Doci ce vrijeme

Doci ce vrijeme blagog naroda. Onog sto ima
obilje rana, obilje casti, obilje tuge.
Narod sto ima visu a plemenitu moc,
ravnicu i more, knjige i andjele.

Doci ce vrijeme blagog naroda. Onog sto ima
najvece groblje, najvecu glavu, vjetar i tminu.
Narodu sto je rasut, sto zivi dugo
na sjeveru i jugu, u srpu mjeseca.

Doci ce vrijeme blagog naroda. Onog sto ima
bijele gore, otoke i sunce, stoljeca i tminu.
Narodu sto misli, sto velik je i miran
na sjeveru i jugu, u srpu vremena.

Pjesnik:Veselko Koroman

Siromah

Na plocniku prosjak sjedi
u toj boli u toj bijedi
ruku pruza paru trazi
da jadan ne umre od gladi.

Odijelo poderano, staro i masno
to se na njemu vidi jasno
to je covjek dobra duha
to je covjek zeljan kruha

Pristupi k njemu djevojcica mala
sva sretna paru mu je dala
Bogu se zahvalit znala
a bila je jos tako mala.

Siromah uze paru
te zahvali na daru
nad njim djevojcica veselo se smijesi
skupa s Kristom dusu mu tjesi.

Dani su sve brzi i brzi
a on se sada jedva drzi
noge ga bole, srce ga steze
osjeca: sve mu je teze i teze!

I dalje u kutu zivota tog
bez ognjista i bez iceg svog
ceka siromah taj dan
kad ce i on biti radostan.

Pjesnik: Tomislava Grabovac

MOJI LJUDI (V.Gatalo)

Moji prijatelji
Rasuti ko perle
Neki usijani od zla
Neki topli od dobrote

Neki s nekim
Neki sami

Neki udova pokidanih mesinganim perlama

Neki skoro čitavi
Neki napukli od sjevernih vjetrova
I polarnih zima

Neki sami
Neki usamljeni
I nikad više djeca…



TREBALO BI UBIJATI PROŠLOST (M.Selimović)

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom sto se ugasi.
Izbrisati je, da ne boli.
Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji.
Ovako se mješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.



DJEVOJČICI UMJESTO IGRAČKE (A.G.Matoš)

Ljerko, srce moje, ti si lutka mala,
Pa ne slutiš smisla žalosnih soneta,
Kesteni pred kućom duhu tvom su meta
Još je deset karnevala do tvog bala.

Ti se čudis, dušo. Smijat si se stala
Ovoj ludoj priči. Tvoja duša sveta
Još ne sniva kako zbore zrela ljeta.
Gledaš me k'o grle. Misliš - to je šala.

Al će doći veče kad ces, ko Elvira,
Don Huana sita i lažnih kavalira,
Sjetiti se sjetno nježne ove strofe.

Moje će ti ime šapnut moja muza,
A u modrom oku jecati će suza
Ko za mrtvim klovnom iza katastrofe.





DAN JE....(I. Andrić)

Dan je samo bijela hartija na kojoj se sve bilježi i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i velikim poljima nesanice. Ali tu se i sve rješava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao rijeka ponornica ili sagori bez traga i spomena.

Jučer sam plakala.
Došla sam kući, pošla ravno u svoju sobu, sjela na rub kreveta,
odbacila cipele, otkopčala grudnjak i dobro se isplakala.

Kažem ti,
plakala sam sve dok mi iz nosa nije počelo curiti po svilenoj košulji
koju sam kupila na rasprodaji.
Plakala sam sve dok mi se uši nisu zažarile.
Plakala sam sve dok me glava nije zaboljela tako jako
da sam jedva vidjela hrpicu prljavih rupčića koji su ležali
na podu do mojih stopala.

Želim da shvatiš,
doista sam se juče dobro isplakala.
Jučer sam plakala
za sve one dane kada sam bila prezaposlena, preumorna ili
previše bijesna da bih plakala.

Plakala sam zbog svega, plakala sam zbog svačega,
i svih trenutaka kada sam uvrijedila, ponizila i otklonila
svoje Ja od sebe,
da bi mi se to vratilo tako što su mi drugi činili
ono što sam već sama učinila sebi.

