Naša dična drugarica B. cijeli svoj učiteljski život je provela kao takva, a, ta činjenica ju je nemalo izdizala iznad nas, nas sasvim običnih seljana, u toliko, koliko seljani mogu biti obični, i koliko mogu biti, sasvim.
         Mi smo, može se komotno reći, bili više sasvim, nego obični, tako da drugarici B. i nije bilo lako sa nama, dok je nama, na naš prosti, seljački način, s njom bilo dosta zanimljivo, ali, mora se priznati i teško.
         Teško nam je bilo, prihvatiti je kao drugaricu, zapravo, kao nekoga, tko se, kao svako normalno čeljade, krsti i Bogu moli, a, drugarica B. nit' je se krstila, niti Bogu molila.
         Mi smo je, u svojoj ogromnoj prostodušnosti, držali za malo ćaknutom, što ona naravno nije bila, ali imala je, za naš pojam, van svih naših običaja, priličito nepodesan način življenja, a, naročito ophodjenja s nama, tako da smo i mi nju proglasili nepodesnom, za nas i naše podneblje, za naš način razmišljanja, shvaćanja i djelovanja.
        Kada nas je, ne nenadno, naša dična drugarica B. napustila, i preselila se na onaj svijet, u koji ona, a u to smo svi bili sigurni, nije ni vjerovala, samo je se od sebe, pred nas postavilo jako problematično pitanje...kako, i kuda sa njom?
        Nastalo je pravo seosko vijećanje, i prije nego su drugovi iz općine rekli svoje, i ako je svima nama bilo jasno, da je ustvari drugarica B. bila više njihova, nego naša, i da je njihova riječ ipak starija, tako da će na kraju biti onako, kako oni odluče, a, kako će odlučiti, i to smo znali, te smo se svim silama trudili da dodjemo do, za nas što povoljnog rješenja.
       Mi smo, za razliku od drugova iz komiteta znali, da drugarica B. nije zaslužila da je pokopamo u naše groblje, jer nije blagopreminula u Gospodinu, i ne samo to, nego je još, pred sami rastanak s dušom (ako ju je i imala) slabašnim, ali krajnje odlučnim glasom, tražila od začudjenih nas, da je pokopamo bez fratra i svetih sakramenata, i to pod zvijezdom petokrakom.
       Kolektivno smo se čudili, i zgražali, kako može netko biti toliko zaludjen, i uz to još neuvidjavan, zapravo, čak i drzak, da u času, kada se s dušom dijeli, ne shvati, da je cijeli život proživio u zabludi, i da mu je to posljednja šansa, za izmiriti se s Bogom dragim, a, Bog je dragi milostivan, on sve oprašta, pa i onima koji to nisu ni zaslužili.
       Savjetovali smo mi, iznemoglu drugaricu, i samouvjereno je uvjerovali, da još ništa nije kasno, da se još uvijek može pokajati, i spasiti svoju crnu, poganu dušu.
       Obećavali smo drugarici, na samrtnoj postelji, da ćemo se mi moliti za nju, ona samo neka se pravi, kao da moli, neka zijva i miče usnama, a mi da ćemo preuzeti zauzimanje za spas duše njene.
       Drugarica B. nije htjela ni zijvati, ni micati usnama, niti čuti za spas duše, ustrajala je do kraja, u svojoj poganoj nakani, da otputuje, bez pokajanja.
      Kada smo joj, samoincijativno, u najboljoj ljudskoj namjeri, da učinimo sve šta je u našoj moći, spasimo je pakla, i vječnog ognja, na njenu samrtničku postelju, doveli svećenika, da joj udjeli zadnje pomazanje, odriješi grijeha, opermi svetim sakramentima, na naše oči, i sveopći užas, ona je, koliko je god mogla, isplazila svoj pogani jezik prema velečasnom, i tu smo je sasvim otpisali, i nju, i naše napore da je spasimo.
      Satima smo vijećali, mudrovali, nagadjali šta je razlog tom njenom nerazumu, toj njenoj tvrdokornoj nepomirljivosti sa Stvoriteljem, i sve manje shvaćali našu bivšu učiteljicu.
