Sjećam se da mi je pjesma "Vagonaši" od Dobriše Cesarića bila užasno upečatljiva kad sam je prvi put pročitao u srednjoj školi.
Socijalne je tematike, pisana jednostavnim, ogoljenim rečenicama... baš kakve su i kuće "vagonaša".
To je ujedno bio i zadnji put da sam ju pročitao.
Ovih dana mi je ne znam ni sam odakle pala na pamet, i rekoh, da ju potražim...

Kakogod...
Uživajte.

Kako dobiješ "taman" rezoluciju ? Ja sam probao s imageshack, pa se još
ne snalazim- dobijam neke male.

Pa samo sam napravio Print Screen, paste-ao u paint, izrezao što me zanima, paste-ao u novi paint, sejvao sliku i uploadao na imageshack.
Minuta posla.

"Jama". I G. Kovačića.

Ona mi je bila prvo što me zdrmalo.

Iz davnih dana..evo secam se Anikinih vremena..
Secam se od reci do reci pesme Voleo sam vas..mozda nije naslov pravi..
Voleo sam vas,moja ljubav stara
jos uvek mozda,spi u srcu mome,
al zasto ona nemir da vam stvara,
ja nisam rad zalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo,beznadezno,
pun strepnje i pun ljubomorne boli,
voleo sam vas iskreno i nezno,
-nek Bog da tako drugi da vas voli.

Seobe od Crnjanskog sam jako,jako mlada citala..kao i citav niz knjiga od Tolstoja i Dostojevskog..
Secam se dosta toga..

Uh dobro je, već sam pomislio da je to ona smaračina od Nerude.."Volio sam je a možda je i ona mene voljela"..srednjoškolska trauma..

Znate li čija je ovo pjesma ?


Mrzimo vas!
Mrzimo vas, hulje,
Mrzimo, krvnici,
Vi, pljačkaške rulje!

U majčinoj klici
Kunu vašu djecu utrobe svih žena
Iznad našeg doma
Bombom porušena.
Naše ljute guje

Kroz kost će vam gmizat,
Pobješnjele kuje
Crijeva će vam lizat
Muhe zukavice i smrdljivi crvi

Osvetu će množit
u crnoj vam krvi
Srcem bismo jeli
Pogano vam meso

Na lešine sjeli
I kliktali bijesno,
Smrdežima vašim punili bi pluća
Za pobjede nove, nova nadahnuća.

Jel to ona: voleo sam je a ponekad je i ona mene volela..volela me je a ponekad voleo sam i ja nju..
Pa ova nam je napisana ko za vladiku..dobro si me setio..
..vec je ne volim... sigurno, ali je i volim... možda..
dusa mu se ne miri s tim da je izgubio..i to je poslednji bol sto mu nanosi..tralalala...

E ta ta. tako sam je volio, ludo sam je volio, možda, a ona mene hmm, pa ponekad, da, reklo bi se, a ja nju, neprocjenjivo, u dugoj noći, snivao sam njene usne, baš usne , eh da, a ona, pa reklo bi se, ili ipak ne, ..

i taaako.

Inkvizitor ti je pomenuo Jama..I.G.K

I.G. K

od srpskih rodoljubnih ova pjesma mi je onako..jaka..

Đura Jakšić

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Sto pretec suncu dere kroz oblak,
Sumornog cela mracnim borama
O vekovecnosti prica dalekoj,
Pokazujuci nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mracne pecine;
A kamen ovaj, ko piramida
Sto se iz praha dize u nebo,
Kostiju krsnih to je gomila,
Sto su u borbi protiv dusmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeci krvlju srca rodjenog
Misice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen ce nekad smelo preziruc
Dusmana cekat cete grabljive.

- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ces stupit, mozda, poganom?
Drznes li dalje?... Cuces gromove,
Kako tisinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumeces ih srcem strasljivim
Sta ti sa smelim glasom govore,
Pa ces o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme celavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Cuces u borbe strasnoj lomljavi
"Otadzbina je ovo Srbina!..."

A ovo je definicija tuge i osamljenosti..


