HercegBosna.org

HercegBosna.org

Forum Hrvata BiH
 
Sada je: 28 ožu 2024, 21:04.

Vremenska zona: UTC + 01:00




Započni novu temu Odgovori  [ 11 post(ov)a ] 
Autor/ica Poruka
 Naslov: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 19 srp 2019, 18:54 
Online

Pridružen/a: 02 tra 2013, 17:46
Postovi: 6792
Lokacija: Srpska Republika Bosna i Hercegovina
Postoji li igjde išta slično makar i u najzaostalijim zemljama Afrike ?

_________________
Cura bula a ja mlado vlaše


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:29 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Treba znati kako je do toga doslo a doslo je nakon takozvanih demokratskih promjena u RS kojim su uz pomoc nato tenkova i muslimana instalirane strane marionete na vlast u RS


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:31 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Уклањање са положаја председника Републике Српске

Када се једном узурпира право да се смењују поједини државни руководиоци и службеници, па то смењивање уђе у навику, онда се пре или после дсође у искушење да се у коришћењу "права" иде до самога краја - до уклањања са положаја и највиших званичника. Том искушењу није могао одолети ни Карлос Вестендорп. Најпре је не само помишљао него и претио да ће сменити Момчила Крајишника. Али се ипак није одважио да то учини, јер за то није имао јасан миг својих налогодаваца; а није ни био сигуран како ће заменити непокорног Крајишника, будући да су састављачи наметнутог босанског Устава пропустили да то питање уреде, а закон о сукцесији на том положају још није био донет.

Друга прилика коју већ није могао да пропусти било је уклањање са положаја новоизабраног председника Републике Српске Николе Поплашена. Током 1998, поред Биљане Плавшић, главни ослонац страних господара у Босни био је председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Како је на изборима септембра 1998. Биљана Плавшић као потрошена роба пуштена низ воду тако што је остала без очекиваних гласова муслииманских избеглица, за Вестендорпа је Додик остао малтене незаменљив, па га је по сваку цену требало задржати на дотадашњем положају.

У међувремену је главна опасност по премијерски положај Вестендорповог главног штићеника постао новоизабрани председник Никола Поплашен, јер никад није хтео да Додику да мандат за састављање нове Владе. Но, док је другима поверавао овај мандат, то се и могло поднети, јер се очекивало да им неће поћи за руком да саставе нову владу и добију пристанак скупштинске већине. А онда је председник Поплашен прибегао једном уставном средству којем Додик никако није могао одолети. Према члану 94. ставу 12, "ако оцени да је дошло до кризе у функционисању Владе, председник Републике може, на иницијативу најмање 20 посланика и пошто саслуша мишљење председника Народне скупштине и председника Владе, затражити од председника Владе да поднесе оставку. Уколико председник Владе одбије да поднесе оставку, председник Републике га може разрешити". Такво решење, додуше, није примерено правом парламентаризму, али је изгледа намерно амандманом ХLI унето у првобитни текст Устава да би се што више ојачао положај председника Републике.

У намери да председнику Републике омогуће коришћење овог уставног средства, двадесет и шест посланика покренуло је иницијативу да Милорад Додик поднесе оставку. Одмах потом 3. марта 1999. председник Никола Поплашен затражио је од председника Народне скупштине и председника Владе писмено мишљење о овој иницијативи, да би их касније и усмено саслушао.

Карлос Вестендорп, међутим, није оклевао него је, зарад заштите свог кључног човека међу Србима, 4. марта 1999. председнику Поплашену упутио претеће писмо којим га осуђује што "се понаша неодговорно и намерно изазива раздор и конфузију у Народној скупштини стварајући привид кризе Владе тамо где је нема". Све је то био увод у кључну Вестендорпову тврдњу да се, с позивом на члан 94. Устава Републкке Српске, не може сменити председник прелазне Владе, јер би тада "Ентитет остао без Владе, што је незамислива последица". А поводом наговештаја да би председник Поплашен могао распустити Народну скупштину, Вестендорп је упозорио "да нема основа за заказивање нових избора, пошто не постоји криза ни у Влади ни у Скупштини". Напослетку је запретио да ће, уколико председник Поплашен и даље буде угрожавао дејтонски мировни процес применити одговарајуће санкције, које укључују уклањање председника са положаја и кажњавање његових странака.

Оно што у овом Вестендорповом претећем писму пре свега изазива згражавање и огорчење јесте преузимање улоге коначног уставног арбитра у Републици Српској. У том својству он као странац узима себи право да процењује уставност аката домаћих власти, иако зна да постоји Уставни суд који је једини овлашћен да то учини. И што је још горе, Вестендорп силом намеће ово своје тумачење Устава Републике Српске, иако добро зна да је оно погрешно. Јер, поменуто овлашћење председника Републике Српске из члана 94. става 12. односи се на сваку Владу, па и на затечену Владу после парламентарних избора до избора нове Владе. Стога у случају разрешења председника Владе, Република не би остала без целе Владе, како то Вестендорп тврди, него затечена Влада и даље остаје на дужности, а место њеног смењеног председника преузима један од потпредседника, који постаје привремени премијер до избора новог премијера и нове Владе. Другим речима, актом о смењивању разрешава се само председник Владе, док Влада под председништвом једног потпредседника и даље врши текуће послове.

Иначе, у краткој историји примене овог члана 94. става 12. Устава Републике Српске већ је направљен преседан. Својевремено је 1996. први председник Републике Српске Радован Караџић сменио тадашњег председника Владе Рајка Касагића. Тадашњи Високи представник Карл Билт мирно је примио ово смењивање, чиме је створен преседан који обавезује и његовог наследника на том положају Карлоса Вестендорпа.

Исто се може рећи и за уставно право председника Републике да распусти Народну скупштину. Штавише, то право је већ користио претходни председник Биљана Плавшић, а да Карлос Вестендорп не само да није имао ништа против тога, него је упорно захтевао да се ванредни парламентарни избори по сваку цену одрже. Зато се поводом Вестендорповог упозорења председнику Поплашену поставља питање да ли је евентуално распуштање Народне скупштине право председника Републике које не зависи ни од чијег одобрења, под условом да се користи строго у складу са Уставом, или је то само могућност коју Вестендорп 110 својој вољи одобрава или ускраћује. Могућно је, наравно, да поводом коришћења овог уставног овлашћења председника дође до спора. Али у том случају уставни арбитар није Карлос Вестендорп него Уставни суд Републике Српске.

Пошто до 12 часова 5. марта 1999. председник Поплашен није обуставио поступак за смену председника Владе Милорада Додика, Карлос Вестендорп је решио да га истога дана уклони са положаја. При том га је оптужио да је покушао да нелегитимно уклони са положаја премијера Републике Српске Милорада Додика, што представља нарушавање демократских начела и злоупотребу председничке власти. А као разлоге због којих је морао да га уклони са положаја Николу Поплашена навео је да је он

- "деловао противно демократским начелима и злоупотребио положај председника тако што је одбио да се посаветује са странкама и коалицијама заступљеним у Народној скупштини ради именовања премијера, као и одбијањем да за премијера именује кандидата за кога је доказано да би га подржала већина у Народној скупштини";
- "оспорио Народну скупштину и омео рад владе намерним именовањем, противно демократским начелима, серије кандидата за премијера за које се знало да нису кадри да обезбеде нужну већину у Народној скупштини или нису ни прихватили мандат, остављајући тако скоро шест месеци народ Републике Српске без владе коју би потврдила Народна скупштина";
- "ометао вољу народа и оспорио народно представништво одбијањем да потпише законе које је већина у Народној скупштини исправно и законито прихватила";
- "намерно и злурадо злоупотребио претпоследњи став 94. члана Устава Републике Српске да би противуставно уклонио са положаја премијера чувара, допуштајући мањини посланика да порекне вољу већине у Народној скупштини", а да би „изазвао кризу Владе";
- "оглушио се о Општи оквирни мировни споразум и Устав Босне и Херцеговине јавно оспоравајући одлуку Високог представника која се односила на Устав Босне и Херцеговине у ономе што се тиче цивилне командне надлежности над војним снагама";
- "покренуо и произвео овом нелегалном делатношћу неодрживу институционалну и уставну ситуацију у Републици Српској, као и растућу политичку и друштвену нестабилност, чиме је угрозио мир нарушавањем Општег оквирног мировног споразума".

