Care

Pa da! Čudi te moja zbunjenost, u jednoj jako delikatnoj situaciji, a, eto, kažeš da si i sama zbunjena. Živila zbunjenost, muška i ženska.


Crnobijeli film

Šutnja, ljutnja...svako za sebe.
Televizor u kutu, crnobijeli film vrti.
Humphrey Bogart, il' tako nešto.
Radnja napeta, i zadah smrti.

Umire netko, i to je očito.
Na filmu pucnjava, sijalica gola.
Medju nama nijemost jezu širi.
Nelagoda u duši, teška do bola.

Nesposobnost naša, pokreti teški.
Pogledima izbjegavamo jedno drugo.
Završio film, bez happyenda.
U televizor buljimo, još dugo...dugo.
borky

Ponedjeljak

Ponedjeljak... ako ti je ogavno težak.
Osjećaji još uvijek, zaneseni, sneni.
radi inventure „Zatvoreno“, napiši.
Zatvori, zakapijaj... i dodji k meni.

Dodji da zajedno gradom tutnjimo.
Svašta izmišljamo, da se ludiramo.
Samo radi šege, malo ćemo onako.
Studije upisati, al' ne da studiramo.

Od beskućnika, šešir ćemo uzeti.
Svud okolo prositi, umjesto njega.
Ako nam nitko ne udjeli ništa...
banku ćemo provaliti, kupiti mu svega.

Ludorije ćemo praviti, hajd...de.. dodji.
Dodji ako te ovaj ponedjeljak neće.
Onu svoju svilenu, haljinu plavu obuci.
Svlačiti ćemo je skupa, uz vino i svijeće.
borky

S tobom.

S tobom je išlo,
sve nekako lako.
Drugačije bilo je,
rekao bi bolje.
S tobom se divno
ljubiti moglo.
Svadjati krasno,
do mile volje.

Sanjati snove,
s tobom se moglo.
Nemilo ih gaziti,
kao raž u polju.
S tobom se ništa,
moglo nije.
Zašto ti nisi
imala volju.

Veselo s tobom
smijati se moglo.
Žalosno plakati,
još i bolje.
Ja nisam znao,
kuda bi sobom.
Kada ti nisi,
bila dobre volje.

S tobom sam Cat Stevensa
slušati htio.
Ti si tvrdila,
da Cohen je bolji.
S tobom se ništa
slušat nije moglo.
Šta tebi nije
bilo po volji.

Osjećaji su
s tobom neprestano.
Karosel vozili,
gore, dolje.
Od kada te nema
Pitanje me muči,
je li mi s tobom?
il’ bez tebe gore.
borky

Mali Pedro

Daj dušo da ti
napravim klinca,
grli je...šapuće,
zaljubljeno gledeći,
dragi Bog k sebi
doziva Pedra...
Spremaj se mali,
ti si slijedeći.

Nemoj me bože,
tako te molim,
Sa njima sigurno
neću imat sreće,
Ni jedno dijete
hranit ne mogu,
a ja bi im
trebao biti treće.

I moli Pedro,
moli za uvidjavnost,
Još samo malo
pusti me bože...
možda me napravi
netko od onih,
pametnih, imućnih,
što planski se množe.

E, baš mi je žao...
Al' ne može Pedro!
Kod nas je isključena
protekcija svaka.
Idi i propati
to života malo.
Šta ti ja mogu,
da sudba ti je taka.
borky

Iza ponoći

Trenutak svečeni, kao da je.
Čašu podižem, tišini nazdravljam.
Hajd živila! I nek je sa srećom!
U tamu zurim, tebe pozdravljam.

Ruke raširene, bliže prilazim,.
Sve nešto pamet kao da gubim.
Oko mene ništa, mrak...šutnja.
Tamu zagrlim, kao da te ljubim.

Oči sklapam, tamu ne gledam.
Misao da nema te, diže se...ježi.
Ruke čvrsto, u prazno grle.
Tama se izmiče, uzmiče, bježi.

