Zoran Djindjic, "reformator" srpskog drustva/nacije/drzave:



Sve je isto, samo njega nema (naravno, pod njega se misli na onog ispod lipe).

Očaj je majka mnogih glupih tema.

....i glupih postova....

Definitivno.

O čemu govorimo kada pričamo o politici

ivan milenković

Knjigom Aleksandra Molnara Zoran Đinđić je dobio jedan, možda ne najprijatniji, ali svakako moćan omaž koji ga spasava kako pogubne mitologizacije tako i još pogubnijeg, zaumnog nipodaštavanja


Kakav je mogao da bude, svet se danas, uopšte uzev, čini relativno mirnim mestom za život, a opet, s druge strane, kao i da je malo pomahnitao. Mase su se uznemirile, a dijagnoze zbog čega je tome tako, zbog čega su Francuzi pošizeli, a zbog čega Grci, šta smeta Amerikancima, a šta Kolumbijcima (Kinezima ne smeta ništa), zbog čega su nezadovoljni Nemci i šta muči Egipćane, dijagnoze, dakle, pljušte sa svih strana, a da nije lako uočiti šta bi bio najmanji zajednički sadržalac svih mogućih predloga, sugestija i perspektiva. Sav problem svaliti na ekonomsku krizu ne deluje ozbiljno. Ne deluje ozbiljno ni da bi se pouzdan dijagnostičar svetskih zbivanja mogao pronaći u zabačenom delu sveta poput Srbije, naročito ako se, na prvi pogled, bavi lokalnim pojavama, stvarima i bićima, ali Aleksandar Molnar u svojoj knjizi Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita (Službeni glasnik i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2010) ubedljivo prevazilazi lokalni kontekst – veoma znakovit, doduše – i iz ovdašnje, žablje perspektive, otvara pitanja koja bi se, danas, mogla postaviti bilo gde i bilo kome. To, pak, što ih Molnar postavlja nama ovdašnjima ne umanjuje njihovu prodornost i urgentnost. U osnovi je kriza pojma političkog.

POSTPOLITIKA: Jedna od najžešćih i najdužih rasprava druge polovine dvadesetog veka – ponekad sa odlikama pravog teorijskog rata – vodila se oko prefiksa post: poststrukturalizam, postmoderna, postpolitika, posthumanizam, neke su od kovanica na kojima su slomljena silna koplja, ali teško da je ijedan tabor izašao kao nesumnjivi pobednik iz tih okršaja. Uprkos tome što su zvuci bitke utihnuli, prašina se još nije slegla, a miris spaljenog baruta i dalje štipa nozdrve. U stvari, možda je preciznije reći da su se linije fronta pomerile (komunizma nema više, ali eto komunističke Kine u kapitalističkom ruhu), oruđa i tehnike promenili (bitku sada bije liberalizam protiv komunitarizma i raznih oblika fundamentalizama, a naročito protiv sebe samog), dok su se strategije prilagodile izmenjenim uslovima. Ipak, da vreme sadašnje ima problema sa shvatanjem i definicijom politike, konstatacija je koju bi teško osporile i uzajamno sukobljene strane. S jedne, one liberalne strane koju sačinjavaju ustavne parlamentarne demokratije, politika se gubi u sveopštem normiranju života i u negativnom određenju slobode u kojem suverenost pripada pojedincu, ne zajednici (a politika je uvek stvar zajednice). S druge strane, fundamentalizmi i komunitarizmi istrajavaju na shvatanju politike kao permanentnom nasilju, što ide direktno protiv same ideje politike kao prostora slobode. U oba slučaja u krizi je pojam ideologije. Otud još jedno, prilično ubedljivo post: živimo u postideološkom dobu. Šta to, međutim, znači?

Marksistička je tradicija ideologiju određivala kao iskrivljenu, lažnu svest grupa ili sapripadajućih pojedinaca, što bi značilo da, nasuprot ovoj lažnoj, postoji i neka neiskrivljena, prava, istinita, dakle neideološka svest. U ime te i takve neiskrivljene svesti, entuzijastični su manijaci ispravljali krivu svest milionima ljudi, a ako bi ljudi, pri operaciji ispravljanja, iznenada preminuli (ako bi se, naime, ispravljanje obavljalo metkom u potiljak, ili spaljivanjem na lomači) – utoliko gore po njih. Ukoliko bi se, naime, žena optužena da je veštica posle pet minuta pod vodom – udavila, bio je to ključni dokaz da nije veštica. S druge strane lepo su uspevale i ideologije o rasnoj superiornosti, što je nametalo nezahvalni zadatak da se svet očisti od nižih rasa. O borbama za to koji su Bog, prorok, ili koje već nadnaravno biće – najbolji, ni da ne govorimo. U međuvremenu, međutim, sa napredovanjem liberalnih ideja, iskristalisao i pojam ideologije kao, naprosto, pozitivan pogled na svet (ne nužno i najbolji), tako da je ideologija izgubila negativnu konotaciju lažne svesti, čime se oslobodila i tereta da bude jedina i isključiva istina. Sa prevagom ustavnih parlamentarnih demokratija i izumevanjem negativnog određenja slobode, pluralizam pozitivnih političkih projekata postao je uobičajena stvar. Drugim rečima, tamo gde se sloboda određuje negativno, tamo gde si slobodan građanin bez obzira u koje bogove veruješ i koju ideju da zastupaš (možeš čak i veštac da budeš, niko te neće potapati u vodu preko glave), tamo, dakle, gde ti niko ne kaže šta je najbolje za tebe, već ti samo izričito kaže šta ne smeš da radiš (a to uglavnom znaš i sam), u takvom ustrojstvu ne postoji dominantna ideologija, odnosno ne postoji Ideologija. Šta god razigrani kritičari mislili o liberalizmu, liberalizam nije ideologija, sve i da je Frensis Fukojama bio još vredniji i površniji, a Robert Nozik proizveo tri puta više budalaština od već zavidne količine istih. U liberalnom ustrojstvu moguća je pluralnost ideologija, što nijedan drugi poredak ne dozvoljava niti poznaje, pa utoliko Fukojamina priča vredi koliko i priča Noama Čomskog, ili Marte Nusbaum. Drugim rečima, ne postoji otac nacije koji će ti reći šta je za tebe najbolje, koji će umesto tebe da odluči šta ti je činiti, već ti, kao punoletna, zrela i po definiciji odgovorna osoba, sama odlučuješ o svojoj sudbini. Upravo se u takvom sledu koraka krije neprevaziđeni potencijal slobode liberalnog ustrojstva. No, kako to već biva kada stvar počne dobro da se odvija, problemi nastaju upravo na tom mestu. To što nema jedne Ideologije, jednog i konačnog usrećiteljskog projekta, ne znači da se uzajamno suprotstavljene koncepcije unutar liberalno ustrojenog društva, ne bore za prevlast, pri čemu izborni demokratski mehanizam, koji obezbeđuje smenu i izbor različitih zamisli, pokazuje izvestan zamor. Kako bi, inače, Džordž dabl ju mogao da napravi toliku štetu u nekoć najslobodnijoj zemlji sveta (i okolini) i to upravo gurajući neliberalne principe? Drugim rečima, može li uopšte da postoji zajednica bez ideologije? Ako ne, šta činiti? Ako da, na kojim temeljima ustrojiti takvu zajednicu?

ŠMITIZAM U SRBIJI: Raspad Jugoslavije bio je, između ostalog, posledica krize ideologije na širem planu. Patuljaste države nastale na tlu Jugoslavije pohitale su da se zaogrnu ideološkim ruhom, a kako ništa pametno nisu mogle da smisle, okrenule su se tradicionalno ubilačkim ideologijama, u to ime uzajamno pustile prilične količine krvi, da bi ideologije ishlapile, a patuljaste države ponovo se zatekle u ideološkom vakuumu, zbunjene kakve su bile i na početku klanja, samo sada malo manje orne za tuču. Šta se zbivalo i šta se zbiva na ovim prostorima verovatno se može analizirati i kroz promenu ideoloških paradigmi. Ako se Miloševićev period odlikovao bizarnim ideološkim vakuumom (horor vacui) u koji se, međutim, moglo strpati šta god je bilo potrebno zarad održanja jedne beskrupulozne samosvrhovite vlasti, postmiloševićevski period obeležile su borbe za ideologiju. Doduše, iako je prazno mesto ideologije Milošević popunjavao ad hoc smišljenim projektima, od početka njegove vladavine na delu je bio mehanizam proizvođenja neprijatelja. Bez neprijatelja Miloševićev režim nije mogao da opstane. Iz rasparčanog Miloševićevog režima svako je pokupio šta je hteo, ali, prema Molnaru, dominantna logika bivšeg režima ostala je na delu i posle njegovog pada. Umesto da krenu ka uspostavljanju ustavne parlamentarne demokratije koja podrazumeva snažne institucije, najsnažniji akteri na postmiloševićevskoj političkoj sceni priklonili su se teorijsko-praktičnom modelu nemačkog teoretičara prava i istaknutog naciste Karla Šmita. Šmitovo shvatanje onog političkog pretpostavlja neprijatelja kao uslov mogućnosti političkog života, te totalnu državu kao glavnog pokrovitelja i gospodara naših života (i smrti). U osnovi se, međutim, nalazi uverenje aktera da je Šmitov model, zapravo, neideološki, da je razlikovanje prijatelj-neprijatelj stvar odluke, a ne ideologije. Iako u mnogo čemu suprotstavljena, dva glavna politička toka srpske političke scene, u knjizi predstavljena imenima ubijenog premijera Zorana Đinđića i ministra Koštuničine vlade Slobodana Samardžića, zapravo su se susrela u logici prema kojoj se suverena politička odluka pretpostavlja čvrstom institucionalnom aranžmanu. Logiku političkog decizionizma s nemalom upornošću razvijao je upravo Karl Šmit. Takav pogled na svet počiva, dakle, na prevlasti političkog u odnosu na svaku drugu regiju ljudskog institucionalnog udruživanja i delanja. U osnovi ljudske zajednice mora da stoji politika, a politika je moguća samo ako postoji mogućnost razlikovanja prijatelja i neprijatelja, odnosno ako je moguće doneti političku odluku bez ikakvih prethodnih ograda. Ideološki momenat upravo je u tome što se neprijatelj postavlja kao uslov bez kojeg politike nema. Utoliko je glavna delatnost politike biranje i negovanje neprijatelja. Suverena politička odluka pozitivan je momenat koji se nalazi u temelju svakog institucionalnog aranžmana, te mu, u ontološkom smislu, prethodi. No, upozorava Molnar, na takvoj se ideologiji ne može uspostaviti ustavna parlamentarna demokratija. (O ideji ustavotvorne skupštine kao najboljeg načina za konstituisanje ustavne parlamentarne demokratije videti Molnarovu knjigu iz 2008. godine Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?) Utoliko su se i Đinđićevo i Samardžićevo (Koštuničino) razumevanje politike pokazali pogubnim. Đinđićev se šmitizam, prema Molnaru, izražavao pre svega u ideji suverene diktature koja je imala biti političkim sredstvom ulaska Srbije u Evropsku uniju jer "u njegovoj slici sveta Srbija je bila beznadežno zaostala, a njena sveukupna elita nedorasla svom liderskom zadatku, tako da je samo od jednog jedinog spasioca – njega samog – zavisilo da li će Srbija sa populističkim olujama uzburkanog okeana tranzicije napokon skloniti u mirnu luku Evropske unije" (str. 251). Ta modernizacijska diktatura zahtevala je upravo šmitovsko razumevanje politike, odnosno države kao merodavnog političkog biča koji po sili političke volje, a ne snažnih institucija, gura stanovništvo ka cilju. Na drugom polu političkog spektra, takođe snažno inspirisan šmitovskim idejama, nalazio se Slobodan Samardžić koji od Šmita preuzima razlikovanje prijatelj/neprijatelj kao momenat konstitutivan za politički život, ali možda i više od toga on insistira na mitskom temelju nacionalne države, odnosno na sakralnoj snazi Kosovskog mita. Iako su, dakle, te dve pozicije, svaka na svoj način, proistekle iz šmitovske logike, one su bile i one su morale biti u sukobu, ali njihov sukob je možda samo ublažio, ali ne i otklonio pogubne učinke.

