Biografija

Erih Koš, "Odlomci sećanja, pisci"; Izdavači: Prosveta - Beograd, Mediteran - Budva, Matica srpska - Novi Sad, 1990.

Iz recenzije Vuka Krnjevića

Ono što predstavlja najveću vrednost Koševog rukopisa nije samo sećanje, mada će o mnogim piscima naša javnost saznati izuzetno mnogo raznovrsnih životnih činjenica i literarnih podataka koji nisu dovljno poznati, već je to onaj sasvim lični komentar i tumačenje Eriha Koša o složenim problemima pojedinih ličnosti, njihovog stvaralaštva i društvenih situacija koje su određivale intelektualni i moralni profil, i statove, ovih složenihl ičnosti leiterarnog, kulturnog i javnog života.

Taj lični, opštroumni uvid u materiju, mada je uvek u težnji da ukaže na složenost pojedinih situacija i odluka, kao na primer u portretu Rodoljuba Čolakovića, ne sprečava Koša da dosegne snažnu objektivnost suda koja se ponekad može učiniti isuviše objektivisičkom i hladnom.

Upravo je to velika vrlina Koševih sećanja. U njima imponuje težnja za istinoljubivošlu čak i po cenu, moralistički gledano, da se vrline odveć ne ističu a mane odveć ne prikrivaju.  Po toj svojoj istinoljubivosti Koševi Odlomci sećanja, pisci svakako idu u vrh onoga što je u nas napisano kao memoarska građa pretvorena u jezgrovite portrete - eseje.
_____________

Prepisaću sećanja Eriha Koša na neke ličnosti iz knjige. Navešću imena svih o kojima je Koš pisao pa, ako je neko zainteresovan i za još nekoga osim mog prvog izbora, rado ću preneti i taj deo.

1. Borivoje Jevtić
2. Mihailo Miron
3. Momir Veljković
4. Augustin Tin Ujević
5. Jovan Kršić
6. Isak Samokovlija
   
7. Đorđe Jovanović Jarac
8. Jovan Popović
9. Čedomir Minderović
10. Ivo Andrić
11. Poslednji Andrićevi dani
12. Veljko Petrović
13. Milan Mima Dedinac
14. Miroslav Krleža
15. Branko Ćopić
16. Marijan Jurković
17. Velibor Gligorić
18. Ciril Kosmač
19. Skender Kulenović i Meša Selimović
20. Rodoljub Čolaković (Roćko)
21. Isidora Sekulić
22. Milan Bogdanović
23. Milan Kašanin
24. Stanislav Staša Vinarev
25. Beno Zupančić
26. Gustav Krklec i Vadan Desnica
27. Dušan Matić
28. Radovan Zogović
29. Dragan M. Jeremić
    
30. Ilja Erenburg
31. Ernst Toler
32. Ajvor Vinters
33. Alberto Moravija
34. Hauard Fast
35. Hans Kristijan Braner
36. Karlo Montela

_______________

Umesto uvoda

U vreme kasnih dvadesetih godina, u Sarajevu, tada manjem provincijskom mestu koje je brojalo svega šezdeset hiljada stanovnika, živelo je i desetak pisaca baveći se ovim poslom, u to doba i u toj sredini ne mnogo uglednim i nimalo unosnim - od prilike do prilike, od inspiracije do inspiracije, u osnovi amaterski, da ne kažem i diletantnski. U gradu su bile cenjene i poštovane druge vrednosti: vlast, pa makar i samo lokalna, imovina, pogotovo ona znatnija, položaj, ako je bio ugledniji, i društvene veze, ukoliko su bile razgranatije i uticajnije. Na toj skali vrednosti pisci nisu imali čime da se pohvale i istaknu, budući da književni ugled i pesnička slava ništa značajno i važno nisu predstavljali ljudima okrenutim praktičnim stvarima, izdržavanju porodice i sticanju. Najznamenitiji - Silvije Strahimir Kranjčević, Jagoda Truhelka, Kosta Herman i Josip Milaković - već su se preselili na druge strane ili na koševska groblja, ostavljajući iza sebe samo blede uspomene. Ostali,  mahom profesori srednjih škola, upravnici i dramaturzi pozorišta, lekari, knjižari, novinari, službenici Zemaljskog muzeja, sveštenici pa čak i državni tužioci, nastojeći da skrenu na sebe pažnju i obezbede sebi književni ugled, pribegavali su boemskom držanju i kabotenskim postupcima, pa su se, od nevolje, udružili i u Grupu sarajevskih književnika (GSKA ili GUSKA, kako su ih podsmešljivo nazivali), koja se okupljala oko časopisa "Pogledi", povremeno priređivala književne večeri, pa uspela da objavi i nekoliko knjiga i dva almanaha: "Sa strana zamagljenih" i "Knjiga deseta". Najveći među njima bili su Borivoje Jevtić, dr Jovan Kršić, Jovan Palavestra, Marko Marković, dr Isak Samokovlija, Mhailo i Vera Delibašić, Mihailo i Milica Miron, Jakša Kušan, Hamza Humo, Hamid i  Mak Dizdar, Dušan Đurović, Radovan Tunguz Perović - Nevesinjski i Frano Alfirević. Gostovali su u Sarajevu i neki značajniji pisci: Augustin Tin Ujević koji je ovamo proteran iz Beograda i u najgoroj i najcrnjoj fazi njegove dešperaterske boemije potražio azil u sarajevskim kafanama; Branislav Nušić i Mirko Korolija kao upravnici mesnog pozorišta, Miroslav Feldman, lekar u bolnici i kritičar Momir Veljković, profesor na II muškoj gimnaziji. Oko ovog jezgra, kao roj književnih satelita, okupljali su se još i neki intelektualci, kandidati da postanu pisci, među kojima i dvojica obrazovanih i ozbiljnijih - dr Marsel Šnajder i dr Kalmi Baruh. A na većem odstojanju i mlađi, poletarci, među kojima je najistaknutiji bio Eli Finci.

