za vas, pa pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne činite joj nikakvo zlo, da vas ne bi zadesila kazna bliska." – Ali, oni je zaklaše, pa on reče: "Živjećete u zemlji svojoj još samo tri dana, to je istinita pretnja".« (11:64-65) – »Semudu smo kao vidljivo čudo kamilu dali, ali oni u nju nisu poverovali.«. (17:59) – »"Evo, to je kamila" – reče on – "u određeni dan ona će piti, a u poznati dan vi, i ne učinite joj nikakvo zlo da vas ne bi stigla patnja na Velikom danu!"« (26:155-156) – »" ... Mi ćemo poslati kamilu da bismo ih iskušali, pa pričekaj ih i budi strpljiv. I upozori ih da će se voda između njih i nje deliti, svakom obroku pristupiće onaj čiji je red!" Ali oni pozvaše jednog od svojih, pa se on spremi i prekla je.« (54:27-29) – »Allahov poslanik im je doviknuo: "Brinite se o Allahovoj kamili i vremenu kad treba da pije!", ali mu oni nisu poverovali, već su je zaklali – i gospodar njihov ih je zbog greha njihovih uništio i do posljednjeg istrebio, ...« (91:13-14) – Iz drugih kuranskih sura, ipak saznajemo sudbinu čudesne Allahove kamile koja je mogla ispiti svu reku: nemarni ljudi su je zaklali. One kamile, koje nije video kao Božije, sam Muhammed je rado klao i jeo.

Damaskin, koji pred očima ima prevashodno prvih nekoliko sura ‘Kurana’, uzgredno pominje i druge redaktorski ‘zaturene’ kuranske sure: »'Spis o hrani' govori kako je Hrist tražio od Boga hranu i data Mu je, jer Bog reče govoreći Mu: "Dadoh Tebi i tvojima hranu netruležnu". – Zatim, ‘Spis o volu’ govori i druge neke reči dostojne smeha, koje zbog mnogih stvari smatram da treba preskočiti.« (Haer. 100) Pominje i spis-suru 'Radi zemlju koju ti je dao bog i održavaj je'. – Nebulozne stvari koje je Muhammed prenosio uveliko su slične spekulativnoj gnozi Persijanca Manija, iz čijeg kulta je Muhammed preuzeo ramazan (ramadan) kao mesec posta.

U suri 30 ‘videlački’ se iznosi za vojne sukobe Bizantinaca i Persijanaca: »Bizantinci su pobeđeni u susednoj zemlji, ali oni će, posle poraza svoga, sigurno pobediti za nekoliko godina.« (Ajeti 2-4) – Bizantijska vojska je 614. g. ne. teško potučena od nadirućih persijanskih snaga, tako da im je osvojen Damask, Jerusalim i Antiohija. No posle nekoliko godina, u Jermeniji, bizantijski car Heraklije je 622. g. ne. porazio Persijance, što je Muhammedovim sledbenicima strategijski odgovaralo. Naravno, oba ova sukoba su se dogodila za vreme Muhammedovog života, a očigledno su zapisana kasnije, da bi se Muhammed prikazao kao prozorljiv harismatik.

Po važnosti, odmah iza Kur'ana, većina muslimana (suniti) smešta i prihvata predanja (hadise) u kojima se nalaze šire zapisani i razloženi događaji vezani za život i delovanje Muhammeda kao i rane islamske zajednice. Al-Qur’an i sunnet (‘primeri’ za sledbeništvo i život) zajedno sačinjavaju šerijat ('zakon') opširan vodič za život i ponašanje.

Koji čovek može 20 ili 30 godina u sećanju da verno drži nečije reči? Možda su i čuvari kuranske objave, kao i Muhammed, bili od Allaha 'nadahnuti', ...?! Na osnovu samog 'Kurana' implicitno se da zaključiti da je 'Kuran' zapisivan još za vreme Muhammedovog života. Oni koji kasnije zapisivali i sređivali Allahove i 'Džibrilove' objave, kao ljudi bez reda u sebi, naravno, napravili su anahroni haos od zbornika. Prvo su stavili duge sure (da bi to na čitaoce ostavilo jači utisak), a potom (kada se izmore čitanjem) one kratke. Naravno, kratke sure su nastajale u Mekki, kad Muhammeda gotovo niko nije slušao i ozbiljno uzimao za 'proroka' čak ni u vlastitom rodu (sa kojim je kasnije zaratio), dok je u Medini, gde je dobio mnoge ropske sledbenike i svoju gardu i vojsku, već počeo da iznosi široka proročanstva, ... Današnji neradikalni islamski učenjaci neupućenim zapadnjacima (i u sredinamama gde su muslimani populaciona manjina) uglavnom nude i izlažu razvodnjeni, ispeglani i krivotvoreni islam iz Mekke, koji nosi prividnu miroljubivost i toleratnost. Ulema (arap.: ’ulama – znalci islamskog zakona) i sami zagriženi, fundamentalistički nastrojeni muslimani nikad neće odlučno ustati protiv prisile u veri, masovnog ubijanja hrišćana u ime religijskih načela, ubijanja kidnapovanih, terorističkih ataka ... Fetva za takve stvari ne postoji, jer bi ona negirala izvorni i istinski islam.