O ĐINĐIĆU: Molnarova je knjiga prvi tekst na srpskom jeziku koji se ispisuje iz nedvosmislene anti-šmitovske perspektive. U njoj pronalazimo sve ono po čemu je Molnar prepoznatljiv: erudicija, kompetencija, stilska prozirnost, snažna ideja. Karl Šmit je obrađen iz istorijsko-političke i psihoanalitičke perspektive, ali ne izostaje ni pojmovna analiza. Naročito je, međutim, vredno to što autor, iako govori o stvarima osetljivim, navodeći puna imena, ni u jednom trenutku, uprkos povremenim ironičnim opaskama, ne izlazi izvan okvira sabranog i preciznog teorijskog govora. To mu dopušta da ispiše verovatno najuspešniji portret političara Zorana Đinđića. Naime, izvan svih nepodnošljivih psihologiziranja, izvan kuloarskih priča, izvan sumanute potrage za tragovima u vidu dokumenata i svedočanstava o "istinskom" Đinđiću, najplodniji domaći teoretičar pokazuje moć i nepotkupljivost teorijskog izraza tako što političko delovanje najtragičnije figure savremene srpske političke scene analizira bez sentimenata, ali i bez resantimana, vođen logikom, erudicijom i svojim talentom. Iz Molnarovog ugla, uticaj šmitovske logike na Đinđića bio je upravo porazan. Nema nikakve sumnje da se mnogima ovaj Molnarov tekst, barem u delu o neposrednim akterima, dakle o Đinđiću i Samardžiću, neće dopasti. Po mišljenju potpisnika ovih redova, međutim, najveća usluga učinjena je samom Đinđiću koji je, posle izvrsne knjige Miloša Vasića, dobio još jedan, možda ne najprijatniji, ali svakako moćan omaž koji ga spasava kako pogubne mitologizacije tako i još pogubnijeg, zaumnog nipodoštavanja. Ovoj se Molnarovoj teorijskoj strategiji svakako može suprotstaviti svojevrsna "hermeneutika faktičnosti" (Vesna Pešić je upravo to uradila u reakciji na deo Molnarove knjige posvećen Đinđiću), odnosno perspektiva po kojoj Đinđić, svemu uprkos, nije mogao, niti smeo drugačije da postupa u trenutku kada je Koštunica svim silama pokušavao da stari režim održi u životu (da nije bilo Đinđićeve suverene odluke i odlučnosti, nije nezamislivo da bi nam se Milošević još baškario po Beogradu...). No, ako i postoji nekakva pouka ove knjige, onda je to nemogućnost da se izađe iz ideologije. S druge strane, ideologije su još jednom pokazale svoju ubilačku moć. Zato se pacifikacija ideologija kroz ustavne parlamentarne demokratije, koje se uspostavljaju ustavotvornim skupštinama, čini, ipak, najmanjim zlom. Jer, upravo ustavne parlamentarne demokratije republikanskog i liberalnog tipa dopuštaju postojanje mnoštva ideologija unutar sistema na takav način da nijedna od njih, budući da nije jedina, ne ubija.

Baby steps my dear. Veliki posao i velike reforme počinju malim koracima, inače ode glava odmah. Izgleda da je ipak prešao neku granicu. A tu je i povijesna tradicija ubijanja svojih njemačkih igrača.

Hoćemo se igrat ..nastavi niz ...!?

Nećemo da kvarimo ovu izuzetno aktuelnu temu. Grizem nokte dok čekam sledeće citate od tri hektara.

ne bih se složio s Ministrom, na kraju se Tadić s lakoćom obačunao s cijelim podzemljem, problem je što Đinđić na vrijeme nije reagirao, nego je pustio da mafija uđe i u sve pore politike, malte ne je bio u nekoj tihoj koaliciji s njima.

>> ... Molnarova kritika Zorana Đinđića
Vesna Pešić
08.05.2010.

Molnarova kritika Zorana Đinđića u zidinama Šmitove tvrđave

U pretposlednjoj Republici (april 2010), Aleksandar Molnar je objavio članak o uticaju Karla Šmita na dela Zorana Đinđića. Sajt Peščanika je preuzeo Molnarov članak, sa namerom da se o njemu otvori rasprava, jer radi se o neobičnoj kritici Zorana Đinđića kao predsednika vlade Srbije. No, raspravu nije lako otvoriti. Potencijalni učesnici mogu biti obeshrabreni teorijskom tvrđavom Karla Šmita, čije koncepte Molnar koristi u analizi teorijskog i političkog delovanja ubijenog premijera. To je moja prva primedba: nije dovoljno jasno zašto je bilo potrebno da se toliko insistira na uticaju Karla Šmita na Zorana Đinđića. Molnar tvrdi da je Đinđićeva vladavina bila jednako suvereno diktatorska kao Miloševićeva i Brozova, a ova dvojica sigurno nisu poznavali dela Karla Šmita.

Ova analiza dela Zorana Đinđića je u stvari drugi deo Molnarove studije o recepciji Karla Šmita. Prvi deo se odnosi na Šmitov uticaj na teorijiu i praksu Slobodana Samardžića. Taj tekst je objavljen u prethodnom broju Republike (mart 2010). Oba članka su stavljena pod isti naziv: „Blokade socijalnom učenju“. Po Molnarovom mišljenju, Samardžić i Đinđić, svaki na svoj način, reprezentuju „patološku“ blokadu socijalnom učenju u Srbiji. Oba blokatora učenju na greškama proističu iz Šmitove teorije, koja je sama po sebi „simptom patološkog učenja u Nemaca“ još od 18 veka. Molnar objašnjava da do institucionalizacije te patologije dolazi tako što se sprečava učenje kroz beg u “tradicionalistički, pa u krajnjoj liniji i mitski diskurs koji preko prava, i posredstvom ustavnog prava, stiže u sferu politike”.

Budući da je reč o prezentiraju učinaka dveju ličnosti – Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića, moje drugo (uvodno) pitanje se odnosi na upadljivu nesrazmeru u pogledu značaja ličnosti koje su označene kao blokatori socijalnog učenja u Srbiji. U skladu sa kojim naučno-metodološkim pravilima se poredi jedna minorna politička ličnost kao što je Slobodan Samardžić i njena „politika“ (poznatija kao politika Vojislava Koštunice), sa Zoranom Đinđićem, liderom Demokratske stranke, ključnom političkom ličnošću u borbi protiv Miloševićevog režima tokom devedesetih godina i premijerom Srbije koga je državna bezbednost ubila atentatom? Disproporcija njihove važnosti i uticaja metodološki ne dozvoljava da se glavna teza dokazuje paralelnom analizom ove dve ličnosti.To bi bilo isto kao kada bih poredila uticaj Miloševića i Milana Paroškog na devedesete godine u Srbiji.

Ova nesrazmera neodoljivo nameće Koštunicu kao boljeg reprezenta „bega u tradicionalizam“ u političkoj praksi, što i jeste Molnarov cilj (teorija i priča o Šmitu je prikrpljena, naročito u slučaju Đinđića). Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je teško razumeti premijersku politiku Zorana Đinđića bez (kontra)delovanja Koštunice. Da je izabran Koštunica, Molnarova analiza bi izgledala drugačije, jer ne bi mogla da izbegne dinamičnu interakciju između Dinđića i Koštunice, kao dvojice najuticajnijih političara koji su došli na vlast 5. oktobra 2000. Izostavljanjem jednog od glavnih glumaca, Molnarova zanimljiva „srpska drama“ je izgubila na „umetničkom dojmu“, a dobila na tendencioznosti koju prikriva šematizovana primena šmitovskih koncepata. Iz istog razloga su kritike i pohvale Zorana Đinđića slabo uobličene preciznim kriterijumima. Zato su dobile na maštovitosti i komociji.

Osnovna Molnarova priča o Đinđiću

Ona počiva na tome da pojedine zemlje ne mogu napredovati i držati korak sa svetom, zato što dugotrajno nagomilavaju prepreke socijalnom učenju, te ne uspevaju da svoje greške preispituju, odbacuju i traže nova i uspešnija rešenja za svoje probleme. Molnar smatra da je Srbija jedna takva zemlja, koja je zalutala u ideološke i mitske zablude. Ona ih neprekidno ponavlja obnavljanjem dva osnovna obrasca, pri čemu oba predstavljaju „beg u tradicionalistički i mitski diskurs“. Dok se prvi obrazac poziva na tradicionalizam, i vrednosno-političko jedinstvo srpskog naroda izvodi iz mitova (na primer Kosovo i „državotvornost“ još od Dušanovog carstva), drugi obrazac je sasvim suprotan: on teži modernizaciji, brzom razvoju kroz odbacivanje mitskog i organskog shvatanja nacije; to se postiže revolucionarno, postavljanjem mesijanskih ciljeva koji se ne mogu „ostvariti“ drugačije nego (suverenom) diktaturom. Ova dva obrasca su i teorijski i politički suprotstavljena: jedan drugog isključuju i jedan drugog smenjuju, držeći Srbiju u zatvorenom krugu. Izlaz se može naći samo u ustavnom diskontinuitetu naspram oba „tradicionalistička bega“. Molnar smatra da se to može postići samo ustavotvornom skupštinom koja bi donela ustav kao temeljni dogovor o novim institucijama Srbije. Može se pretpostaviti da Molnar smatra da bi takav proceduralni diskontinuitet na duži rok vodio Srbiju ka utemeljenju liberalnih, demokratskih, ekonomskih i proevropskih institucija.

Oba politička obrasca, koja bezizlazno vrte Srbiju u mestu, Molnar zaodeva u dva Šmitova koncepta koja u potpunosti odgovaraju njegovim konceptima politike („prijatelj-neprijatelj“ i „suverena diktatura“). Prvi koncept odgovara nacionalističkom begu u tradicionalizam i mitu o Kosovu (detaljno opisano u tekstu o Samardžiću), a drugi koncept odgovara Đinđićevoj „mesijanskoj“ fiksaciji na pridruživanje Srbije Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Ta fiksacija se može ostvariti samo jednom „modernizacijskom diktaturom“. Đinđićeva proevropska diktatura je doživela poraz, a od njegovih prividnih uspeha nije ostalo ništa do fiksacija na Evropsku uniju. Molnar ovaj poraz sumira na sledeći način: „Boreći se protiv ’retrogradne’ i ’prevaziđene tradicionalističke politike’, Đinđić je doživeo poraz od jednog njenog vida (ovaploćenog u liberalnom nacionalizmu, iz čijeg je krila kasnije nastao Mitrovdanski ustav), dok je sam postepeno afirmisao njen drugi vid – diktaturu“.

Uzrok Đinđićevog poraza Molnar vidi u mesijanstvu i diktaturi kao drugom obliku „bega u tradicionalizam“. On u svom zaključku kaže da je Đinđić završio na poziciji koju je nekada sam kritikovao: „(Đinđićeva) kritika koja je komunizam otpisivala zbog mesijanske ideje (dugoročnog ulaska u komunistički eshaton), (zbog) pribegavanja suverenoj diktaturi i degradiranju ustavnosti na ’obično’ zakonodavstvo, na kraju je i sama završila u jednoj drugoj mesijanskoj ideji (ekspresnog članstva u Evropskoj uniji) i nastavku pomenutih praksi vršenja suverene diktature i degradacije ustava, (i zato) nema potencijal da Srbiju značajnije pomeri na putu političkih reformi“.

Priču o neuspehu Đinđića da uči na greškama (Molnar kaže da je Đinđić to uzorno umeo samo dok se borio protiv Miloševića), Molnar varira na bezbroj načina i u raznim kombinacijama. Navešću samo neke, da bi se stekla jasna predstava o karakteru Molnarove kritike.

Prvo, Molnar je konstatovao da je Đinđić doživeo poraz i da je od uspeha koje je postizao protiv svojih protivnika ostala samo opsednutost Evropom.

Drugo, Đinđićeve modernizacijske ideje (koje polaze od poznate „filozofije srpske istorije“) su beznadežno anahrone, sličnije su Ataturku i Petru Velikom nego Havelu i Valensi.

Treće, avanturizam i kockarski mentalitet do gubitka života vidljiv je u njegovim ključnim odlukama; tako na primer, od male pobede 5.oktobra 2000. on pravi veresiju i odmah skače na krajnji cilj – članstvo u EU, umesto da krene od manjeg cilja – započinjanja institucionalne demokratizacije 2001.

Četvrto, Điniđić razdvaja članstvo u EU od intrinsične evropeizacije Srbije, što je povezano sa suštinom – njegovim diktatorskim metodama. Njih Molnar opisuje kao običnu diktaturu – decizionizam, političke mahinacije u parlamentu, u smislu navlačenja većine i nedostatku legitimiteta za zakone i reforme, nameru da ukine podelu vlasti biranjem predsednika države u parlamentu (mada tu ne leži osnovna podela vlasti), neverovanje u demokratiju, postavljanje sebe iznad zakona kao arbitra, taktike da se održi na vlasti, itd. Metode suverene diktature (koncept koji je preuzeo od Šmita) se svode prevashodno na plan da se ustav donese bez ustavotvorne skupštine. Sve to u cilju „pakovanja Srbije za Evropsku uniju“. Molnar citira Đinđića koji povodom godišnjice 5. oktobra kaže da „ćemo sve prepreke na tom putu ka Evropskoj uniji uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustav, bilo da se zovu zakoni.“

Iz ovoga bi trebalo da bude jasno da se Đinđićev plan – da brzo izvuče Srbiju iz „ideološko-mitske“ nedođije i prebaci je sa nebuloznog „trećeg puta“ na put ka Evropi i zapadu – slomio o samoga Đinđića koji je bio mesija, kockar, avanturista, običan i suvereni diktator opčinjen ciljevima brzog ulaska u EU.