                - A, da ona nije rišćanka? pala je misao, morebit da nije naše vire, a, nismo je ni pitali, možda smo joj tribali dovesti pravoslavnog popa, morebit da se njemu ne bi nako pogrdno izbeljila.
               - Ma, daj!  - kakva te rišćanka snašla! Nije ona niko i ništa, a, je naša...stonasto je naša, vidi joj se i po imenu, i po brezimenu, da je naša...zaključio je pametno barba Nikica.
              - Je vražija, a, ne naša, oponirali su drugi, da je ona naša, bila bi ko i ostali ljudi, a, ne bi se nako pratru beljila, a, to je bio očiti dokaz, njene protuvjerske nastrojenosti, i tako je pala neumoljiva odluka, da je ne sahranimo medju naše poštene i bogobojažljive mrtvace, u naše katoličko groblje.
      Vijećalo je selo, diskutiralo, zapravo prepiralo se, neki su se u sve svoje zaklinjali, da joj, u naše groblje nema ni prismrdit...pa ni mrtvoj.
       Naravno da je bilo i onih, koji su isto tako mislili, ali su se plašili drugova iz komiteta, te su predlagali neki kompromis.
       Ukopat ćemo je u naše greblje, ali daleko od ulaza, u nekom ćošku, posadit okolo živicu, da je pratar ne vidi, kada bude škropio grebove, i tako da je posmrtno kaznimo, za njenu nedokaznost, a, drugove komitetlije da skinemo s vrata.
                  - U naše greblje... more! - more, ali samo priko mene mrtvog, izjavio je stari Jakov odlučno.
Cili nam je život učila dicu kako ne triba, učila ji je protiv Boga, nikada nije u crkvu ni nos promolila, i sada bi vi tili, da leži smenom u istom greblju...e, to nemore, evo nedam ja! nedam i nedam...pa nek me goni u zatvor, radije ću crknit!
                 - Neće oni tebe u zatvor, šta ćeš jim tako star, oni će nas mladje pokupit, tebe će dobro izmlatit...i zakopat će je baš pokraj tvog greba...ubacio je se Nikica.
                      - Evoli ga neće! Pa, taman se moro odmetnut u kamišare...eno jim je, nek je meću pokraj sebe, uzvratio je Jakov bijesno.
       Neki od nas su bili na njegovoj strani, shvaćali ga, odobravali njegove razloge, dok su ga drugi, iz straha od posljedica, pokušavali odvratiti od oponiranja, obećavali mu da, dok on umre, da će ona do tada već istruniti, pa je možemo iskopati, a, drugovi će je do tada zaboraviti, i tako će se riješiti taj cijeli nemili slučaj.
       Jakov se nikako nije dao pokolebati, i dalje je prijetio da će biti krvi do koljena, i da će se odmetnuti u Dinaru, pa šta mu Bog dragi da.
       Neki od nas su mu i dalje nudili rješenje, nagovarali ga da se smiri, da nije Dinara za njega tako starog, uvjeravali ga, da za par godina, od gospodje B. neće ostati baš ništa.
                    - A, ko meni kaže da ću ja dotlen živit! - more me sutra kap strefit, eno, koštoje pokojnog Stipana...i njega je nenadna odnila...a, bijo je mladji od mene, tri miseca, ako nije i manje.
       Kad te dosad nije ništa strefilo, obećavali smo mu velikodušno, neće ni odsad, neka se malo bolje pazi, preporučavali smo mu...i da se manje sekira radi te bezbožne drugarice, jer da time samo sam sebi škodi, i ništa više.
        Malo smo ga tim uvjeravanjima smekšali, ali još uvijek je se opirao, sve dok mu nismo obećali da će doživjeti, najmanje devedeset godina, što mu je se učinilo dosta dugo, i tako smo ga na kraju odobrovoljili, da pusti bezbožnu drugaricu, u naše katoličko groblje.