Plakala sam zbog svega što sam darovala, da bi mi to ukrali;
zbog svega što sam zatražila i što se tek treba pojaviti;
zbog svega što sam postigla, da bih to dala drugima,
ljudima u okolnostima,
zbog čega sam se osjećala praznom, izmučenom i jednostavno
potrošenom.

Plakala sam zbog toga
što doista postoji trenutak kada ti preostaje jedino plakati.

Jučer sam plakala.
Plakala sam zato što očevi ostavljaju malene dječake;
majke zaboravljaju malene djevojčice;
očevi ne znaju što bi učinili pa odlaze;
a majke bivaju ostavljene pa postanu gnjevne.

Plakala sam zato što sam rodila malenog dječaka
i zato što sam bila malena djevojčica
i zato što sam bila majka koja nije znala što bi učinila,
i zato što sam tako snažno željela da moj otac bude uz mene sve
dok me to nije zaboljelo.

Jučer sam plakala.
Plakala sam jer me boli. Plakala sam jer sam bila povrijeđena.
Plakala sam jer bol nema kamo poći
osim još dublje u povredu koja ju je i prouzročila,
a kada tamo stigne, ta te bol budi.

Plakala sam zato što je bilo prekasno.
Plakala sam zato što je bilo vrijeme.
Plakala sam zato što je moja duša znala da ja ne znam
da moja duša zna sve što trebam znati.

Jučer sam plakala iz dubine duše i to je bilo jako ugodno.

To je bilo tako jako, jako neugodno.

Usred svog plakanja, osjetila sam da moja sloboda dolazi
Zato što
Jučer sam plakala..
S namjerom.

Iyanila Vanzant

Šejn

Ja cijeli zivot sanjam kako odlazim uz rijeku
Starim parobrodom koji vozi sol
I da nosim jednu davnu, nikad prezaljenu ljubav
Tanku dugacku cigaru i par mamuza od zlata
Da sam Sejn

Zivot na granici je opasan i tvrd
Al' moje ime od sad znaci pravda
Vec cujem pricu kako za mnom jase smrt
Dok jasem crven pored vatri na rubu grada

To je Sejn ...
To je Sejn ...

Ja cijeli zivot sanjam kako odlazim uz rijeku
Starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad
I da nosim jednu davnu, nikad prezaljenu ljubav
Tanku dugacku cigaru i par mamuza od zlata
Da sam Sejn
Da sam Sejn

Dok zivim zivot koji nisam birao sam
O suhom vjetru s juga moja dusa sanja
Ja cujem buku stada, vidim u daljini grad
A tanka slika jave postaje sve tanja

Ja znam da zivot na granici je opasan i tvrd
Al' moje ime ovdje od sad znaci pravda
Na mome sivom konju sada sa mnom jase smrt
Vodi me tamo gdje me moja davna draga vec ceka

Izadi i bori se
U ovom gradu nema mjesta za jednog od nas
Izadi i bori se
Ulica je prazna, ali s prozora motre na nas
Izadi i bori se
Uzet cu ti zivot ako ostanes - uzimam cast.

To je Sejn ...
To je Sejn ...

Ja cijeli zivot sanjam kako odlazim uz rijeku
Starim parobrodom koji vozi sol
I da nosim jednu davnu, nikad prezaljenu ljubav
Tanku dugacku cigaru i par mamuza od zlata
Da sam Sejn


Bi' mogo da mogu

Uvijek sam, a nikad do kraja
Večer u gradu ti donese neki lijek
U nekom kutu gdje samoća se zbraja ...

Uvijek s malo, premalo para
Kad upale se svjetla, ode dim
A miris noći opet postane stvaran
Ko mnogo puta do sada
On sanja
Kako beskrajno pada ...

Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve
Čulo se samo kako ptice pjevaju
Onda je stajao još dugo s druge strane ulice
Pustio suze da se same slijevaju ...

Ja bi' mogo da mogu
Ja bi' znao da znam ...
Ja bi' mogo da mogu
Ja bi' znao da znam ...

(Haustor)

Vodopad ima bradu kao L. N. Tolstoj.
To se, u stvari, jutro po sobi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj zeni da je život nesto prosto u meni.
A nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da ću ići pravo, dok se ne pretvorim u lenjir.
A našli su me u krugu.
Našli su me, posle lutanja,
Srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Medju nogama drveća
polako zaudara na vlagu i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut poste za moje preminulo najrumenije doba.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz nase utrnule oči, a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku,
gorko od smeha i preslatko od plača.

Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospodjici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospodjice, kazaću, gospodjice,
sve je, sve je,
sve je gotovo.
Ovde opet cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je, sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
išamarao drvored
i oko odzaka se pleo.

Gospodjice, kazaću,
u ovu jesen, frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znači da sam beo.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju mog glasa
i kćeri da nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tudjih očiju
i tudjih stanova.
I moj oktobar kroz sve tudje aprile.

Ovde kod mene dani imaju opor ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kise, čudno,spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na ladju koja luta bez posade
i ne želi da zbriše sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano, nešto golubije.

Možda je dobro još i ovo da znaš:
žene nemaju pravo posle tebe ništa da uobražavaju.
Sve moje nežnosti i gluposti
jos uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim, nabreklim, crnim sisama gospodje kučke.

Sasvim sam zakopčan:
od sluzokoze – do duše.

Ova 32 zuba jos uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je zauvek gotovo!

Uplašeno sam pijan. I prazan. I sam.

Ponekad neko naidje da me nespetno pazi,
neko, kome ja, zaista, naivno, zaista bez zlih namera,
već posle druge čase otkrijem putokaze
koji vode od tebe do moga usijanog temena.

Nikome nemoj reći,
ali dok ležim ovde kao ispraznjen sarkofag
i nesto mudrujem o sreci,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.

I dok umire drveće
i susnežice po lišcu gazi,
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena.

Mozda mi nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio,
sasvim neopaženo.

Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu, onako malo rodjački,
kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi, kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.
Satovi su davno povečerje odsvirali.

Dalje, zaista, ne bih imao ništa više da ti javim.

Jedino, možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kojem su mi srce amputirali.

Gospodjice,
ja nisam za tobom bio onako obično
gimnazijski zanesen.

U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.

Dozvoli da se, zato,
zbog nečega u sebi
nasmešim, u ovu jesen,
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,

ja,
tvoj najnežniji pastuv medju pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik medju pastuvima.

/Mika Antić/

Vrijeme teče
život je kratak...
guska se peče
meni će batak!

B.Ćopić

Ravnodušan prema plaču

Ravnodušan prema plaču
obožavam ilovaču,
gotova je moja muka
pa se smejem iz sanduka,
oko mene su, u stvari,
licemeri i govnari,
svako mi za dušu pije,
a znam, lažu drkadžije,
svako ko je tu plakao
posl'o bi me u pakao.

Ravnodušan prema plaču,
i konačno sasvim sam,
obožavam ilovaču,
ne može mi ništa šljam.

a gore mi pevaju popovi,
i nasledjuju me lopovi,
šapuću samozvani proroci,
upropastiše ga poroci,
dok izjavljuju saučešće
pljuju po meni sve češće i žešće,
na glavu mi stavljaju lovore,
drže mi posmrtne govore,
stoka što laže kako zine
preuveličava moje vrline.

Ravnodušan prema plaču
i konačno sasvim sam,
obožavam ilovaču,
ne može mi ništa šljam.

Možda nema ko da plače,
pa plaćaju narikače.
Mnogo sveta, divan sprovod,
za pijanku sjajan povod,
ko u svakom dobrom vicu,
sreća je na svakom licu,
grobar čeka napojnicu,
još po jedna za ubicu,
za veselu udovicu,
i presrećnu porodicu.

Ravnodušan prema plaču,
i konačno sasvim sam,
obožavam ilovaču,
ne može mi ništa šljam.

Borio se borio
Dok se u keks nije pretvorio
Heroj naš
Josip Kraš.

Milisav Krsmanović, pesnik i skandal majstor

IZVINJENJE


Ne mogu prežaliti
Što nekim slučajem
Nije živ Sultan Murat
Pa da odem na Kosovo polje
Da mu se izvinim

Prvo bih nabrao
Pune ruke božura
I fino ih uvio u trobojku
Pa glavom na Vidovdan
Banuo pred njegov čador