Све су то били разлози због којих је „Високи представник уклонио Николу Поплашена са положаја председника Републике Српске у намери да заштити положај председника Републике Српске као установе и легитимне интересс народа Републике Српске". Тако је испало да Вестендорп, кога нико у Босни није бирао, штити народ Републике Српске од његовог председника кога је сам тај народ изабрао. Ни мање памети ни веће безобзирности.

У последњем одељку ове "одлуке" Вестендорп помиње "правне" изворе свог овлашћења. То наравно није ни једна одредба Дејтонских споразума него је то одељак XI став 2. тачка ц. закључка бонске Конференције за примену мира, која овлашћује Високог представника да предузме и друге мере које "могу укључити акције против лица која држе јавни положај, а за која Високи представник утврди да крше правне обавезе утврђене Мировним споразумом или одредбама за његово спровођење". Такође је додао да је Конференција за примену мира у Мадриду од 16. децембра 1998. изнова потврдила ова његова овлашћења.


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:36 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Уклањање са положаја изабраних или именованих званичника

Издавање налога за доношење закона и других прописа било је само први корак. Оно, међутим, може у довољној мери бити делотворно само ако се обезбеди практично примењивање наметнутих прописа односно закона које сам Вестендорп донесе. А како законе и друге прописе извршавају поједини званичници на високим положајима и у самој државној управи, била је преко потребна и власт смењивања и уклањања са положаја „некооперативних", то јест непослушних званичника. Ово ничим ограничено овлашћење Високи представник је наводно стекао у Бону 10. децембра 1997, када су, под коришћење „његовог коначног ауторитета на терену за тумачење Споразума о цивилном спровођењу мировног решења", подведене и „друге мере" које „могу укључити акције против лица која држе јавни положај... или за која Високи представник утврди да крше правне обавезе утврђене Мировним споразумом или одредбама за његово спровођење". Од тада међу страним господарима у Босни постоји неподељено уверење да Вестендорп може, кад год нађе за сходно, да уклони са положаја било ког званичника. То је, поред осталог, потврђено и на министарском састанку Контактне групе у Бону 25. маја1998. изјавом да државе чланице ове групе ,,понављају овлашћење Високог представника да, на основу декларације Савета за примену мира у Бону, уклони са положаја званичнике који ометају мировни процес". А министарски састанак Управног одбора у Луксембургу 9. јуна 1998. још једном је подржао коришћење овлашћења Високог представника зарад уклањања било којег јавног званичника који повреди право избеглица да се врате у своје домове или покуша да спречи њихов повратак.

Чињеница је, међутим, да је смењивање односно лишавање изборних положаја почело знатно раније под видом тумачења и примене правила и прописа (Rules and Regulations) Привремене изборне комисије. Реч је, иначе, о обнови давно напуштене установе негдашњег кривичног права - увођењу објективне кривичне односно правне одговорности за поступке других. У пракси се то сводило на брисање са изборних листа произвољно одабраних кандидата у знак одмазде због неког недозвољеног поступка, који се, без икаквог утврђивања индивидуалне кривице, приписивао неименованом челнику или члану политичке странке, којој припада и одбачени кандидат. Или још јасније, са изборних листа брисани су насумице одабрани ни криви ни дужни кандидати, да би се тиме казнила њихова странка због неког недозвољеног поступка једног или више њених чланова, а да при том није вођен никакав управни или судски поступак у којем би се једино ваљано могле утврдити чињенице и на њима заснована индивидуална кривица.

Са овом врстом кажњавања започело се уочи општинских избора 13. и 14. септсмбра 1997. Због наводне преваре приликом уписа бирача, Привремена изборна комисија Организације за европску безбедност и сарадњу избрисала је са изборне листе четири кандидата Српске демократске странке." Иако се тврдило да су зарад уписа у бирачки списак у Бањалуци, Градишки, Котор Вароши и Приједору коришћене кривотворене личне карте, није вођен никакав судски поступак да би се открили и казнили прави кривци, највероватније из редова службеника унутрашњих послова, него су четири насумице изабрана кандидата лишена свог пасивног бирачког права, а да им није пружена могућност ни да се бране ни да се жале. (Наша Борба од 29. маја 1997.)

Уочи ванредних парламентарних извора у Републици Српскок новембра 1997. овакво лишавање часних и грађанских права постало је већ уобичајена пракса. Због наводног истицања плаката са ликом Радована Караџића Српска демократска странка је кажњена скидањем са изборне листе посланичких кандидата Милована Регоде, Војислава Максимовића и Борислава Бојића. Иако су посреди били стари плакати које је могао да истакне свако, па и политички супарници Српске демократске странке или неко од Вестендорпових плаћеника, Привремена изборна комисија је, без икаквог вођења поступка и утврђивања чињеница, истицање ових плаката приписала Српској демократској странци, а потом потпуно произвољно пробрала кандидате које ће скинути са изборне листе. Чак је председник Комисије ОЕБС-а за изборне жалбе, норвешки судија Фин Лингхјем, упутио Српској демократској странци писмо у којем је оптужује да користи пропаганду која подсећа на „нацистичку диктатуру", јер покушава да народ наведе на погрешно уверење „да остатак света греши када је реч о Караџићу и тренутној ситуацији у Републици Српској". Зато је ова странка - упозорава судија Лингхајн - „у сукобу са владавином права". (Наша Борба од 21. нинимора 1997. )

Почетком 1998. Привремена изборна комисија ОЕБС-а битно је проширила своја овлашћења, па је почела не само да уклања са изборних листа предложене кандадате, него и да одузима мандат већ изабраним одборницима и посланицима. Прве жртве овог новог „овлашћења" били су Момчило Цветиновић, Дале Катанић и Јелена Нешковић, одборници Скупштине општине Сребреница. Њихова „кривица" била је у томе што су наводно вређали муслиманске одборнике, називајући их муслиманима уместо Бошњацима. А министарски састанак Управног одбора у Луксембургу 9. јуна 1998. не само што је одобрио оваква смењивања, него је чак поздравио намеру поткомисије за жалбе (Election Appeals Sub Commission) да у најпунијој мери користи своје овлашћење да уклања (vet) кандидате и санкционише оне који спречавају примену Дејтона или ометају процес слободних и поштених избора".

Уочи парламентарних избора септембра 1998. настављено је са оваквим лишавањем часних и грађанских права. Најпре је 7. августа 1998. Комисија ОЕБС-а за изборне жалбе скинула са изборне листе вође Српске странке Крајине и Посавине и Српске патриотске странке Предрага Лазаревића и Славка Жупљанина због умешаности њихових странака у демонстрације на месту негдашње џамије Ферхадија у Бања Луци и забрану сахране бањалучког муфтије Халиловића. (Политика од 8. августа 1998.). Затим су 2. сеитембра 1998. на исти начин уклоњени са изборне листе Српске демократске странке пети и десети кандидат - Цвијетин Никић из Бијељине и Теша Ристић из Теслића. Разлог због којег је то учињено било је истицање слике Радована Караџића на предизборном скупу у Брчком, што је могао да уради и било који противник ове странке, укључујући и убаченог муслимана или неког Вестендорповог плаћеника. (Политика од 3. септсмбра 1998.). Још горе је прошла Хрватска демократска заједница са чијих је изборних листа скинуто чак петнаест кандидата због тога што је ова странка водила предизборну кампању преко хрватске телевизије (ХТВ). Чак је Изборна комисија ОЕБС-а запретила да ће свака 24 сата скидати са изборних листа по једног кандидата ХДЗ-а ако се не прекине предизборна кампања преко ХТВ-а.( Политика од 7. септембра 1998.). Сутрадан је разјашњено да су четири кандидата уклоњена због пристрасног извештавања хрватске државне телевизије, а преосталих једанаест због учешћа Хрватског вијећа одбране (ХВО) у предизборној кампањи и уништавања плаката других странака. ( Политика од 8. септембра 1998.). Своју ничим ограничену власт председник Привремене изборне комисије ОЕБС-а Роберт Бери је потврдио искључењем председника Српске радикалне странке Војислава Шешеља из предизборнс кампање у Босни. „Он више нема право да учествује у кампањи, говори или се појављује на било којем изборном скупу, или да се појави на радију, телевизији или било којем другом медију у контексту избора". (Новости од 8. септембра 1998.) - упозорио јс Бери. Разлог за ово изопштење су Шешељеви коментари у којима је јасна намера „да се понизи, деградира и подстиче мржња против припадника других етничких група... Током интервјуа он је етничке Албанце називао Шиптарима, што је веома погрдан израз."(Ibidem). Тако је испало да наводно врећање Арбанаса угрожава мир у Босни.