                       - More! rekao je, još uvijek pomalo oklijevajući, osjećalo je se da mu se ne ide u Dinaru, i da mora popustiti. More, ponovio je par puta, more, ali zakopajte djavla, što dalje od moji grebova.
      Mi smo s olakšanjem odahnuli, a, onda je na scenu stupio njegov vršnjak Pere, koji je kao i obično djelovao krajnje sumnjačivo, ostavljajući dojam.čovjeka, koji, dok mu se pruži prilika, traži dlaku u jajetu.
                      - E, ljudi...moji... ja vako mislim...u Pere su se riječi vukle teško, tekle su sa zastojima, polagano, rastavljeno, kao da ih mora sažvakati, prije nego ih izgovori...i kada god bi započeo, sa...ja vako mislim, znali smo da će nastati velika procedura, dok saznamo šta on ustvari...vako misli.
       Šta ti misliš, požurivali smo ga, nestrpljivo mu izvlačili riječi iz usta...ja mislim, ponovio je i opet zastao, zastali smo i mi, čekamo da se smiluje, da nam kaže šta on to misli.
     Pere je skinuo kapu, češkao se po glavi...bilo je očito da nešto misli.
                      - Šta misliš, Pere, ajde...reci više, požurivali smo ga oprezno, da ga ne bi zbunili u razmišljanju...šta je sada? eto, sve je rješeno, i Jakov je se složio...u čemu je stvar?
                     - Je Jakov, on nek se slaže, koliko got oće, ja neću!..i opet stanka...de, reci više u čemu se ti ne slažeš...ako tako nastaviš misliti, kako ti je običaj, nećemo ovog djavla ženskog, ukopati ni do Božića.
                     - Pa, eto...reko sam vam...ja se neslažem. Pere je stajao zamišljeno, vrteći kapu u rukama, stavio ju je ponovno na glavu, nastavio sa oduljom stankom, sviju nas poškakljio po živcima...ja mislim, da nemare to tako.
                      - A šta nemare tako! - graknuli smo na njega, kolektivno.
                     - Pa, eto, ja...mislim...ruka mu je opet krenula ka kapi...ostavi tu jebenu kapu više...jebala te ona, govori šta nemare, ko Boga te molim...dreknuo je Jure na njega.
                     - More ona u greblje, ona je čeljade, ona more, ali nemare zvizda...šta će zvizda u našem greblju?
      Uf! Tek sada smo, zahvaljujući Perinu pomnom mozganju, postali svijesni prave srži cijelog našeg problema.
                       - Šta ćemo kad pratar dodje, ili kad niko strani nanidje, nastavio je Pere iznositi svoju opravdanu bojazan...šta će nam reć svit, iz oni sela tamo, oni šta idu ovda sridom na pazar, reće da smo postali komunisti...beznabošci...metnili zvizda u greblju, i to još crljenu, da se vidi odma tamo s teste, ma, šta kažem s teste...vidiće se, lipom gori s pola Kamešnice.
                     - Jebemti zvizdu patokraku...ko je izmisli, i prvi metnu...šta ćemo sad! - zdvajao je Pavle...ajmeee meni, koja sramota i koje ruglo, za cilo selo.
                        - A, da mi nju samo malo zamažemo, nako, ko...malo u crveno, nikom slabom bojom, dok su drugovi is komiteta tu, kad oni odu, to će kiša sprat, neće se ni vidit, predložio je Frano.
  Malo ko zamažemo! - uskočio je Roko...ti bi se tude, čini mi se zajebavo s Udbom...borami nisi normalan...ima ti, brajko moj, propisato, kako se njijova zvizda mora crvenit, nije to kako ko oće...jesi ti igdi vidio crvenu zvizdu, a, da nije crvena?
                     - A, da je obojimo u zlatno? - nako, koštono je na Titinoj uniformi, predložio je Nikica.
                     - Pa da! - pametna ti je ta, a, drugarici pokojnici da metnemo krila, i zakopamo je ko andjela, a, ne ko djavla, koji je bila i koji je je i odnijo, kako je zaslužila, božemi prosti...dočekao ga je spremno Frano.
