Fakat, na rijec T Srbeki odmah postanu euforicni...

Vraca se Tata!

Obećao Erdogan granice koje je Šešelj zamislio.Rekla sam ja odmah, da su Turci neposredni krivci za ideju velike Srbije.Kako inače pojasniti činjenicu da se velikosrpska vizija poklapa sa dosegom turskih osvajanja ?

ViloViTiCa-Kallovac-KalLobag , tako kaze Vojo i Erdogan !:)

Nemoj bona Senada, gdje će Ti duša ?

http://m.youtube.com/#/watch?v=0zCTnzGO ... OLDk&gl=DE

Ostade nam Ministar, Dudu, Mrsho, Zadar, Mario, Bobo i ostala raja :(

Zato ja i hocu da pravim savez sa Srbekima kontra Hrvatica!

Vec sam pocela pjevusiti i srpsku najsrpskiju pjesmu "Mars na Drinu"...

Drugi bosanskohercegovački puk smatran je najboljom borbenom jedinicom austrougarske vojske. Pripadnici ovog puka poneli su 42 medalje za hrabrost - najviše u čitavoj armadi. Drugi pukovi dobili su sedam-osam ovih ordena. Zlatna medalja za hrabrost bila je retko odlikovanje, pa ipak krasila je grudi 106 soldata iz Bosne. A 33 hiljade raznih odlikovanja, dobili su Bošnjaci iz Beča i Pešte, za hrabro držanje u borbama protiv Srbije.

Većinu u Blaškovićevom bataljonu, pa i regimenti, činili su muslimani i Hrvati, prvi uglavnom iz Tuzlanskog okruga.

Pun hvale za hrabrost svojih boraca, Blašković nije mogao da prećuti da su i oni, kao i vojnici drugih austrougarskih jedinica, počinili u Mačvi, posebno u Šapcu, mnoga zla. Delom što su to sami hteli, a delom što im je to bilo zapoveđeno... Šabac je, naime, bio prvi grad u koji su ušle austrougarske trupe i, istovremeno prvi grad u kojem je pljačka bila naređena. Ulazeći u Šabac sa svojom jedinicom, u zoru 18. avgusta 1914. godine, Blašković se suočio sa jezivom slikom...

"Svugdje smo naišli na kaotičan nered. Tako pijano stanje vojske u jednom osvojenom gradu nisam mogao ni zamisliti. Dok smo marširali ulicama prilazili su vojnicima i oficirima pijani saniteci i trenjaki pa su im nudili vina, ženskih cipela, rublja i šešira, dječjih igračaka, krzna i tepiha, sve to opljačkano po domovima odbjeglog stanovništva..."

Vrhunac bezobrazluka je bio kad su se zgoljavi bunili protiv "Marsa na Drinu". Nemjerljiva kolicina hipokrizije i opsteg neznanja.

Kako se ne bi bunili...pa svaki put kad su pokusali da se zajebavaju oko Drine, dobili su po tamburi

Oni posle pricaju o nekom genocidu...prvi su bili koji su na poziv Austrijskog cara krenuli da uniste Srbiju, dobili najvise odlikovanja, kad su usli u Macvu i Podrinje zverstva su pravili...

I posle ono - jadni mi, kuku majko... a Srbiju da uniste je bilo ok...

Sve je to doslo na svoje... samo sto oni te fragmente svoje proslosti ne znaju, bilo je zakopano zarad jugoslovenstva i bratstva i jedinstva...

Ovo im nikad nije trebalo oprostiti, kakva zajednica posle sa ovakvima?!

Zato ih Mars na Drinu boli..i neka boli...

Ajde daj neko ozbiljno istraživanje o broju žrtava sa suvislim dokazima da su baš Hrvati (oni me zanimaju, dakle današnji Hrvati, a ne cvijeće) pobili toliko i toliko ljudi u Srbiji tijekom WW1 kao dio vojske A-UG (čak ću zanemariti činjenicu da to nije bila hrvatska vojska).