Izbjeglo sve je, ničega nema.
Ja čašu stežem, do bola jako.
Umorne polako oči sklapam.
Ponoć odkucava, tek istom tako.

Bilo bi dobro da vjetar pirne.
Izaponoćne moje misli utiša.
Molim za spokoj, za mira malo.
Al' nikoga nema, da me usliša.
borky

Propala noć
Lokal zadimnjen, u polutami.
Osmijesi njeni, zubi bijeli.
Jedra bedra, dekolte do poda.
Nanosi šminke, za prst debeli.

Razmišljam grozničavo …
Kud‘ sa njom, i kako?
Rado bi je poveo k sebi.
U tom će ona, mrtva-hladna.
Hoćemo li k meni… ili k tebi?

Stižemo k njoj...svijeće se pale.
Pogled mi napaljeno, po njoj luta.
Njen jezik vreli, na licu mome.
Raskomoti se, šapuće, opusti se.
Vraćam se odmah, za par minuta.

Sjedim neopušteno, razgledam!
Pogledom krevet tražim.
Požuda se diže, bliskosti naše.
Po džepovima nestrpljivo kopam,
stolu prilazim…dvije cigarete palim,
Misli lude, dok punim čaše.

Na zidu, neki predhodnik visi.
Gledam tek tako, letimično.
Nekako me prodornim pogledom prati.
Kao da moli, il‘ tome slično.

I Bob Marley, tu je na zidu.
Pogled i joint...opasan lik.
Mutno me…napušeno gleda.
Kao s potjernice razbojnik.

Izvini Boby !
znam…konjokradica nisi.
Zanimale su tebe druge stvari.
Ustvari, presudio sam si sebi...
i još jednom... Izvini stari!
Čekam…čekam…duboko potežem.
Pokušavam požudu, smiriti, sve veću.
Obadvije cigarete, dopušio sam do kraja.
Nestrpljivo petljam…palim treću.

Napokon stiže…uzvik se otima!
Kakva me ovo ludorija snašla?
Zabezeknuto buljim ,
Na vrh jezika pitanje…
Pa, gdje je ona? šta maloprije je izašla.
borky

One stvari

Ledja mi okrenula... napadno,
Nešto kao važno tražila.
Osjećala je da će i naći.
Vraga, kojim me dražila.

Uvijek bi htio...samo, “ono jedno”!
Samo koje? Ubacio sam mirno.
Znaš ti! Znaš!...o čemu govorim.
Znao sam! a’ nisam je ni dirno.

Stajala je, i dalje, okrenuto.
Ja do nje, sve mi se mutilo.
Sagnula se…
guzu izazovno zadigla.
Da savladam sebe?…
nju? Il’ oboje?
Sve je na... samo “ono jedno”, slutilo.

Ja bih, da pričamo... nešto obično.
Nešto...onako...o svemu …znaš!
Hajde!…hajde!… pridji bliže!
Uhvati me, od straga...jakooo!.
Pridji dušo!...uzmi me!..
Kad si već navalio tako.
borky

Tko tebe kamenom...najebo je!

Lako je protiv neprijatelja biti.
To samo od sebe u nama živi.
Nije teško, prezirati, mrziti jako.
One, koji su i tako, za sve krivi.

Znamo! - nije u redu, i nećemo prvi.
Ni na koga ruku da svoju dignemo.
Onima, kamenom koji nas gadjaju.
Uzvratit ćemo žestoko, čime god stignemo.

Potom ćemo na velika koljena kleknuti.
Kajati se, moliti Boga, Isusa, i sv. Duha.
Oprostite vladari , svega vidljivoga, i ne vidljivoga.
Morali smo kamenom, nismo imali viška kruha.
borky

Proliveno vino

Po haljini crvenoj prolila si
Vino... crno.
Gledam te!…Nešto mi slabo
danas sobom vladaš.
Pijanica nisi…kažeš!…
Omaklo se!.
To ti kao samo od
Umora padaš!?.