       Javio je se i Jure...ljudi moji! ovo sa zlatnom zvizdom, i nije tako loše...metnićemo joj zlatnu zvizdu i pivat...sjajna zvizdo iznad Metkovića, pozdravi nam Antu Pavelića...a ona nek' se okriće u grebu.
       Nastao je urnebesan smijeh, prava graja, na čas je se zaboravilo na drugove komitetlije, na crvenu zvijezdu petokraku, i na težinu zadatka.
                           - More tako! - ali moramo odma iskopat i veliki greb za nas sviju, zaključili smo priču o zvijezdi petokraci, dogovorivši se da se pravimo ludi, i pored propisa, je ofarbamo nekom slabom bojom, koje će i tako ubrzo nestati, a, onda je se Pere ponovno stao češkati po glavi, i znali smo da će opet biti belaja.
                         - Šta je Pere? šta se opet češkaš po glavi, šta ti sad ne valja?
Nemare ni tako, razvukao je Pere opet sve u nedogled, gledali smo ga sa strepnjom...šta sad nemare?
Pa, nemaremo mi to napravit brez pratra...moramo najprvo pratra pitat...ako on kaže da more, ukopćemo je, ako kaže da nemare, eno je njima, nek je oni kopaju di oće, a, nas nek gone u zatvor.
                        - A, šta si pametan...bože dragi, uzvratio mu je Frano...pratar će sigurno reć da nemare...jebe se njega...neće oni njega zatvarat i tuć, već nas.
           Pratra...pratra pitat, kako se ja toga nesiti, kukao je Jakov...pratra pitat, pa da! pratra se mora pitat, nemaremo je sakrit od njega, vidiće je kad bude škropio grebove...moraćemo ga pitat.
           Nastala je velika diskusija...morati će se fratar pitati, za to su bili jedni, drugi da sve to uradimo na svoju ruku, jer fratar se sigurno neće složiti sa grobom, bez križa, i još crvena zvijezda, a, drugovi neće dozvoliti križ, i grob bez petokrake.
                      - A, da je mi vratimo tamo otklen je i došla, pao je još jedan pametan prijedlog.
                      - Ma, nema ti otog ništa...vrag će je znati otkalen je...gori je nigdi iz...neznam kako se ono reče, zamislio je se Nikica.
                     - Ja mislim da je ona iz...počeo je i Jure kopati po svom oskudnom znanju...a, u pizdu materinu...nemare mi nikako past napamet, a, znao sam, evo, na vr mi je jezika...gori je iz... Boga pitaj...nigdi je iz Slovenije.
                - E, nije Bogami, nego iz Slavonije, ispravio je ga Roko, evo sad mi pade napamet...i to gori, di je se naša Mila udala, a, ona je udata blizu Vinkovaca...onda je ovaj stodjavo sigurno iz Vukovara.
                  - A, kakve veze ima Vukovar sa Vinkovcima? - gledamo Roka u čudu.
              - Pa, nisam ni reko da ima, samo znam da je naša Mila gori nigdi.
                - E, pa, tribalo bi onda javit gori, u taj Vukovar, nek dodju i nek antikrsta gone, predložio je Jakov, pun nade da će se na taj način riješiti naš problem.
                - Dobro Jakov govori, borami...morebit da se kod nji gori, na to i negleda, ko zna, morebit da sve zajedno zakopavaju...a, ja mislim da jesu, dok je ona vaka bila, javio je se ponovno Roko.
 
               - A, šta bi je oni gonili? šta će im? da se šnjome džabe natežu...sritni su, da su je se kutarisali, uzvratio mu je Jure...i šta bi nam ovi drugovi rekli?- mućni malo tom glavom, optužili bi nas da nećemo svoju učiteljicu, u našem greblju, i opet bi mi najebali.
 
         U tom je se, malo podalje na cesti zaustavila velika crna Volga, sa crvenim tablicama.
Tik iza nje stao je policijski Fiat 128.
      Iz Volge su izišla tri druga, i uputila ravno prema seoskom skupu, nepovjerljivo mjerkajući okupljene seljane, dok su našu pažnju najviše privlačile sjajno ulaštene kožne jakne.
