Koliko vas nervira karakterna osobina čovjeka koji uživa prestavljati se kao "žrtva",ono kukanjem pred drugima cedi svoje žrtve kao limun ,pravi od njih limunadu i nastavlja sa svojim jadikovanjem i misijom.Može vam popiti krv na slamku i otimati energiju.

Ovakvi ljudi se sretnu svugdje,na poslu,faxu,među prijateljima ..kako se spravljate s njima,odnosno imate li snage s njima izaći na kraj?

Ako ne pomaže češnjak,koji je lijek za ove napaćene folirante koji ne znaju živjeti drukčije?

Nema te osobe koja će me cediti a da joj ja to dopustim. Prema tome, odgovor se sam nameće.

Biti proračunat, predviđati situacije s takvim ljudima, mudro izbjegavati - te ostati dobar, a istovremeno najminimalnije imati susrete s takvim tipom ljudi.

Prva nametni temu razgovora umesto što to prepuštaš "vampiru". Takve ljude treba dresirati, ukoliko imaš živaca za to.
Ja samo odem.

Ali ponekad nemožeš da odeš,da ih izbegneš ili ignoriraš.Pogotovo ako su članovi obitelji ili kolege s kojima radiš u istoj prostoriji.

Ako je član porodice, odeš u drugu sobu čim krene da smara. Ili još bolje, kidneš iz kuće.
Ako je kolega ili koleginica s posla, to je već teži problem. Moj muž je imao takvog kretena u kancelariji i nije znao šta da radi. U pitanju je bila žena, razmažena i naviknuta da svi plešu oko nje, uz to i težak hipohondar i lenčuga. Što je najgore, to nam je i poznanica iz kraja, pa nije mogao da je tek tako otera u majčinu. Na kraju se pokupio i našao drugi posao.

Koristi aha metodu, naime, kada ti se takva osoba "naklati" pred tobom i pocne te smarati beskonacnim jadikovanjima samo gledaj tu osobu u oci, a da pritom zapravo ne gledas u oci, vec kroz tu osobu, dakle napravi se tako da osoba koja ti dosadjuje sa raznim pricama stekne utisak da ga pazljivo direktno gledas u oci i slusas, a pritom gledaj tu osobu kao da gledas kroz ogledalo, kao da nema niceg ispred tebe, a zatim uz to i psihicki "odlutaj" i misli na neko mjesto koje ti budi pozitivne osjecaje, emocije i uspomene, kao i na bilo sto drugo sto te podsjeca na pozitivne stvari uopste. Uz sve sto sam vec naveo, obavezno prati toj osobi govor i kada vidis da neku recenicu zavrsava samo reci aha, da i slicne rijeci. E tu kompletnu praksu koju sam vec pomenuo ja primjenjujem na skoro svakodnevnoj osnovi.

Moja sestra ima odličnu metodu samo za to treba bit vrlo talentiran i egoističan. Inače, o čemu god počneš pričat nakon 3 rečenice njena počne sa: A ja sam... I ne prestaje dok se ne pokuša načeti nova tema, pa onda opet: A kad sam ja tako... I ne prestaje...

I tako, kad joj neko krene jadikovat, nakon 3 rečenice: A moja ti! Kad sam ja tako...

Vampir pobjegne glavom bez obzira... Jebiga, na vrhu može biti samo jedan...

Apsolutno, pogled u oči, znam saslušati neke daveže uz kafu i par cigara a ne progovoriti ni jednu osim- aha, pa da, tako je, čudno mi to, Bože svašta, itd, itd. Ali nisu mi mrski, prilično sam hladnokrvan, opušten i racionalan u takvim situacijama, skoro pa flegmatik.

Život je suviše kratak i dragocen da bi se trpelo nešto što se ne mora trpeti.
Imam jednu školsku drugaricu koja maltretira predugim telefonskim razgovorima, uvo da ti otpadne. Ja predložim da se radije nađemo na kafi a ona počne da kuka kako nema vremena i onda blebeće još pola sata. Par puta sam odložila slušalicu i otišla u WC, vratim se a ona melje i dalje.

Uh.. imala sam jednog prijatelja koji je bio pravi davež. Toliki da bih nakon druženja s njim bila više iscrpljena, nego što bih bila da sam kopala.
Što je najgore lik je imao SVE. Fakultet, posao, izgled za 10, pamet, porodica fenomenalna.. Ali on bi se svako malo opijao i onako pijan bi me nazvao i počeo da kuka, a ustvari nije znao zašto kuka. Jednostavno je bio nezadovoljan, a nije imao nikakav razlog da bude takav. I kad nije bio pijan jednako me davio pričom o besmislenosti života.
I onda priče o samoubistvu.."imam pištolj u ladici", a meni na vrh jezika "uzmi ga, pa skrati muke i meni i sebi!". Ali ne, ja sam ga tješila i uvjeravala da je to samo jedna faza, pa navodila (često i izmišljala) primjere kako se nekom desilo to i to, kako je bio na rubu, a sad je potpuno druga osoba bla bla.. Pa se doticala njegovih roditelja, kako bi bilo njima da sebi naudi itd. Nakon toga bih često skretala razgovor na veselije teme i on prihvati tu priču, da bi se odjednom vratio na staro kukanje. Znali smo pričati od ponoći do 8 ujutro. I često puta mi je došlo da ga otpepam, ali opet mi prođe kroz glavu...pa šta ako zaista naudi sebi? A stvarno volim tog psihopatu.
I onda se desilo to da je upoznao jednu djevojku i zaljubio se. Sad nema većeg veseljaka od njega. Toliko mu je dobro da po 10 dana zaboravi da ima prijateljicu koja je satima i noćima razgovarala s njim. Ma tačno mi dođe da mu šamarčinu klepnem.
I od tad je druga priča. Čim sretnem nekog sličnog, pa i blaže primjerke od mog, nekad ekstremnog frenda, u startu kažem SIKTER.
To su za mene sve besposličari koje u životu ništa nije gonilo, pa ne znaju šta će od dosade.