Molnar kaže da je Đinđićev način vladanja jednom polarizovanom zemljom gomilao protivnike njegovoj diktaturi – od parlamenta do podzemlja. Na kraju je, zaključuje Molnar, “hicima iz snajpera završila ova neobična diktatura, a uvođenje vanrednog stanja pokazalo je da Srbija više nema diktatora koji bi bio u stanju da konačno sprovede u realnost teoriju suverene diktature Karla Šmita”.

U Molnarove zaključke treba uvrstiti i to da je Đinđićeva diktatura sa ciljem ulaska u Evropu u stvari pomogla pobedi konkurentskog projekta: pobedio je Koštunica, tako što je uspeo da ostvari nacionalno-vrednosnu homogenizaciju političkih stranaka i biračkog tela preko apsolutizovanja mita o Kosovu i, konsekventno tome, uspostavi apsolutnu vlast (u obliku “totalne pluralističke partijske države”), donošenjem Mitrovdanskog ustava u kome je Kosovo dobilo centralno mesto.

Kritički osvrt na Molnara

Podelila sam ovaj kritički osvrt na dva dela. Prvi je teorijski, tj. bavi se uticajem Šmita i njegovog pojma „suverene diktature“ na Đinđića. Drugi deo se odnosi na Molnarovu političku analizu, koju sam već izložila sažeto. Pri tome, moja lična pozicija nije odbrana Đinđića po svaku cenu, to jest očuvanje „mita“ o ubijenom modernizatoru Srbije kao najčešćoj sudbini svih srpskih modernizatora. Naprotiv, smatram da je još od prvog ozbiljnog preispitivanja politike Zorana Đinđića – imam u vidu zbornik Latinke Perović (Zoran Đinđić: Etika odgovornosti, 2006) – trebalo da otpočne zdrava kritika njegove politike[1].

Uticaj Šmitovog koncepta „suverene diktature“ na Đinđića

Važan problem Molnarove studije odnosi se na šematizovanje (izjednačavanje) Šmitovog uticaja na Samardžića i na Đinđića. Šmitov uticaj na Đinđića Molnar dokazuje preko nekoliko citata iz Đinđićevih članaka, koji su objavljivani u „Književnim novinama“, a onda sakupljeni u knjizi: „Jugoslavija kao nedovršena država“ (1988). Krajem osamdesetih godina, dok je još bio filozof, Zoran se bavio kritikom realnog socijalizma i raspadom komunističke Jugoslavije. Tom prilikom je, po svom eklektičkom običaju, citirao brojne autore najčešće liberalne orijentacije, ali i druge, kada bi mu to ustrebalo, pa je tako citirao i Šmita. Molnar navodi i njegov nekrolog povodom Šmitove smrti, u kome Đinđić u ponečemu hvali Šmita. Ovih nekoliko okolnosti Molnar preuveličava do presudnog Šmitovog uticaja na Đinđića, kako teorijski, tako i na njegovu premijersku politiku koju karakteriše kao „suverenu diktaturu“. A malo preciznija analiza Đinđićevih mladalačkih radova (filozofiju napušta sa 36 godina), pokazala bi da je gotovo svako čitanje nove literature ostavljalo na njega „presudan uticaj“, jer očito nije bio sazreo kao filozof i teoretičar.

Nategnutost Šmitovog uticaja na Đinđića se ogleda i u tome što je Molnar, prvo, strogo razdvojio Šmitove koncepte politike i suverene diktature, kao da između njih ne postoji veza[2], a zatim ih je pretvorio u dva „tradicionalistička bega“ koja navodno karakterišu Srbiju. On je u krajnjem rezultatu – blokiranje Srbije – praktično izjednačio dve sasvim različite koncepcije: jedna je nacionalistička, bazirana na organskom shvatanju zajednice (nacije), a druga je zasnovana na ideji moderne države i ideji političke zajednice građana, koju je bez sumnje Đinđić zastupao u periodu u kome Molnar prepoznaje presudni uticaj Šmita. Dok je prva pozicija afinitetski povezana sa Šmitovim poimanjem nacije i politike definisane u dimenziji prijatelj-neprijatelj, dotle Đinđićevo shvatanje „samo-refleksivne“ i „samonormirajuće“ političke zajednice, kao i njegovo decidirano odbacivanje organske zajednice i „prirodne teleologije“ (i svake druge teleologije), kao temelja konstitucije moderne liberalne države, ne može imati nikakve teorijske, ali ni praktične veze za Šmitovim konceptom suverene diktature koji mu Molnar pripisuje.

Moju tezu o suvišnosti Šmita u analizi teorije i prakse premijera Đinđića dokazuje i činjenica da Molnar pominje Šmita tek na 6. stranici svoga teksta o Đinđiću. U stvari, pošto je već postavio svoju glavnu dijagnozu o „tradicionalističkom begu“ „mesijanske diktature“, koju navodno sprovodi Zoran Đinđić, Molnar kreće unazad, u Šmitov teorijski uticaj na Zorana Đinđića. No, ta analiza je i oskudna i neubedljiva. On uopšte ne uzima u razmatranje Đinđićeve brojne radove iz perioda njegovog bavljenja filozofijom. Još je zanimljivije da se nije potrudio da objasni koncept „suverene diktature“ prema samom Šmitu. U stvari, taj deo rasprave upadljivo nedostaje[3] i svodi se na nekoliko opservacija u jednoj fusnoti, iako je to noseći koncept za navodno razumevanje Đinđića kao teoretičara i političara. Čitalac razluđeno luta ne znajući šta taj koncept uopšte znači. Molnar čas pominje da je za taj koncept važna svrha, zatim ubacuje kršenje zakona ili nedostatak legitimnosti za društvene reforme[4] („mahinacije u parlamentu“), da bi ustvrdio kako je za taj koncept presudno suvereno donošenje ustava (bez ustavotvorne skupštine), na način svođenja ustava na obično zakonodavstvo. Za ovo poslednje se Đinđić naročito optužuje kao suvereni diktator, mada za vreme njegovog premijerstva ustav nije donet. Ako je to kriterijum, onda je suverena diktatura opšte mesto u Srbiji, i nije karakteristična za ZĐ, jer ni pre ni posle njega ustav nije donela ustavotvorna skupština. Ovaj dar-mar u korišćenju koncepta „suverene diktature“ tu ne prestaje. Ispada da taj koncept Molnar koristi u Đinđićevoj, a ne u Šmitovoj interpretaciji. Zatim se igranka nastavlja tvrdnjom da je Đinđić pogrešno interpretirao Šmitov koncept i da mu se u stvari dopao njegov koncept „klasične diktature“. Tako se do kraja ne zna šta koncept suverene diktature podrazumeva kod Šmita, šta kod Dinđića filozofa, a šta kod Molnara koji tvrdi da je Đinđić vršio suverenu diktaturu.

Da bi Đinđića nekako približio Šmitu[5], Molnar mu odjednom pripisuje niz svojstava koja su potpuno suprotna „mesijanskom diktatoru“, pa ga naziva konzervativcem kome je najviše stalo do reda i poretka; optužuje ga da se oslanja na koncepte „organske zajednice“, „političko jedinstvo“, (jer politički pluralizam ne dozvoljava „suverenu političku volju“), „političku kulturu“ (mada ne znam šta je tu loše) i „totalnu mobilizaciju“. Ovo se izgovora u ključu u kojem treba da prepoznamo suprotni pojmovni okvir, karakterističan za onaj drugi „beg u tradicionalizam“, i koji jeste oslonjen na nacionalističko-organicističke pretpostavke.

Posebno je zanimljiva Molnarova tvrdnja da je Šmitov koncept „suverene diktature“ sve vreme lebdeo pred Đinđićevim očima, valjda pretpostavljajući da je Đinđić morao čuvati taj koncept najmanje trinaest godina, tj. sve dok nije postao premijer[6], kada je rešio da postane suvereni diktator.

Kritika analize politike premijera Đinđića

Krenuću redom kojim sam izložila Molnarove postavke.

1) Teza o dva jednaka blokatora socijalnog učenja u današnjoj Srbiji neodrživa je. Naročito ako je u istom rangu tako označena Đinđićeva dvogodišnja vladavina. Pandan dominantnom nacionalističko-mitskom diskursu u svim njegovim varijantama, a one su brojne i apsolutno dominantne i u starijoj i novijoj srpskoj istoriji, može biti samo komunistička diktatura, jer samo ona ima karakteristike suverene diktature, o čemu je i sam Đinđić lepo pisao. U stvari, ako ćemo baš po Šmitu, nacionalističkom diskursu o neprijatelju i naciji (kao narodnom organizmu), koja mora stalno biti u pripravnosti i jačati svoje tajne i vojne službe, u jednakoj meri odgovara koncept suverene diktature, baš kao i komunističkoj eshatologiji. To je koncept koji ih povezuje. Pokušaj da se Đinđićeva vladavina izjednači sa diktaturom komunističke eshatologije, nema nikakvog smisla, a o tome se radi kada Molnar kaže da je ZĐ pao na pozicije koje je kritikovao. Ostaje da on sam objasni zašto je nacionaliste izjednačio sa modernistima, i da li je za to dovoljan razlog taj što Đinđić nije raspisao izbore za ustavotvornu skupštinu, pogotovu ako se uzme u obzir složenost situacije posle 5. oktobra, a ona Molnara upadljivo ne zanima.

2) Teza „o mesijanskoj diktaturi“ takođe je neodrživa. Kakvo je to mesijanstvo, opsednutost i fiksacija čiji je sadržaj članstvo u EU? Pa zar to nije najrealističkiji i najpoželjniji cilj za sve zemlje koje su se izvukle iz komunizma posle pada Berlinskog zida, i neupitna namera svih suseda Srbije (već i za vreme Đinđića)? Zar 2004. godine u EU nije ušlo sedam zemalja bivšeg varšavskog pakta, a 2008. još dve (Rumunija i Bugarska)? Zar nije bilo normalno da Srbija, kada se oslobodila Miloševića, i sama požuri ka punopravnom članstvu, s time što 2010. godina nije bila realna iz brojnih razloga. Pa ako je Đinđić označio tu godinu nerealno, a jeste, zar to nisu činili i mnogi drugi, koji i danas potežu tzv. grčku inicijativu po kojoj će Srbija biti u EU 2014. godine. To je prosto opšte mesto. To da se težnja ka članstvu u EU naziva mesijanstvom i opsednutošću meni pre liči na Antonića i Vukadinovića, nego na Aleksandra Molnara. Jasno je da je u Srbiji neophodno razvijati evropejstvo, kroz kulturu, vrednosti, demokratske i kontrolne institucije, vladavinu prava, novi ustav preko ustavotvorne skupštine itd. Ne razumem zašto je Đinđić posebno označen kao onaj koji je raskinuo ta dva paralelna procesa, kada se svi sećamo koliko je govorio o tome da se Srbija mora sama promeniti da bi postala evropska. I kada znamo koliko je ta intrinsična evropeizacija bledunjava i dan danas.

3) Pitanje Đinđićeve diktature bi trebalo da ima centralno mesto, ali je ono nekako najslabije argumentovano u Molnarovoj studiji. Sve što on navodi, manje više je opšta praksa u načinu vladanja posle Miloševića, a i posle Đinđića. S obzirom na kretanje ka „totalnoj pluralističkoj partijskoj državi“ (o čemu sam i ja pisala u Republici), čak se može ustvrditi da danas u Srbiji ima manje demokratije nego u tom prvom i najtežem periodu, posle pada Miloševića. Dovoljno je pomenuti politizovanu reformu pravosuđa u rukama današnje proevropske vlasti, položaj parlamenta koji je sveden na sekciju vlade, ili način donošenja Mitrovdanskog ustava. Kontrola medija i sloboda izražavanja su danas na nižem nivou nego za vreme premijerstva ZĐ. U pogledu koncentracije moći, čini se da Molnar veruje da je Đinđić zaista kontrolisao sve važne sfere državne vlasti i ekonomije. To ne odgovara realnom stanju, jer se zna da nije on kontrolisao vojsku, nego Koštunica, a nije kontrolisao ni dobar deo državne bezbednosti.

4) No, moja intencija nije da branim Đinđića. On se nije ponašao uzorno demokratski; planirao je prečice i računao da će nadigrati svoje protivnike, što mu je mahom i polazilo za rukom. Nije imao podršku za raskid sa prošlošću (a i sam nije bio načisto s tim), kao ni za većinu reformi koje je predlagao. Zato to nisu bile šmitovske odluke, nego proizvod realnog odnosa snaga i sukoba evropske i antievropske (srpske nacionalističke) politike. On nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari. Svi njegovi predlozi i manjeg obima od toga su nailazili na apsolutnu blokadu DSS-a i Koštunice. Decizionizam, arbitrarnost, diskreciono odlučivanje, jesu bile karakteristike njegove vladavine. U vezi sa ovim poslednjim, koliko da unesem duh tadašnjeg vremena, citiram Đinđića u vezi sa poštovanjem zakona: „Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi zlikovci. Nije tajna da ja nisam bio u većini i nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini, i nemojte da me krivite. To je, dame i gospodo, bio legalizam, većina je htela legalizam. Legalizam, znate šta znači? To znači striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića – sve drugo je nelegalizam.”