Udbaši, prošao je šapat kroz naše redove.
      Vidi šta su jim se jakne nadule, mora da su ispot sakrili pištolje, šapnuo je netko.
Drugovi milicioneri, su ostali sjediti u autu, na oko nezainteresirano razgledajući okolo, a mi smo nepogrešivo osjećali da nas budno motre.
               - Vidi šta se ona milicija pravi luda, zvirlaju okolo, koda nas i nema, bi reko da nisu radi nas došli vamo...opet je se čuo šapat.
Dobar dan drugovi! lupnuo je direktor škole, kojega smo naravno dobro poznavali, kao i on nas, pa je to sa drugovima, komotno mogao i izostaviti.
Od nas su neki kašljucali, neki šmrkali, ponetko je nešto nerazgovijetno mrmljao, a, stari Jakov se okrenuo na stranu, i žestoko pljunuo.
                  - Ne pljuj, budalo jedna, vidiš li da su doveli miliciju, opomenu ga je Nikica oprezno.
            - Jebem i nji, i nji, uzvratio mu je, za inaćenje raspoloženi Jakov, nisam nji ni pljuno, a tribo sam.
               - Znači, vi se već okupili...baš lijepo, vidim da vas ima poprilično, i baš mi je drago, pa da to sa sahranom odmah i riješimo.
        Direktor Marko je se pravio veseo, društven, bezbrižan, a doveo je ove drugove iz komiteta, za koje smo mi bili sigurni da su udbaši, pojačao narodnom milicijom, koja eno tamo, malo podalje sjedi u autu, i pravi se luda, a, ustvari nadgleda cijelu situaciju.
       Znao je Marko šta radi, jer i do njega su doprle razne priče, kako antikrst neće u katoličko groblje, i da će cijelo selo to svim silama spriječiti.
      Jakov je opet iz sve snage hraknuo, ovaj se puta nije ni okrećao na stranu, na njegovu veliku sreću, Nikica je na vrijeme osjetio šta sprema, u odlučnom momentu ga gurnuo, i tako spriječio katastrofu.
     Direktor Marko je, i dalje kiselo se smješkajući glumio srdačnost, i kao da mu je sve to promaklo, u istom tonu nastavio.
               

  - Dragi drugovi, jeste li izabrali pogodno mjesto, za našu pokojnicu, našu i vašu dragu drugaricu B.?
                 - Jebali te drugovi...i to još dragi...e, baš smo ti za srce prirasli, ko i ti nami... mrmljao je Jure sebi bradu.
                - Jesmo! - odgovorio mu je Jure...u Vukovaru!
                - Šta u Vukovaru? Čudio je se direktor.
                - Gonite je u Vukovar, ona je otamo, i tribalo bi je tamo, medju njezine zakopat...šta će ona sirota ovde sama...kao fol suosjećajno, javlja se Pavle.
         Direktor Marko, čovijek iz podinarskih, pravoslavnih sela, u kojima se radjaju isti ovakvi ljudi, samo se pod jednim drugim krstom, i sa jednim prstom manje krste, dobro zna s kime ima posla, nije začudjen, ni zapanjen, ali se pravi, da bi i on sa svoje strane pokušao zbuniti nas, takorekuć, zadrte, uskogrudne, vjerski nastrojene seljane.
                     - Ja drugovi, počeo je oprezno direktor, ja zaista ne shvatam...ne svaćamo ni mi, upao mu je Jakov u riječ...ovo niko od nas ne svaća...dodao je netko.
A, šta vi to ne shvatate? otpočeo je Marko još opreznije...žena je umrla, i moramo je negdje sahraniti, pustite to s Vukovarom, ona je ovdje živjela, medju vama, i ovdje je moramo pokopati...je li tako, ili nije?
Pa, zakopajte je di got oćete...mi ne svaćamo šta ste toliko navalili baš na naše greblje, a, ona se još na smrti belji pratru.