Izvini Padišahu što ovoliko kasnim
I ko će me razumeti ako ti nećeš
Mnogo si išao ispred svog vremena
Ono što je tebi bilo jasno još onda
Ja sam shvatio tek sada
Sve si nam iskreno i otvoreno govorio
Ali nisi imao kome
Ko je onda mogao i pomisliti
Da ćeš ispasti pošteniji
Od svih koji su dolazili posle tebe
Ti nisi osvajao svet
A da niko tvoj ne pogine
Niti si ratovao skriven iza oblaka
Nego si došao lično
I sve platio svojom glavom
Nisi me oslobađao nego porobljavao
Niti si me nagonio da te molim
Da me okupiraš i zarobiš

Da sam te poslušao
Gde bi mi kraj bio
Što da ne budemo Turci
Kad više ni Turci nisu Turci
Kad je i Francuze sramota što su Francuzi
I Ruse što su Rusi
I Japanci što su Japanci
Kamoli da Srbi mogu biti Srbi

Ali ako Sultan ni slučajno
Nije mogao toliko nadživeti vršnjake
Mogao je neko od mlađih
Recimo nadvojvoda Franc Ferdinand
Makar samo toliko
Dok odem u Sarajevo
Stanem kod onog mosta
Na onoj istoj reci
U one iste stope
Na onaj isti dan
I dočekam gosta
S pljoskom u poljskom cveću

Izvini carski sine i unuče
Ako ikako možeš
Sad je kasno za sve osim za izvinjenje
Ko je tada i pomislio
Da ćeš ti ispasti gorostas
U odnosu na kasnije dolaznike
Koji su dolazili kad god hoće
Kao u svoju kuću
Nadvojvoda ipak nije kaplar
A sve smo ih stavljali
Pod gornje vence i najviše lovore
A tebe dočekali barutom iz šestpuca

Ljutili smo se što si stigao na Vidovdan
Sad tek vidim da je to nebitno
To je dan kao i svaki drugi
Došao si za svoje zlo
A za moje dobro
Oprosti u ime maloletnog G.P.
Koga je zanelo sopstveno ime i prezime

Ali ako se ni Sultan ni Nadvojvoda
I pored najbolje volje
Nisu mogli toliko izdvojiti
I nadživeti svoj vek
Ako je mogao iko
Firer je mogao
Šta je to za njega
Kad je već toliko voleo da živi
Makar da ne umre
Dok ga izmolim da me primi
I čuje šta ću mu reć

Znam koliko si zauzet
I da imaš posla preko glave
Samo sam došao da ti kažem
Da znaš da znam i pamtim
Ti nisi zaratio samo sa mnom
Ni bombardovao samo mene
Za mene si uveo kvotu sto za jednog
I nje si se pošteno držao
Mada si mislio da je malo i hiljadu
A oni su ubijali ni zbog jednog
I sve odjednom i s reda i zajedno

Istina ja sam prekršio datu reč
I pred celom planetom pljunuo te u lice
Niko moj nije podigao ruku na tvoj pozdrav
Držeći je pri sebi kao da je uzeta
A one koji su ti se našli s ruke
Nikad nisi zaboravio
I bolje su prošli od mene

Uostalom ti si bio slikar
Kakav takav
I umetnik kakav god
Imao si dara kakvog bilo
I slikao si koliko toliko
I stajao si pred štafelajem
Koliko god si stajao
Ipak si stajao
I za toliko nisi žario i palio
I iz tebe je provirilo nešto ljudsko
I na kraju krajeva
Ti si se ubio
Što ti svi priznaju
I umeju da cene
To nije učinio niko posle tebe
A nije da nisu imali razloga
Novi varvari s atomskim glavama
Za koje je tvoj gas mačiji kašalj


Matija Bećković

Da se nadovežem na terin fazon..

Ovo je pre oko 150 godina napisao Ljubomir Nenadović, tadašnji načelnik za prosvetu Kneževine Srbije:

Nedavno na crkvi jabuka s' zlatila,
Mnoge je hiljade opština platila;
Sirotici mnogoj postelja prodana,
Dok je ta jabuka zlatom okovana;
Za Hristovu crkvu to se od njih uze;
Al da vidi Hristos prolio bi suze.

Dve hiljade evo već blizu godina
Još sazrela nije Hristova istina,
Još nebeskog carstva nije došla kruna;
Još je ova zemlja fariseja puna. —
Čudnovato stoje na tom svetu stvari;
Osim sebe niko ni za kog ne mari.
Mudrost ljudska raste i do neba stiže,
Al' sebičnost njina još se dalje diže.