5) Najmanje se slažem sa Molnarovom tvrdnjom da „ništa nije ostalo“ od Đinđićevog vođenja vlade. Još se manje slažem sa tvrdnjom da je doživeo poraz. Više vladinih resora iz toga vremena je radilo inovatorski i sa velikim uspehom; primeri su reforma obrazovanja (setimo se šta je Koštunica od nje napravio čim je došao na vlast), borba protiv podzemlja koja je u velikoj meri uspela, strategija Gordane Matković za ukidanje siromaštva, osnivanje Saveta za borbu protiv korupcije itd. No, postavlja se pitanje da li su Đinđića politički porazili „nacionalni liberali“ Vojislava Koštunica, kako tvrdi Molnar, ili je on bio poražen tako što su ga ubili? U kontekstu Molnarove kritike diktatorskih metoda ZĐ, u kom smislu on tvrdi da je Đinđićeva politika poražena, ako je on naprosto bio ubijen? Izgleda da je tu bio prisutan neki veći i uticajniji diktator od njega. Da li se ubistvo računa u političku pobedu? Šta bi Šmit o tome rekao? Po meni, tu je ležala i dogodila se „suvereno diktatorska“ odluka kojom se spasavala nacija i „mitološki diskurs“, ali i njene tajne službe. Ono što je došlo posle potvrđuje moje tvrdnje.

6) I za kraj, a u kontekstu prethodnog, smatram da je Molnarov grandiozni teorijski zaplet sa Šmitom na čelu, završio u banalnosti konstatacijom da je Đinđić svojom diktaturom stvarao sebi neprijatelje, od parlamenta do podzemlja. Pri tome preskačem to što Molnara ne interesuje ko je sedeo u tom parlamentu i koga je to Đinđić nervirao, i da li su ti isti potpuno blokirali parlament, kao i to da je „iznervirano“ podzemlje bilo sekcija državne bezbednosti. Otkad je takvo podzemlje toliko demokratsko i ne podnosi diktaturu, pa mora da smakne diktatora? Jednostavno rečeno, Molnar je zaključio da je Zoran Đinđić ubijen zato što je bio diktator. Jer, „hicima iz snajpera“ je okončana ova neobična diktatura. Pokazalo se da u „Srbiji više nije bilo diktatora koji je mogao da realizuje Šmitovu suverenu diktaturu“.

Postavlja se pitanje da li je Molnarova priča teorijsko zastranjivanje ili moralni cinizam.

Peščanik.net, 08.05.2010.

----------------------------

[1] To je u najboljem smislu u ovom zborniku učinio Vladimir Gligorov, u svom radu: „Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam“, isticanjem nedostatka legitimnosti Đinđićevih reformi, prevelikom dozom „diskrecionog odlučivanja“ i drugim relevantnim zamerkama. Vidi: Latinka Perović (ur.): Zoran Đinđić: Etika odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Bgd, 2006.

[2] Oni su povezani: Šmitovo shvatanje politike i odbrane nacije od neprijatelja intrinsično zahteva donošenje suverenih odluka koje nisu ograničene zakonima i ustavom. Kao protivnik liberalnog rešenja, Šmit najvišu moć vidi kao neutralnu, onu koja samo vrši nadzor bez ikakve odgovornost, pa se logično opredeljuje za suvereno odlučivanje. Vidi: Vladimir Gligorov: „Benjamin Constant and Carl Schmitt go to Russia“, Constitutional Political Economy 8, 271-281, 1997.

[3] Upućujem čitaoca da uporedi trud koji je Molnar uložio u objašnjenje pojma političkog u tekstu o Samardžiću, gde se opširno govori o teorijskim nazorima Šmita i njegove recepcije u teorijskim radovima Samardžića. Ničeg sličnog tome nema u drugom delu rada.

[4] Na nedostatak legitimnosti je s pravom već ukazao Vladimir Gligorov: „Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam“, citirano.

[5] Recimo, kada navodi stav ZĐ da ustava nema bez subjektivnih prava, što naravno odstupa od Šmita koji slobodama i pravima nije sklon, Molnar kaže da se Đinđić odjednom toga odrekao da bi, navodno, ostao veran Šmitu, pa zato prihvata Lumanovo sistemsko-funkcionalističko shvatanje slobode i prava, čiju ulogu u modernom društvu vidi kao integrativnu: uspešno afirmiše različitosti kroz njihovu integraciju u zajednicu jednakih građana.

[6] Uzgred budi rečeno, Molnar tvrdi da je „suverena diktatura“ stalno lebdela pred očima Zorana Đinđića. Ova tvrdnja je malo čudna, s obzirom da Molnar kaže za Đinđića da je u prvih deset godina svoje politike, kao borac protiv Miloševića, bio uzoran, da je učio na svojim greškama i stalno napredovao, sve do precizno postavljenih ciljeva svoje politike. Pa kada se toliko preokrenuo i rešio da se seti Šmita i postane njegov suvereni diktator? To Molnar pokušava da objasni nekakvim psihološkim svojstvima Zoranove ličnosti, kao što su one da je on „intelektualni avanturista“, „kockar“ itd. ... <<

Odgovor Vesni Pešić (part1)
Aleksandar Molnar
19.07.2010.

Šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?

Odgovor Vesni Pešić

Tekstom “Molnarova kritika Zorana Đinđića”, koji se pojavio u junskom broju Republike[1] i kojim je osporila neke od mojih stavova iznetih u drugom delu teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (objavljenom u aprilskom broju Republike), Vesna Pešić je otvorila polemiku o prirodi i karakteru politike koju je Đinđić kao premijer Srbije vodio od januara 2001. do marta 2003. Na tome sam joj iskreno zahvalan, pošto je više nego očigledno da o toj politici postoje sasvim oprečna mišljenja (i u samom proevropski orijentisanom delu političkog spektra Srbije) i da je sučeljavanje argumenata o njoj važno ne samo radi njenog istorijski što verodostojnijeg prosuđivanja, nego i radi izvlačenja pouka (“socijalnog učenja”) za ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u narednom periodu.

Na osnovu onoga što je moja oponentkinja napisala u svom prilogu mogu da zaključim da među nama postoje dva nesporazuma i četiri tačke neslaganja.

Počeću s nesporazumima. Vesna Pešić na početku svog teksta upozorava da “(p)otencijalni učesnici mogu biti obeshrabreni teorijskom tvrđavom Karla Šmita” u koju sam postavio svoju kritiku Zorana Đinđića. Na to mogu da odgovorim samo da mi svakako nije bila namera da gradim “tvrđavu” kojom bih “obeshrabrivao” učesnike u diskusiji pošto tekst o kojem je reč predstavlja jedno od sedam poglavlja prve verzije moje knjige Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. O ustavnom zlopaćenju Srbije u prvoj dekadi 21. veka koju sam novembra 2009. na čitanje dao mom cenjenom kolegi Nebojši Popovu, s napomenom da u časopisu Republika, kao urednik, objavi bilo koji deo koji nađe za shodno. Knjigu, koja bi iz štampe trebalo da se pojavi sredinom leta, napisao sam u okviru rada na jednom naučnom projektu i bez ikakve namere da se obraćam bilo kome drugom osim intelektualnoj zajednici spremnoj za jednu kompleksnu i bespredrasudnu misaonu aktivnost – kakvu teorijska rasprava o ulozi ideja u politici uvek podrazumeva. Štaviše, kao što pokazuje originalni naslov poglavlja u kojem sam razmatrao političku recepciju ideja iz Šmitove ustavnopravne teorije u Srbiji, namera mi je bila da pokažem kako su neke od njih počele da pristižu u srbijansku intelektualnu elitu u drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih godina, da bi onda, nakon obaranja Miloševićevog režima, našle svoju realizaciju u odgovarajućim politikama, odnosno, još uže, u stavovima prema ustavnom pitanju, te dale svoj doprinos onome što danas u Srbiji realno imamo – ustav totalne pluralističke partijske države koji se samo selektivno primenjuje i čije centralne odredbe o Kosovu, vanrednom i ratnom stanju još uvek čekaju svog pravog egzekutora.

Time dolazimo do drugog nesporazuma koji se odnosi na politički značaj Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića.Iz ove perspektive posmatrano, ma koliko to mojoj oponentkinji paralo uši, jasno je da je mnogo veći politički značaj imao Slobodan Samardžić, kao intelektualac koji je u pomenutom periodu najviše doprineo pozitivnoj afirmaciji Šmitove koncepcije “političkog” u Srbiji i koji je, kao ministar za Kosovo i Metohiju u drugoj Koštuničinoj vladi, odigrao i te kako važnu ulogu u ustavnim zbivanjima 2006–2008. Sagledan u tom kontekstu Đinđićev politički značaj je sporedan. On je baštenik drugog dela idejnog korpusa Karla Šmita (decizionističke “suverene diktature”), koji ga je inspirisao na, po mom uverenju, takođe loše rešenje ustavnog pitanja i koji se u praksi pokazao nedostatnim da spreči opisano ustavno stanje koje danas imamo u Srbiji. U delu teksta posvećenom Zoranu Đinđiću bilo mi je posebno stalo da pokažem da se Šmitu (tj. teoriji “političkog”) ne može suprotstavljati Šmitom (tj. teorijom “suverene diktature”), jer će na kraju uvek pobediti Šmit, a to je (u kojoj god varijanti) zaista poslednje što nam je potrebno u procesu ustavne konsolidacije i evropske integracije. Obrnuto, ono što nam je u narednom periodu neophodno jeste, po mom mišljenju, razumevanje pogubnosti Šmitove ustavne logike i otklanjanje štete koja je nastala njenom primenom na političke i pravne prilike u Srbiji (odnosno, delimično, u SR Jugoslaviji).

Čitanjem teksta Vesne Pešić stekao sam utisak da se slažemo u dve (nota bene!:vrlo važne) stvari. Oboje smatramo 1) da je Koštuničina politika dovela do uspostavljanja – u Šmitovim kategorijama – totalne pluralističke partijske države u Srbiji i 2) da je Đinđićeva politika bila decizionistička (“Decizionizam, arbitrarnost, diskreciono odlučivanje, jesu bile karakteristike njegove vladavine” – priznaje Vesna Pešić u tački 4 svog teksta). Prava, istinska neslaganja među nama nastaju u pogledu implikacija koje povlači za sobom kvalifikacija Zorana Đinđića kao decizioniste i zato bih na tome zasnovao svoj odgovor Vesni Pešić. Dakle, šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?

1) Filozofski temelji decizionizma

Početkom 2001. godine Vesna Pešić je na jednom naučnom skupu organizovanom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, u svom zalaganju za što bržu evropeizaciju Srbije (i Jugoslavije), kritikovala proizvodnju “viška politike” u Srbiji, “koji onemogućava da se formira političko polje u kome transparentno deluju politički subjekti”. Tada je ona izrekla vrlo važan sud o aktuelnoj političkoj situaciji: “Mi ni približno ne možemo da kažemo šta u stvari hoće Koštunica, a šta Đinđić, odnosno mi ne znamo njihova politička gledišta na iste stvari. Pošto se gledišta tako stidljivo ispoljavaju, insistira se na različitim metodama: navodno, jedna frakcija vlasti je sklona brzim promenama ali nelegalnim, a druga je spora ali zato legalistička. No, to su samo prazne reči” (Pešić, 2001: 180). Na istom skupu sam se založio za što brže sazivanje ustavotvorne skupštine (pre svega na saveznom nivou), a sve u cilju da se stvore jasne i transparentne startne pozicije za predstojeće reforme, ali i da se politička situacija razbistri i da se napusti miloševićevska politička konfiguracija, u kojoj je uvek desnica bila ta koja je sprečavala institucionalizaciju političkog života na demokratskim osnovama (Molnar, 2001a: 186–187; preštampano u: Molnar, 2008: 141; upor. i Molnar, 1998: 78; preštampano u: Molnar, 2008: 90). Na nedostatak vremena upozoravao je na istom skupu i naš preminuli kolega Laslo Sekelj, pozivajući se na iskustva u demokratizaciji evropskih zemalja posle Drugog svetskog rata, koja su ukazivala na to da stanje koje se, na ovaj ili onaj način, uspostavi odmah nakon rušenja starog autoritarnog režima ima neumoljivu tendenciju da se reprodukuje u dužem vremenskom periodu (Sekelj, 2001: 104).