После одржаних избора и даље су поједини кандидати лишавани посланичког мандата због наводне повреде изборне ћутње уочи самих избора. Тако је Миливоје Станковић, једанаести кандидат на изборној листи Српског народног савеза Биљане Плавшић, лишен посланичког мандата без права замене зато што је у време изборне ћутње свим пензионерима Републике Српске уручивано писмо Биљане Плавшић. (Политика од 20. септембра 1998.). Одмах потом кажњена је и Сриска радикална странка зато што је на дан изборне тишине, 11. септембра 1998, Радио-телевизија Србије изнова емитовала разговор са Николом Поплашеном, који је 8. септембра снимила и објавила јагодинска телевизија „Палма плус". Због овог преступа Никола Поплашен је само укорен, али је зато његова странка драстично кажњена. Са њене листе за Народну скупштину Републике Српске скинуто је пет првих кандидата за посланике - Мирјана Шаиховић из Добоја, Марко Благојевић из Бијељине, Огњен Тадић из Српског Сарајева, Ангел Трипуновски из Брчког и Петко Вуковић из Соколца - као и девети са листе, Пантелија Дамјановић из Бањалуке. А са листе за Представничко веће Парламентарне скупштине Босне скинута су прва три кандидата - Радислав Кањевић из Бијељине, Јово Гемић из Лакташа и Раденко Балта из Српског Сарајева. (Демократија од 22. септембра 1998.)

Упоредо са оваквим уклањањем са изборних листа и изборних положаја, што је под видом примене изборних правила и прописа чинила Привремена изборна комисија ОЕБС-а, после бонске Конференције за примену мира од 10. септембра 1997. то је учестано почео да ради и Високи представник у Босни. Дуги низ оваквог уклањања са положаја започео је 6. априла 1998. када су Мисија ОЕБС-а у Босни и Карлос Вестендорп распустили Скупштину општине Сребреница и увели привремену управу. Њује требало да чине по четири представника српске и муслиманске стране, који се не би бирали него би их именовали Карлос Вестендорп и шеф Мисије ОЕБС-а. На исти начин би из редова странаца био именован председавајући овог привременог одбора (Политика од 7. априла 1999.). Напослетку је шеф Мисије ОЕБС-а Роберт Бери донео и допунску, трећу арбитражну одлуку којом су предвиђена два српска и два муслиманска члана привремене управе у општини Сребреница, а Американац Лери Семплер за председавајућег овог привременог одбора (Политика од 19 априла 1998.).

Убрзо је смењивање општинских и других званичника ушло Вестендорпу у навику. Посебно се трудио да ово узурпирано овлашћење користи када би једна од трију страна у Босни могла поверовати да се то чини ради њене заштите. Пример који потврђује јесте смењивање Драга Токмаџија, градоначелника Дрвара, због убиства српског брачног пара Војислава и Леле Трнинић, сталног злостављања Срба повратника и паљења њихових кућа, што је било дело непознатих злочинаца (Наша Борба од 18-19. априла 1998.).

Сличан повод имало је и смењивање Љубише Савића Маузера, начелника управе полиције Министарства унутрашњих послова Републике Српске. По његовом налогу ухапшено је четрнаест Караџићевих телохранитеља под изговором да су умешани у убиство Срђана Кнежсвића, а највероватније у намери да се од њих, на овај или онај начин, извуче обавештење о местима на којима се крије први председник Републике Српске, а да се успут, уочи септембарских избора, компромитује и Момчило Крајишник. По казивању портпарола Међународних полицијских снага (IРТР), осумњичени су ударани шакама и ногама, пиштолљем са електричним набојем, а кљештима су им чупани зуби (Политиак од 16. 09. 1998.). Све се то догађало уочи избора, очигледно са знањем и Билљане Плавшић и Милорада Додика и њихових страних покровитеља. А када су избори прошли, те се више никаква политичка штета није могла нанети Вестендорповим штићеницима, комесар IРТР-а је одлучио да уклони са положаја Љубишу Савића Маузера, да би потом министар унутрашњих послова Републике Српске Милован Станковић удаљио из полиције Жарка Ћосића, Тихомира Ђурића, Славка Ковачевића, Раденка Марковића и Радивоја Стајића, док је против Момира Вуковића, Живка Бојића и Цвијетина Лекића покренуо дисциплински поступак (Политика од 17. 09. 1998.). Тако су Вестендорпове потркуше у српској полицији најпре починиле страшне злочине, а када су прошли избори Међународне полицијске снаге су устале у одбрану "права" и "правде". Напослетку је 22. децембра 1998. комесар Међународних полицијских снага (IРТР) Ричард Монк разрешио дужности Момира Вуковића и Спасоја Ћамура због умешаности у мучење четрнаест лица у тајном затвору десетак дана, а Живку Бојићу, Раденку Марковићу и Радивоју Стајићу забранио сваки рад у полицији на територији Босне.

Нова прилика била је изјава37 Драгана Чавића, народног посланика и потпредседника Српске демократске странке, да би евентуално бомбардовање Југославије изазвало последице у Републици Српској и као такво угрозило Дејтонски споразум. Тим поводом Вестендорп је изразио "крајње незадовољство" и оценио да је реч о "позиву на насиље и свесну претњу безбедности међународне заједнице и примени Дејтонског споразума" (Глас од 09. 11. 1998.). Због тога је Драгану Чавићу одузео посланички мандат и забранио му на "неодређено време" обављање свих званичних дужности у Босни.

Изгледа да је Вестендорп упорно захтевао да се изврше његове одлуке само када је Србе лишавао звања и положаја, док му је понестајало истрајности када је требало уклонити са положаја хрватске званичнике које је он формално сменио. То се показало у случају генерала Станка Шопта, команданта Првог корпуса муслиманско-хрватске Федерације, и вишег хрватског официра Илије Рашића. На захтев генерала Енрика Шинсекија (Enric Shinseki), команданта снага Атлантског пакта у Босни, Станко Шопта је смењен зато што је послао своје војнике да у Хрватској гасе шумске пожаре који су током лета захватили велике делове хрватског приморја. С одлуком о смењивању генерала Шопта сагласио се и Крешимир Зубак, тадашњи хрватски представник у Председништву Босне ()Политика од 03. 09. 19998). Ни после два месеца ова одлука није била извршена, па се 11. октобра 1998. генерал Шопта појавио на великом збору грађана у Чапљини у друштву новоизабраног члана босанског Председништва Анте Јелавића, који је Шоптино гашење пожара у Хрватској похвалио као чин родољубља (Политика од 12. 10. 1998).

