|
Interesantna opservacija intervjua "krema" islamskog fašizma Abdulaha Sidrana o kolektivnoj ludnici za jedan narod i konsocijaciji za tri, a koji je dao "sandžačkom" alkoholičaru Nenadu (sa proturskim prezimenom koje je teško izgovoriti)
Jbga ima teksta, al' vrijedi pročitati.
Tanasković: Bošnjačka politička polifonija na Sidranov način
13 aprila, 2023
AVDUKA JE OMILJENI SAGOVORNIK U ČUVENOJ PRIČAONICI FACE TV KOD SENADA HADŽIFEJZOVIĆA
Avduka u vidu zagonetke, pita Senada ko bi, po njegovom mišljenju, mogao biti onaj koji bi se, „da se radi o pojedincu, a ne kolektivitetu, odavno nalazio u ludnici ili u zatvoru, a ovako, faktor je stabilnosti na Balkanu“. Pošto Hadžifejzović u prvi mah nije razumeo (ili se pravio da ne razume) pitanje, Sidran mu ga je ponovio, uz dodatno razjašnjenje njegova smisla, a Senad je onda, uz izvesno snebivanje, „pogodio“: „Bgd“
Zadovoljni stručnjak za srpski Folksgeist, zaključuje dalje da je srpska politika kroz niz generacija na rubu racionalnosti, odnosno da su postupci „naših susjeda za psihijatriju“, ali je, pošto nisu pojedinci, već kolektivitet, nemoguće strpati ih sve u ludnicu ili u zatvor. U ovoj konstataciji osetio se prizvuk žaljenja…
Hvala Sidranu, kao i onomad Bakiru Izetbegoviću koji je progovorio o genocidnom narodu… Avduka Bakirov ukupni politički bilans ocenjuje negativno, ali se u opsesivnoj srbomrzačkoj metafizici očito slažu. Za Srbe – ludnica ili zatvor
Kako izgrađivati zajednički dom sa nekim ko bi te, da može, poslao u zatvor ili u ludnicu? U toj dubini ili, bolje reći, provaliji koreni su nemogućnosti postojanja BiH kao istinski zajedničke države, a ne u privremenim pojavama kao što su Kristijan Šmit, „osmorka“, Refik Lendo i njima slični
Piše: Darko TANASKOVIĆ
KRISTIJAN Šmit je ozbiljno naljutio akademika Abdulaha Sidrana.
Gostujući u čuvenoj pričaonici FACE TV kod Senada Hadžifejzovića, čiji je Avduka omiljeni sagovornik, doajen bošnjačke književnosti i kulture, a i angažovani komentator društvenih i političkih prilika sa izrazito „probosanskih“, unitarističkih pozicija, zamerio je problematičnom visokom predstavniku što poslednje saopštenje za javnost nije izneo na uobičajenoj konferenciji za štampu, već „na ulici“, ispred prostorija OHR, što je Sidran ocenio kao nepristojno.
Nije, međutim, samo forma obraćanja kojoj je Šmit pribegao bila na meti njegove kritike, već, još više, sadržina. Naime, „poslednji poziv“ nadobudnog i nervoznog nemačkog gubernatora liderima stranaka da se „urazume“ (što je, svuda i uvek, bio i ostao tipičan izraz iz rečnika kolonizatorskog govora o urođenicima) i konačno sastave Vladu FBiH, ali bez davanja krajnjeg roka za to ili, čak, posezanja za tzv. „bonskim ovlašćenjima“, Avduka je protumačio kao još jedno štetno odlaganje i teranje vode na vodenicu onih koji bi da rasture Bosnu.
Nije, naravno, ni ovoga puta ni Sidranu, a ni Hadžifejzoviću, palo na pamet da u toj hroničnoj nemogućnosti dogovora na nivou dejtonske BiH, pa čak i Federacije, naslute njenu endemsku, sistemsku nefukcionalnost koju nikakva intervencija sa strane, a njoj se, sve do oružane, uporno nadaju, ne može razrešiti. No, branitelji teze da „građani BiH“ žele normalnu državu, ali da ih zavađene i korumpirane političke elite u tome sprečavaju, nikada neće prihvatiti stvaranost, odnosno da oni koje te „elite“ biraju na izborima, a koji jesu građani, ali i konkretni Bošnjaci, Srbi i Hrvati, većinski imaju drugačiji odnos prema viziji „građanske BiH“, kakvu zastupaju Sidran, Hadžifejzović, Komšić i njihovi istomišljenici. Ali o tome gotovo da i nema svrhe govoriti i pisati.