Takva upozorenja iz naučnih krugova ostala su bez odjeka. Agonija poslednje Jugoslavije ušla je u dvogodišnju terminalnu fazu, tokom koje je Srbiju razdirao sukob na desnici političkog prostora – upravo sukob između decizionizma i “legalizma”. Radikalizacija tog sukoba polovinom 2002, a zatim i njegovo šokantno okončanje ubistvom Zorana Đinđića 12. marta 2003. (s obzirom na to da kratkotrajna Živkovićeva vlada nije mogla da prevaziđe sukob, niti da spreči pobednički pohod “legalizma” u izgradnju totalne pluralističke partijske države), stvorili su emotivnu koprenu koja i danas istraživače ometa da realno procene koja su “politička gledišta na iste stvari” glavni akteri sukoba skrivali iza, kako je to Vesna Pešić nazvala, “praznih reči”. Samoj Vesni Pešić ubistvo Zorana Đinđića razvejalo je sve neizvesnosti: to što se Vojislav Koštunica razobličio kao reakcionarni restaurator Miloševićeve nacionalističke politike svevlašća moralo je da znači da je Zoran Đinđić bio progresivni zagovornik evropske integracije Srbije (i Jugoslavije). Podležući široko rasprostranjenoj potrebi da se ubijeni premijer prikaže u što boljem svetlu, moja oponentkinja je tada otišla tako daleko da je u teorijskim spisima Zorana Đinđića (koje je on objavljivao u svojim tridesetim godinama) prepoznala “liberalno stanovište, koje je tokom vremena sve više dobijalo obrise političkog projekta” (Pešić, 2003: 14). Dakle, u njenoj tadašnjoj interpretaciji, Zoran Đinđić ne samo što je kao premijer sprovodio ispravnu politiku evropske integracije Srbije, nego je svoju politiku (kao “projekt”!) izgradio na liberalnom političkom stanovištu, teorijski razrađenom mnogo pre nego što je došao na vlast.

Ajde Ministre, radi svoj posao!

Neće priznat Bošnjaci....nemogu oni bez vas...... to se zove ljubav...

(part 2)

Foto: Miloš PerićOvde se nalazi prva tačka neslaganja. Tezu da je Zoran Đinđić kao premijer sprovodio politiku liberalne evropeizacije Srbije smatram pogrešnom. Štaviše, sam Đinđić je tvrdio da liberalizam pripada prošlosti (tj. da je “doživeo svoj vrhunac u apsolutističkoj državi”: Đinđić, 1984: 45), eksplicitno odbacivao “individualističko-liberalne teorije osnovnih prava” (Đinđić, 1987b: 36) i insistirao na ekvidistanci u odnosu na sve ideologije (zarad ideološki neutralnih “programskih koncepcija”). Stoga smatram da je Vesna Pešić (i ne samo ona) učinila Đinđiću veliku nepravdu kada ga je posthumno svrstala tamo gde on sam nije ni želeo da pripada. Jednako mi je neprihvatljiv tvrd stav da politika koju je Đinđić vodio dok je bio premijer Srbije nije imala, kao i da danas nema, proevropsku alternativu. Moja teza glasi da su Đinđićeva nastojanja da svoju politiku poveže sa ciljem pridruživanja Srbije Evropskoj uniji bila unapred osuđena na propast upravo zbog njenog decizionističkog jezgra, koje je dezavuisalo borbu protiv Koštuničine “legalističke” opcije i koje ne može služiti ni kao inspiracija za uspešnu ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u drugoj dekadi 21. veka. Tu svoju tezu temeljim na dva ključna aksioma: prvo, decizionizam je inkompatibilan sa svakom transparentnom i koliko-toliko teorijski uobličenom ideologijom – pa tako i sa liberalizmom – i, drugo, put pridruživanja Evropskoj uniji ne mora nužno da podrazumeva evropeizaciju države i društva (što smatram poželjnom i zapravo jedinom sigurnom opcijom), nego može da se pojmi i u kategorijama odgovarajuće filozofsko-istorijske koncepcije nacionalnog “posebnog puta” (Sonderweg).

U tekstu u kojem je kritikovala moje stavove, Vesna Pešić je, kako se ispostavilo, odustala od svojih ranijih, potpuno bezizglednih napora da Đinđića prikaže kao liberala. To smatram jednom od prvih pozitivnih tekovina polemike. Međutim, Vesna Pešić je sada otišla u sasvim drugu krajnost od one iz članka pod naslovom “Aktualnost Đinđićeve filozofije” (sic!), potpuno neosnovano tvrdeći da sa svojih 36 godina Đinđić “očito nije bio sazreo kao filozof i teoretičar”. Motivacija za manevar od “aktualnosti” do “nezrelosti” više je nego jasna: kada se već ne može pokazati da je Đinđić bio dosledni teoretičar i praktičar liberalizma, onda treba trivijalizovati njegov filozofski i teorijski background. Pri tom se slažem da je Đinđić bio eklektičar koji je želeo da preuzima i u svoju misao integriše različite ideje – što vidim kao hvale vrednu odliku. To, međutim, ne obesnažuje moju tvrdnju da su ideje koje su se pokazale najrelevantnijim za njegovo postupanje kao političara na vlasti 2001–2003. bile upravo decizionističke ideje Karla Šmita. Mi ne znamo kako bi se Zoran Đinđić razvijao da je živeo i delao u uslovima konsolidovanog demokratskog poretka i da li bi neke druge ideje za koje se zanimao dobile veći značaj u njegovim očima. Činjenica je da su njegovi ključni teorijski stavovi o politici nastali u vreme urušavanja komunizma, dok je njegov ključni politički angažman nastupio u stanju revolucionarnog haosa, prouzrokovanog urušavanjem Miloševićevog režima; u tim uslovima, smatram da mu se Šmitova decizionistička opcija, formirana u smutnim vremenima entropije Vajmarske republike, nametnula kao najbliža i najplauzibilnija.

Time dolazimo do nagoveštenog spora o samom fenomenu decizionizma. Za razliku od Vesne Pešić, koja očigledno veruje da može postojati filozofski nefundirani decizionizam, ja smatram da je za postojanje decizionizma nužno postojanje legitimacione matrice u jednoj specifičnoj oblasti filozofije – naime, u filozofiji istorije. Jer, odluke koje decizionizam uzdiže u vrhunski pokretač svekolikog društvenog života nikada nisu mišljene kao izraz arbitrarnosti i pukog voluntarizma, već im se legitimacija uvek nalazi u oblasti istorijske naddeterminacije.

U svojoj uticajnoj knjizi Legitimnost novog veka Hans Blumenberg je decizionistički legitimacioni obrazac objasnio na sledeći način: “decizionizam svoj odnos prema legitimnosti uzima iz poricanja voluntarizma. Jer, potonji je nalik na institucionalizovanu nepostojanost apsolutne moći, dok prvi živi od toga da su ‘odluke’ uvek već donete kad nastupe istorijske instance” (Blumenberg, 2004: 78). Istorijsku naddeterminaciju “odluka” decizionizam izvršava posredstvom mesijanske uloge velikih (istorijskih) ličnosti, na način na koji je to prvi put u svojoj filozofiji istorije učinio Hegel – uz pomoć monarhijskog (ali i kvazimonarhijskog) elementa “apsolutno suverene ličnosti” (Blumenberg, 2004: 80). Iako su za kasniji razvoj decizionizma veliki značaj imali kritičari Hegelove filozofije istorije, poput Serena Kjerkegora i Karla Marksa – koji su kroz čistoću čina smatrali da će se osloboditi jalovog “rezonovanja” celokupne prosvetiteljske epohe (upor. Levit, 2001: 142–143) – Hegelovo združivanje univerzalne istorije (shvaćene kao svojevrsne teodiceje), nacionalne karakterologije (kao osnovne pretpostavke za “posebne puteve” svakog naroda pojedinačno) i mesijanskog sjaja “velikog čoveka” (po modelu revolucionarnog despota Napoleona Bonaparte) pokazalo se kao nezaobilazna osnova za sve kasnije varijacije decizionističke legitimacione matrice.

To sve, naravno, ne znači da svaki decizionista mora biti filozof; on samo mora imati potrebu za filozofsko-istorijskom legitimacionom matricom, koju mu može obezbediti i neko drugi, neki filozofski obrazovani “advokat” poput samog Karla Šmita. Na kraju krajeva, Šmitova decizionistička teorija je upravo i nastala kao kruna njegovih “advokatskih” delatnosti u korist pretendenata na suverenu diktaturu u Vajmarskoj Nemačkoj. U Đinđićevom slučaju imali smo, pak, idealan spoj filozofa i političara: sklonost ka decizionističkom načinu razmišljanja i razumevanju funkcionisanja vlasti on je formirao još u svojoj “filozofskoj fazi”, tokom osamdesetih godina, prevashodno pod uticajem čitanja Šmitovih spisa, da bi je onda aktivirao kada je sam došao u posed premijerske vlasti. Naravno, svi oni koji su zainteresovani za ozbiljnije proučavanje Đinđićeve političke prakse (i pre i nakon njegovog dolaska na vlast) moraju da uzmu u obzir mnoge druge aktuelne okolnosti, a ne samo literaturu koju je čitao dok je bio u “filozofskoj fazi”. Iz ograničene perspektive zadatka rekonstruisanja Đinđićevog shvatanja politike (kao i potrebe za njenim legitimiranjem) koju je vodio kao premijer Srbije, ovaj iskorak u istoriju ideja (koje je dobro poznavao i čijem je dejstvu bio dugi niz godina pre toga izložen) pokazuje se kao neminovan.

Ako je išta bilo legitimaciona matrica Đinđićeve vlasti to je bila upravo njegova “filozofija srpske istorije”, o kojoj sam detaljno pisao u drugom delu teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (na šta ovde nemam potrebu da se vraćam, pošto rečenom nemam šta ni da dodam, ni da oduzmem). U Đinđićevoj “filozofiji srpske istorije” preplitali su se, sasvim na Hegelovom tragu, univerzalna istorija (koja, u aktuelnoj verziji, evropske narode “tera” na priključenje Evropskoj uniji), srpskiSonderweg (koji bi se zapravo, nakon gubitka u istorijskom bespuću 20. veka, tek tokom prve dekade 21. veka samopotvrdio kao takav) i “velika ličnost”, koja koncentriše vlast u svojim rukama, koja razume tu istorijsku naddeterminaciju i koja zato ne preza ni od čega da bi uklonila sve (kako joj se čini, uzaludne i neodržive) prepreke. Upravo u toj filozofsko-istorijskoj armaturi decizionizma krije se njegova snaga, njegova spremnost na politički “avanturizam”, ali i klica njegove propasti: s obzirom na to da je povratna sprega sa realnošću blokirana (navodno boljim uvidom u “suštinska” kretanja istorijskog duha), pojačava se autizam, osećaj mesijanstva (koji se realizuje kroz “slobodu čina”) i rezistentnost na trezveno sagledavanje objektivnih rizika od pojedinačnih “avanturističkih” poteza.

2) Decizionistički antinormativizam

U svojoj kritici mojih stavova Vesna Pešić je tvrdila da Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari. Svi njegovi predlozi i manjeg obima od toga su nailazili na apsolutnu blokadu DSS-a i Koštunice”. Kao potvrdu te tvrdnje ona je navela Đinđićeve reči “Legalizam, znate šta znači? To znači striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića – sve drugo je nelegalizam”.

Iako se temelji na već navedenoj suprotstavljenosti naših osnovnih teza o karakteru i sprovodivosti Đinđićeve politike, neslaganje između moje oponentkinje i mene po ovom pitanju još je izrazitije nego po prvom pitanju. Pre svega, smatram da ona u ovom delu svoje kritike mojih stavova tone još dublje u kanon navijačke istoriografije koja minimizuje nedostatke svog favorita, pripisuje mu sve same plemenite namere, a za sve njegove propuste optužuje zle namere njegovog konkurenta za vlast. Da li su u pitanju navijači Zorana Đinđića ili Vojislava Koštunice potpuno je svejedno: i jedni i drugi imaju univerzalan obrazac redistribuiranja celokupne krivice za katastrofalan bilans srbijanske demokratske tranzicije u prvoj dekadi 21. veka na “dežurnog krivca”. Pri tom zvuči potpuno neverovatno objašnjenje Vesne Pešić da decizionista Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari”. Kao prvo, nema te prepreke koja će decizionistu odvratiti od nekog nauma ako ga procenjuje kao saobrazan svojoj filozofiji istorije i svojoj misiji. Ustavotvorna skupština ne samo što nije bila uklopiva u Đinđićevu “filozofiju srpske istorije”, nego je samo mogla da ugrozi njegovu poziciju na vrhu decizionističke piramide. Zato je pravi politički stav u kojem se ogledao njegov politički credo bio da je “jedinstvo DOS-a (...) dovoljno za funkcionisanje sistema” (Đinđić, 2001: 90). Pošto je DOS bio suveren (baš kao što je i on sam bio suveren unutar DOS-a), Đinđić ne samo što nikada nije ni pomišljao na ustavotvornu skupštinu, nego je na nju mogao da gleda samo kao na opasnost razgradnje tog suvereniteta u pravcu demokratske ustavne države (u kojoj, kao što je poznato, suverena instanca vlasti ne postoji: upor. Kriele, 1988; Molnar, 2002: 25 i dalje).