Страним господарима у Босни није требало много па да закључе да ако могу да смењују, онда могу и да постављају генерале и друге више официре босанских војски. То ново "овлашћење" приписао је себи дотадашњи командант SFOR-а, генерал Енрик Шинсеки, два дана пре предаје дужности новом команданту 23. октобра 1998. А потом је писмом упозорио председнике и премијере оба ентитета и чланове босанског Председништва да се именовање или смењивање високих официра, а нарочито генерала у војсци Федерације и Републике Српске не може вршити без сагласности команде SFOR-а. То је правдано потребом да се поспеши професионализација и деполитизација војске и онемогући напредовање у војној хијерархији захваљујући родбинским или страначким везама (Политика од 29. 10 . 1998.).

Када страни господари у Босни узму под своје и домаће војске, онда повремено могу дозволити и по коју хировитост, тек толико да покажу шта све могу. Згодна прилика за то била је долазак Војислава Шешеља на пријем у Бањалуку поводом устоличења Николе Поплашена за новог председника Републике Српске. Када је свечани пријем већ био завршен, око хиљаду војника SFOR-а са двадесетак џипова и једним хеликоптером присилио је председника Николу Поплашена да дође у хотел "Босну" да би му се уручило писмо Жака Клајна, Вестендорповог првог заменика. У том писму Клајн обавештава председника Поплашена да је Војислава Шешеља прогласио за нежељену особу (persona non grata) у Босни због његових изјава датих током и после рата (Политика од 15. 11. 1998.). Такође је додао да Шешељево присуство на пријему у Бањалуци "представља уплитање у унутрашње ствари Босне и Херцеговине и активност штетну по примену у оквиру Мировног споразума." (Ibidem) Шешсљ је на то изјавио да је Република Српска под америчком окупацијом и да Америка жели да уништи Републику Српску, а то не би чинила да нема слуга унутар српског народа. (Ibidem)

Поводом изгона Војислава Шешеља из Републике Српске огласио се и Вестендорпов принудни управник Српске радио-телевизије Драган Гашић. У својству међународног управника он је суспендовао уредника Велимира Божића и казнио га са 30 одсто плате у наредна три месеца због објављивања Танјугове вести о протеривању Шешеља и Шешељеве изјаве тим поводом (Политика од 17. 11. 1998.). Као стварни господар Босне Вестендорп је и сам наставио са коришћењем својих узурпираних овлашћења, па је заједно са Норбертом Клингеом, вршиоцем дужности шефа Мисије ОЕБС-а у Босни, 20. новембра 1998. поништио одлуку хрватског Клуба посланика у Дому народа Парламента муслиманско-хрватске Федерације о избору посланика у истоимени дом Парламентарне скуиштине Босне и Херцеговине. Уз поништење упућено је и упозорење да су, упркос препоруци уреда Високог представника, да се у Дом народа Парламентарне скупштине Босне изаберу четири члана ХДЗ-а и један из НХУ, изабрани само посланици ХДЗ-а. Зато је затражено да се одржи нова седница поменутог Клуба посланика и избор понови (Политика од 21. 11. 1998.).

У великој бризи за мултиетничност локалних власти, Карлос Вестендорп и шеф Мисије ОЕБС-а Роберт Бери забранили су изабраним одборницима Скупштине општине Сребрсница да се даље састају. Уместо изабране скупштине власт је требало да врши привремени извршни одбор од по два муслимана и Србина са Американцем Лери Семплером као иредседавајућим. Овај одбор, међутим, још увек није почео да управља општином, јер његов "градоначелник" из Сједињених Држава још не станује у Сребреници, а није успео да пронађе ни два подобна Србина који би прихватили да буду чланови наметнуте општинске владе (Политика од 05. 12. 1998.).

Свој поход против непослушних званичника и страначких вођа Вестендорп је наставио и у 1999. години. Тако је крајем јануара сменио председника кантоналног одбора Хрватске демократске заједнице у Ливну Драга Токмаџију због наводног онемогућавања образовања кантоналне владе (Политика од 29. 01. 1999.).Потом је 13. фебруара 1999. суспендовао градоначелника Бугојна Џевада Млаћу и друге општинске званичнике (Политика од 14. 01. 1999.),а 18. јануара 1999. забранио је председнику општине Власенице Станимиру Рељићу да врши било какву јавну дужност због учешћа у демонстрацијама 4. децембра 1998, које су наводно угрозиле животе странаца у Босни


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:39 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Крајњи циљ зарад којег се врши измена


У свом првом извештају од 23. марта 1996. о саображавању са Мировним споразумом тадашњи Високи представник Карл Билт је по први пут направио битну разлику између слова (letter) и духа (spirt) Дејтонских споразума, да би тиме пружио изговор да се под видом остварења духа Дејтонских споразума непрестано мења његово слово. А то је учинио упозорењем да има саображавања са словом, али не и са духом Дејтонских споразума. Или како је то сам рекао: "Мада има формалног саображавања са словом Мировног споразума у већини ствари, не могу а да не приметим да саображавање са духом Мировног споразума видно недостаје у неколико значајних области".


Ово давање преваге духу Дејтонских споразума изнова је учињено на министарском састанку Управног одбора у Синтри 30. маја 1997. када је Високи представник добио овлашћење "да забрани или суспендује било коју медијску мрежу или програм чија је творевина у постојаној и бучној супротности било слову или духу Мировног споразума". Тиме је Високи представник овлашћен не само да тумачи језичко значење одредаба Дејтонских споразума него и сам дух који је наводно у њима отеловљен. А тај дух, не по разумевању самих потписница него по схватању странаца, јесте јединствена мултиетничка Босна као крајњи циљ који треба достићи, упркос чињеници што се у Дејтонским споразумима уопште не помиње. И то је управо онај дух у име којег се непрестано мењало слово Дејтонских споразума.

Ако се пажљиво анализирају закључци међународних скупова о Босни почев од Конференције за примену мира у Лондону 8. и 9. децембра 1995. до Конференције у Мадриду 16. децембра 1998, запазиће се постепено увођење и све јаче истицање тог духа као малте не једине сврхе Дејтонских споразума.

Већ у закључцима прве лондонске Конференције запажа се двосмисленост и колебање у погледу природе Босне и Херцеговине. Тако се на почетку лондонских закључака каже да су се потписнице Споразума у Дејтону "обавезале да створе државу која ће све народе (peoples) Босне и Херцеговине здружити унутар друштвеног и политичког оквира који ће омогућити тој земљи да заузме своје праведно место у Европи", да би се у четвртом одељку изнова поменули народи (peopels) Босне и Херцеговине као чиниоци дугорочног развоја. Али се у трећем одељку мења овакво поимање карактера Босне, да би се закључило како је "сврха лондонске Конференције за примену мира да мобилише међународну заједницу у залеђу новог почетка народа (у једнипи — реорlе) Босне и Херцсговине", чиме је наговештена наивна вера да разнородно становништво Босне може бити један народ.

Како је време одмицало све мање су се помињали народи (у множини) Босне и Херцеговине, а све више јединствена Босна. Тако је завршни документ министарског састанка Контактне групе у Москви 23. марта 1996. потврдио њену преданост "мултиетничкој заједници у Босни и Херцеговини" и осудио "коришћење национализма, етничког сeпаратизма и мржње у изборној кампањи", али сe још нијe помињала мултиетничност ентитета. Чак лионски самит од 29. јуна 1996. истиче "демократску и плуралистичку државу Босну и Херцеговину састављену од два ентитета".

Почев од састанка Контактне групе 10. октобра 1996. долази до битне промене у поимању природе Босне. Тада је подржана "јединствена (unified) демократска Босна и Хсрцеговина", а министарски састанак Уиравног одбора у Синтри од 30. маја 1997. по први пут је нагласио да се Босна и Херцеговина, као јединствена (unified) и суверена земља, састоји од два мултиетничка ентитета, о чему у Дејтонским споразумима нема ни једног слова. Конференција за примену мира у Бону од 10. децембра 1997. отишла је још један корак даље, па је, зарад "мултиетничности као темељног циља учвршћења постојане и демократске Босне и Херцеговине", "признала потребу оснивања нових мултиетничких странака и јачања већ постојећих".