I još bi htjela da se maziš,
A već se podobro klatiš.
Ja crno vino ne podnosim…
Madam!
I ne bi ga ljubio,
Sve i da mi platiš.

Ah, tako sam mokra...
I tebe željna...
Hoću te imati!…
Nesuvislo kličeš.
I meni se opasno
Zavrti u glavi,
Slušajući te kako…
I šta mi vičeš.

Sad si u ofanzivu prešla, pravu.
A vino pogodno djeluje...
Crno.
Trgaš sa sebe odjeću… bacaš,
A haljinu tvoju…
Crvenu, mokru,
Stup ulične svjetiljke,
Već je ogrno.

Ni meni više ne smeta ništa,
vino, ni vodka…
ni rasčešljana kosa.
Ni ulica što lebdi usijana,
tvoja gola bedra…
ni stopala bosa.

Ponoć je…grad zamro...
samo tramvaj kasni
tišinu biblijsku muti.
Nas dvoje sami…budni,
jedno uz drugo pripijeni, bludni!…
A mokra haljina,
na stubu visi…
crveni se… i šuti.
borky

Plava pjesma

Prodavala je krizanteme,
oči je imala poput pjesme ove.
Mirisala divno…na samoću,
Tiho se ušuljala u moje snove.

Osmijeh je skrivala iza cvijeća,
Al' pogled je odavao misli skrite,
drhtavim glasom kada bi rekla...
Samo izvolite!...Šta želite!

Postao sam ljubitelj krizantema.
Očiju poput pjesme ove,
crnomorskih mirisa slatkih,
i nje, što ušla je u moje snove.

I svako jutro krizanteme nove,
na stolu hotelske sobe slažem.
A, očima plavim, poput pjesme ove,
sve je već jasno...jasno da lažem.

Dok pjesma plava, poput očiju njenih.
Raspjevala se dušom, da joj kraja nema.
Stojim na obali Crnoga mora,
gledam prodavačicu krizantema.
ante dolić Nessebar, na Crnome moru srpanj1998

Ako......!

Ako kreneš,
Ostavi mi...
Idi, pusti nek’ se ruše,
Snovi za te ispletni...
Ostavi mi dio duše.

Ako kreneš,
Ostavi mi...
Neka peče, neka boli,
ostavi mi dio duše,
onaj dio što te voli.

Ako kreneš
Ostavi mi...
Malo tuge...nek’ se ima,
na vlaš usne dotakni mi,
i ostavi trag na njima .

Ako odeš!?,
Ostavi mi...
Misli da te mogu pratit.
Ostavi mi obećanje,
da nikad se nećeš vratit.
borky

Sivo šarenilo.

Nije mi žao što cvijeće umire,
Cvijeće je sreće,
da nikad umrijeti neće.
Nije mi žao da padaju kiše,
Njihovo padanje je radjanje šta više.

Ni sunca mi žao nije što zalazi,
Ono svako jutro, novi put nalazi.
Nit’ mi je žao, vala što se diže.
Padajući on je, moru svome bliže.

Ni vjetra mi nije žao, što prostruji.
I utjehu nadje, u bijesnoj oluji.
Niti mi je žao kad rosa se diže,
Za modrom rosom, uvjek rosa stiže.

Nije mi žao rijeke što hrli.
Ka moru svome da ga zagrli.
Bez lista mi nije žao kestena,
Odmara se malo, za bolja vremena.

Ne žalim pčelicu, slatku i milu,
Ni kukca što se upetljao u svilu.
Vuka ne žalim, ni orla u letu,
Baš nikoga ne žalim, na ovome svijetu.

Žao mi mladosti, i lijepih snova,
Žao mi tebe, što me gledaš tužno.
Znadem da neće se vratiti nova.
Vidim da sve će postati ružno.

Žao mi kad kažem:Kako si? šta radiš?
I uistinu želim to da doznam,
A ti me gledaš... misli prebireš.
Čini mi se sinko, da te odnekud poznam!

Žao mi je što te odnijelo vrijeme.
I nikada neće da te vrati.
Već čeka da i ja u red stanem.
I ja ću se morati uredati.

