"Dervis i smrt".....Mesa Selimovic, Srbin sa dna kace.
https://www.lektire.rs/dervis-i-smrt-mesa-selimovic/Derviš i smrt
ANALIZA LEKTIRE / MEŠA SELIMOVIĆ
1 Analiza dela
2 Književni elementi
3 Prepričano delo
4 Analiza likova
5 Beleške o piscu
Derviš i smrt obrađena lektira književnika Meše Selimovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
„Derviš i smrt“ je psihološki i filozofski roman koji je podeljen na dva dela. Prvi sadrži devet, a drugi sedam poglavlja. Svako od tih poglavlja započinje ulomkom iz Kurana, ajetom, koji najavljuje temu poglavlja. Zadnje poglavlje počinje istim ajetom kojim počinje i prvo poglavlje, čime je postignuta ciklička struktura romana gde je završetak ujedno i početak.
Glavni lik je pripovedač koji pripoveda u prvom licu i unutarnjim monolozima izražava svoja razmišljanja o životu. Reč je o njegovoj ispovesti koja je zapisana neposredno pre smrti. Ime glavnog lika je Ahmed Nurudin, a on je četrdesetogodišnji derviš koji je živeo u tekiji. Njegova ispovest počinje kada sazna da je njegov nevini brat uhapšen i zatvoren u tvrđavu. On želi da spasi brata i sazna zbog čega je optužen, ali mu to ne uspeva.
Glavni lik je većinu života okružen zidovima i izolovan od sveta. Dok pokušava da oslobodi brata, veruje u dobrotu i pravednost ljudi. Ipak, njegovo viđenje sveta se menja i on otkriva da svet nije onakav kakvim ga je on smatrao. Uviđa da se i on promenio, da je postao nesretan, nesiguran i da je poljuljano sve u što je nekada verovao. Vraćaju mu se sećanja na prošla vremena, ali on pokušava da ih potisne jer ga sećaju na brojne propuštene prilike. Želi da postigne unutarnji mir i traži smisao svog života, a upravo je to tema romana.
Ceo roman je alegorija suđenja u kojem je glavni lik i sudac i tužitelj i okrivljenik koji pokušava da da svedočanstvo, ali i da bude iskren i pošten prema sebi samome.
Uz psihološku problematiku, u romanu „Derviš i smrt“ izražena su i mnoga filozofska pitanja vezana politiku, društvo i ljudski život općenito. Takođe se može pronaći analoza političkog i društvenog stanja u Bosni za vreme osmanske vladavine. Tematika ovog romana je slična tematici romana „Tvrđava“, koji je Selimović napisao 1970. godine.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: filozofski i psihološki roman
Mesto radnje: derviška tekija u Bosni
Vreme radnje: 18. vek
Tema: potraga za smislom života
Ideja: unutrašnji mir posledica je življenja života prema sopstvenim pravilima
Prepričano delo
Ahmed Nurudin bio je šeik sa čvrstim osloncem u veri i osoba koje je živela po pravilima derviškog reda. Živeo je okružen zidovima tekije, a zbog čega je bio uveren da je spoljni svet uređen onako kako treba i da mu ništa ne nedostaje, sve do jednog važnog događaja.
Situacija je počela da se menja kada je uhapšen brat Harun. U želji da oslobodi nevinog brata i provirivanjem napolje u svet izvan tekijskih zidina, u Ahmedu su se počela javljati čudna osećanja poput strepnje, nemira i straha.
Odlazi u posetu bolesnom dobrotvoru Aliji Džaniću imajući na umu da mu je zet kadija Ajni-efendija, glavni krivac zbog kog se njegov brat nalazi u zatvoru. Upravo je Ajni-efendija napisao nalog da se Harun zatvori. U kući je sreo starčevu kćerku koja je poslala poziv tekiju da zamoli Nurudina da pomogne da uveri njenog brata Hasana, crnu ovcu iz porodice da se dobrovoljno odrekne onog što mu pripada po nasledstvu.
Molba starčeve kćerke pružila je Ahmedu priliku da pregovara za svog brata pa je pristao da razgovara sa Hasanom. Sledi besana noć u tekijskom vrtu kada je odjednom odlutao neznanac bežeći pred progoniteljima. Ahmed se tako našao u situaciji da bude svedok borbe između progonjenog i gonitelja. Zabavljala ga je pomisao da može da presudi sudbini jednog čoveka, ali kasnije mu nije bilo ništa lakše jer nije hteo biti za njega, ali ni protiv.