 
      Pa, dobro drugovi, a, šta tu ima neobičnog, šta se tu ne shvata?
Drugarica B. je godinama radila u vašoj školi, učila vašu djecu...pa baš zato je i nećemo...dosta nam je više, dobacio je netko.
     Direktor Marko je se opet pravio kao da nije čuo...i red je da je sahranimo ovdje, kod vas, u vaše groblje.
Jakov je se ponovno uzrujao, ako je se bio i smirio.
                     - Druže direkture, evo, da ti ja vako rečem...ona nije iz našeg sela...a, vidili smo i da nije naše vire, izreko je Jure, baš ono što su svi mislili.
       Drugovi iz komiteta su se zgledali, i opasno približili našoj skupini, bilo je jasno da situacija izmiče kontroli.
Direktor nas je gledao, začudjeno, zapravo, krajnje zabrinuto.
                     - Nisi tribo to reć, to s virom, šaptao je Nikica Juri, vidiš ovu dvojicu, vidi šta su se sada uzvrpoljili, sad smo skroz najebali.
Direktor je se donekle pribrao, zapalio duvan, prohodao tamo-amo, par put nas iskosa pogledao, počešao se iza uha i stao ravno pred Nikicu...šta me tako gledaš, nisam ja ništa reko, uzvrpoljio je se ovaj...šta se mene tiče, radite šta oćete..
                    - Ne! U redu je! - nisi rekao ništa...znači tebe ne smeta to, da naša drugarica B. nije bila vjernik.
                    - Ma, šta mene briga za njom, prodji se ti mene...neću ja u pako, već ona...osumio si se na me, a ja nisam ništa ni reko.
                   - Dobro – počeo je direktor iznova...nisi znači ništa rekao, a, ja te sada ponovno pitam, je li ti misliš da za drugaricu B. zato što nije bila vjernik, nema mjesta u vašem groblju.
                   - Pusti mene, da mu ja rečen, umiješao je se Jakov.
                   - Hajde, možeš i ti, odobrio je direktor.
Zakopali bi mi nju, i ne bi se vako s vama natezali, da ona nije bila djavo od žene...i priko toga bi mi prišli, sve bi joj oprostili, zaboravili, i da nije nikad išla u crkvu, da je dicu učila kako ne triba, da je stalno govorila protiv dragog Boga, sve bi joj to mi oprostili, samo da je se tila pokajat...a, ona...a, šta ona...viče Jakov, granata rukama, skroz užestio, gleda direktora ravno u oči...a, ona beštija stara idje se još beljit pratru, srića joj je da ja to nisam vidio...da sam ja vidio, druže direktore...umrla bi ona meni i prije fakta. ...i sad da je mi kopamo s nama.

       Direktoru je zabrinutost bila utisnuta na čelo, pogled je odavao čovjeka koji razumije jezik, ali ne i govor, to što mu je izgovorio stari Jakov, to mu je bilo tako neshvatljivo, nije shvatao kako to nekomu može biti nekakav argumenat, da je se jedna stara žena, izbeljila fratru...to da je djecu učila...kako ne triba...to je odgurnuo na stranu, drugovi iz komiteta to nisu čuli, a on ne želi još više komplicirati situaciju. malo je se provrtio, rukom pozvao svoje drugove pratioce, i udaljio se od nas, da ne čujemo o čemu vijećaju.
     Dosta dugo su nešto raspravljali, nakon nekog vremena pozvali su i milicionare, da im se pridruže, a mi smo to protumačili, kao da se sprema napad.
Dobro si mu reko Jakove, eto im sada, pa nek se misle, potapšao je Nikica Jakova po ramenu.
                - Reće i oni nama, ne boj se, javio je se Pere...vidiš šta granataju rukama, ko zna šta nam spremaju.
          Direktor je se spremio da nas još jednom pokuša urazumiti, lijepom nam objasni stvar, da nam otvori oči, tako da uvidimo kako nismo u pravu, pa, ako to ne bude išlo, da nas proglasi reakcionarima, zadrtim klerikalcima, i naravno, neprijateljima društva, a za posljedice se zna.