Drugo, postavlja se pitanje na koji način i sa kojim obrazloženjem bi Vojislav Koštunica mogao da ospori ili spreči sazivanje ustavotvorne skupštine, da ga je Zoran Đinđić kojim slučajem stvarno inicirao. Pa jedan od najupečatljivijih segmenata Koštuničine kritike Miloševićevog ustavotvorstva u devedesetim godinama odnosio se na nedostatak legitimiteta usled nesazivanja ustavotvorne skupštine; jedan od najoriginalnijih programskih ciljeva DSS-a u to vreme je sazivanje ustavotvorne skupštine; na kraju krajeva, jedan od najvažnijih liberalnih prežitaka iz vremena prevođenja Federalističkih spisa u misaonom sklopu Vojislava Koštunice upravo je ideja ustavotvorne skupštine! Kako bi Vojislav Koštunica mogao da izbegne političku smrt da je bojkotovao, opstruirao ili, kojim slučajem, čak pokušao da spreči DOS u iskrenoj, otvorenoj i odlučnoj inicijativi za sazivanje ustavotvorne skupštine, pa samim tim i realizaciji tako važnog proklamovanog političkog cilja DSS-a? Najozbiljniji politički propust Vojislav Koštunica je učinio upravo onda kada je svoj “legalizam” lišio svih konstitucionalnih premisa, svrstao se uz sve one koji su zatirali uslove za sazivanje ustavotvorne skupštine i prihvatio političko pesničenje kojim je započela erozija njegovog političkog kredibiliteta.

Naposletku, treće, postavlja se pitanje zašto Zoran Đinđić nije inicirao sazivanje ustavotvorne skupštine u februaru 2003. Da je tačno da mu je jedina prepreka za sazivanje ustavotvorne skupštine bio Vojislav Koštunica, kako tvrdi Vesna Pešić, onda bi mu demontaža poslednje Jugoslavije i poslednjeg zvaničnog uporišta vlasti potonjeg bila idealna prilika za to. Zoran Đinđić, međutim, nije ni pomislio na to rešenje. Izbegavajući kako pluralističko-demokratsku opciju (tj. sazivanje ustavotvorne skupštine), tako i tzv. legalističku opciju (za koju će Vojislav Koštunica 2006, kao premijer, pridobiti 242 poslanika Skupštine Srbije i oko 45% birača registrovanih u važećim biračkim spiskovima), on se opredelio za nešto treće – za decizionistički put ustavotvorstva koji je bio u nesaglasju i sa pluralističkom demokratijom i sa tada važećim pravilima ustavne revizije (pošto je trebalo da ga ostvari 126 poslanika Skupštine Srbije koji su se nalazili pod njegovom kontrolom i prosta većina birača izašlih na izbore). Kako bi realno tekao ovaj proces ustavotvorstva, šta bi bile ustavne odredbe i ko bi bio čuvar takvog ustava mi danas ne možemo znati, zato što je sve obustavljeno nedugo nakon Đinđićevog ubistva. Ono, pak, što sasvim pouzdano znamo jeste da je Zoran Đinđić bio jedan od principijelnih političkih aktera koji su u periodu od oktobra 2000. do februara 2003. odbacivali opciju sazivanja ustavotvorne skupštine. Na početku tog perioda on svakako nije bio jedini; na kraju tog perioda bio je spreman da ostane jedini.
Poslednja rečenica iz izjave Zorana Đinđića koju je citirala Vesna Pešić indikativna je, međutim, u jednom drugom pogledu. Ona pokazuje da je Đinđić video pred sobom samo dve alternative: legalizam (“striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića”, i to od strane “ljudi Slobodana Miloševića”) i “nelegalizam”. Ovde dolazi do izražaja tipično decizionistički način gledanja na pravo: “legalizam” je način na koji funkcioniše pravo koje je jedan diktator stvorio i za čiju “striktnu” interpretaciju i primenu je postavio svoje ljude od poverenja. Nakon rušenja vlasti tog diktatora Đinđić se opredelio za “nelegalizam” – koji je jedino mogao da znači suvereno donošenje odluka koje neće biti vezane ni Miloševićevim, ali ni bilo kojim drugim “legalizmom”. Zbog toga nije nimalo čudno što je Đinđićeva vlada “tokom 2001–2002. vladala uredbama i za godinu dana je donela više uredbi nego sve Miloševićeve vlade za deset godina” (Prokopijević et al., 2002: 56). U nekim oblastima društvenog života, u kojima je već ionako postojao pravni galimatijas, kao što su npr. bile lukrativne i korupciji podložne carine, takve uredbe ne samo što nisu rešavale probleme manjkavog “legalizma”, nego su, upravo obrnuto, samo produbljivale vladajući haos i dovodile “do stvaranja svesti o tome da je samo lični ekonomski interes opravdan” (Begović et al., 2002: 92). Čak i u situacijama u kojima nije mogao da se slobodno koristi svemogućim uredbama, već je bio prisiljen da se poziva na Miloševićev ustav i njegove zakone, Đinđić je uvek sebi čuvao decizionističku slobodu da ih “interpretira” prema vlastitom nahođenju i potrebama vlasti, oslanjajući se na faktičku moć da isključi sve druge “interpretacije” koje mu nisu odgovarale. Tako mu je sopstvena “interpretacija” jednog od poslednjih Miloševićevih zakona – Zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije od 9. oktobra 2000. – prema kojoj su nekooperativni poslanici vrlo lako mogli da izgube mandat (razlog je mogao biti i nedolaženje na sednice), donosila moć da skoro slobodno raspolaže mandatima poslanika Srbije, a samim tim i da počne da odlučuje o skupštinskoj većini. Borbu pravnim argumentima i za pravne argumente zamenila je otvorena borba za moć slobodnog odlučivanja o svemu i svačemu, pa tako i o “pravom” smislu pravnih normi – čime su one praktično prestale da imaju bilo kakav univerzalan racionalan supstrat i realan društveni značaj.

Iako formulisan na način pobijanja Koštuničinog pogubnog “legalizma”, Đinđićev “nelegalizam” je dobro sledio Šmitovu logiku postupanja suverena u haotičnom prirodnom stanju. Naime, na osnovu jedne vrlo tendenciozno iskrivljene interpretacije političke filozofije Tomasa Hobsa (iz koje su izostavljeni svi elementi prirodnog prava i društvenog ugovora – upor. detaljnije o tome: Molnar, 2001: 183 i dalje), Karl Šmit je formulisao decizionistički credo: “suverena odluka je državna diktaturakoja stvara zakon i poredak, diktatura u anarhičnoj nesigurnosti i nad anarhičnom nesigurnošću preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” (Šmit, 2003: 23). Iako je Šmit dopuštao da kasniji pravni razvitak može ići u pravcu normativizma ili institucionalizma (koji je vrhunio u nacionalsocijalističkom “mišljenju konkretnog poretka”: upor. Šmit, 2003: 42), njegov temeljni stav je glasio da u nultoj tački, dok svega toga nema, društvo funkcioniše na svom najelementarnijem, što znači na decizionističkom principu: tada, shodno Đinđićevoj vlastitoj interpretaciji tog stava, članovi društva sebi postavljaju samo “osnovno pitanje koje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje” (Đinđić, 2003: 57). A onaj ko odlučuje – sećaće se kasnije Dušan Mihajlović Đinđićevih reči iz vremena kada je ovaj bio premijer – rukovodi se principom: “nije važna istina, već percepcija javnosti o događaju” (Mihajlović, 2005: 297). Istina je bila trajno prognana iz Đinđićeve percepcije sveta podeljenog na one koji slobodno odlučuju i one koji varljivo percipiraju.

(part 3)

3) Suverena diktatura

Moja oponentkinja mi je, odmah na početku svog teksta, zamerila: “Molnar tvrdi da je Đinđićeva vladavina bila jednako suvereno diktatorska kao Miloševićeva i Brozova, a ova dvojica sigurno nisu poznavala dela Karla Šmita”. Ta tvrdnja nije u potpunosti tačna. Pogledajmo šta stvarno stoji u mom tekstu: “Po parametrima sopstvene teorije, Đinđićeva premijerska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička. Ono što je jedino moglo da čini razliku bilo je dalje ojačavanje momentasuverene ustavotvornosti”. Prema tome, ja nisam nikada mogao ni pomisliti na to da su Broz i Milošević čitali i primenjivali učenje Karla Šmita; tvrdio sam samo to da su zaključci do kojih je Đinđić došao u svojoj, Šmitovom teorijom inspirisanoj analizi komunističke i Miloševićeve diktature mogli da se primene i na njega samog, kada je u periodu 2001–2003. počeo da kumulira vlast i gradi sopstvenu (suverenu) diktaturu.

Foto: Aleksandar AnđićI zaista ne vidim šta je sporno u toj, sasvim prirodnoj simbiozi decizionizma i diktature (koja nije komesarska, nego “suverena”, tj. koja, u užem smislu Šmitovog koncepta, prethodi kretanju na neki od dva pomenuta puta pravnog razvitka). Kovitlac borbe za moć koji je Đinđić podigao u nameri da utvrdi svoj decizionistički položaj udaljio ga je ne samo od običnih građana (koji su se u sociološkim istraživanjima jednoglasno izjašnjavali o tome da ne vide nikakve institucionalne promene u Srbiji u odnosu na Miloševićevo vreme: Pavićević, 2003: 92), radnih ljudi i sindikata (Marinković, 2002: 282–283), glasača DOS-a (uoči pogibije, podršku mu je davalo, u najboljem slučaju, do 30% biračkog tela: Goati, 2004: 311), nego i od mnogobrojnih dojučerašnjih saboraca iz redova tog istog DOS-a. O tome su u javnosti već svedočili neki od potonjih. Miodrag Mile Isakov je tako, na primer, opisivao Đinđićevu rastuću sklonost da sve glavne odluke donosi sam i realizuje ih na način koji smatra primerenim, ne trpeći rasprave i prigovore (Isakov, 2005: 152–153); Dušan Mihajlović se protivio njegovoj sklonosti da saradnike tretira kao “potrošnu robu” (Mihajlović, 2005: 297); Milana St. Protića je porast njegove samoizolacije, arogancije i netrpeljivosti naveo da u njemu prepozna “jednog balkanskog despota” (Protić, 2005: 235); pa čak je i do kraja lojalni Čeda Jovanović napisao da su se, uoči atentata, pripadnici tvrdog jezgra oko Đinđića, iscrpljeni sukobima sa sve većim brojem protivnika (i neprijatelja), osećali “usamljeni” (Jovanović, 2005: 113). Međutim, Đinđić se slepo držao svog decizionističkog načela – da u uslovima “preddržavnog i poddržavnog” haosa osnovno pitanje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje i kako javnost percipira događaje – i zato je mirno mogao da ignoriše sve sumorniju realnost oko sebe i sve frapantnije sličnosti između njegove i vlasti njegovih prethodnika. Tako je vremenom nastao circulus vitiosus iz kojeg nije bilo izlaza: pošto su se stare, pervertirane institucije urušavale, a nove, demokratske se nisu izgrađivale i pošto su se društveni sukobi, u stanju haotične tranzicije, samo umnožavali i povećavali vrednosnu konfuziju, logika rotacione revolucije počela je da funkcioniše (o razlici između ustavotvorne i rotacione revolucije videti: Molnar, 2001b: 255 i dalje), dezavuišući u najvećoj meri premijerov ultimativni cilj priključenja Srbije Evropskoj uniji. Štaviše, nemogućnost da ovlada rastućim unutrašnjim problemima (čak i kada je razvlastio svoje najveće rivale, Miloševića, Šešelja i Koštunicu, i kada je već krenuo u obračun s Ulemekom) primoravala je Đinđića da kompenzaciju traži na spoljnopolitičkom planu, gde mu je (zbog kratkoročne nedostižnosti željenog članstva u Evropskoj uniji) na raspolaganju stajalo samo pitanje statusa Kosova – tog Melstrema svih novijih nastojanja da se Srbija civilizuje, demokratizuje pa, na kraju krajeva, i evropeizuje (na šta ću se još vratiti pod tačkom 4).