Од бонске Конференције јединствена (unified или united) мултиетничка Босна и Херцеговина, која ни једном није поменута у Дејтонским споразумима, постаје у закључцима међународних скупова о Босни врховни циљ који је у тим споразумима наводно отеловљен. Тако је министарски састанак Управног одбора у Луксембургу 9. јуна 1998. закључио да је повратак "избеглица и расељених лица кључан за трајан мир и развој за живот способне (viable) мултиетничке Босне и Херцеговине".

А у председничким саопштењима Контактне групе од 1. октобра и 10. новембра 1998. налаже се свим званичницима у Босни да раде "за ојачану и уједињену (strenghtend and united) Босну", односно "уједињену и мултиетничку (united and multi-etnich) Босну".

После првобитног уздизања мултиетничности Босне и Херцеговине и потоњег залагања за мултиетничност ентитета, а заправо Републике Српске, остало је још да се учини последњи корак: да се захтева и мултиетничност општина. Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. учинила је то на опрезан начин - похвалом "општем напретку у функционисању мултиетничких власти после општинских избора 1997".

При том сам израз „мултиетничност" не треба да наведе на погрешан закључак да страни господари заиста желе да очувају институционалну посебност Хрвата, Срба и муслимана, то јест све оне политичке, културне и верске установе које штите и унапређују посебеност сваког од ова три народа. Далеко од тога. Њихов главни циљ био је да се разгради институционална основа националне посебности, нарочито Срба и Хрвата, да би се, по америчком узору, националне разлике умањиле и постепено слиле у јединствену државу. Зато је израз "мултиетничност" имао различито значење за различите народе. За Србе је значио битно слабљење Републике Српске и њено унутрашње урушавање, да би се потом значајан део њене изворне надлежности пренео на централне босанске органе. За Хрвате је он значио укидање "преосталих паралелних и парауставних институција на територији Федерације", (Анекс Делерације Конференције за примену мира у Мадриду 16. 12 1998.) то јест оних државних установа Херцег-Босне којима Хрвати бране и учвршћују своју посебност у односу на муслимане. А за муслимане мултиетничност је значила стварање јединствене Босне у којој ће Срби и Хрвати губити своју посебност зарад изградње новог босанског идентитета. Зато су муслимани одмах престали да се тако називају, што је иначе њихово име од пописа 1971, да би почели да се представљају као „Бошњаци", знајући унапред да се између „бошњачког" и „босанског", односно „Бошњака" и „Босанаца" никаква озбиљна разлика не може повући. Чак су и странци у својим документима на енглеском почели да говоре о српском, хрватском и босанском (Bosnian) језику, пред виђајући тиме да би Бошњаци морали говорити „бошњачки" (Bosniac) а не „босански". Реч је наравно о у основи истом језику, али су различита имена тог језика ознака не за различите језике, него за различите народе који тим истим језиком говоре.

Ова политика насилног уједињавања различитих народа у једну државу нарочито је била усмерена на увођење што више ознака и установа које симболишу и учвршћују јединствени босански државни идентитет. Поред босанске заставе, грба и химне, које је као привремену меру озаконио један странац (Карлос Вестендорп), то су требало да буду јединствене телефонске и друге везе, регистарске таблице за моторна возила и путне исправе. Тако је прва Конференција за примену мира у Лондону 8. и 9. децембра 1996. поздравила "повезивање телефонског система у Босни и Херцеговини са јединственим међународним позивним бројем, укључујући и подброј за сваки ентитет", чиме је призната посебност ентитета и у међународном телефонском саобраћају. Убрзо су страни господари у Босни схватили да ова два одвојена подброја за муслиманско-хрватску Федерацију и Републику Српску превише истичу њихову посебност, нарочито Републике Српске, па су већ на министарском састанку Управног одбора 30. маја 1997. у Синтри наложили "брзу интеграцију телефонског система" Босне и Херцеговине. Како овај закључак није извршен, Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. захтевала је "да до 1. фебруара 1999. босанско-херцеговачки телефонски позивни број 387 користе сви телекомуникациони уређаји за долазеће и одлазеће међународне позиве". Почело је, дакле, са два међународна позивна подброја, чиме је и у међународном саобраћају признат дуализам Босне, да би се после две године на силу увео један број да би се тиме изразио монизам Босне.

На сличан начин је поступљено и са међународним путним исправама. Привремени закон о пасошима донео је сам Вестендорп и том приликом прописао да, поред назива "Босна и Херцеговина", на предњој страни мањим словима латиницом односно ћирилицом пише "Федерација Босне и Херцеговине" односно „Република Српска". То је био начин да се разликују држављани муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске и изрази двојство Босне. После годину дана господари Босне су се предомислили, па су закључили да босански пасош мора бити једнообразан. То су правдали уверењем "да грађани Босне и Херцеговине морају имати могућност да, уколико то желе, имају пасоше који потврђују њихово држављанство без de facto разликовања које намеће припадност ентитету". Конференција за примену мира у Мадриду од 16. децембра 1998. стога је захтевала да се уведу баш такви пасоши.

Поред симболичког страни господари су настојали да успоставе и учврсте супстанцијални идентитет Босне и унутрашње јединство ове крхке и ломне државе. А њих наравно не може бити без стварне снаге централних државних установа. Зато је Контактна група на свом састанку у Москви 25. фебруара 1998. посебно нагласила "уверење да заједничке институције мора да постану у све већој мери (increasingly) делотворне". Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. године отишла је корак даље израженом одлучношћу да "унутрашње језгро (innter core) Босне и Херцеговине треба да буде ојачано изграђивањем владавине права, поновним ојачавањем заједничких установа, стварањем самоодрживе (self-sustaing) тржишне привреде и убрзавањем демократизације". Али је са жаљењем приметила да те заједничке установе "не раде сада добро, а да је њихова сарадња са ентитетима никаква".

То "унутрашње језгро" босанске државе нарочито угрожава "националистички отпор" (nacionalistc resistance), под којим су страни господари пре свега подразумевали склоност босанских Хрвата и Срба да буду лојалнији својим матичним државама него некаквој промуслиманској Босни. Да би се доскочило овој муслиманској пошасти, позајмљена је замисао грађанског друштва (civil society) у којем национална припадност и лојалност постају другоразредни, а у првом плану је човек као грађанин. При том се није имало у виду само делатно учешће грађана у јавном животу и вршењу власти путем избора представничких органа и критичког процењивања њиховог рада, него и њихово самоорганизовање у утицајна удружења чији је стожер блискост политичких интереса и уверења, а не национална припадност. Или како је то закључила Конференција за примену мира у Лондону 16. децембра 1998: "Делотворна заштита људских права захтева јако и будно грађанско друштво, а напори који доприносе његовом јачању морају се подржати, укључујући и прихватање правног оквира који уважава независност невладиних организација."

Посебно је истицан значај грађанских удружења (civil society organizations) која су у стању да својим радом прелазе границе етничких заједница и линије поделе. Али је највећа пажња посвећивана јавним гласилима и фабриковању јавног мњења зарад потискивања утицаја етничких скупина и јачања грађанског друштва. Учесници мадридске Конференције су у томе ишли чак толико далеко да су сметнули с ума да су они сами признали постојање чак три посебна језика у Босни - хрватског, српског и бошњачког или босанског - па су закључили да треба давати паре оним новинарима "полиглотама", који су у стању да се "обрате" интересима сва три конститутивна народа", што ће рећи да говоре и пишу на сва три „језика".


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:42 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Наређивање


Све веће уплитање моћних међународних чинилаца у прилике у Босни и односе између њених ентитета, као и непрестано проширивање овлашћења Високог представника, било је пропраћено и променом интонације и језика у закључцима међународних скупова и начина на који су изражавани задаци и налози које централна власт и оба ентитета треба да испуне. Уместо препорука и савета почеле су да се појављују не- двосмислено наредбе; уместо индикатива императив.