Šta da mi sada, utjeha bude?
Da i ja moram u red stati.
Jel’ da se veselim, jednoga dana,
Svi da se moramo uredati.

Al’ žao mi je ipak, zbilja je žao.
Da s menom i moja tone ladja.
I zato mi cvijeća žao nije.
Cvijeće se uvijek iznova radja.
borky

Killing me softly

Noć duboka, ja zabrazdio.
Killing Me Softly… tipke klavira,
Želje zaspale, samo dim cigarete,
ubija nježno…glazba dok svira.

Al’ neka!- volim!- neka je tako.
Lagano pjesma kroz damare kreće.
Killing me softly, with his song,
I tako mi se skoro, više ništa neće.

Hoće mi se samo zvuci klavira,
Pjesma mi se ova hoće sve više.
Misli zaturam, glazbu utišavam.
Noć što brazdi, nek prolazi tiše.
borky

Ruski rulet

Život je misterija,
Što nas kuha u loncu.
Prepreka, zamki,
Puteva uski.
Život je ono,
Što visi o koncu...
Najčešće je život,
Rulet ruski.

Život je bazar iluzija.
Želja, i snova nedosanjani.
Život je ono,
Što kad se rodi.
Već su mu dani odbrojani.

Sve je to život,
I ljubav tu je...
Livada zelena, procvali vrt.
Život je ljudi....
Vi to dobro znate.
Život je priprema,
Za vječnost, smrt.
borky

Hoću

Hoću da se trujem,
Galamim i psujem.
Da potežem duvan.
I uzimam drogu.
Zavjere da neke,
Izmišljam i kujem.
Da predam se vragu,
Il' pomolim Bogu.
Hoću da se pije,
Lumpuje i gosti
Bludno da se griješi,
Bože mi oprosti.
Hoću da te ljubim,
A zašto to ne bi...
Neka lijepo bude
I meni i tebi.
Hoću sve da radim,
Ono što mi godi.
Da u vjetar pišam,
Na mjesec da lajem.
Neću da se pitam,
Kuda sve to vodi.
I za svoje hoću,
Neću da se kajem.
Hoću da je crno,
Ono što je bijelo.
Sa obadva kraja.
Zapalit ću svijeću.
Konačno da prjedjem.
Sa riječi na djelo.
I sve ja to hoću,
A, možda i neću.
borky

Borky vi ste jedan jako neodgojen dječak. Potražite stručnu pomoć dok nije kasno. I nezaboravite da niste sami kao Pale pa da vas nije briga kako će vaše ponašanje uticati na vaše bližnje.

Da sam

Eh, da sam traktor
Crven, ili zelen.
Vuk umiljati,
Il' krvožedni jelen.
Da sam, ćuprija na Drini.
Vijugava cesta za Uništa,
Eh, da sam svašta...
Il' da nisam ništa.

Da sam ambar žitni.
Il' livanjsko polje.
Poskok u Kamešnici.
Bilo bi mi bolje.
Da sam padobranac,
Kinez, afrikanac.
Starješina kućni,
il' izgubljeni stranac.

Da sam curak mali.
Sačinjen od leda,
Medvjedić od pliša.
Što nevino gleda.
Da sam Sharon Stone,
Ili dvorska luda.
Gospa od Medjugorja.
Pa, da činim čuda.

Bilo bi mi drago,
da sam bor zeleni.
Il' vjetar nestašni,
Grane što mu vije.
Al' ja sve to nisam,
I šta mogu tome.
Da sam samo netko,
Koji sve to nije.
ante

Crkvena zvona

Čuješ li jauk...
vrisku neku?
To vjetar nije.
Nema oluje.
Dok sve je mirno
i sve spava.
Ja sam to,
što se u noći čuje.