Zelenu granu s tugom žuta voća
u kakvom starom Spljetskom perivoju
sanjarim s mirom dok se duša noća
i blaga snova hvata dušu moju

Al' čežnja dršće kao ptiče golo
ko plava pjesma naglo prekinuta
ko neko bljedo i beznadno kolo
ko bosi prosjak na po pusta puta

Sva ljubav moja u sred ceste kisne
moje je srce od sedam komada
pod svakim mačem jedan vrat da vrisne
nad mojim dahom mramorna gromada

Tmurne se misli preska svjetla boje
krvlju..... mozak van da skoči
nad mojim mrakom sjevaju te tvoje
tuđinska ženo, samilosne oči

Ova ti je mnogo teska BRE...
Teska za romanticne duse..

Jeste li citali Evgenije Onjegin...?

Ovo je za mene jos uvek neprevazidjeno..

Odlomak..

Zar nisi ti i onog trena,
o, priviđenje moje drago,
promako kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag`o..
i sapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti?
Čuvar duše mlade?
Il´kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše,
možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše...
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako!Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
(Tatjanino pismo Onjeginu)



Al´ nisam stvoren ja za sreću,
i duša moja njoj je strana;
vrlina vaših nikad neću
dostojan biti ja,Tatjana.
Verujte(savest jemstvo daje),
da brak će muka da nas staje,
mada ste dragi sada meni,
navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze
al´ mene neće to da trone;
razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće,takve uze
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo,dugo vreme?



Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il´ rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
ni traga stare Tanje nije
mogao naći...
Barem htede
razgovor s njom da povede
I-ne uspe!
Upitala ga..
Kad..i iz kog je doš`o kraja?
Ide l` iz njenog zavičaja?
..zatim je pogled oka blaga,
prenela na svog muža s gosta,
i izašla...a on k`o kip osta.



Udala sam se...
Sada treba da odete
..jar ja vas molim...
..u srcu vašem pored strasti
ponosa ima, ima i časti;
Zašto da krijem?Još vas volim..
Al` drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.

Germinal - Emile Zola.

Ne da mi se tražiti, vjerojatno na netu ima odlomak, jad se u rudarskoj obitelji svi kupaju u istoj vodi. Prvo stari, pa svi ostali.

Erlenkoenig od Gothe na njemačkom je fenomenalna pjesma.

Ima još puno stvari.

Erlkönig...

Medju mojim miljenicima takodje je i Mehmed Mesa Selimovic...izuzetan pisac..
Navescu deo zbog koga je omrazen u muslimaskom narodu sirom ex-yu..A toliko je istine u tim recima..
""Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz.
Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo.
Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome.
Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo.
Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav.
Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća.
Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom.
Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed.
Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi.
Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno.
A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

Wer reitet so spät durch Nacht und Wind?
Es ist der Vater mit seinem Kind.
Er hat den Knaben wohl in dem Arm,
Er faßt ihn sicher, er hält ihn warm.

Mein Sohn, was birgst du so bang dein Gesicht? -
Siehst Vater, du den Erlkönig nicht!
Den Erlenkönig mit Kron’ und Schweif? -
Mein Sohn, es ist ein Nebelstreif. -

„Du liebes Kind, komm geh’ mit mir!
Gar schöne Spiele, spiel ich mit dir,
Manch bunte Blumen sind an dem Strand,
Meine Mutter hat manch gülden Gewand.“

Mein Vater, mein Vater, und hörest du nicht,
Was Erlenkönig mir leise verspricht? -
Sei ruhig, bleibe ruhig, mein Kind,
In dürren Blättern säuselt der Wind. -

„Willst feiner Knabe du mit mir geh’n?
Meine Töchter sollen dich warten schön,
Meine Töchter führen den nächtlichen Reihn
Und wiegen und tanzen und singen dich ein.“

Mein Vater, mein Vater, und siehst du nicht dort
Erlkönigs Töchter am düsteren Ort? -
Mein Sohn, mein Sohn, ich seh’ es genau:
Es scheinen die alten Weiden so grau. -

„Ich liebe dich, mich reizt deine schöne Gestalt,
Und bist du nicht willig, so brauch ich Gewalt!“
Mein Vater, mein Vater, jetzt faßt er mich an,
Erlkönig hat mir ein Leids getan. -

Dem Vater grauset’s, er reitet geschwind,
Er hält in den Armen das ächzende Kind,
Erreicht den Hof mit Mühe und Not,
In seinen Armen das Kind war tot.

U srednjoj školi znalo se napamet.