Idemo u crkvu, Hrišćani s' zovemo,
Al' Hristove reči ništa ne volemo,
Između suseda velika je jama;
Što bližnjem želimo ne dao Bog nama.
Podižemo crkve gore u oblake,
A gledamo mirno kraj crkve prosjake.

Varamo, krademo, čudesa činimo,
Bojimo s' žandara, Boga s' ne bojimo!
Zavidimo drugom, ljubimo osvete,
Na bližnjega svoga dižemo klevete.
Svađamo s' za ništa, koljemo s' za svašta;
Jedan drugom neće uvrede da prašta,

Pa kakvi su ljudi takve i države,
Takvi su ministri, takve nam uprave;
Iznesu vam neke idole pred oči,
Pa hajde na vojsku i krv bližnjeg loči.
Svade se, pobiju, svo krvavo polje,
A posle ratova ništa nije bolje.
Na barjaku stoje sveci i krstovi,
Pod barjakom kolju s´ k'o pravi zverovi.

Čovečanstva našeg čoveštvo je mera,
Bez dobrih je dela mrtva svaka vera.
Ko ubriše takvu suzu od pelena,
Ozido je crkvu al' ne od kamena.

Jedna autoironična:

Proučio sam mudroslovlje
I liječništvo, pa još i pravo,
K tom na žalost i bogoslovlje,
I sve sam s marom proučavo;
A jadna ostadoh budala
Što zna koliko je i znala.
(Goethe, Faust)

Ne zanima me kako zarađuješ za život.
Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje svoga srca.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.
Ne zanime me koji planeti su u opreci s tvojim Mjesecom.
Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se skvrčio, zatvorio od straha zbog nove boli!

Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izliječiš.
Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju li svoju vlastitu ; možeš li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme.
Sve do vršaka prstiju.
Ne opominjući nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ograničenja.
Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao vjeran sebi ; možeš li podnijeti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu.
Želim znati možeš li biti vjeran i stoga dostojan svoga povjerenja.
Želim znati možeš li vidjeti Ljepotu čak i onda ako je nema svakoga dana.
Želim znati umiješ li živjeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mjesecu : Da!
Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.
Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, izmučen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za djecu.
Ne zanima me tko si, ni kako si došao ovamo.
Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.
Ne zanima me gdje, ni što, ni s kim si učio.
Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo u pustim trenucima.



Indijanski poglavica, svibanj 1994.

dobar poglavica dobar pravo...

Za pacere s vrha, puca mi kita
puca mi kita i za druga Tita
stafetu, sletove i govore prazne
i za danasnje pedere i hadzije razne

JA

Njeno ime

Kad sklopim oči - i to jednom biće-
nestaće svesti gde su moje bile
ideje, misli; i pokrov od svile,
poklopac, zemlja moje telo sakriće.

Videti neću zoru kad sviće,
molitvu, suze onih koji cvile,
ni vlagu, crve sto po meni mile,
u oblik idu čas dublje, čas pliće.

Sve mi se čini da pre nego veo
na misli, snove i ideje sidje,
u svesti ona javiće se tada.

Bojim se da će lica izraz ceo
odati lik joj svetu, kad mi pridje,
i ime koje ne rekoh nikada.

Vladisislav Petković Dis

Hahahhah

Ovo je s jednog istočnog sajta:

Kad sam bijo malji deca
igrao sam se sa svoj meca
Sad kad ličim na svog tatu
Igram se sa- lopatu !

Evo jedne lijepe pjesme hercegovačkog pjesnika Maka Dizdara:

SLOVO O ČOVJEKU

Prvo

Satvoren u tijelu zatvoren u koži
Sanjaš da se nebo vrati i umnoži

Zatvoren u mozak zarobljen u srce
U toj tamnoj jami vječno sanjaš sunce

Zarobljen u meso zarobljen u kosti
Prostor taj do neba

Kako da premosti?

Drugo

Zatvoren u rebra zarobljen od srebra
I kad si visokan bjelji od srebra

Satvoren u tijelu zatvoren u koži
Sanjaš da se nebo sa tom zemljom složi

Otrgnut od neba žudiš hljeba vina
Al u domu tvome

Kad će domovina?