Sidranovo gostovanje, kao uostalom i nekolika prethodna, prilika je da se ukaže na glavni, dubinski razlog zbog kojeg Srbi, a u pretežnom delu i Hrvati, imaju i te kako jake razloge da ne veruju „građanistima“ i „bosnoljubima“ Sidranovog kova, ma koliko se on prikazivao kao dobrohotni, mudri i duhoviti čaršijski dedo koji blagoglagoljivo i neusiljeno, a nadmoćno, svima razumljivim jezikom divani o „bosanskim stvarima“. Da je u tome vešt, spora nema, a i da je duhovit i vispren. Uostalom, on se, kao vrsni književnik u različitim literarnim žanrovima uverljivo potvrdio i dokazao, samo što je već odavno svoj veliki dar, zavidnu obaveštenost i bogato iskustvo položio na oltar određene nacionalne politike, zalaganja za jedinstvenu BiH, u kojoj bi Bošnjaci „građanski“ nadglasavali Srbe i Hrvate.
Na početku razgovora, Sidran je rekao da se odlično oseća, jer se „izbirikao“ u stalnom nadgornjavanju sa trikovima koje starost upotrebljava protiv svojih korisnika. Ako je suditi po ovom gostovanju kod blagonaklonog i ovoga puta prilično pasivnog Hadžifejzića, moglo bi se, bar delimično posumnjati u tu Avdukinu pobedu nad izazovom godina, iako je bilo sasvim jasno da je on i dalje živog duha i zavidne intelektualne kondicije.
Naime, ako je ponešto od onoga što je našao za shodno da javno kaže posledica smanjene uračunljivosti i samokontrole, onda je to za njega lično, kao javnog delatnika, prilično nepovoljno. Ako li je, pak, sve izrekao sa svesnom namerom da pošalje određenu političku poruku, upakovanu u karnevalsko ruho nehajne duhovitosti i konverzacijske spontanosti, onda je to krajnje zabrinjavajući signal za društvenu i političku stvarnost, a još više budućnost Bosne i Hercegovine i međunacionalnih odnosa u njoj, jer Abdulah Sidran nije bilo ko, već svojevrsna institucija na koju mnogi Bošnjaci gledaju sa istinskim i iskrenim poverenjem i uvažavanjem, a i simpatijama.
Govorio je Avduka o svemu i svačemu. Založio se za podršku tzv. „osmorki“ u pokušaju da se formira koaliciona Vlada FBiH bez SDA, iako je ta heterogena družina objektivno „stupila na cestu koju je asfaltirala“ Izetbegovićeva stranka. Ocenio je da su poslednji izbori bili „inventura tridesetogodišnjeg poslovanja jedne firme“ (SDA), koja je pokazala da je to poslovanje u svim domenima bilo neuspešno, tako da bi „dinastija“ morala da se ukloni daleko od vlasti, čemu se ona tvrdoglavo opire.
Osvrnuo se i na korupciju, rekavši da nije normalno da neko ko je iz rata izašao sa dvadeset maraka u džepu danas poseduje lanac hotela. A u mahalskom pasijansu svi se nepogrešivo prepoznaju…
Prokomentarisao je i neke druge afere koje talasaju javno mnjenje u Sarajevu…
Sve što je rekao zvučalo je racionalno i logično, a zanimljivo je bilo čuti i kako Sidran provodi noći sređujući vlastiti legat, prvenstveno tematski razvrstavajući knjige u bogatoj biblioteci, gde će posebnu celinu sačinjavati spisi posvećeni „logorologiji“, sa ambicijom da u njegovoj fondaciji nastane najveća regionalna zbirka knjiga i ostalog materijala o logorima.
Indikativna tematska orijentacija!
Mogli smo saznati i da je BiH temeljno mediteranska zemlja, o čemu bi Bosansko pomorsko društvo imalo šta da poruči političkoj i ekonomističkoj klasi koja njome upravlja. Bizarno, u najmanju ruku.
I na terenu političke prošlosti i sadašnjosti u BiH, kojima se kretao najveći deo njegovog razgovora sa Hadžifejzovićem, imalo se štošta interesantno i korisno čuti i o čemu bi se moglo argumentovano raspravljati. Sidran, tako, smatra da političari, iznutra i spolja, decenijama svesno drže narod „u stanju iritacije“ i da se to radi na naučnoj osnovi, kako bi se građanima sve smučilo, pa bi olako prihvatili svako rešenje za koje bi im se učinilo da može doneti spokajan život.