Први који је био повод за изричиту наредбу био је - а ко би други? - Радован Караџић. Тако је у председничком саопштењу Контактне групе са њеног састанка у Лондону 10. јула 1996. закључено је да „он мора (must) бити лишен моћи и утицаја". Том приликом нико у Босни није озбиљно протестовао, а камоли одбацио овакав наредбодавни тон, вероватно у нади да ће моћни страни чиниоци наређивати само Србима. Убрзо се, међутим, показало да ће они наређивати свима, а не само Србима, мада ће само Србе присиљавати да без одлагања и изврдавања испуне оно што се од њих захтева.

Добар пример који то потврђује јесте Херцег-Босна, коју су током рата Хрвати потпуно издвојили из састава негдашње Босне и Херцеговине и практично присајединили Хрватској. Како се тиме осујећивало успостављање тешком муком склепане муслиманско-хрватске Федерације (о такозваној дејтонској Босни и да не говоримо), страни чиниоци одмах су почели да захтевају укидање Херцег-Босне и њено утапање у крхку Федерацију. Најпре су присилили Крешимира Зубака, Ејупа Ганића и Хасана Муратовића да у Женеви 15. августа 1996. прихвате такозване усаглашене мере (agreed measures) којима се предвиђало "укидање установа Хрватске Републике Босне и Херцеговине и спајање тих функција са одговарајућим министарствима Федерације", као и истовремено спајање "одговарајућих функција Босне и Херцеговине са установама Федерације". Такође је било углављено да се до 31. августа 1996. све "оне функције и установе владе Босне и Херцеговине, које нису у надлежности утврђеној Уставом Босне и Херцеговине, пренесу на Федерацију или укину", а да у исти мах "престану да постоје административни аранжмани на територији Федерације под контролом ХВО (Хрватског вијећа одбране)".

Како су ове „мере" остале мртво слово на хартији, Конференција за примену мира у Лондону 4. и 5. децембра 1996. упозорила је да се „свеобухватна примена постојећих споразума о Федерацији мора жестоко наставити (must be pursued with vigour)" и да се "све административне структуре у Федерацији сада морају у потпуности и неповратно интегрисати". Како се Хрвати нису нимало обазирали на овај захтев, на министарском састанку Управног одбора у Синтри 30. маја 1997. он је поновљен. Једино је "уравнотежен" сличним налогом муслиманима, па је речено да се „једностране акције, попут одржавања административних и других тела која су неуставна, неће толерисати. То важи за постојеће институције бивше Херцег-Босне, као и бивше Реиублике Босне и Херцеговине."

Пошто ни Хрвати ни муслимани нису узимали озбиљно овај захтев, на слсдећој Конференцији за примену мира у Бону 10. децембра 1997. он је упућен и трећи пут, па је упозорено "да су преостале паралелне и парауставне структуре на територији Федерације ('Хрватска Република Херцег-Босна', Република Босна и Херцеговина') илегалне те да морају да буду укинуте", њихови рачуни у банци затворени, а преостали печати уништени. Ни то, међутим, није помогло, па је министарски састанак Контактне групе у Бону 25. марта 1998. још једном упозорио да се "илегалне установе из времена рата морају укинути", а да је "одбијање реструктурисања кантоналних полицијских снага... неприхватљиво". Будући да ни овај четврти захтев није био испуњен, Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. изнова је осудила "преостале паралелне и парауставне институције (еуфемистички израз за Херцег-Босну) на територији Федерације", па је и по пети пут наложила "да се одмах уклони двојни судски систем у кантону Херцеговина-Неретва пуном применом закона о успостављању интегралног судства у овом кантону, укључујући и град Мостар". Такође је осуђено постојање паралелних полицијских буџета у неким кантонима и захтевано да се одмах успоставе јединствени буџети. На неком од следећих међународних скупова овај захтев ће, на овај или онај начин, шести пут бити поновљен, јер Херцег-Босна, уз моћну подршку своје матице, није престала да постоји.

Сличну судбину доживели су и "жестоки" захтеви упућени муслиманима. Тако је Конференција за примену мира у Бону од 10. децембра 1997. далековидо закључила да је "обезбеђење мултиетничког Сарајева битно за примену Мировног споразума", те да се наводна приврженост сарајевских власти мултиетничности „мора одмах превести у акцију". После тога не само да ништа није учињено, него се број Хрвата и Срба у Сарајсву и даље смањује. Сличну судбину имала је и наредба бонске Конферснције да се укине Државна управа за стратегијске резерве у Сарајеву, а да босанске власти ,,обелодане све рачуне јавних предузећа и корпорација и пренос вишка прихода у одговарајуће буџете".

Но, када су међународни чиниоци захтевали предузимање мера и доношење закона који воде централизацији Босне, па су као такви одговарали муслиманима, такви захтеви су по правилу остваривани. Тако је министарски састанак Управног одбора у Синтри 30. маја 1997. наложио успостављање једнообразног система регистарских таблица моторних возила у оба ентитета, па је оно што је наложено и остварено.

Напослетку су страни господари у Босни почели да издају изричите наредбе за доношење закона у одређеном року, под претњом да ће у случају пропуштања то учинити сам Вестендорп уместо надлежних законодавних органа. Први дужи списак оваквих наредби појавио се у Бону 10. децембра 1997. године. Тада је наложено доношење свебосанског закона о медијима и телекомуникацијама, закона о изгледу и емитовању босанског новца до 20. децембра 1997. свебосанског закона о страном инвестирању до 20. децембра 1997, закона о буџетима Босне и оба ентитета до 31. јануара 1998, свебосанског закона о царинама и царинским тарифама до 31. јануара 1998, закона муслиманско-хрватске Федерације о реформи пензијског система до 31. марта 1998. и трговачких закона оба ентитета до 30. јуна 1998. Уз то је свим властима у Босни наложено да почев од 20. децембра 1997. примењују привремене (interm) заједничке царинске тарифе које је "озаконио" Високи представник.

Убрзо се показало да се ови налози не само не извршавају, него и да се доносе закони које Високи представник није претходно одобрио. Тако је Управни одбор на свом састанку у Сарајеву 6. новембра 1997. најоштрије упозорио да је влада Федерације донела Закон о изменама и допунама Закона о стамбеним односима, иако је при том била "савршено свесна процене уреда Високог представника да су неке од његових одредаба у бучној супротности са Мировним споразумом". Потом је страним господарима издавање наређења за доношење нових и измену или укидање постојећих закона ушло у навику. Тако је Управни одбор на свом састанку у Луксембургу 9. јуна 1998. наложио:
- састављање нацрта закона о својини до 31. августа 1998, који ће бити прихватљив за Високог представника;
- да Федерација и Република Српска донесу нове кривичне законе до 30. јуна 1998. и нове законе о кривичном поступку до 31. августа 1998;
- да се неуставни порески закони оба ентитета укину или измене до 15.јула 1998;
- да до 1. новембра 1998. ентитети усагласе законе о порезу на промет и трошарину (акцизама);
- да до 30. септембра 1998. власти у Федерацији унификују систем убирања пореза и плаћања у јединствену установу платног промета (single Payment Operations Instutition);
- да се до 15. јула 1998. укину противуставни билатерални споразуми о царинама;
- да се до 15. јула 1998. донесе закон о царинама, а у потпуности примењује од јануара 1999;
- да до 30. септембра 1998. Савет министара донесе закон о телекомуникацијама који ће се примењивати пре децембра 1998;
- да се до 31. октобра 1998. потпише оквирни споразум о начелима реорганизације електроенергетског система;
- да до 30. новембра 1998. почне да ради корпорација за превоз;
- да се до 30. јуна 1998. прихвати нацрт закона о државној пограничној полицији.