Begunac se u međuvremenu sakrio u staroj ruševnoj kućici obrasloj grmljem. Sledeće jutro je odlučio da prijavi begunca pa je razgovarao sa mladim dervišem mula-Jusufom. On je pozvao stražare, ali begunca više nije bilo. Nakon toga se begunac kog je Ahmed nazvao Ishak pojavljivao u svim važnim trenucima u romanu. Ishak je predstavljao glas nečiste savesti.
Na povratku u prenoćištu čeka ga otac koji je doputovao kako bi molio za Harunovo puštanje. Između njega i Ahmeda nema ništa jer je otac davno izjavio kako je Ahmed za njega mrtav. Ahmed odlazi kod sreskog načelnika, ali ne dobija nikakav odgovor. Tužan i nemoćan vraća se u u tekiju gde se seća detinjstva i misli pritom na neustrašivog Ishaka te na to koliko je čovek zapravo malen u ovom velikom svetu.
Ahmedovu tugu ublažiće Hasan koji mu je tokom razgovora poverio kako je Harun (nekadašnji kadijin pisar) slučajno saznao za sudbinu trgovaca koji su bili protiv vlasti. Nakon što je uhapšen trgovac je potpisao izjavu u kojoj priznaje sve svoje grehe nakon čega biva pogubljen. Ali na spise koji su unapred bili sastavljeni naleteo je Harun zbog čega ga je vlast uhapsila kako ne bi otkrio istinu da je ceo proces bio namešten.
Ahmed je bio ljut i uznemiren kada je saznao istinu, a na odlasku Hasan mu je darovao „Knjigu priča“ ili Abul Faradžovu, knjiga sastavljena od skupocenih korica napravljenih od safijanske kože, sa četiri ptice od zlata u uglovima. U njima Nurudin vidi simbol najčišćeg i najvećeg prijateljstva. Nakon što se smirio poseti Hasana u njegovoj kući koji krene da mu priča priču o Zejni, njenom mužu i mladiću koji je radio kod njih.
Mladić je bio u rodu sa mužem i zaljubljen u njegovu ženu. Sastajali su se, a da muž nije ništa slutio. Hasan nije hteo biti taj koji će otkriti istinu i tako pre dovesti do nesreće. Pritom se postavlja pitanje je li moralnije ćutati kako do tragedije ne bi došlo ili reći istinu. Ahmed na kraju iznosi molbu Hasanove sestre, a Hasan ponudi da će se odreći nasledstva ako puste Haruna.
Ahmed je potom otišao kod Ajni-efendije rekavši mu kako će se Hasan odreći nasledstva ako puste Haruna. Ajni ničim nije dao do znanja da zna o čemu govori, pa je samo izrekao reči iz Kurana: „slab je koji traži, a slabo je i ono što se od njega traži“…
Šetajući kasabom Ahmed je naletio na čoveka kog ne poznaje i koji ga je upozorio da ne ispituje dalje kako i on ne bi nastradao, ali nije se dao jer je želeo da vidi slobodnog brata. Kada od razgovora sa muftijom nije bilo ništa, susretne Kara-Zaima junaka sa kojim je nekad zajedno ratovao, a koji je sada samo senka čoveka kakav je bio pre. Pri povratku u tekiju Hafiz Muhamed govori kako je Harun mrtav već tri dana.
U džamiji je govor održao Ahmed pred celom kasabom. Govor mu nije pomogao, tuga je i dalje bila prisutna, a on se još uvek osećao slabim. Ipak nije bio sam jer je uz njega bio Hasan kao jedina svetlost u mraku koji ga je okruživao.
Sledeći dan je došlo prvo upozorenje kada su ga pretukla četiri stražara. Te noći su ga odveli u tamnicu, a jedina veza sa spoljnim svetom bio je stražar Džemal od kog saznaje da je na istom mestu boravio i njegov brat. Ahmed je vreme provodio u nadi da će ga neko osloboditi, ali nije bilo nikoga. Nakon nekog vremena premestili su ga u drugu ćeliju i odjednom pustili bez objašnjenja.
Ovde započinje drugi deo romana njegovim izlaskom iz zatvora i pričom o vremenu koje je proveo u vojsci te o prijateljstvu sa dečakom koji živi sa slepom bakom i majkom. Dečakova majka kako bi prehranila sina i baku pružala je telesne usluge i prodavala vojnicima piće i hranu. Dečak nije znao šta mu je majka radila, a kada su vojnici saznali da sarađuje sa protivnicima odlučili su da je pogube.
Ahmed je pomogao dečaku i baki te ih odveo na sigurno, a kasnije u tekiju. Nakon što su se ponovo sreli jedva su se prepoznali jer su im se duše izmenile. Iako je Mula-Jusuf slušao Ahmeda, među njima je bilo nešto što ih je razdvajalo i zbog čega se mladić više vezao za Hasana. Kada su Mula-Jusuf i Hasan postali prijatelji, u mladiću kao da se opet pojavilo dete. Onda je odjednom Hasan prekinuo prijateljstvo, a Ahmed je zaključio da je to zbog toga što Hasan nije bio dosledan.