Pod takvim ciljanim rešenjem Avduka podazumeva, naravno, raspad BiH, pri čemu bi svako poneo ono što bi hteo, a srce i mozak zavere su, jamačno, u Beogradu. Pominjalo se čak i to da ja za 1. mart prošle godine tobože bila pripremljena nova agresija na BiH, uz učešće nekih ruskih trupa, ali je početak rata u Ukrajini osujetio takav scenario. Valjda kao što je beogradski 27. mart i ono što je usledilo uticao na odlaganje operacije „Barbarosa“! „Verujem u nepredvidivo“, zagonetno je rekao Sidran.
Čuli smo od Avduke i da konsocijacijski model uređenja BiH vodi u segregaciju i praktično je „fašizam na delu“. Ko je neopterećno čitao, recimo, odlične studije Mirjane Kasapović na ovu temu, teško da bi mogao steći takav utisak.
Ali, bošnjačkim intelektualcima je tema (tuđeg, a prvenstveno srpskog) fašizma, odnosno (njihovog) antifašizma toliko prirasla srcu da je ne propuštaju, bez obzira na njenu primerenost predmetu i kontekstu datog razmatranja.
Da se ova inherentna potreba može zadovoljiti i na kategorijalno višem i pristojnijem nivou dokazuje, recimo, intervju Sidranove mlađe koleginice, bošnjačke književnice Saide Mustajbegović beogradskom „Danasu“ („Fašizam kao užarena kugla prži sve što dotakne“).
Nastojeći da pogled na nepovoljne tokove političkog života u BiH od kraja osamdesetih godina prošlog veka analitički sagleda, tipološki uopšti i teorijski osmisli, Sidran osnovnim obeležjem i pokretačem društvene dinamike u BiH, uprkos njihovom pojavnom rivalitetu i neprijateljstvu, smatra zajedničku ideološku matricu, odnosno identičnost svetonazora najuticajnijih političkih aktera (stranaka) koji su od raspada Jugoslavije većinski predstavljali tri konstitutivna naroda u BiH.
Za sebe, inače, kaže da u njemu “i dalje živi partizančić Boško Buha ili Če Gevarin nasljednik„ (možda je i u tome deo problema sa njegovim svetonazorom?).
Sidran, naravno, sa gnušanjem odbacuje koncept konstitutivnih naroda. Ilustrujući svoju ocenu, on se vraća u devedesete godine, podsećajući se teze o potrebi da se „teritorijalizuje nacionalni suverenitet“, kaže da se dubinska vrednosna i programska identičnost polazišta zaraćenih strana mogla prepoznati čak i tokom rata, a da su pred izbore 1996. godine u Sarajevu osvanuli plakati SDA, na kojima je bio istaknut slogan „Na svojoj vjeri, na svojoj zemlji!“, što je okarakterisao kao „tešku budaleštinu“.
Odleteo je, veli, tada u centralu SDA i svoje protivljenje takvoj redukcionističkoj i pogubnoj logici predizborne kampanje oštrim rečima preneo tadašnjem genseku, univerzitetskom profesoru Ismetu Grbi, zapitavši se koja je „konjina“ to mogla smisliti, na šta ga je Grbo ponudio kafom i zamolio da se smiri, odgovorivši „ ja“…
SDA je, po Sidranu, objektivno ušla i ostala u kolaboraciji sa neprijateljima Bosne. Znači, od Alije Izetbegovića, koga je kao mali zvao „čika Alija“ i koji, kako svedoči, nikad od njega nije tražio da se priključi SDA…
Ako se Sidranova teza o tome da su sve tri nacionalne stranke (SDA, SDS, HDZ), pobednice prvih slobodnih i demokratskih izbora u BiH i efemerni koalicioni partneri, bar u početku u biti slično gledale na teritorijalnu dimenziju nacionalnog potvrđivanja može racionalno razmatrati, to se za ono što sledi u njegovom daljem razvijanju ideje „građanske“ opcije baš i ne bi moglo reći.
Naime, iz zaobljeno osmehnutog Avduke počinju da izbijaju nimalno naivne tvrdnje i otrovne konstatacije o „konstitutivnim narodima“, a naročito o jednom… Srbima.
Dok je za srpsko i hrvatsko društvo od razbijanja Jugoslavije navodno karakteristična potpuna ideološka, odnosno nacionalna monolitnost, u Bošnjaka to nije tako, jer je kod njih još uvek živi izvesna „politička polifonija“.
„U Beogradu jednog četnika na vlasti može zameniti samo drugi četnik“, jasan je književnik širokih vidika, što je samo uvod u razlaganje određujućih osobina srpskog naciona.