Ja ponoć param,
nemirom svojim.
Zastanem na tren,
Osluškujem, ne spavam!
Pitam se kome,
zvona crkvena zvone.
Vriskom ih svojim
nadjačavam.
Vjetar preklinjem,
neka se javi.
On neka jauče,
poput demona.
I ruke pružam,
kao da molim.
Nek‘ već jednom ušute,
ta crkvena zvona.
borky

Vjeverica

Nisam od velikih riječi.
Reći ću nešto obično...sitno.
Tjeram tu neka nagadjanja.
O smislu umiranja i radjanja.
Što smislim su ustvari pogadjanja.
Ne uspijevam dokučiti ono bitno.

A ono što život kažu, je važno.
Obješeno izmedju radjanja i smrti.
O tome mozgam, razbijam glavu.
Više sam u krivu, manje u pravu.
Ne shvatam, robujem svome stavu.
A ono , izmedju, i dalje naopako se vrti.

I stanem, sačekam, duvan zapalim.
Vjevericu gledam kako veselo skače.
Pod njenim repom je sva mudrost života.
Da poskočim i ja... po glavi mi se mota.
Ma, k vragu! tko bi skakao, od plota, do plota.
Odbacujem misli, duvan potežem jače.
borky

Mariborski zatvor

Četiri hladna zida, oko mene.
Prozor visoko, rešetke ružne.
Vrata u dvostruko zamandaljena.
Do plafona nemoć, i misli tužne.

Žamor zamire, mrak osluškujem.
Da li sam ja to? Dal' me još ima?
Sunce se negdje, nekima radja.
U duši pustoš, čemer čemerni...zima.

Zamrlo sjedim, misli ne zamiru.
Deku prljavu, do brade navlačim.
Uralati bi htio, svega mi je dosta.
Pacova crnog, za rep povlačim.

Ustajem, hodam, pokušavam tako.
Sebe na pravu svesti mjeru.
Minute isčekujem, korake brojim.
Četiri u jednom, dva u drugom smjeru.

U krug se vrtim, misli da smantam.
Olakšanje košmaru tražim svom.
Ni ptice malene, na prozor da sleti.
Gorčinu turobnu da podjelim s njom.

Vrijeme ne pratim, a zašto i bi?
Neprolazne sate, brojio zaludu.
Vičem žestoko, u prazno psujem.
Crni me pacov razgleda u čudu.

Na pod tvrdi, pljesnjivi, sjedam.
Pacova crnog pitam, dal' umije.
Saslušati ovo, što nikom se neće.
Gleda me, vidim, ni on ne razumije.
borky

Šta si bio u zatvoru?

Silovao sam granicu države, radnika, seljaka, poštene inteligencije, bijelih ljubičica, plavih vlakova, crnih vragova, svega vidljivoga i nevidljivoga, uhvaćen sam negdje u brdima kod Šentilja, krajem veljače, točno na svoj sedamnaesti rodjendan.

Današnjica

...a tamo negdje... gore,
Na dnevnom redu..
Pod razno!.
Daleko od očiju naših,
Deklaracije se izriču...
u prazno.
Drže se Govori...Govorancije.
Psuje se zaklinje ...viče,
I šta da vam kažem na to?
Sve jalove isprazne priče!,
Ustvari sve je to samo,
još jedna promašena tema,
pa, nek’ se spašava tko može...
spasa nam i tako nema.

Jeste!.. priznajem i to.
Znam, da je upravo tako.
Uredili svijet smo ovaj,
da živi mir ima svako.
Demokracija planetom vlada,
onako kako nam paše,
Čovjek je postao na koncu,
najveće bogatstvo naše.

Poštujemo važeću zgodu,
Slavimo Čovjeka novog.
njegovu pravdu i slobodu,
a, u duši nam žao ovog...
koji nije stigao ni blizu,
da uživa zaslužene časti,
Zaostajući za nama u hodu,
Daleko od blagostanja i slasti.

Brinemo mi i za njega,
šakom riže na dan...po glavi,
malo šećera, ulja...alkohola,
Nek’ vidi da smo dobročinitelji pravi.
I to nek’ shvati... nek’ prihvati,
Da najveće naše je blago,
pa neka se potrudi malo...
vrati nam milo za drago.
Čelik neka nam proizvodi.
umjetno gnojivo...banane...
mi ćemo njemu i nadalje,
krv polako piti... na tanane.