           Već podosta iznervirani, isfrustrirani direktor, je imao dobar naum, spremio dobru taktiku, ali nije pravo pogodio ton.
         Dugo nam je pričao o ratu, o zaslugama jednih, tj. njih, i nezaslugama drugih, tj. nas...i kako smo, zahvaljujući tim njihovim zaslugama i mi ravnopravni članovi zajednice, a, da to ustvari nismo ni zaslužili, to direktor, iz taktičkih razloga nije izustio, ali, mi smo to i bez njega znali.
         Pričao je direktor Marko dosta dugo, očekivao našu reakciju, mi smo nešto kašljucali, vrtjeli se da vidimo gdje je milicija, gdje su drugovi, šta nam se iza ledja sprema.
        Marko je spominjao druga Titu, pa je dodavao i svijetle tekovine naše revolucije...Jure je se u pola glasa pitao, kakve veze ima revolucija sa našim grobljem.
        Spomenuo je direktor i pokojnicu, stavljajući je medju one zaslužne, i dodao da, biti protiv mrtve drugarice B. znači biti protiv tekovina naše revolucije...Jure je se opet potiho čudio, kojega će mu vraga više ova ta revolucija, a, onda je direktor, uvidjevši da je njegova priča, obično pišanje u vjetar, zaoštrio situaciju.
      Je li vas svećenik nagovorio na to, upitao je izravno Jakova.
                      - Kakav bolan pratar...pusti ti pratra na miru, dosta je da mu se ova pogrda nako beljila...a, mi znamo i brez pratra šta more, a šta nemare.
Ima jedna stvar, koju ja ne mogu razumjeti, ponovno je krenuo direktor u ofanzivu.
Ne razumijem, kako može neko, u današnje vrijeme biti toliko zaludjen tom vjerom? Eto to ja nikako ne razumijem.
           Ništa ti ne razumiš, ufatijo se te revolucije, ko pijan plota i navalio na pratre, u po glasa mu i dalje oponira Jure.
          Danas, u ovo moderno doba, kada cijelo čovječanstvo pravi ogromne korake u tehnološkom, kao i društvenom pogledu, kada nauka sve može objasniti i dokazati, kada čovijek vlada kosmosom, ne razumijem da neko i dan danas, i pored svega toga vjeruje u Boga...to je teško shvatiti.
           Prodji se ti Boga, negodovali smo mi, žamoreći.
Vi sigurno zndete, nastavio je direktor nesmiljeno, da su Sovjeti bili u kosmosu...čuli ste za Juraj Gagarina, mi smo šutjeli, pravili se kao da ga ni Bog nije dao.
           Je li vama jasno, da danas jedna raketa,...zamislite to...jedna raketa, dok bi vi rekli...dva-de-se-t- i – je-dan, može stići do Splita.
More u pičku materinu stić...mrmljao je Jure, ne mogu se ja ni useknit za to vrime.
Šta si to rekao, obraća mu se direktor.
Ništa, ništa...kažem, što neće moć...muke joj to, ta, nije Split priko svita, eto, tu gori priko Prološke drage, pa još samo malo, i eto je u Splitu.
I zar tebi nije čudno, i vama svima, kad vidite, i znate, šta sve današnji čovijek stvara, i šta je sve u stanju napraviti, sve objasniti, da vi još uvijek vjerujete, da je ovaj svijet Bog stvorio, za sedam dana ....i kako ne vidite da vas današnji fratri i popovi lažu, da manipuliraju vama, koriste vašu naivnu dobrotu, od vas prave budale, da bi oni mogli, na vašoj grbači, što lagodnije živjeti.
            - Ja te više neću slušat, došo si vode da se s nama dogovoriš, kuda ćemo sa ovom beštijom, šta se pratrima belji, a, sad nas još vridjaš, i gore od nje protiv Boga govoriš.
Jakov je se okrenuo, u namjeri da ode, jedan od milicionara, koji je se neopaženo privukao, je izvukao palicu, i prepriječio mu put...da se nisi mrdnuo, prosiktao je oštro.