Davno je to bilo!

Edgar Allan Poe.

Pjesme:
Annabel Lee
Gavran

Kratke priče;
Crni mačak
Eleonora
Mesmeričko otkrivenje

Roman;
Doživljaji Arthura Gordona Pyma

Krvava bajka

Desanka Maksimovic



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodjeni,
isti su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo,
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u istom danu.

Decaka redova celi
uzeli su se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.

Mojsije -S.S Kranjčević

"Izvedi narod moj, o Gospode,

Izvedi ga iz ropstva zlopatna

I skini mu s vjeđa pospanih

Još onu mrenu tvrdu, zlokobnu,

Što zastire sad oči njegove!

Spomeni se da ropstvo nemilo,

Ko teško ono stijenje nadgrobno,

Na leđima mi tlači bratskijem,

I da nam ljuti naši krvnici

U utrobama djeci sudiše!

O, smiluj se, o silni Jehova,

Prokuni kletvom krvne silnike

I spasi narod moj, o Gospode!"



— A luda želja! da al' ljudska jest!

Da kunem kletvom krvne silnike,

Da bijem narod, a zbog naroda,

O stvore moj?! A zašto da bih ja

Zbog jednog stvora drugi kido stvor?!

Gle zapad tamo, istok amo gleđ'

I sjever ondje i ovuda jug,

A sve sam ovo napunio ja

Života klicom, svim je mio vijek

I svačije je pravo disati.

A ti sad tražiš sam da pogazim

U prirodi mi zakon najveći!

Al' da je tebi stati onamo

Početak gdje je mojem pogledu,

Tad vidio bi što je sićušna

Ta tvoja ljudska, krvna željica.

S visina mojih, ljudski jadniče,

Jednako mal je piramida rt

Ko rov, što neznan izbaci ga krt,

I bespomoćna sve je natega! — ...



"Nedohvatni su sudi, Gospode,

U kojima se nama pojavljaš,

I zakoni su tvoji vječiti,

A da bi crv tvoj mali, sićušni,

Sa stožerima tvojim drmao.

Davnina mrkla prošlost zastire,

Otkako si u svojem Edenu

Iz zemlje prvog stvora izveo,

Udahnuo mu dušu besmrtnu,

Al' to bi mrva s tvoje mrvice.

I od onda smo svi mi smrtnici

Komadić tvoga bića velebnog,

Pa sve što jesmo — sitni, maleni,

Al' tvog smo ipak bića čestica!

I čovjek eto gord sa rodbinstva

Sa vječitijim tvojim iskonom,

O, Gospode, o silni Jehova,

Ponosit diže čelo prevedro

I teži tamo gore nad zemlju,

Gdje meki, svilni plove oblaci

U zlatnom moru zraka sunčanih,

Gdje njegova je duha kolijevka.

Pa, Gospode, o reci, vječiti,

Je l' ljudsko čelo za to stvoreno

Da u prah pada ropski, kukavno,

I one ruke u koje si ti

U tajne svijeta postavio ključ,

O, reci, jesu l' tako slabašne,

Da nijesu vrijedne s tobom, Gospode,

A u čast tvoju, vladu dijeliti?

O, klanjam ti se, silni Jehova,

S visina tvojih sve je jednako

Na ovoj maloj sitnoj zemljici.

Al' kod nas ovdje, s našega pogleda,

Baš ravan nije piramida rt

Sa rovinama što ih diže krt,

I makar da je sve to natega!

Već pomiluj mi, silni Jehova,

Tu ludu, smjelu, ljudsku željicu;

Izvedi narod moj, o Gospode,

Izvedi ga iz ropstva zlopatna

I ne daj da ti stvor na oblik tvoj

U prahu leži, čelom puzeći!"



— Po riječima te poznam smjelima,

Da imaš krila koja uzvija

Plamičak sveti što sam potako

U srce prvog onog čovjeka

Dok boljim pojmom grlio sam svijet.

O, jadniče, kad prokleh onda rod

I sve što smrtna žena baštini

Od zagrljaja s muškim plemenom,

Zaboravih u srdžbi pravednoj

Da duh svoj u tom rodu ubijem,

Da utrnem mu onu iskricu

Što u grud sam mu svetu metnuo

Ko odliku u cijelom stvaranju;

O, neokajana moja pogreško!