Takvo stanje u Srbiji (pa, donekle, i u Jugoslaviji) Đinđić je percipirao kao anarhično stanje, u kojem se “legalizam” starog diktatora mora posmatrati kao ništavan i u kojem novi diktator (tj. on sam) mora biti potpuno suveren i početi od početka – svojim potpuno slobodnim odlukama kao suštinom “nelegalizma”. A pošto državu u kojoj je delovao nije tretirao kao pravnu (ni u smislu rule of law, ni u smislu Rechtsstaat), Đinđićev “nelegalizam” je po prirodi stvari morao da bude podvrgnut imperativu stvaranja vlastite piramide instanci koje donose “odluke” i koje funkcionišu na (iz starog režima već poznatim) principima ličnog poverenja i lojalnosti (prevashodno prema “apsolutno suverenoj ličnosti” na vrhu DOS-a). Otuda odsustvo bilo kakve ozbiljne inicijative da se srede prilike u sudskoj vlasti, otuda klijentelistička tendencija postoktobarskog partijskog sistema Srbije, otuda vladavina uredbama, otuda, naposletku, ubrzano povezivanje položaja u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, kao i funkcija u izvršnoj vlasti i upravnim odborima javnih preduzeća (čime su i stvoreni temelji sistemske korupcije: Barać i Zlatić, 2004: 36 i dalje). Iz te perspektive podela vlasti, programske političke partije, impersonalne institucije, pravni sporovi, nadređenost osnovnih prava čoveka drugim pravima itd. postali su luksuz koji su možda sebi i mogle da dozvole razvijene ustavne demokratske države, dok su u uslovima “preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” bile isključiva opasnost po suverenitet države, DOS-a i Zorana Đinđića samog.

Time naposletku dolazimo i do presudne razlike između Đinđićeve diktature i diktatura njegovih prethodnika. Dok su i Broz i Milošević došli u poziciju da svoje diktatorske režime stabilizuju ustavima (sačuvavši, naravno, pravo da ga menjaju raznoraznim “kreativnim interpretacijama” svojih poslušnika), Đinđić je vladao u stanju potpunog pravnog haosa, iz kojeg je tek trebalo da proistekne nekakav ustavni poredak i koje je njegovoj diktaturi neprekidno nametalo zadatak suverene ustavotvornosti. Drugim rečima, slobodne odluke i odluke kojima su pojedine postojeće pravne, pa i ustavne norme (donete u vreme Miloševićevog režima) interpretirane na način da bi se omogućilo zadovoljenje neke ad hoc potrebe vlasti morale su da se u doglednoj budućnosti (tačnije, do 2010) razbiju o jedan već izgrađeni i kompleksno razvijeni pravni poredak – pravni poredak Evropske unije. Zadatak suverenog ustavotvorstva zato je u Đinđićevoj svesti bio neraspletivo povezan – štaviše, bio je njegova direktna posledica – s ultimativnim zadatkom evropske integracije Srbije. Tu svake sličnosti između Đinđića i njegovih prethodnika prestaju i započinje najveća inovacija Đinđićeve vladavine uopšte.

4) Decizionistička varijanta evropeizacije Srbije

“Teza ‘o mesijanskoj diktaturi’ takođe je neodrživa. Kakvo je to mesijanstvo, opsednutost i fiksacija čiji je sadržaj članstvo u EU? Pa zar to nije najrealističkiji i najpoželjniji cilj za sve zemlje koje su se izvukle iz komunizma posle pada Berlinskog zida, i neupitna namera svih suseda Srbije (već i za vreme Đinđića)?” – pita se Vesna Pešić, imputirajući mi implicite da sam neka vrsta evroskeptika čim dovodim u pitanje sve Đinđićeve tekovine evropeizacije Srbije, a verovatno i sve druge tekovine njegove politike (zaključno sa svim onim što su uradili i svi ministri u njegovoj vladi).

Ovde su već moje reči tendenciozno izvrnute. Meni nije ni na kraj pameti palo da osporim sve tekovine Đinđićeve politike (njegove ministre nisam ni pominjao). Štaviše, napisao sam vrlo jasno: “Njene nesumnjive dobre strane – predanost cilju evropskih integracija, afirmacija kulture nenasilja i dinamizacija političkog života – zaslužuju da i dalje inspirišu nove generacije političkih teoretičara i praktičara u Srbiji”. Međutim, ono što je meni bilo važno da naglasim jeste da je Đinđićev decizionizam sve te pozitivne tekovine progresivno ugrožavao i obesmišljavao; jer, ako se ispravni ciljevi u dužem vremenskom periodu kontinuirano nastoje realizovati uz pomoć pogrešnih sredstava od njih na kraju ne ostaje ništa. A decizionizam je, svojom fiksacijom na odlučivanje i borbu za moć da se odlučuje, kao Bogom predodređen da na kraju napusti sve pozitivne vrednosti i da vlast pojmi kao samosvrhu. Zoran Đinđić je, primera radi, bio taj koji je započeo praksu prećutne rehabilitacije delova starog režima (konkretno, otcepljene frakcije SPS-a koju je Branislav Ivković nazvao Socijalističkom narodnom strankom), kako bi uz njihovu pomoć namicao većinu u skupštini i njenim odborima za predloge vlade i nesmetano vladanje. Spirala netransparentne i neprincipijelne političke trgovine u skupštini tada je započela da funkcioniše, usmeravajući Srbiju na onaj pogubni put koji je svojevremeno u celosti prešla Vajmarska Nemačka. U njenim poslednjim danima – kada su se Šmitovi klijenti (Kurt fon Šlajher, pre svih) borili za moć (i međusobno i svi zajedno protiv Adolfa Hitlera) i kada je decizionizam, ogoljen do krajnosti, počeo da proizvodi svoje najpogubnije posledice – “usvajanje političkih odluka bilo kog porekla i bilo kog sadržaja, sve dok iza njih stoji dovoljno moći (...) doprinelo je tome da se pokopa svaki univerzalno priznati vrednosni sistem” (Neumann, 1988: 75). To je bila objektivna opasnost koja je od 2002. počela da se nadvija i nad postmiloševićevskom Srbijom, koja perzistira i danas i koja bi na kraju lako mogla da poništi sve tri pomenute vrednosti koje se danas još uvek (kako sam konstatovao, s pravom) u Srbiji dovode u vezu s imenom Zorana Đinđića.
Pogledajmo jedan sasvim drugačiji primer – u oblasti ekonomske politike. I tu je došla do izražaja Đinđićeva fiksacija za 2010. godinu (kada je Srbija, prema temeljnoj “odluci”, trebalo da postane punopravni član Evropske unije). Nastavljajući praksu stare komandne ekonomije, Đinđićeva vlada je donela “prvu desetoljetku” (tj. “Strategiju privrednog razvoja Srbije do 2010”), kojom je projektovala fantastične ekonomske uspehe koje namerava da ostvari svojom reformskom politikom (npr. dugoročni rast društvenog proizvoda trebalo je da dostigne 8,55%, a u pojedinim sektorima i celih 15%) i koji su trebali da služe stvaranju ekonomskih preduslova za priključenje Evropskoj uniji. Međutim, uprkos optimističkim najavama brzih, sveobuhvatnih i dubinskih ekonomskih reformi, malo toga je za Đinđićevog života zaista realizovano. Štaviše, u javnosti “je vlada Zorana Đinđića forsirala retoriku o sebi kao ‘reformskoj vladi koja nema alternativu’, dok je u stvarnosti čuvala status quo a zapadnu pomoć koristila kako bi stvorila utisak da se u Srbiji bolje živi i da je to rezultat reformi vlade” (Prokopijević et al., 2002: 60). A tamo gde je nešto činjeno, reforma je na sebi nosila nesumnjiv pečat decizionizma. Jedan od prvih krupnijih rezultata postoktobarskog pobedničkog decizionizma bila je jedna sasvim osobena “filozofija privatizacije”, inaugurisana Zakonom o privatizaciji Republike Srbije iz juna 2001. Privatizacija u Srbiji osmišljena je u suprotnosti ne samo sa važećim Ustavom, nego i sa samim evropskim standardima; potpuno izuzeta iz kompleksnog projekta svojinske transformacije i strategije socijalnog razvoja, brižljivo pošteđena svakog oblika javne kontrole (Barać i Zlatić, 2004: 15 i dalje), ona je ponosno obznanjivala suverenost članova vlade – a to znači, u krajnjoj liniji, DOS-a, odnosno Zorana Đinđića samog – u raspolaganju društvenom svojinom Srbije. Rezultat takve “filozofije privatizacije” nisu bile samo afere i skandali (kao što je to, primera radi, sa “Sartidom” bio slučaj), nego i jedna haotična privredna transformacija koja je, kao ekonomski pandan pravnom haosu, dodatno udaljavala Srbiju od Evropske unije.
*

Pervertiranje krajnje poželjnog strateškog opredeljenja Srbije za priključenje Evropskoj uniji u mesijanski poduhvat sa slabim šansama za uspeh imalo je dve stožerne tačke. Prvo, Đinđić je sebe samog video kao nezamenljivu “veliku ličnost” kojoj je istorija dodelila zadatak privođenja Srbije na “glavni tok”, i to u roku koji je i sama Vesna Pešić označila kao “nerealan”. Drugo, pošto je srpski “poseban put” trebalo da traje ipak nezanemarljivih deset godina (sve do 2010)i pošto sredstva decizionizma nisu mogla da obezbede ni minimalnu društvenu koheziju tokom celog tog perioda, to je glavna dopuna decizionizmu u socijalnoj integraciji Srbije morala biti pronađena u – iracionalnoj nacionalnoj homogenizaciji.

Kada se krajem osamdesetih godina prošlog veka bivša SFRJ raspadala pod uticajem sukobljenih nacionalističkih politika na temelju nacionalnih homogenizacija Zoran Đinđić je insistirao na Šmitovoj koncepciji nacionalne homogenosti kao ključnom preduslovu za “pravu” “državnu celinu” – nacionalnu državu (Đinđić, 1988: 9). Ne mareći mnogo za činjenicu da su obični (komunizmom nezadojeni) stanovnici Srbije bili duhovno najbliži Evropi upravo tada, kao deo Jugoslavije (isto je važilo i za onaj deo međuratnog perioda koji je usledio posle smrti prvog jugoslovenskog diktatora), Đinđić se tada saglašavao sa srpskim intelektualcima (o njima upor. Milosavljević, 1996) koji su nacionalnu homogenizaciju u Srbiji (i drugim bivšim jugoslovenskim republikama) tretirali kao pretpostavku svakog društvenog oporavka i državne konsolidacije (na ruševinama SFRJ). I kasnije je Đinđić jugoslovenstvo video kao ideološku zabludu srpskog naroda (Đinđić, 2005: 16), pa mu nije predstavljalo problem ni da Crnu Goru isprati na put samostalnosti. Kosovo je, međutim, predstavljalo neuporedivo veći problem, ali Đinđić ni u njegovom rešavanju nije nameravao da odstupi od principa nacionalne homogenosti: severni deo, koji je bio većinski naseljen Srbima, trebalo je odvojiti od mnogo većeg ostatka (u kojem je postojala albanska nacionalna homogenizacija) i (ponovo) pripojiti Srbiji. Đinđićeva nevolja ležala je, međutim, u tome što je zaokruženje etnički homogene Srbije – za koju je, kako svedoči intervju Der Spiegelu od 1. januara 2003, bio spreman da na kocku stavi stabilnost Bosne i Hercegovine (Đinđić, 2003: 20), što znači i celog regiona – doživljavao kao sredstvo za sticanje popularnosti i za opstanak na vlasti, zbog čega je bio spreman da se upusti u očajnički poduhvat realizacije tog političkog cilja u kratkom roku (zapravo već u narednih nekoliko godina), uz ogroman rizik lavine negativnih reakcija iz međunarodne zajednice, a pogotovo iz Evropske unije. Šta god danas mislili o opciji podele Kosova, ona je bila tempirana bomba na Đinđićevom putu ekspresnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji: iako je bila relikt starog obrasca nacionalne homogenizacije, koji je svu svoju autodestruktivnost pokazao još pod Miloševićem, Đinđić je osećao potrebu da je zadrži u vlastitom projektu srpskog Sonderwega, čak i po cenu ulaska u nove, još ozbiljnije i hazardnije sukobe sa svojim “evropskim partnerima”.

A ti sukobi su se već jasno raspoznavali 2002, i to upravo zbog toga što je prepuštanje šmitovskom “nelegalizmu”, koji u haosu prirodnog stanja priznaje samo potpuno slobodne odluke suverene diktatorske vlasti i vodi računa o imperativima nacionalne homogenizacije, počelo sve ozbiljnije da kolidira s realnim potrebama Srbije za dalekosežnim strukturnim promenama u svim segmentima društva (i to ne samo zbog toga da bi bili kompatibilni s evropskim sistemima). To se može plastično ilustrovati na primeru sukoba Đinđićeve vlade sa Saveznim ustavnim sudom (kojem se na čelu tada već nalazio profesor Momčilo Grubač iz Demokratskog centra) krajem jula 2002. Reagujući na poništavanje odluke Administrativnog odbora Skupštine Srbije kojom se oduzima mandat 21 poslaniku DSS-a zbog kršenja njihovog zajamčenog pasivnog biračkog prava “†p‡remijer Srbije Zoran Đinđić istog dana je izjavio da odluka Saveznog ustavnog suda osporava suverenitet u pravima i obavezama izborne koalicije DOS i da on ne vidi mogućnost da se DOS-u ospori to pravo” (Milošević, 2002). Pred voljom suverena u Srbiji moralo je, dakle, da ustukne svako osnovno pravo i svaki sud. Ipak, posle taktičkog nadmudrivanja s ciljem da se efektivno obezvredi odluka Saveznog ustavnog suda, Đinđić je na kraju pristao da vrati poslanike DSS-a u Skupštinu Srbije – ali ne zarad zaštite njihovih osnovnih prava ili poštovanja institucije Saveznog ustavnog suda, nego usled neinstitucionalnog pritiska zvaničnika Evropske unije, koji su se tako pojavili u ulozi najviše decizionističke instance koja (indiferentna prema istini!?!) donosi sopstvene odluke.