U to vreme svako je svakog poznavao u gradu. Pisce su svi znali iz viđenja ali spisateljska fama koja se splela oko njih, respekt koji smo imali prema njima i naročiti izgled koji su negovali, sprečavali su nas, omladince, da im se odviše približimo, a pogotovo da im se obratimo.

E. K.

Autustin Tin Ujević



Tin Ujević je došao u Sarajevo 1930. godine, pošto je iz Beograda policijski proteran kao čovek bez stalnog zanimanja i registrovanog mesta stanovanja. Kao skitnica, odnosno kao klošar, kako bismo to danas kazali. Na odluku o proterivanju bilo je javnih protesta među beogradskim kulturnim radnicima, pa smo i mi, sarajevski đaci, čitali o tome, a Ujević, kakvog smo ga upoznali, nije se nimalo trudio da demantuje glasove i mišljenja koja su širena o njemu i njegovom načinu života. Bio je to prvi istinski boem koga smo videli. Mnogo manje romantičan i privlačan nego oni koje smo znali iz Miržeove knjige i njene operske inscenacije. Na žalost, najviše nalik na dvojicu ili trojicu sarajevskih čudaka i ludaka, prljavih, neobrijanih i zaputenih, kakvih je u to vreme bilo u svakom bosansko-hercegovačkom mestu.

Znali smo ponešto i o njegovom prethodnom životnom periodu angažovanog jugoslovenskog nacionaliste i brižljivo, kiicoški odevenog mladog studenta pariske Sorbone. Dopirale su nam do ušiju i romantično obojene glasine o uzrocima njegovog unutarnjeg sloma i spoljašnjeg preobražaja - neuslišenoj ljubavi i političkim razočaranjima zbog korumpiranog, nasilničkog režima u novoj, zajedničkoj državi. Bio nam je zanimljiv i osvrtali smo se za njim kad bi prolazio ulicom, a zastajali pred izlogom kafane "Central" u kojoj je satima sedeo.

Valja priznati, na našu sramotu, mnogo manje smo znali o njemu kao pesniku. Bilo je za to i donekle opravdanih razloga: Lelek sabra, prva zbirka Ujevićevih pesama izašla je još 1920. godine u izdanju S. B. Cvijanovića u Beogradu, a druga, Kolajna, šest godina kasnije, kod istog izdavača, takođe u malom broju primeraka koji jedva da su do Sarajavea i doprili. Tako su i mlađi ljudi, koji su se interesovali za književnost i pratili poeziju, najčešće znali samo dve-tri. Ujevićeve pesme i to više iz časopisa i antologija no iz originalnih izdanja koja su već u to vreme predstavljala retkost. "Molitvu bogomajci za rabu božiju Doru Remebot":

Svete joj oči kazuju nevina,
a bijele ruke dršću rajskom strasti.
U njenom vrtu znadoše se srasti
i oganj ruže i nevinost krina.

Glas joj je tužan kao jek dolina
gdje jaganjac je izašao pasti,
a u tom paklu što me može spasti,
do njena zlatna plava Mjesečina?...

i, iz zbirke "Svakidašnju jadikovku":

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!
I biti slab i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan...

Sve vreme što je proveo u Sarajevu išao je uvek u jednom istom sivomaslinastom, umaštenom "hubertus" kaputu, prepasan kaišem koji je umesto kopče i gajke imao golemi gvozdeni katanac, kao skinut sa neke čaršijske megaze.  Bio je u to vreme već proćelav, ugojen, u stvari podbuo od nesna i od pića, neobrijane, čekinjaste brade. Najčešće smo ga viđali u kafani "Central" gde je satima sedeo čekajući da ga neko otkupi, plati mu popiijenu kafu i oslobodi ga kelnera koji je na njega motrio da ne utekne. Oko glave je imao omotan beo peškir, kao čalmu, i u njemu kriške sirovog krompira kojim je lečio mamurluk i ublažavao tešku glavobolju.

U književnom ili kulturnom životu grada nije učestvovao, ali je svake večeri sedeo u kafani "Volga", najčešće u društvu sa Hamzom Humom koji, kad je reč o piću i akšamlučenju, ni sam nije bio s raskida. Nismo smeli da mu prilazimo, a ako bi neko pokušao da to uradi, od njega bi se čulo nejasno, potmulo mumlanje, nalik na režanje, i brzo bismo ga se okanili.

E. Koš