To uglavnom koristite kao argument koji pokreće domino osveta u 20. stoljeću (dakle, prvi su Hrvati nad vama činili zločine) pa molim neke suvisle dokaze za tvrdnju.

Broz i Maček na Mačkovom kamenu

Dedijer, inače, iznosi (u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, u drugoj knjizi), da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta - iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onim iz 1935, Tito govori o učešću u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra 1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935. godine, da piše o Titovom učešću u operacijama na srpskom frontu, dobio je, navodno, direktivu od Milovana Đilasa da to ne čini.
Zločini nad civilnim stanovništvom: Borbe u Mačvi i na Kolubari bile su, zapravo, rat Srba i Hrvata; najmasovnije zločine činile su trupe Trinaestog zagrebačkog korpusa

Kao i Tito, u 42. domobranskoj diviziji ("Vražjoj diviziji", kako je još nazivana), u 25. puku, protiv Srba borio se i Vlatko Maček, vođ Hrvatske seljačke stranke.

Za razliku od Tita, Maček je u svojoj autobiografiji, objavljenoj u NJujorku, opisao u kojim je sve bitkama učestvovao sa svojim pukom u Srbiji. Pomenuo je da je (a to znači i Tito) učestvovao i u krvavim okršajima kod sela Popinci i Pećinci sa srpskom vojskom koja je bila prešla Savu, a zatim u brojnim borbama na Kolubari...

U Mačekovom i Titovom 25. domobranskom puku, komandant "doknadnog" bataljona bio je Slavko Štancer, koji će 1941. godine postati prvi čovek u vojsci ustaške, odnosno hrvatsko-muslimanske države. Bio je "razglašen kao najveći junak 42. domobranske vražje divizije", kaže J. Horvat. Jurišajući ispred svojih vojnika, on je već u prvoj nedelji rata u Srbiji izgubio desnu ruku...

Pripadnici "doknadnog" bataljona bili su uglavnom dobrovoljci. Među njima, kako se tvrdi s mnogo uverljivosti, nalazio se i poznati prvak Hrvatsko-srpske koalicije i krupna politička figura u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca - Srbin Svetozar Pribićević.

Od razbojišta, na kojima je najviše palo Hrvata i muslimana na jednoj, i Srba iz Srbije na drugoj strani, među najpoznatije spada Mačkov kamen. U septembru 1914. godine, ovde su srpski vojnici "padali kao snoplje pred neprijateljskom snagom", svedoči pukovnik Milan J. Radojević. Prepolovljene su dve srpske divizije - Dunavska divizija I poziva i Dunavska divizija II poziva...

Dimitrije Tucović pao od bratske ruke

Najkrvavija bitka čini se da je ipak vođena na Gučevu. Protiv srpske vojske tu su dejstvovale jedinice 13. zagrebačkog korpusa. Bajoneti su u mnogo slučajeva ovde odlučivali sve... Istina je da su Hrvati u austrougarskim uniformama na Gučevu zadali Srbima mnogo jada, ali je takođe istina da su i oni sami bili ovde u masi pokošeni najbritkijom kosom smrti... Na srpskoj strani najneustrašiviji su bili pripadnici četničkog odreda Vojina Tankosića, jednog od izvršilaca dinastičkog prevrata od 1903. godine i istaknutog pripadnika "Crne ruke". Ali oni su najviše i stradali... Od 700 njegovih boraca (Rudnički odred) samo je 50 njih preživelo borbe na Gučevu i borbe na drugim mestima vođene potom.