U nekim ranijim prilikama Avduka je svog dragog Senada prekorevao zbog pozivanja u emisiju predstavnika „druge strane“, na primer Vladislava Jovanovića („Je li Hitlerov ministar mogao Poljacima na TV Varšava objašnjavati šta im se dešavalo?”) ili Obrada Kesića, a ovaj mu je snishodljivo odgovorio da treba znati i šta misle „dušmani“. Dakle, dušmani… Da se zna po kojim partiturama se svira bošnjačka „politička polifonija“.
Ipak, Hadžifejzoviću valja odati priznanje za spremnost da u svoju emisiju ne poziva samo pretpostavljene istomišljenike, a ne gadi se ni Srba. Dok je Sidran očigledno involuirao.
Kazivao je svoju „nepolitičku“ poeziju na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu ne tako daleke 2017. godine. U intervjuu koji je tom prigodom dao „Politici“, porekao je da je Republiku Srpsku nazvao čirom, već krastom. A krasta, rekao je, može otpasti, gnojnica ne može… Bilo je to nežno, u poređenju sa jednom surovom dosetkom kod Hadžifejzovića.
Time dolazimo do najznakovitijeg, i najzloslutnijeg, momenta u Sidranovom gostovanju.
Objašavajući svoju aktivnost na društvenim mrežama, dobričina Avduka saopštava da ima podosta „objava pod katancem“, za koje, iz ovih ili onih razloga, misli da ih još uvek ili uopšte ne treba izneti pred javnost. Zatim, u vidu zagonetke, pita Senada ko bi, po njegovom mišljenju, mogao biti onaj koji bi se, „da se radi o pojedincu, a ne kolektivitetu, odavno nalazio u ludnici ili u zatvoru, a ovako, on je faktor stabilnosti na Balkanu“.
Pošto Hadžifejzović u prvi mah nije razumeo (ili se pravio da ne razume) pitanje, Sidran mu ga je ponovio, uz dodatno razjašnjenje njegova smisla, a Senad je onda, uz izvesno snebivanje, „pogodio“: „Bgd“.
Zadovoljni stručnjak za srpski Folksgeist, zaključuje dalje da je srpska politika kroz niz generacija na rubu racionalnosti, odnosno da su postupci „naših susjeda za psihijatriju“, ali je, pošto nisu pojedinci, već kolektivitet, nemoguće strpati ih sve u ludnicu ili u zatvor.
U ovoj konstataciji osetio se prizvuk žaljenja… Ne mogu ovo objaviti (a upravo je objavio!) i reći tako nešto za celu jednu etniju, ali „ima elemenata da se tako razmišlja“, objašnjava Sidran zašto mu je ta objava „pod katancem“.
Priziva, zatim, neprimereno i ružno, autoritet počivšeg dr Jovana Raškovića i citira njegov poznate reči iz razgovora sa Tuđmanom (koji je tajno snimao ćudoredni znanstvenik Slaven Letica), da su „Srbi lud narod“, bez obzira na poseban kontekst i smisao koji im je Rašković tada dao…
Kad bi neki srpski ili hrvatski umnik izrekao sličnu ocenu o Bošnjacima, Hag bi se morao reaktivirati u punom kapacitetu. Ovako, nikom ništa… Ali, nije baš ništa.
Hvala Sidranu, kao i onomad Bakiru Izetbegoviću koji je progovorio o genocidnom narodu…
Kao što smo videli, Avduka Bakirov ukupni politički bilans ocenjuje negativno, ali se u opsesivnoj srbomrzačkoj metafizici očito slažu.
Za Srbe – ludnica ili zatvor.
Doista, izgledna alterantiva kao ponuda za izgrađivanje „suživota u građanskoj BiH“.
I najdublji pad jednog stvaraoca, književnika koji je umevao da humanistički sagleda tajne ljudske duše i da nepatvoreno ispolji ljubav prema čoveku. Voleli su ga i mnogi Srbi.
Kako izgrađivati zajednički dom sa nekim ko bi te, da može, poslao u zatvor ili u ludnicu?
U toj dubini ili, bolje reći, provaliji koreni su nemogućnosti postojanja BiH kao istinski zajedničke države, a ne u privremenim pojavama kao što su Kristijan Šmit, „osmorka“, Refik Lendo i njima slični.
_________________
Sponzor lige hokejaških prvaka, brzog klizanja i ostalih zimskih sportova - vaš Gazprom.
|
Bio u sudnici a kasnije će u zatvor. 