Treće

Zatvoren u meso zarobljen u kosti
Pa će tvoje kosti tvoje meso bosti

Otrgnut od neba želiš hljeba vina
Kamena i idma samo ima svima

Od te ruke dvije tvoja jedna nije
Jedna drugu ko

Hoće da pobije?

Četvrto

Zatvoren u mozak zarobljen u srce
U toj tamnoj jami vječno zoveš sunce

Sanjaš da se nebo približi i vrati
Tijelo se kroz vlati u pijanstvu klati

U žilište slišćen zatvoren u krvi
U tom kolu bola

Potonji il'
Prvi?

Peto

U tom kolu bola ni potonji ni prvi
Igrište si strvi i ročište crvi

Zaplijenjen od tijela greb za sebe djela
Kad će tijelo samo da

Postane djelo?

LET HRVATSKOG SOKOLA

De poleti sokole sa stine
pa se vini gori u visine
pođi s juga uz Jadransko more
... pa doleti do Triglava gore.

Ti uperi oko sokolovo
na Velebit i na Biokovo
prošetaj se ravnom Slavonijom
Likom, Bosnom, našom Vojvodinom.

Poletit' ćeš ka nebeska strila
od zemaljskih do rajskih visina
kad proletiš pokraj rajskih vrata
ugledat' ćeš maticu od zlata

i oko nje kolo vilovito
igraju ga malo i veliko
u nošnjama naših pradidova
svih vrimena i sviju vikova.

Oko kola Hrvatski vojnici
Tomislav i svi mu konjanici
Krešimir i njegovi mornari
Domagoj i ostali vojari

a na čelu Sigetskoga zbora
stoji hrabri Zrinović Nikola
to su one proslavljene duše
što za Krista krv svoju proliše.

Zbog njihova davnoga junaštva
svi nas zovu da smo stup krščanstva
jer kad ono poganin navali,
samo Hrvat na put mu se stavi.

Tu je pao sultan Mehmet silni
tu su Turci glave ostavili
nisu znali s kim posla imaju
Hrvati se nikad ne predaju!

Ti se pokrij nad jarbolom zlata
prenesi im pozdrav od Hrvata
pa im reci lipo po istini
zašto srce žudi k domovini.

"Letija san uz Jadransko more
priletija doline i gore
vidija san tu lipotu svaku
što nam resi predragu Hrvatsku

od Kotora preko plavog mora
do Istarskog kristalnoga gorja
ispleli se predragi otoci
ka biserni nanizani lanci

čvrsto stoje i vitru prkose
oni naše uspomene nose
vidija san hrvatsku Atenu
naš Dubrovnik na tvrdom kamenu.

Pokraj Splita i Klisa tvrđave
tiho Jadro utiće u more
Solin svoje krake raširija
čuva kosti hrvatskih kraljeva.

Iznad Splita i starog Trogira
prijestolnica kralja Krešimira
naš Sibenik kano bila ptica
stoji ispod zagorskih litica.

Vidija san vale i uvale
dalmatinske pozlačene žale
zrcale se kano ogledalo
sjajno sunce hridi im obasjalo.

Iznad mora stoje kao lovor
Kozjak, Mosor, kršno Biokovo
i Velebit što mu dušmanini
posjekoše drvo po padini.

Podno njega Senj na vitrometu
iznad Senja orlovi u letu
di su nekad rađani junaci
sad se legu orlovi i vrapci.

Istra vam se nije prominila
ostala je lipa ka i vila
uz obalu redom prisna mista
od rijeke do izgubljenog Trsta.

Sve krajine naše domovine
vištom Božjom rukom salivene
svaka lipost na svoj način daje
isto sunce kada ih ne sjaje.

Neretvanska beskrajna dolina
uz Neretvu što se je izvila
plodna, rodna, puna svakog blaga
mili Bože na daru ti hvala.

S toga krša i pustog kamena
mnoga slavna ustaše imena
tu i danas posebno prebiva
Božija ruka i milost Gospina.

Neka uvik časti Gospodina
Livno, Duvno, Ljubuška krajina
Međugorje, Humac i Vitina
svo Posušje, Grude i Capljina.

Ispod njih je Imotska krajina
oko polja sto ih iznosa vila
i Imotski što gleda s visoka
s dva jezera ka dva plava oka.

Tamo dalje Cetina se sliva
Sinjsko polje vodama umiva
kripi zemlju i ljude napaja
kruva daje, junake odgaja.