Uprkos tome Ahmed je počeo da razmišlja o tome šta je Hasan učinio. Ahmed započinje razgovor sa Mula-Jusufom koji mu priznaje da je izdao brata i da traži mržnju ili oproštaj. Ahmed nije bio sposoban da se odluči ni za jednu od opcija. Mula je nakon toga pokušao da se obesi, ali su ga sprečili. Ahmedu je napokon dozvoljeno da prenese telo svog brata koje je potom sahranio u tekijski vrt.
Hasan je uspeo da se pomiri sa bolesnim ocem koga je doveo u svoju kuću. Nakon brige otac je živnuo i želeo je još više da se približi svom sinu. Prijateljstvo između Hasana i Ahmeda je sve više jačalo, a u Hasanu je Ahmed pronašao utehu koju je tražio.
Sledi priča o Hasanovoj prošlosti koji se školovao u Carigradu, gde se svo vreme osećao kao stranac sve dok nije upoznao Mariju iz Dubrovnika i njenog muža sa kojima se sprijateljio jer je napokon čuo poznati jezik. Odluči ostaviti školu i odlazi sa bračnim parom u Dubrovnik. Tada je otkrio kako je zaljubljen u Mariju i ona u njega, ali Marija je bila dovoljno racionalna i obzirna kako ne bi povredila muža. Neuzvraćene ljubavi odlazi iz Dubrovnika, vraća se kući i ženi od koje se rastaje nakon godinu dana. Počinje da živi trgovačkim životom, troši i rasipa novac.
U vojsku je sa tekijom došao pukovnik Osman-beg koji je ugušio bunu u Posavini. Od pukovnika je Ahmed doznao da je sin hadži-Sinanudina, zlatara Mustafe postao carski silhadar. Ali Ahmed nije otišao da zlataru javi srećnu vest. Sledeći dan je Mula-Jusuf poručio kadiji da je Sinanudin kriv što je iz tvrđave pobeglo nekoliko uhapšenih Posavaca. Kako je stari zlatar svima bio poznat kao veliki dobrotvor u gradu nastade zaprepaštenje. Mnogi su tražili njegovo oslobođenje, a među njima je bio Ahmed Nurudin.
Ahmed šalje pismo sa Hasanovim ocem sinu Sinanudina u Carigrad da mu je otac uhapšen, ali kasaba se pobunila pre nego što je Sinanudin mogao nešto da učini. On je oslobođen, kadija ubijen, a Ahmed je postao novi kadija. Nakon nekoliko meseci nastupila je zima, a Hasanova sestra je čekala dete. Odbila je Ahmedovu prosidbu, a Posavina spaljena nakon ustanka privukla je Hasana koji je odlučio da kupi imanja kako bi pomogao svojim rođacima.
Zbog imanja Hasan se sukobljava sa vezirom što je pokrenulo novi sled događaja. Piri-Vojvoda tako predaje Ahmedu pismo trgovca iz Dubrovnika, Hasanovog prijatelja u kom se govori protiv vlasti u Bosni. Dubrovčanin potom beži iz kasabe, a Ahmed i Hasan bivaju optuženi. Iako se branio Hasan je zatvoren u tvrđavu, ali jedne noći uz Ahmedovu pomoć, Hasana uz prisustvo Mula-Jusufa izvode iz tvrđave. Trebao je da bude odveden u Travnik, ali obojica su nestali. Svi su bili uvereni kako je za beg najzaslužniji Ahmed.
Pismo koje su napisali Mula-Jusuf i Hasan u kom opravdavaju Ahmeda samo je ostalima potvrdilo da su u dogovoru zbog čega ga je Kara-Zaim obavestio da će biti zatvoren i nakon toga ubijen. Iako je imao dovoljno vremena da beži Ahmed to ne želi, a na putu prema tekiji susreo je mladića iz sela čija je majka bila njegova ljubav za koju je trebao da se venča, ali su svi mislili da je poginuo u ratu pa se udala za drugoga.
Tri dana nakon venčanja Ahmed se vratio u selo i proveo jednu noć sa devojkom, zbog čega sumnja da je mladić njegovo dete. Sledi kraj pripovesti istim stihovima iz Kurana sa kojima je i započeo, zaokružujući time celinu.
Analiza likova
Likovi: Ahmed Nurudin, Hasan, Harun, Mula-Jusuf, Alija Džanić, Alijaga, hafiz-Muhamed, Ajni-efendija...................................