Suverena odluka za ekspresno članstvo Srbije u Evropskoj uniji, koja je proizašla iz Đinđićeve “filozofije srpske istorije”, kojom je na brzinu (do 2010) trebalo da se okonča srpski Sonderwegi za realizaciju koje je bio sposoban samo jedan jedinstveni “veliki čovek” – on sam – na vrhu piramide instanci koje donose “odluke” (priznajući samo zvaničnike Evropske unije kao vrhovne arbitre), ne može se kvalifikovati drugačije nego kao mesijanska. Samo iz te perspektive učlanjenje Srbije u Evropsku uniju postajalo je mesijanski zadatak, ravan onom ranijem, komunističkom ili aktuelnom konkurentskom, koji bi Srbiju da sačuva od zala moderne zapadne civilizacije. Takav model “evropeizacije” smatrao sam i još uvek smatram kontraproduktivnim upravo sa stanovišta cilja kojem je nominalno bio namenjen. Članstvo u Evropskoj uniji može se postići samo ako se na odgovarajući način menja ceo ustavni sistem, kao temeljni okvir za sve druge reforme, i ako se u te promene demokratski uključe građani Srbije. To je bila suština ideje ustavotvorne skupštine za koju smo se u proteklim godinama zalagali moji istomišljenici (ponajviše na stranicama časopisa Republika) i ja. Izgradnja institucija koje su pravno kompatibilne s evropskim institucijama – i, štaviše, afirmacija odgovarajućih vrednosti – ne može da usledi milošću neke suverene instance koja donosi odluke i koja strepi jedino od neformalnih intervencija zvaničnika Evropske unije, već samo kroz istinsku podelu vlasti (sa realno nezavisnim sudstvom, kojeg i dalje nemamo), kroz regulisanu i fer borbu više konkurentskih političkih opcija (koje imaju svoje jasne programe, o čijoj prihvatljivosti odlučuju birači na izborima), kroz slobodne medije i kroz transparentnost delanja svih nosilaca vlasti. Decizionizam je za tako nešto podoban taman onoliko malo koliko i totalna pluralistička partijska država koja trenutno u Srbiji funkcioniše (u iščekivanju novog “cara” Lazara da je totalno mobiliše za ponovno osvajanje Kosova i Metohije).

Zbog svega toga sam sklon da Zorana Đinđića i njegovu “filozofiju srpske istorije” svrstam pre u kontroverzne pripreme Srbije za ozbiljno zakoračivanje na put evropskih integracija, nego u njenu supstancijalnu evropeizaciju. Njegov sukob sa Vojislavom Koštunicom bio je, kao što sam već konstatovao, sukob na desnici, koji se odvijao mnogo više u znaku nemoći da se okonča rotaciono kretanje revolucije u Srbiji, nego što je realno oblikovao srbijansku evropsku budućnost. Sama činjenica da je mučki ubijen, sa po svoj prilici političkom pozadinom (koja i danas ostaje skrivena u tami kao i pre sedam godina), ne menja ništa na tome. Pored toga što je tragična sama po sebi, njegova smrt na tragičnosti dobija perpetuiranjem mita da je bio ništa manje od mesije – spasioca Srbije. Taj mit sasvim izvesno nema snagu da unapredi performanse Srbije na njenom tegobnom putu ustavne konsolidacije i evropske integracije u drugoj (a, ko zna, možda i u trećoj) dekadi 21. veka, niti je u stanju da ugrozi vladajući kosovski mit. Sve što je u moći tog mita jeste da na mesto jednog tragično osujećenog spasioca, koji nije uspeo da spasi Kosovo za Srbiju, postavi drugog – koji nije uspeo da Srbiju spasi od (većeg dela) Kosova[2]. Umesto prepuštanja mitskom diskursu ove ili one provenijencije, od čega bi realno mogli da profitiraju samo demagozi zainteresovani za sticanje i očuvanje lične vlasti, Srbiji je danas potrebna prosvećena javna debata o svemu što je dovelo do katastrofalnog bilansa ustavne konsolidacije i evropske integracije u prvoj dekadi 21. veka – kako ne bi ovako lamentirali i 2020. Ovu polemiku sa Vesnom Pešić smatram vlastitim skromnim doprinosom toj debati.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Republika, 01.07 - 31.08.2010.

Peščanik.net, 19.07.2010.

* Polemika: Karl Šmit i Zoran Đinđić

Literatura:

Barać, Verica i Zlatić, Ivan (2004), Korupcija, vlast i država. Polazište i pravac delovanja Saveta za borbu protiv korupcije (2001–2004), Res Publica, Beograd.
Begović, Boris et al. (2002), Korupcija na carini, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd.
Blumenberg, Hans (2004),Legitimnost novog veka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad.
Đinđić, Zoran (1984): “Diskusija”, u: Mićunović, Dragoljub (ur.), Liberalizam i socijalizam (Liberalne i socijalističke ideje i pokreti na tlu Jugoslavije), Univerzitet u Beogradu, Institut društvenih nauka i Centar za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Đinđić, Zoran (1987), “Osnovna prava i ustavno-pravna država”, Theoria, god. 30, br. 1–2: 31–44.
Đinđić, Zoran (1988), Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Đinđić, Zoran (2001), “Adrenalin za promene”, Nova srpska politička misao. Posebno izdanje 1: Srbija posle Miloševića, 87–94.
Đinđić, Zoran (2003), O Kosovu, Udruženje građana “Cer”, Beograd.
Đinđić, Zoran (2005), Put Srbije u Evropu, Draslar partner, Beograd.
Goati, Vladimir (2004), “Partije i akteri civilnog društva u Srbiji”, u: Vujadinović, Dragica et al. (ur.), Između autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora, Hrvatska. Knjiga II: Civilno društvo i politička kultura, Cedet, Beograd.
Isakov, Miodrag Mile (2005), ParaDOS, NS Media, Novi Sad.
Jovanović, Čeda (2005), Moj sukob s prošlošću. Srbija 2000–2005, Dan graf, Beograd.
Kriele, Martin (1988), Einführung in die Staatslehre. Die geschichtliche Legitimitätsgrundlagen des demokratischen Verfassungsstaates, Rowohlt, Reinbek bei Hamburg.
Levit, Karl (2001), “Politički decizionizam”, u: Samardžić, Slobodan (ur.), Norma i odluka. Karl Šmit i njegovi kritičari, “Filip Višnjić”, Beograd.
Marinković, Darko (2002), “Sindikati u Srbiji godinu dana kasnije – od konflikta ka dijalogu”, u: Cvetković, Vladimir N. (ur.), (Re)konstrukcija institucija. Godinu dana tranzicije u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Mihajlović, Dušan (2005), Povlenske magle i vidici. Drugi tom: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd.
Milosavljević, Olivera (1996), “Jugoslavija kao zabluda”, u: Popov, Nebojša (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Republika, Beograd.
Milošević, Milan (2002), “Sukob koji vodi u izbore”, Vreme br. 604 (1. avgust), http://www.vreme.com...w.php?id=319351.
Molnar, Aleksandar (1998), “Levica i desnica. Istorija pojmova i srpski slučaj”,Nova srpska politička misao, god. 5, br. 1: 73–78.
Molnar, Aleksandar (2001a), “O neizvesnostima revolucije započete 5. oktobra 2000”, u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.), R/Evolucija i poredak. O dinamici promena u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2001b), Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 2: Klasične revolucije: Nizozemska, Engleska, SAD, Fabrika knjiga/Edicija “Reč”, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2002), Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 4: Građanska neposlušnost, Fabrika knjiga/Edicija “Reč”, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2008),Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji 2000–2007, Institut za filozofiju i socijalnu teoriju i Fabrika knjiga/Edicija “Reč”, Beograd.
Neumann, Franz (1988), Behemoth. Struktur und Praxis des Nationalsozialismus 1933–1944, Fischer, Frankfurt am Main.
Pavićević, Đorđe (2003), “O duhu ustanova”, u: Golubović, Zagorka, Spasić, Ivana i Pavićević, Đorđe (ur.), Politika i svakodnevni život. Srbija 1999–2002, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Pešić, Vesna (2001), “Dometi promena u Srbiji nakon Oktobarske revolucije”, u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.), op. cit.
Pešić, Vesna (2003), “Aktualnost Đinđićeve filozofije”, Filozofija i društvo, br. 22–23: 13–33.
Prokopijević, Miroslav et al. (2002), Dve godine reformi u Srbiji: propuštena prilika, Centar za slobodno tržište, Beograd.
Protić, Milan St. (2005),Izneverena revolucija. 5. oktobar 2000, Čigoja štampa, Beograd.
Sekelj, Laslo (2001), “Prinudna demokratizacija kriminalizovane države”, u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.), op. cit.

Tema je posve OK, ne vidim da se krše pravila, a trenutno štrajkujem jer Dodik i DB Srbije mi još duguju za novembar i december, regres, topli obrok i sl.

Evo par pitanja..

U kojem bi smijeru politika Srbije isla da je Djindjic ostao ziv ?( moze li se pretpostaviti )

Da li bi Srbija bila na putu ka EU ( kao sto je HR sada ) ?

Ko je najvise profitirao njegovom smrcu, a ko izgubio ?

hoće li biti božićnice retrogradno?

Samo za ljubitelje politike u pravom smislu rijeci, ako ih ovdje uopce ima.



P.S. @tera, u svakom slucaju to ti nisi, uopce ni u samom pokusaju (posto je za to potrebito malo vise kapaciteta-a)...

Istom smjeru kao Tadić.

Da, a vjerojatno bi imao potporu Njemačke oko Kosova.

Godine pod Koštunicom su za Srbe bile izgubljene godine, crna rupa.

Misliš, više smajlija?

Ja mislim da je Djindjiceva politika bila puno ucinkovitija sto se tice ratnih zlocinaca i opcenito sagledavanja poslijedica rata na prostorima EX Jugoslavije.Tadic je neke stvari ocigledno, godinama poslije obavljao pod prisilom MZ.Da nisu postavljeni Srbiji uvijeti, nikad Tadic ne bi izrucio Mladica a ni Hadzica.Medjutim Srbi su imali nerealna ocekivanja, jer su se fokusirali samo na te slucajeve dok je Kosovo otislo nepovratno.
Naravno sada su frustirani cinjenicom, pa se pitaju dokle ce zahtjevi MZ ici u pogledu njihove aplikacije za clanstvo u EU.
Sto je slijedece na redu ;priznavanje Kosova ili RS.Doduse trenutno je MZ zadovoljna kako se situacija odvije na Kosovu, te bi Srbija u martu mogla ostvariti svoje teznje...No vecina naroda unutar drzave ne dijeli misljenje aktuelne vlasti...

Ja mislim da bukvalno kljuca unutar same drzave.

Pogledaj uvodni klip, i procitaj Molnarevu i Vesninu kritiku/osvrt na lik i djelo Zorana Djindjica, (znam, znam, puuuuuuno teksta, ali vrijedi svake rijeci)

Danasnja Srbija je ustvari "Djindjicevska Srbija", odnosno bila bi ovo sto je sada. Uopce, komparacija SR sa HR je veoma dobar egzemplar, Hrvati su se uspjeli reformirati od 2000. naovamo, pocistiti negativne elemente, tendencije iz 90-tih, sto je ustvari jasno polucilo rezultate da se nalaze na pragu EU. Srbi ne, iako su okolnosti funkcioniranja drustva te 2000. bili gotovo prilicno slicni i u HR i u SR, napravili su neke totalno lose pogreske cijih je rezultat Srbija danas.

Generalno gledano, Djindjic nije ubijen zato sto je bio istinski reformator, vec zato sto je pokusavao iskljuciti druge partnerske stranke sa kojima je preuzeo vlast od Milosevica. Drugim rijecima, htio je nastaviti Milosevicevu politiku drugim umivenim sredstvima kao i njegovi koalicioni partneri, ali se sukobio sa koalicionim partnerima sa kojima je dosao na vlast, sprovoditi "suvremenu diktaturu", u smislu da ih je htio iskljuciti iz vlasti. Zato su ga ubili.