Нове наредбе издате су у Мадриду 16. децембра 1998. У области привреде и финансија захтевано је доношење свебосанског закона о оснивању Врховног рачунског органа до септембра 1999. и свебосанског закона о државној благајни до јуна 1999, а потом и одговарајућа примена свебосанских закона о спољној трговини, царинама и инвестирању странаца у Босни. Парламентарној скуиштини Босне и Херцеговине такође је наложено доношење закона о цивилном ваздухопловству до 28. фебруара 1999, закона о превозу до 31. марта 1999, закона о електричној струји до 30. јуна 1999. и закона о поштанској служби до 30. јуна 1999, а потом је законодавним органима ентитета наређено да до 30. септембра 1999. у овим областима донесу одговарајуће законе.

Поред већ поменутих закона, муслиманско-хрватској Федерацији и Републици Српској наложено је усаглашавање властитих закона са свебосанским, нарочито у погледу прикладности мерила за издавање признаница (ваучера) и доношење свих закона који су битни у тржишној привреди, укључујући доношење закона о предузећима до 31. марта 1999. и закона о раду и страном инвестирању до 31. маја 1999. године. Затим је ентитетима наређено да до јула 1999. у области телекомуникација, производње енергије и њене дистрибуције на мало донесу одговарајуће прописе, разјасне власништво и правну структуру, а да до октобра 1999. саставе планове приватизације како би она започела следеће године. Напокон је ентитетима наложено да донесу законе, укључујући и законе о концесијама, ради регулисања делатности приватника који врше јавне службе. Како су страни господари по правилу најпре присиљавали одговарајуће власти у Босни, муслиманско-хрватској Федерацији и Републици Српској да саме донесу поједине законе, па су тек кад оне то не ураде налагали Карлосу Вестендорпу да он то уместо њих учини, могао се стећи погрешан утисак да су домаће законодавне власти имале избора, те да су могле донети законе какве оне сматрају ваљаним и потребним. Ни помена о томе. Већ у самим наредбама по правилу је била садржана клаузула да ће се наложени закони донети "у сарадњи (in corporation) са Високим представником", по упутствима (under the guidance) Високог представника или на основу препоруке (based on recommendations) Савета Европе или неке друге међународне организације. Владама и скупштинским часницима по правилу су достављани унапред сачињени нацрти закона који су се морали без икаквих измена изгласати. Чак је Вестендорп упутио писмо председнику Народне скупштине Републике Српске у којем га је упозорио да не сме да стави на дневни ред скупштинског заседања ни један нацрт закона док га Уред Високог представника не прегледа и одобри, а да на састанцима скупштинских одбора увек мора бити присутан бар по један заступник Високог представника.

Отуда је крајњи исход увек био исти, било да законе доносе сами законодавни органи било да то Вестендорп чини уместо њих. Једино је за стране господаре у Босни прва могућност увек била повољнија, јер се стварао утисак да демократски органи од своје воље чине оно на шта би иначе, на овај или онај начин, били присиљени.


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:48 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Tekstovi su iz knjige Koste Cavoskog
UZASTOPNE IZMJENE DEJTONSKOG MIROVNOG SPORAZUMA POD VIDOM NJIHOVOG TUMACENJA I DOSLEDNE PRIMJENE


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:51 
Offline

Pridružen/a: 02 lip 2019, 10:54
Postovi: 300
Крајњи циљ зарад којег се врши измена

У свом првом извештају од 23. марта 1996. о саображавању са Мировним споразумом тадашњи Високи представник Карл Билт је по први пут направио битну разлику између слова (letter) и духа (spirt) Дејтонских споразума, да би тиме пружио изговор да се под видом остварења духа Дејтонских споразума непрестано мења његово слово. А то је учинио упозорењем да има саображавања са словом, али не и са духом Дејтонских споразума. Или како је то сам рекао: "Мада има формалног саображавања са словом Мировног споразума у већини ствари, не могу а да не приметим да саображавање са духом Мировног споразума видно недостаје у неколико значајних области".


Ово давање преваге духу Дејтонских споразума изнова је учињено на министарском састанку Управног одбора у Синтри 30. маја 1997. када је Високи представник добио овлашћење "да забрани или суспендује било коју медијску мрежу или програм чија је творевина у постојаној и бучној супротности било слову или духу Мировног споразума". Тиме је Високи представник овлашћен не само да тумачи језичко значење одредаба Дејтонских споразума него и сам дух који је наводно у њима отеловљен. А тај дух, не по разумевању самих потписница него по схватању странаца, јесте јединствена мултиетничка Босна као крајњи циљ који треба достићи, упркос чињеници што се у Дејтонским споразумима уопште не помиње. И то је управо онај дух у име којег се непрестано мењало слово Дејтонских споразума.

Ако се пажљиво анализирају закључци међународних скупова о Босни почев од Конференције за примену мира у Лондону 8. и 9. децембра 1995. до Конференције у Мадриду 16. децембра 1998, запазиће се постепено увођење и све јаче истицање тог духа као малте не једине сврхе Дејтонских споразума.

Већ у закључцима прве лондонске Конференције запажа се двосмисленост и колебање у погледу природе Босне и Херцеговине. Тако се на почетку лондонских закључака каже да су се потписнице Споразума у Дејтону "обавезале да створе државу која ће све народе (peoples) Босне и Херцеговине здружити унутар друштвеног и политичког оквира који ће омогућити тој земљи да заузме своје праведно место у Европи", да би се у четвртом одељку изнова поменули народи (peopels) Босне и Херцеговине као чиниоци дугорочног развоја. Али се у трећем одељку мења овакво поимање карактера Босне, да би се закључило како је "сврха лондонске Конференције за примену мира да мобилише међународну заједницу у залеђу новог почетка народа (у једнипи — реорlе) Босне и Херцсговине", чиме је наговештена наивна вера да разнородно становништво Босне може бити један народ.

Како је време одмицало све мање су се помињали народи (у множини) Босне и Херцеговине, а све више јединствена Босна. Тако је завршни документ министарског састанка Контактне групе у Москви 23. марта 1996. потврдио њену преданост "мултиетничкој заједници у Босни и Херцеговини" и осудио "коришћење национализма, етничког сeпаратизма и мржње у изборној кампањи", али сe још нијe помињала мултиетничност ентитета. Чак лионски самит од 29. јуна 1996. истиче "демократску и плуралистичку државу Босну и Херцеговину састављену од два ентитета".

Почев од састанка Контактне групе 10. октобра 1996. долази до битне промене у поимању природе Босне. Тада је подржана "јединствена (unified) демократска Босна и Хсрцеговина", а министарски састанак Уиравног одбора у Синтри од 30. маја 1997. по први пут је нагласио да се Босна и Херцеговина, као јединствена (unified) и суверена земља, састоји од два мултиетничка ентитета, о чему у Дејтонским споразумима нема ни једног слова. Конференција за примену мира у Бону од 10. децембра 1997. отишла је још један корак даље, па је, зарад "мултиетничности као темељног циља учвршћења постојане и демократске Босне и Херцеговине", "признала потребу оснивања нових мултиетничких странака и јачања већ постојећих".

Од бонске Конференције јединствена (unified или united) мултиетничка Босна и Херцеговина, која ни једном није поменута у Дејтонским споразумима, постаје у закључцима међународних скупова о Босни врховни циљ који је у тим споразумима наводно отеловљен. Тако је министарски састанак Управног одбора у Луксембургу 9. јуна 1998. закључио да је повратак "избеглица и расељених лица кључан за трајан мир и развој за живот способне (viable) мултиетничке Босне и Херцеговине".

А у председничким саопштењима Контактне групе од 1. октобра и 10. новембра 1998. налаже се свим званичницима у Босни да раде "за ојачану и уједињену (strenghtend and united) Босну", односно "уједињену и мултиетничку (united and multi-etnich) Босну".

После првобитног уздизања мултиетничности Босне и Херцеговине и потоњег залагања за мултиетничност ентитета, а заправо Републике Српске, остало је још да се учини последњи корак: да се захтева и мултиетничност општина. Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. учинила је то на опрезан начин - похвалом "општем напретку у функционисању мултиетничких власти после општинских избора 1997".