Zagrebački 13. korpus bio je i u operacijama na Kolubari udarna pesnica austrougarske vojske. Jedinice ovog korpusa (36. i 42. pešadijska divizija) naročito su se istakle borbama protiv Moravske divizije I poziva, na desnoj obali LJiga, u periodu od 18. do 25. novembra 1914. godine. Računa se da je od kuršuma i bajoneta pripadnika Zagrebačkog korpusa ubijeno 4.200 boraca Moravske divizije... Među poginulima nalazio se i vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović koji je, kako se vidi iz njegovog dnevnika, naslućivao da će pasti "od ruke brata s druge strane".

U "Vražjoj diviziji" (42. domobranska), u 25. puku, cara i žuto-crnu monarhiju služili su Josip Broz - koji će tu epizodu preskočiti u svojoj biografiji, Vlatko Maček... a u "doknadnom" bataljonu bio je i potonji vođa Srba u Hrvatskoj Svetozar Pribićević - i to kao dobrovoljac

Kad je srpska vojska, 3. decembra 1914, započela protivofanzivu (Prva armija pod komandom Živojina Mišića potonjeg vojvode) i već u prvom naletu razbila 16. austrougarski korpus (pretežno sastavljen od Hercegovaca, Dalmatinaca), Zagrebački 13. korpus je opet bio onaj koji se srpskoj vojsci i najžešće i najuspešnije suprotstavio, naročito 42. pešadijska divizija. Tek kad je Moravskoj diviziji pošlo za rukom, posle mnogih juriša na bajonet, da slomi otpor 36. pešadijske divizije, počela se 42. divizija, nemajući drugog izlaza, povlačiti sa mostobrana Čavka-Vražje brdo...

Tralala, tralala, Srbija propala

Živko Prodanović, lekar, rezervni sanitetski poručnik koji se po mobilizacijskom rasporedu našao kao Srbin u Zagrebačkom korpusu (u 26. pučko-ustaškoj pukovniji iz Gornjeg Karlovca), ostavio je svedočanstvo trajne vrednosti o oduševljenju hrvatskog građanstva pri ispraćaju puka u rat protiv Srbije. A zatim o tome kako se puk tukao u ratu protiv Srbije i kakvu je pustoš i kakav jad ostavljao za sobom.

"Ceo Karlovac je bio u zanosu od veselja i od sreće", stoji u Prodanovićevom tekstu. "Sad će jednom Vlahe da istrebe. Što Hrvati nisu mogli napred, tome su samo Srbi krivi bili. Zato dole sa Srbijom, klicalo se na sve strane".

Po rečima Prodanovića, "većeg oduševljenja za rat ne beše zacelo ni u Pešti ni u Berlinu. Neka potajna sila sve je slojeve Hrvata dražila i najumerenijim skoro mozak zavrnula. Htelo se po svaku cenu krvi i to najrođenije".

Oficiri pukovnije otvoreno su govorili, da je rat sa Srbima dobro došao. "Jer otkako je Hrvata nije bilo zgodnijega trenutka za našu stvar. Velika Hrvatska može, samo na ruševinama Srbije da se uzdigne, jer velika Srbija i velika Hrvatska ne mogu nikad jedna pored druge postojati. Ili jedne ili druge mora nestati".

Opšte oduševljenje za rat sa Srbijom pojačavali su u Karlovcu vojna muzika i na brzinu sastavljeni vojnički horovi, koji su kao navijeni ponavljali: "Tralala, tralala, Srbija propala..."

Tako kako je bilo u Karlovcu, tako je bilo i u drugim gradovima Hrvatske. Zagreb je pri tom prednjačio u svom oduševljenju za rat protiv Srbije. Grad je, kako kaže Josip Horvat, "u kolovozu 1914. dobio nov ritam, koji udaraše topot četa u štukasto-sivim odorama i sasvim neočekivana pesma:

"Oj, hrvatski hrabri sine,

Prevezi me preko Drine!

Osvećena krv još nije

Ferdinanda i Sofije...