* * *

A mi!?...
Mi smo napredni!.
Mi smo i tako od velike pameti,
S nama se nitko ne može šaliti,
Nama se ne mogu nametati nameti.
Mi znamo šta je batina...šta mrkva,
Radije biramo nešto sasvim treće,
nama je odredjeno da laviramo,
putem blagostanja i sreće.

*******************
Mi marširamo...
Glasamo ...biramo,
I da oprostite,
Nekoj stvari sviramo.
Kadri ono primarno,
onoglavno da shvatimo.
Za nekakvim tričavim
tričarijama ne patimo.
Uvijek spremni,
luka i strijele, da se latimo.
Da se borimo, ratujemo...
Da se mlatimo!...
Poslušno pužemo...
Ponizno da plazimo...,
Preko leševa, ako treba,
Bezobzirno gazimo...
Da svoje nedamo...
tudje da hoćemo...
U boj!..U boj!..
Za narod svoj...poćemo.
A, narod svoj? To sam ja!.
Da zablude ne bude...
Ja sam država!

****************

Ma, dajte!...idite molim Vas!
zar Vas uopće nije sram?
Zašto od truda svoga,
i vama nešto da dam!?
Vi se raspojasali...
Vas par milijardi gubitnika,
Navalili na nas, ovo malo,
Zaslužanih dobitnika.
Što smo u znoju lica svoga,
mučeći se kao stoka...
Opljačkali ovo malo zemalja,
Od Jadrana, do Vladivostoka.
E, pa sada nas pustite...
Molit ćemo Vas lijepo,
već jednom da uživamo u tome,
I konačno budemo...svoji na svome.

**************************
Gospodo draga!... i ja molim lijepo,
Al’ nitko od Vas za to ne haje...
Pacijent je, Gospodo! već odavno mrtav.
A, operacija Vaša još uvijek traje.
borky

Zabranjeno pušenje

Razbijen, zamišljeno šibicu krešem.
Misli mi bije...ponašanje njeno.
Duvan palim, žestoko potežem.
Na zidu tabla „Pušenje zabranjeno“.

Eh! Da mi je zabraniti misli ove.
Pušim, u razmišljanje zadubljen.
Preko ulice cijele, slovima crvenim.
Napisati, „Zabranjeno je, biti zaljubljen“.

Pušim! Opomenu ne uzbijam.
Ma! Dosta tih tričavih zabrana više.
U obliženjem parku opet tabla.
„Zabranjeno onima, što ne poštuju šta piše“.

Prolazim dalje, natpis ne poštujem.
I tako pravde nema na svijetu.
Je li netko moje poštuje osjećaje?
Pod tablom „Zabranjeno“ palim novu cigaretu.
ante

Treger

Šutjela je!…ja pričao sam nešto,
igrala se odsutno lijevim
tregerom grudnjaka…odjednom stala.
Vjeruj mi! gledala me je uvjerljivo.
Nek’ znaš! odluka ova, teško mi je pala.

Nastavila je pričati, ja sam ušutio.
Popravio joj treger, dotakao lako.
Shvatam da ideš, mislio sam za sebe.
Al’ne prihvatam način, i zašto je tako.

Gledala me upitno, nešto je željela čuti.
Pošla je…stala…ej!...neka znaš…jako mi je žao.
Odšutio sam, kao da se mene i ne tiče,
Treger na lijevom ramenu, ponovno joj je spao.

Hej čekaj!! Trgnuo sam se kao u transu.
Okrenula se. Šta bi joj rekao nisam znao.
Ništa, ništa! Htio sam reći, da popraviš treger...
taj na lijevom ramenu, skoro ti je spao.

Zamakla je za ugao, još dugo sam stajao,
raspustio misli…a, tko da ih spriječi?.
Lagano se pokrenuo, u suprotnom prvacu.
Pa da! Postoje trenutci bez pravih riječi.
borky