Muhammed je bio suočen sa gorkom činjenicom da su prvi njegovi sledbenici samo delimično prihvatali ‘Kuran’, i to ga je pogađalo kao ‘Đžibrilovog glasnika’, i zato pribegava eshatološko-sancionoj pretnji: »Kako to da u jedan deo ‘Knjige’ verujete, a drugi odbacujete?! Onoga od vas koji čini tako stići će na ovome svetu poniženje, a na Sudnjem danu biće stavljen na muke najteže.« (2:85) Pojedine fantastične delove Kurana čak ni pustinjski nomadi, navikli na bajke, nisu i ne bi mogli olako prihvatiti; neki pojedinci su pak jasno videli da Muhammed iznosi i doteruje samo stara bajkolika narodna predanja: »Ima onih koji dolaze da te slušaju, ali mi smo na srca njihova zastore stavili, da ‘Kuran’ ne bi razumeli, i gluvim ih učinili, pa i ako bi sve dokaze videli, opet u njih ne bi poverovali. A kada ti dolaze da se s tobom raspravljaju, govore oni koji ne vjeruju: "To su samo izmišljotine naroda davnašnjih!"« (2:85) – Kad preuzima porozna predanja i legende od otuđenih Jevreja Arabije, Muhammed zna i lepo mišljenje da iznese o jevrejskom narodu: »U narodu Musaovu ima ljudi koji na istinu upućuju i koji prema njoj pravedno sude.« (7:159)

Inspiraciju od stranih snaga Muhammed je primao u transu, obuzetosti, opsednutosti. Treba znati da nijedan Božiji prorok ne pada u trans gde nezna za sebe, već je duboko svestan svoga stanja kad ga Božiji Duh ispuni i počne govoriti kroz njega. U trans neobuzdanosti padaju oni koji nisu očistili svoju podsvest i oslobodili kanal prema Nadsvesti, Bogu, koji ne mogu zakonito da preuzmu svetlosne impulse Najviše Svesti koji se moduliraju u jezik mesa. Kako je tačno Muhammed ‘Kuran’ primao, ni njegovi savremenici i sledbenici nisu znali. Kasnije su smatrali da ga je u snu, somnambulno dobijao.

Muhammed je živeo u svetu gde nije mnogo razlikovao san i svet ljudskih želja od jave. I on svoje snove uzima za 'bogonadahnuća'. Dakako da Bog proroku može i u snu govoriti, ali ako prorok ima potpuno očišćenu svoju podsvest i maksimalnu povezanost sa Duhom Života, takvo kanalisanje postaje izlišno. Osim toga prorok nije tu radi samog sebe, već za narod: dakle on mora da stane pred narod i narodu gromko i živo da besedi i prenosi Božiju reč, a ne da traži snolike inspiracije u svojoj ležaljci.


‘Arhanđeo’ se javlja Muhammedu – Majmac al-Tawarikh
(Kompendijum iz ‘Historije’, cca. 1425. g.)


Muhammedova profetska ‘vokacija’ počinje kad mu se navodno arhanđeo Gabriel javlja dok je spavao u pećini: raširio je pred njim svilenu maramu sa izvezenim tekstom, trazeći da on to pročita. Kako nije umeo da čita, 'Gabriel' je u snu tom maramom počeo da ga davi (- i ‘anđeli’ su izgleda preuzeli ljudske nasilničke akte?!), a potom mu saopštava da je Bog stvorio čoveka od ugruška krvi (što je pogrešno, narodno shvatanje začinjanja), i na kraju mu objavio da je on Allahov prorok! A ko je taj Allah koji je pozivao na ubijanje, pljačke, na uzimanje mnogobrojnih žena, koji je odbacivao Boga kao Oca i Prvorodnog Sina Božijeg?! Tako se u Al-Qur’an-u iznosi: »Nezamislivo je da Allah ima dete, ...« (19:35)! Te: »... Otkud njemu dete kad nema žene, ...« (6, 101) – Arhanđeo Gabriel, koji se tobože i Muhammedu javio, blagoslovenoj Mariji najavljuje za Isusa Hrista: »I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti Velik i zvaće se Sin Svevišnjega. /.../ Duh Sveti doći će na tebe i Sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto Dete zvati Sin Božiji.« (‘Luka’, 1:31-32) – Muhammed nije shvatao da se Bog ne pokazuje samo kao Duh Stvaralac već i kao ljubeći Otac, nije shvatao da Bog Otac (koji je i Majka) može imati dece, sinove i kćeri! Ti sinovi i kćeri su Nebeski anđeli (nastali, rođeni iz Božijeg Daha) i ljudi. Videći Boga samo kao Tvorca on pokazuje time da je za njega sve samo 'predmet'/tvar, i anđeli, i arhanđeli, i ljudi, i duše. A to opet pokazuje njegovu bezosećajnost za drugog čoveka, nemogućnost da ga doživi kao Božije dete u kome prebiva večni Duh. A ko je bezosećajan nije mu nikakva smetnja i mač da potegne na na bližnjeg i prekobližnjeg, životinju koja diše isti dah kao i čovek.

Hrišćani u Bagdatskom Halifatu odmah su uočili da Muhammed nije imao svedoke da istiniti Bog kroz njega objavljuje Svoju Reč – ‘Knjigu’. Zato je i Muhammed zahtevao od naroda da mu se bezuslovno i slepo veruje da je on ‘Božiji prorok’ i da je Bog na njega i preko njega ‘spustio’ za ljude Svoju reč. Kada je Mojsije na Sinajskoj Gori primao ‘Knjigu Zakona’ i Deset Zapovesti, svedok mu je bio čitav izraelski narod: Gora je se tresla, dimila i gorela duhovnim ognjem, zbog Božijeg prisustva: »Jehova reče Mojsiju: "Ja ću, evo, doći k tebi u gustom Oblaku da narod čuje kad budem s tobom govorio i da ti zauvijek veruje".« ('Izlazak', 19:9) – Muhammed je svestan da oko sebe nema nikakve svedoke koji bi potvrdili da mu Bog objavljuje 'Knjigu Istinitu', i zato preteći traži bezuslovnu veru. On, u svome egoteizmu, smatra da ono što prima iz Podnebesa predstavlja nešto nenadmašno, što više niko ne može primiti.




kontradikcije u kuranu