I nikome vidljivo nije bila ta pjesma zazorna. Stanovništvo Zagreba bez razlike staleža, koje je nekoć oduševljeno pljeskalo buntovničkim pjesmama omladine, sad je isto tako oduševljeno pljeskalo vojsci na polasku na bojište. Dapače iz krugova, koji nisu bili frankovački, čule su se oštre riječi protiv Srbije, jer da je ona skrivila rat..."

Elita austrougarske vojske bili su bosanski i hercegovački pukovi

U austrijskoj istoriografiji između dva rata, ali i novijoj i najsavremenijoj, teško da se igde išta može naći o divljanju Južnih Slovena u austrougarskoj vojsci na teritoriji Srbije. Kad se piše o njima, piše se, pre svega i u prvom redu, o njihovom "časnom izvršenju obaveza". Kao primer za to navode se najčešće pripadnici bosanskohercegovačkih pukova, uz naglasak da su ti pukovi bili najelitnije jedinice u celokupnoj austrougarskoj vojsci.

Prema "Zlatnoj knjizi" Vrhovne komande austrougarske vojske, u kojoj se nalaze podaci o svim nosiocima zlatne medalje za hrabrost (do 1917. godine medalje su bile od čistog zlata), ovo retko dodeljivano priznanje dobilo je 106 pripadnika bosanskohercegovačkih pukova. Ukupno, inače, vojnicima i oficirima bosanskohercegovačkih pukova dodeljeno je u ratu 1914-1918. godine 33.318 raznih medalja za hrabrost - zlatnih, srebrnih i bronzanih. Po broju dobijenih zlatnih medalja, apsolutni rekorder u čitavoj austrougarskoj vojsci bio je 2. bosanskohercegovački puk sa 42 medalje. (Drugi pukovi dobili su najviše između osam i deset zlatnih medalja). Nosioci većine od 106 zlatnih medalja koje su dobili pripadnici bosanskohercegovačkih pukova bili su muslimani i Hrvati (muslimani 63 medalje, a Hrvati - 3. Među preostalim nosiocima nalazilo se i nekoliko Srba, kojima u austrougarskoj vojsci inače nije bilo lako. Kako iznosi K. Šturceneger, Srbi su - u ratu protiv Srbije 1914. godine - raspoređivani najčešće u prvu borbenu liniju, a iza njih - Hrvati i Mađari. Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen...

http://www.mycity-military.com/Prvi-sve ... -1918.html

Evo ti clanak sa citatima i brojkama:





...da ne citiram dalje, ima u ovom clanku jos...

Postavlja se pitanje zasto su ove cinjenice nepoznate... a ko da ih objavi i insistira na njima...dal kralj iz mog ava koji je preko svega toga presao da bi bio kralj SHS i forsirao neko raspalo jugoslovenstvo...dal istoricari titove Juge...?!

Nikome nije padalo na pamet ovo da potencira...a nije da nisu bili dostupni podaci...

Dzoni,da si ovo objavio 60-ih ili 70-ih vrlo vjerovatno da bi odlezao godinu dana. Znalo se i tad za sve,ali opet se prelazilo preko toga...Nikad vise!

Nasa je glupost sto se preslo preko svega toga...jos 1918. mnogi oficiri AU monarhije su zadrzali cinove, bez obzira sto se znalo sta su radili...

Pazi ti Tito koji je pucao na nase ljude tamo gde se lomila sudbina dal cemo biti izbrisani kao narod i drzava...da posle bude "najveci sin naroda i narodnosti"...

Nemam reci da opisem taj mazohizam...ali to je druga stvar...prica je krenula od pevusenja Marsa na Drinu... nek nauce tu pesmu dobro

Nasa je glupost sto se preslo preko svega toga...jos 1918. mnogi oficiri AU monarhije su zadrzali cinove, bez obzira sto se znalo sta su radili...

Pazi ti Tito koji je pucao na nase ljude tamo gde se lomila sudbina dal cemo biti izbrisani kao narod i drzava...da posle bude "najveci sin naroda i narodnosti"...