Za Svilajom Petrova ledina
niza nju se Čikola razlila
sve od kljaka do Drniša-grada
prostrlo se polje vinograda.

Iza Krke Ravni su kotari
Bukovica ravnicu im kvari
a ostalo Bože blagoslovi
sve do Zadra livade i doli.

Vidjeh zemlju najlipšu na svitu
svu u plodu i šarenom cvitu
te divote nema na daleko
doli more, gori polje meko.

Malo bolje čovik kad pogleda
ne postoji čega kod nas nema
svakim dobrom Bog nas obdarija
ulja, kruva, duvana i vina.

Po poljima kosci travu kose
domačice užinu im nose,
pa kad u lad odu da odmore
zapivaju gange ili reve.

Tako ti je kod nas običajno
po tri-četiri zapivat uzaj'mno
da se čovik malo proveseli
i s drugima radost da podijeli.

Raslo mi je srce u grudima
kada vidih u nikim mistima
slivaju se do Božijega hrama
o nedilji ljudi sa svih strana.

Staro, mlado u crkvu ulaze
Boga mole i milost nalaze
nek udare sa istoka vitri
Hrvat viru neće izgubiti"

Kad je sokol rići dovršio
iz kola se jedan uputio
pa dolazi pod jarbol sokolu
i govori besidu mu ovu:

"Leti ptico, slobodu navisti
svakom onom koga jaram tišti
Bog će ruku svom narodu pružit'
jer on ćuva onog tko mu služi,

a Hrvati pri ognjištu svome
nek se mole Bogu velikome
nema sriće di se Boga psuje
i Njegovo ime pogrđuje.

To je velika mana Hrvatima
ne štima im uvik na ustima
stvorca svoga neka ne vriđaju
'misto psovke nek mu hvalu daju.

Mi ćemo se ovdi molit' Bogu
da vam dade radost i slogu
da živite u ljubavi bratskoj
u predragoj zemlji nam Hrvatskoj.

Nek vam rodi vino i pšenica
nek vam zdrava rađaju se dica
da se širi loza plemenita
i da traje sve dok bude svita,

a ti leti k našem dragom kraju
reci da ga sinci pozdravljaju
oni što su krv svoju prolili
da bi danas vi slobodni bili.

Zapivajte uz ognjišta bratska
neka živi slobodna Hrvatska
nek se piva priko cilog svita
još je živa vila Velebita!"

fra Krešimir Mikelić

Nije na prodaju



Prodavali ste zelene otoke
Sad red je došao na rijeke i potoke
Al´ u ravnicu mi ne dirajte
Za nju smo ginuli, za nju ratovali
Za nju smo ginuli
A ne, ne gospodo bivši drugovi
Nisu na prodaju naši plugovi
Nije na prodaju ova ledina
Mi druge nemamo to nam je jedina...

Fejzbuk. Emesen. Džimejl.


"Gledam ti ja tako njega, gleda on mene.
Gleda me uvijek isto, a ustvari je mrtav na slici.
Ne mrtav doslovno, već onako umrtvljen u tom prizoru.
A dobar je, mamicumu, ko god da je okinuo, pogodio je što je trebao.
Kut, valjda, svjetlost...šta ja znam kakvih sve sastojaka treba umutiti za takvu jebozovnost.
I one oči. Fuzijska bomba.


A mene zadrma.
Baš ondje gdje se grudnjak spaja u ljubičastu mašnicu.
Zadrma, toliko da si zatim želim sopstvene uši svezati na mašnicu.
I opsujem, dok me nečujno obuzima potpuna tupost u kojoj nema dimenzija.
Poželim sve opet, nabrzaka.
Jezero, lepinje, Brothers In Arms, snijeg, kupku s mirisom lavande, ono - ostat će ti modrice na guzici, smijeh..


Imaš raznih ljudi.
Razni ljudi razno podnose razne stvari.
Ja se ne sekiram.
Ja se suočim s neprijateljem oči u oči, šeretski ga odmjeravajući u najboljim manirima Calamity Jane.
Nego kako.


A onda mu kursor postavim negdje oko nosa, pa kliknem mišem i odvučem ga do ikonice pod kojom piše Trash.
Ko da ga niz cestu krvava vučem.
I ubacim s guštom.
E, tako..

Neš ti mene jebat."




by.ollskula. ;)