Ja imam sve manje razumijevanja za ove što kukaju kako je težak život u Bosni, pritom zarađuju 2000 KM. Minimalno.
Ili dijasporce o tome kako je tamo težak život.

Imam i ja jednu drugaricu koja ima SVE, a ona obilazi psihijatre i razne druge privatne specijaliste. Ponekad prošetamo, ali sve ređe. Neprekidno kuka - te opada joj kosa, te sa želucem nije kako treba, čemu život kad će da ostari i da umre, i još ko zna šta sve ne. Hvatam sebe kako počinjem da je mrzim.

A zašto kukate na te "emocionalne vamipre". Samo se nešto žalite.

Pa kad je tema.

Imao sam prijateljicu koja je imala problema sa promiskuitetom(ili nečim sličnim) i non stop je kukala kako ona to ne želi, kako se ne može zaljubiti jer je patila nekad u mladosti za nekim. Nismo više neki prijatelji. Nije dala i meni.

A bila je ista tema na klixu skoro. Ni tamo niko se nije izjasnio kao vampir, valjda i ovdje svi fini.

Šalim se. Ne znam ni što bi bili ti. Nitko me ne davi.

Čovek je sam sebi najbolje društvo. Najviše volim kad svi dođu kući a onda ja izađem.

Dve su opcije, ili direktno da nekom kazes - aj ne davi vise, ili da nadjes neki nacin da izolujes daveza ne suptilniji nacin.

Prvo koristim sa ljudima sa kojima sam blizak, sa onima sa kojim nisam, primenjujem tehnike prestrojavanja teme, ako je vece drustvo sacekam kraj recenice i nonsalantno pitam nekog drugog nesto, odem do klonje, pisem nesto na telefonu, odem po klopu...

Najzajebanije je kad te dohvate 1 na 1, tad malo toga pali.

Ubija me kad mi neko prica pricu koju sam cuo 18 puta, kad osetim da neko masno laze i karikira pricu, "ja pa ja" stil, kad hoces da se ukljucis u pricu i das komentar, imas osecaj da uopste ne jebe to i fura od pocetka do konjeca bez volje da bilo sta kazes... price posle kojih se osetis sjebanije od onog ko ti prica licni dozivljaj, osecaj - ma sta da kazem zvucace glupo... detaljisanje oko nekih ljudi za koje nikad nisi ni cuo, drugarice, majke, tetke, stricevi osoba koje si mozda jednom video...kao, sta se njima desilo... realno, boli me stojko

Kad saberem i oduzmem ljude koje znam, knjiga padne na 2-3 slova ljudi sa kojima stvarno imam volju da se cesce vidjam i ispricam... ostali legnu jednom u par meseci, za cesce vec postaju smor.

Je, ima takvih. Ali ne znam kako vam mogu emocije "isisati".

Jedan me znao daviti sa Biblijom. 7 godina ga nisam vidio, i prvi minut kad sam ga sreo na ulici on krene o Bibliji.

Ali lako ga odjebem, svakako su takvi tipovi sami od sebe bezveze. Nisam plaćen da budem nečiji psiholog.

Imam jednu rođaku, kod nje svraćam bez najave, ispretresemo sve teme i nikad mi nije dosadno. Sa njom mogu da psujem kao kočijaš i da lupam šta me volja. Nije egomanijak i nikad ne kuka iako bi neko drugi na njenom mestu to verovatno radio.

Mogu li se Jehovini svjedoci okarakterisati kao emoc. vampiri?
Ja sam ih jednom iz pristojnosti saslušala (iako sam cijelo vrijeme cupkala s jedne noge na drugu) i nakon toga ih se nikako nisam mogla riješiti. Svaki mjesec su mi donosili novi broj neke njihove knjižice i pričali sa mnom. A te knjižice sam slagala u ormar jer mi je nekako bilo neprijatno da ih bacim u smeće, da se pomiješaju s ljuskama jaja, korama od krompira itd.
Sjećam se kad su me pitali šta mene kao tipičnog predstavnika hrvatske mladeži (op.a cijelo vrijeme su mislili da sam Hrvatica, što zbog adrese, što zbog imena) najviše pogađa. I ja im kažem da me najviše pogađa što nemamo više kontakta sa bošnjačkom mladeži na istočnoj strani Mostara, što smo razdvojeni i duhovno i fizički. Najprije su par trenutaka šutjeli i gledali u mene, a onda počeli s odobravanjem. A fini su bili...šta znam.....naporni definitivno, ali sam ih cijenila na neki način.

Mene je tako emocionalno isisao prezenter Kirbi usisivača. Dva sata je pokazivao nadnaravne moći aparata i maltretirao me da ga kupim. Došlo mi je da se obesim.

Sayuri, a BBC na forumu?