Nemam reci da opisem taj mazohizam...ali to je druga stvar...prica je krenula od pevusenja Marsa na Drinu... nek nauce tu pesmu dobro

...Po broju dobijenih zlatnih medalja, apsolutni rekorder u čitavoj austrougarskoj vojsci bio je 2. bosanskohercegovački puk sa 42 medalje. (Drugi pukovi dobili su najviše između osam i deset zlatnih medalja). Nosioci većine od 106 zlatnih medalja koje su dobili pripadnici bosanskohercegovačkih pukova bili su muslimani i Hrvati (muslimani 63 medalje, a Hrvati - 3. Među preostalim nosiocima nalazilo se i nekoliko Srba, kojima u austrougarskoj vojsci inače nije bilo lako...

Najbitnije da ih oko Drine vise nema,a bogami ni oko Save...

Ti se šališ? Staviš link na nekakav forum. Ovdje mi stavljaš citate gdje se nikakve brojke civilnih žrtava (a civili su bitni, ili je zločin i pucati na neprijateljsku vojsku) ne spominju...

Iste ovakve izvore Muslimani imaju o 10 000 pobijenih u Srebrenici, o 200 000 pobijenih Muslimana u cijelom ratu, itd., itd.

Oblast, čije je stanovništvo najviše stradalo u Prvom svetskom ratu, naročito 1914. godine, bila je Mačva. Tu je austrougarska redovna vojska počinila takve zločine kakvi su retko zabeleženi u istoriji ratova u Evropi. Radisav Simić iz Ropočeva kod Beograda, vojnik 3. čete, 2. bataljona 18. puka Dunavske divizije I poziva, jedan je od svedoka divljanja austrougarskih vojnika 1914. godine u Mačvi. Pod zakletvom, Simić je izjavio sledeće:

"U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kući naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zločina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem... U drugoj kući nije bilo nikoga. U trećoj smo naišli na čoveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zločine. 'Ne znam ko su, ali govore srpski' - odgovori on. U sledećoj kući naišli smo na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih a na petom ostala glava da visi... Deca su bila poređana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kućama i dvorištima..."

Vesti o masovnom ubijanju dece u Mačvi začas su obletele Srbiju, ali su stigle i u Hrvatsku, prvo u Slavoniju. Pojedinci su bili zgranuti u toj meri da se nisu ustručavali, i pored strogih mera vlasti, da izraze svoje negodovanje. Izvesni Ištvan Horvat, ratar iz okoline Osijeka, nije mogao da se uzdrži a da u seoskoj kafani ne kaže:

"Što su našim bila kriva srbijanska nejaka deca u kolijevci, da su ih klali?!" - što ga je skupo stajalo. Izveden je pred sud u Osijeku i strogo kažnjen "zbog širenja lažnih vijesti".

Do užasa zaprepaščujuće je i sećanje Gojka Nikoliša, lekara i generala, na nekog svog zemljaka, Nikolu Vujčića, zvanog Sudžuk, koji je 1914. godine ratovao u Srbiji kao vojnik 96. pešadijskog puka austrougarske vojske. Taj nesrećnik se hvalio po selu da je u Mačvi na bajonet naticao živu srpsku djecu...

"Naređujem vam da prema toj bandi nemate milosti, svakog ko srpski govori bez daljeg streljajte!"

Prema navodima Vladimira Stojančevića, u Šabačkom okrugu i Podrinju, pri prvom upadu austrougarske vojske, ubijeno je na hiljade seljaka i veliki broj žena... K. Šturceneger takođe govori o hiljadama ubijenih stanovnika Mačve, naglašavajući da su mnogi od njih bili živi na komade isečeni... U jednoj kući pronađeno je 15 žena sa sitnom decom - svi isečeni na komade, a u drugoj - sedam ukućana grozno iskasapljenih zajedno sa psom. U mestu Kostatovo pronađeno je 70 zaklanih ljudi.