При том сам израз „мултиетничност" не треба да наведе на погрешан закључак да страни господари заиста желе да очувају институционалну посебност Хрвата, Срба и муслимана, то јест све оне политичке, културне и верске установе које штите и унапређују посебеност сваког од ова три народа. Далеко од тога. Њихов главни циљ био је да се разгради институционална основа националне посебности, нарочито Срба и Хрвата, да би се, по америчком узору, националне разлике умањиле и постепено слиле у јединствену државу. Зато је израз "мултиетничност" имао различито значење за различите народе. За Србе је значио битно слабљење Републике Српске и њено унутрашње урушавање, да би се потом значајан део њене изворне надлежности пренео на централне босанске органе. За Хрвате је он значио укидање "преосталих паралелних и парауставних институција на територији Федерације", (Анекс Делерације Конференције за примену мира у Мадриду 16. 12 1998.) то јест оних државних установа Херцег-Босне којима Хрвати бране и учвршћују своју посебност у односу на муслимане. А за муслимане мултиетничност је значила стварање јединствене Босне у којој ће Срби и Хрвати губити своју посебност зарад изградње новог босанског идентитета. Зато су муслимани одмах престали да се тако називају, што је иначе њихово име од пописа 1971, да би почели да се представљају као „Бошњаци", знајући унапред да се између „бошњачког" и „босанског", односно „Бошњака" и „Босанаца" никаква озбиљна разлика не може повући. Чак су и странци у својим документима на енглеском почели да говоре о српском, хрватском и босанском (Bosnian) језику, пред виђајући тиме да би Бошњаци морали говорити „бошњачки" (Bosniac) а не „босански". Реч је наравно о у основи истом језику, али су различита имена тог језика ознака не за различите језике, него за различите народе који тим истим језиком говоре.

Ова политика насилног уједињавања различитих народа у једну државу нарочито је била усмерена на увођење што више ознака и установа које симболишу и учвршћују јединствени босански државни идентитет. Поред босанске заставе, грба и химне, које је као привремену меру озаконио један странац (Карлос Вестендорп), то су требало да буду јединствене телефонске и друге везе, регистарске таблице за моторна возила и путне исправе. Тако је прва Конференција за примену мира у Лондону 8. и 9. децембра 1996. поздравила "повезивање телефонског система у Босни и Херцеговини са јединственим међународним позивним бројем, укључујући и подброј за сваки ентитет", чиме је призната посебност ентитета и у међународном телефонском саобраћају. Убрзо су страни господари у Босни схватили да ова два одвојена подброја за муслиманско-хрватску Федерацију и Републику Српску превише истичу њихову посебност, нарочито Републике Српске, па су већ на министарском састанку Управног одбора 30. маја 1997. у Синтри наложили "брзу интеграцију телефонског система" Босне и Херцеговине. Како овај закључак није извршен, Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. захтевала је "да до 1. фебруара 1999. босанско-херцеговачки телефонски позивни број 387 користе сви телекомуникациони уређаји за долазеће и одлазеће међународне позиве". Почело је, дакле, са два међународна позивна подброја, чиме је и у међународном саобраћају признат дуализам Босне, да би се после две године на силу увео један број да би се тиме изразио монизам Босне.

На сличан начин је поступљено и са међународним путним исправама. Привремени закон о пасошима донео је сам Вестендорп и том приликом прописао да, поред назива "Босна и Херцеговина", на предњој страни мањим словима латиницом односно ћирилицом пише "Федерација Босне и Херцеговине" односно „Република Српска". То је био начин да се разликују држављани муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске и изрази двојство Босне. После годину дана господари Босне су се предомислили, па су закључили да босански пасош мора бити једнообразан. То су правдали уверењем "да грађани Босне и Херцеговине морају имати могућност да, уколико то желе, имају пасоше који потврђују њихово држављанство без de facto разликовања које намеће припадност ентитету". Конференција за примену мира у Мадриду од 16. децембра 1998. стога је захтевала да се уведу баш такви пасоши.

Поред симболичког страни господари су настојали да успоставе и учврсте супстанцијални идентитет Босне и унутрашње јединство ове крхке и ломне државе. А њих наравно не може бити без стварне снаге централних државних установа. Зато је Контактна група на свом састанку у Москви 25. фебруара 1998. посебно нагласила "уверење да заједничке институције мора да постану у све већој мери (increasingly) делотворне". Конференција за примену мира у Мадриду 16. децембра 1998. године отишла је корак даље израженом одлучношћу да "унутрашње језгро (innter core) Босне и Херцеговине треба да буде ојачано изграђивањем владавине права, поновним ојачавањем заједничких установа, стварањем самоодрживе (self-sustaing) тржишне привреде и убрзавањем демократизације". Али је са жаљењем приметила да те заједничке установе "не раде сада добро, а да је њихова сарадња са ентитетима никаква".

То "унутрашње језгро" босанске државе нарочито угрожава "националистички отпор" (nacionalistc resistance), под којим су страни господари пре свега подразумевали склоност босанских Хрвата и Срба да буду лојалнији својим матичним државама него некаквој промуслиманској Босни. Да би се доскочило овој муслиманској пошасти, позајмљена је замисао грађанског друштва (civil society) у којем национална припадност и лојалност постају другоразредни, а у првом плану је човек као грађанин. При том се није имало у виду само делатно учешће грађана у јавном животу и вршењу власти путем избора представничких органа и критичког процењивања њиховог рада, него и њихово самоорганизовање у утицајна удружења чији је стожер блискост политичких интереса и уверења, а не национална припадност. Или како је то закључила Конференција за примену мира у Лондону 16. децембра 1998: "Делотворна заштита људских права захтева јако и будно грађанско друштво, а напори који доприносе његовом јачању морају се подржати, укључујући и прихватање правног оквира који уважава независност невладиних организација."

Посебно је истицан значај грађанских удружења (civil society organizations) која су у стању да својим радом прелазе границе етничких заједница и линије поделе. Али је највећа пажња посвећивана јавним гласилима и фабриковању јавног мњења зарад потискивања утицаја етничких скупина и јачања грађанског друштва. Учесници мадридске Конференције су у томе ишли чак толико далеко да су сметнули с ума да су они сами признали постојање чак три посебна језика у Босни - хрватског, српског и бошњачког или босанског - па су закључили да треба давати паре оним новинарима "полиглотама", који су у стању да се "обрате" интересима сва три конститутивна народа", што ће рећи да говоре и пишу на сва три „језика".


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 13:53 
Offline
Avatar

Pridružen/a: 08 stu 2012, 00:05
Postovi: 22976
Druže, stavi link na tekst, pa će čitati koga zanima. Ne izigravaj VladimirRUS-a.


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 17:15 
Online

Pridružen/a: 02 tra 2013, 17:46
Postovi: 6792
Lokacija: Srpska Republika Bosna i Hercegovina
Ne mislim da je vladorus jer taj ne bi citirao Čavoškog ali u svakom slučaju potrebno je da moderacija provjeri lokaciju odakle korisnik piše pa ako se ustanovi da jeste,uslijediće ban klon naloga.
Ova tema nije zamišljena kao tema na kojoj bi se nabrajali svi slučajevi korišćenja tzv.bonskih ovlasti.

_________________
Cura bula a ja mlado vlaše


Vrh
   
 
 Naslov: Re: Pravno-politička priroda takozvanih Bonskih ovlašćenja -ovlasti
PostPostano: 20 srp 2019, 17:16 
Offline
Avatar

Pridružen/a: 08 stu 2012, 00:05
Postovi: 22976
Nisam ni rekao da je Vladimir, samo sam rekao da prestane da se ponaša kao Vladimir.


Vrh
   
 
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 11 post(ov)a ] 

Vremenska zona: UTC + 01:00


Online

Trenutno korisnika/ca: Robbie MO i 278 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
Facebook 2011 By Damien Keitel
Template made by DEVPPL - HR (CRO) by Ančica Sečan
phpBB SEO