https://www.politika.rs/scc/clanak/4916 ... o-BosnjaciU našoj javnosti preovlađuju dva međusobno suprotstavljena stava o težnjama muslimanske nacije u Bosni i Hercegovini. Srpski nacionalisti vide ih kao otpadnike od srpskog naroda koji su se priklonili tuđinu i sa kojima suštinski ne može biti sporazuma (za razliku od Crnogoraca, kojima negiraju postojanje, pozivajući se na moralnu fluidnost i identitetsko kameleonstvo dobrog dela njihovih vođa, ali, što je važnije, i skorašnje razdvajanje dve nacije i žive međusobne rodbinske veze). Srpska levica vidi Bošnjake kao pristojne i umivene Jugoslovene koji su u svemu u pravu i čiji su ekstremisti posledica „srpskog zla”.
Šta želi muslimanski (bošnjački) nacionalni pokret? Bosanske Muslimane u odnosu prema stvaranju nacionalne države prati jedna povoljna okolnost. Iako formalno podržani od strane većine velikih sila, NATO-a, EU, islamskih država i, doskora, Ujedinjenih nacija – oni se osećaju opkoljeno i ugroženo. Prosečnom Srbinu možda to deluje neobično – budući da je u Bosni i Hercegovini pravoslavna i srpska većina nestala tek šezdesetih godina 20. veka, dok su državne tradicije iz srednjeg veka svakako dobrim delom hrišćanske i pravoslavne, a nikako nisu islamske – ali Muslimani (Bošnjaci) Bosnu i Hercegovinu videli su kao isključivo svoju zemlju.
Pogled na Srbe i u manjoj meri Hrvate kao na rajetine, tek nešto značajnije od domaćih životinja, zamenio je, posle kratkotrajnog jugoslovenskog i socijalističkog iskustva zajedništva, pogled na njih kao na neutemeljene došljake. Od islamskog integriste do homonacionalističkog aktiviste među Muslimanima vlada konsenzus o tome da je bošnjaštvo temeljna nacija Bosne i Hercegovine, da je „građanska država” u stvari uspostava demokratije u okvirima većinski muslimanskog građanstva ove države, kao i da prava Srba i Hrvata nikako ne mogu biti politička. Da ne govorimo o konsenzualnosti. Moguća su samo nekakva prava u domenu pokazivanja folklora, uvek iznova definisana isključivo muslimanskom dobrom voljom. Srbe i Hrvate, istinsku većinu u državi, Bošnjaci od sredine 20. veka vide na isti način na koji Nemci gledaju Vende i Lužičke Srbe, a Japanci narod Ainu.
Osećaj pretrpljene nepravde dominira identitetom bosanskih Muslimana. Mnoge nacije osećaju da im je učinjena nepravda. Srbi su među njima. To je važan podsticaj integraciji i delovanju, ali zamislite ove kontradikcije. 1. Imali ste podršku čitavog sveta, a pobeda vam je uskraćena; 2. Bili ste većina u svim gradovima države (osim Trebinja i Banjaluke), a svedeni ste na dve velike doline i jednu izolovanu enklavu; 3. Jedini od jugoslovenskih naroda nemate svoju nacionalnu državu; 4. Vekovima potcenjeni od Carigrada
(„četrdeset Bosanaca, jedan čovek”, govorili su sve do 20. veka čak i najsiromašniji Turci na Kosovu, ocenjujući vrednost prelaska stanovnika Bosne u islam), branili ste stari poredak i kasnije nasleđe Osmanskog carstva, sve do Turguta Ozala. Često i protiv volje osmanskih vladara i turskih predsednika.
Konačno, tu je i pogled na veliku politiku. Dok su Srbi tradicionalno bundžije, koji i onda kada prihvate diktat sila, to čine kroz zube, a čak i kukavičluk prate galamom; Muslimani (Bošnjaci) poštovali su velike sile, kao što čini vlast države koja i sama veruje da je imperija.
Odatle i njihovo jugoslovenstvo – Jugoslavija je bila „velika država” i „sila koja zaslužuje respekt”.Srbija već decenijama vodi politiku prema Republici Srpskoj, koja nije ujednačena i uvek najbolje promišljena, ali je posvećena i ima kontinuitet. Podstaknuta pre svega od veoma brojnih Srba poreklom iz Srpske (
u zbiru Srbi iz BiH koji žive u Srpskoj i Srbiji prevazilaze 50 odsto ukupnog broja stanovnika Bosne), ova politika, međutim, nema dugoročne ciljeve i ne predviđa punu prosvetnu, kulturnu, socijalnu i ekonomsku integraciju dve zemlje. Međutim, politika prema Bošnjacima (Muslimanima) izostala je. I dok SAD i NATO umesto Bošnjaka vode nekakvu politiku u Srbiji (preko nevladinih organizacija) šireći teze o „srbijanstvu”, potrebi stvaranja „ravnopravne” Bosne, posebnosti zločina nad Bošnjacima i beznačajnosti zločina nad Srbima, kao i u čitavim kampanjama, recimo, za jedinstveni JMBG ili stvaranje bezimenog zajedničkog jezika s hrvatskom osnovnom i latiničnim pismom...), Srbija nema muslimansku (bošnjačku) politiku iako bi joj ona pomogla ne samo u Bosni već i u Crnoj Gori, na Kosovu i u Severnoj Makedoniji.
Ključno pitanje ove politike je priznanje Bošnjaka (Muslimana), ali uz nastojanje da kulturni obrazac ostane delom zajednički. Priznavanje „bosanskog” jezika (umesto bošnjačkog) prvo u Srbiji, pa tek potom u BiH, bilo je velika greška. Dakle, priznajemo, podržaćemo, neke fondove ćemo odvojiti, ali da se bošnjački jezik razvija u duhu njegovih korena, umesto što se veštački kroatizuje da bi se razlikovao od srpskog. Pritom, nema kompromisa koji bi štetili dostojanstvu bilo kog naroda, pa čak i srpskog. Drugo je pitanje investicija – Srbija investira u bošnjačke kantone s nekim ciljem, a ne da bi umirila bošnjački nacionalizam zato što isto čini u Srpskoj. Konačno, kao što su SAD i NATO uložili velika sredstva u emancipaciju regionalnih razlika u Srbiji, ne vidim zašto i Srbija ne bi isto uradila pomažući opstanak onih identiteta (u Zelenoj Krajini, Srednjoj Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori) koje sada strukture konsenzualne BiH nastoje da „bošnjakizuju” uprkos volji druga dva naroda.
Srbija mora da bude primer ne samo po privrednoj i finansijskoj snazi (što, nažalost, još uvek nije) već i po svojim demokratskim ustanovama, ali i po tome što zna šta želi.