Zločini redovne austrougarske vojske u Mačvi, i uopšte u Srbiji, oni opisani, a i svi drugi nepomenuti, imali su podlogu u posebnom uputstvu Vrhovne komande u Beču - da se prema stanovništvu u Srbiji ne sme imati nikakve milosti. To uputstvo nosi potpis generala Horštajna (Horstein) i ono je izdato neposredno pred napad austro-ugarskih trupa na Srbiju.

"Braćo, vojnici", rečeno je u tom službenom uputstvu, "mi ćemo se uskoro naći u jednoj zemlji čiji je narod gori od najgroznijeg varvarina; ukoliko bi vas zadesila ta nesreća da padnete u njihove ruke, onda možete računati sa najjezivijim (postupcima). Nosevi i uši biće vam otsečeni, oči iskopane; voda će tamo biti otrovana, takođe i hrana; zato vam naređujem da prema ovoj bandi nemate nikakve milosti, već da sve, što je srpsko, uništavate i svakog, ko srpski govori, bez daljeg stre-ljate. Pri ulasku u srpske gra-dove i sela dužnost vam je da u prvom redu pohapsite sve visoke i najuglednije ličnosti kao državne činovnike, sveštenike i učitelje, i u prisustvu svih odmah obesite iz svake grupe po trojicu..."

Za dokaz, da su se oficiri i vojnici držali ovog uputstva,
K. Šturceneger, "od na stotinu slučajeva", navodi sledeće:

1. Major Štencer iz 26. puka, sprovodeći naređenje generala Horštajna, lično je ubijao zarobljene srpske vojnike;

2. Potporučnik Bertić iz 28. puka samo je u jednoj prilici lično streljao sedmoricu srpskih seljaka;

3. Kapetan Cazda (Casda) iz 79. puka, i kapetan Vujić iz 21. puka, naredili su da se "fizilira" svaki zarobljeni vojnik trećeg poziva srpske vojske;

4. Komandant 13. bataljona Remen nadgledao je klanje civila - veći-nom žena i dece.

K. Šturceneger naveo je i to da su svi pripadnici 9. srpske divizije, koji su ostali na bojištu ranjeni, bili ubijeni od austrougarskih vojnika.

U već pominjanim memoarima Pera Blaškovića, opisano je kako su, ni krivi ni dužni, ubijani stanovnici mesta Klenje, u koji je austro-ugarska vojska ušla 12. avgusta 1914.

Pod izgovorom da se u selu nalaze četnici, pokupljeni su taoci i sva odrasla muška lica i zatvoreni u srpsku crkvu. Onda je objavljena naredba, da će svi zatvoreni biti ubijeni ako u mestu odjekne ma i jedan pucanj. Kad se odmah zatim začula pucnjava sa svih strana, a pucali su austrougarski vojnici po dobijenom naređenju, počelo je streljanje zatvorenih meštana, jedna grupa za drugom. Taj "ogavan posao", po rečima P. Blaškovića - "obavili su Bošnjaci..."

Jesmo se ujedinili ili ste nas okupirali, i ovako je vaše solunaštvo dominiralo vojskom, to ju je i donijelo u stanje da ne može deset dana Nijemce zadržati

Tito je bio običan vojnik, mobiliziran, dakle nije se dobrovoljno javio, tako da ne vidim nikakvu njegovu krivnju ovdje, osim ako tebi nisu svi građani Austro-ugarske automatski krivi??

Slažem se

Glede Drine, trebalo bi im napisati "Drinski zakonik" i zakucati ga na Begovu džamiju u Šeheru, da im stalno bude pod nosom.

Znači, pri svakom novom zijevanju guza na Drinu a bilo ih je poprilično dosad, prethodnu pušionu na Drini pomnožiti sa dva, pa dok im ne dosadi

2D = x
x = f(D)