Prikratio sam vijek besmrtni,

Al' ostade mu plamen iz neba

Ko zapreteni žar pod pepelom.

I bude katkad, pa se u srcu

Ko zublja žarka iskra razbukti,

I čovjek teži gore nad sebe,

Gdje meki, svilni plove oblaci

U zlatnom moru traka sunčanih,

Gdje njegova je duha kolijevka —

Al' bolno — bolno odmah osjeti

U svojoj gustoj kaljuži

Da ta mu bara nije tuđa krv,

Al' on da nije svojoj hrpi svoj!

I gle — kad tako već je ukleto —

I prokleto će navijek ostati, —

Smilovat ću se tvojoj željici,

Al' jao tebi što si želio.

I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt,

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati.



I prosuo se narod pustarom

Ko oblaci od guste prašine,

Kad zaigraju kolo vjetrovi.

A šta je život — ko i pustara,

A šta su ljudi — ko i prašina,

A nad svim visi krilo udesa

I mota gore, dolje, upored:

I čas se prašina ljeska o suncu

I prelijeva se bojom šarenom,

A čas ga eno s blatom smiješana

I neviđena gdje u kaljuži

Pred silnim ljudstvom gorio je stup

Od crne zemlje pa sve do sunca.

A usred stupa žario se prst

Na ruci silnog boga Jehove.

"Ovuda!" — strašno grmio je glas —

"U obećani rajski Hanaan,

Kud teče mlijeko i slađani med!"

A narod božji gledao je stup

I šaptao: Baš ga j' lijepo vidjeti!

I sigrao se šale svakakve.

Al' što se trese gora sinajska

I što grmi strašnom pustarom?

Na hiljade su onaj čule glas.

Razumio ga samo genije,

Po drugi put si slušo osudu:

"I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati!"



I kad mu — divu — riječ gromovna

Ko šiljak oštri srce prosijeknu,

Kad okrenu se svomu narodu,

Da nađe tamo nade, okrepe,

Al' ono narod, božja odlika,

Sagradio si tele zlaćano

I tele slavi, a ne Jehovu!

"... Oprosti, vječni, silni, svemožni,

U naroda je krivi prorok prav,

I narodi su djeca velika

Što lako im je kupit igračke!

Oprosti im, o silni, o svemožni,

Izvedi narod moj, o Gospode!"



Nasmiješio se silni Jehova,

Al' ima smijeha kojim sužalost

Nad jadnicima suze prolijeva.

I smijeh taj je čuo Mojsije

Iz vatrenog stupa božijeg

Što sjajio je ispred naroda

Onuda kud je zemlja Hanaan

I gdje su preko brda velikih

Na medena polja puti vodili.



Tu navrh brda svijetli genije

Raširio je ruke brižljive.

Ožario ga tračak sunčani,

Ljepotom još ga osu Jehovu

Što geniji ga nose u srcu;

"O, evo tebi, izabran narode,

O, evo tebi zemlje rajevne,

Slobodu svetu tu da zagrliš,

Da srećniji ti budu sinovi

Neg' ti uz pune lonce misirske!"



Al' stoji svijet — i ko kad krošnjama

Polako stane vjetar zibati,

I sve to jače lišće uzdršće,

A granje onda stade pucati,

O, tako krenu žagor narodom

I ču se s hrpe glupa poruga:

— Aj, to je dakle zemlja Hanaan?!

I zato si nas vuko pustarom,

Da još nam za nju valja strmoglav

Niz ovo gadno brdo srnuti,

Da panemo na hladna ognjišta!

I tko je tebi pravo podao,

Slobodi da nas vodiš silovno

Po svojoj volji — ko na uzici,

Od lonaca iz zemlje Misirske?!

Problijedio je silni genije

I kroz srce mu ruglo prožignu:

Da, tko je tebi pravo podao,

Slobodi da nas vodiš silovno

Po svojoj volji — ko na uzici?!

Tek primio se srca očajno

I dvije mu oči suza zalije.

Još zadnjim trenom vid mu počinu

Na obećanoj zemlji Hanaan,

I glava mu se mrtvo obori.

A gromom grmnu riječ Jehove:



"I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati!"

JEFIMIJA

Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.

Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,

I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!

I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place...


Milan Rakić