 
         I dosta više! Pred nas je se prijeteći isprsio jedan od „udbaša“...lopate u ruke, stoko jedna, na groblje, i da ste iskopali grob, neću više ništa da čujem, jer će vas biti svakuda...veće smo mi budale da smo vas pustili da išta kažete, i još vas cijelo vrijeme slušamo. Sada ćete zavezati labrnje, i na kopanje.
        Ako nećemo...strpaćete nas u zatvor, košto ste i naučili, nije ga uzbijao Pere.
        Da! Tako je! - strpat ćemo vas sviju u zatvor...da je vama pustiti na volju, kakvi ste, i da možete, državu bi rasturili...ali Bogami nećete...ukopati će se tamo, gjde mi to odredimo...jesmo li se razumjeli.
Ja te, zdravljemi, nisam ni slušo, javlja se Jakov.
            Ja sam samo čuo da ima nika raketa, šta leti za Split, prihvata Jure...avutobus nam više neće ni tribat.
Zaveži tamo! Dat ću ja vama raketu po glavi, grmi drug milicajac, uzrujano.
            Nama se nije dopao surovi ton dotičnog druga, a, i direktor Marko se našao zatečen, ni njemu nije odgovaralo da ga drug zavadja sa nama, drug će, kada obavi nečasni zadatak otići, a, on ostaje, tu medju nama, od sada na još većoj i nepremostivoj distanci.
           Drugovi su preuzeli sve u svoje ruke, išli su pred nama u pravcu groblja, više se nisu obazirali na direktora, umjesto razgovora i dogovora, padale su naredbe.
           Mi smo se u očekivanju katastrofe, kolektivno usplahirali, žurili smo, da ih preduhitrimo, da se pokažemo kooperativni, odvedemo ih do nekog zapuštenog mjesta, kako smo bili i naumili.
         Drugovi su, na naše zgražanje imali svoj plan, unišli su u groblje i uputili se pravo prema kapeli, zastali su, mjerkajući pogledom, tražeći mjesto, koje će nas najviše boljeti.
         Evo ovdje, ovdje ćete iskopati grob, ni jedan milimetar tamo, ni amo...nego tačno ovdje.
Mi smo zatečeno stajali okolo, nitko se u prvo vrijeme nije usudio ni pisnuti, a onda se Jakov odvažio.
         Evo drugovi, pružio je obje ruke, vežite me i gonite u zatvor, a, ovde se greb neće kopat.
Evo i mene, i Jure je ponudio ruke.
         Dolje ruke! razderao je se jedan od milicionera, dok je drugi zavitlao palicom.
I ja ću u zatvor, javio je se Pere, Roko je bio slijedeći...svi ćemo u zatvor, graknuli smo mi...a vi uzmite mačkline, i lopate, pa kopajte, di got oćete, ako oćete, sahranite toga djavla u srid kapele, mi ćemo sebi napravit drugo greblje.
         Vodite nas sviju u zatvor, okuražili smo se svi mi.
Dat ću ja vama zatvor po Bogu! Vikao je se opet milicionar, ovaj puta i on sa palicom u ruci, lopate u ruke i kopajte, gdje vam je rečeno!
          Ja ti ga vode nezakopo, a ti imaš tu palicu u ruci, pa udri, ako si junak.
Milicionar je prijeteći krenuo prema Jakovu, koji je i dalje mirno stajao.
     Stanite! Stanite drugovi, ovo nema nikakva smisla...moramo se nekako dogovoriti, umiješao je se direktor.
A, ima li smisla da nas ovi zatucani seljaci jebu u zdrav mozak, mogli su mirno doći, oni sami izabrati mjesto, iskopati grob i da se ne zajebajemo cijeli dan sa njima.
     Ima li iko normalan medju vama! uzrujao je se jedan od drugova udbaša, neko s kime se može normalno razgovarati.
Svi smo mi normalniji otebe, uzvratio mu je netko od nas.
         Ponovno je se umiješao direktor Marko i odveo drugove u drugi kraj groblja, da se dogovore, izbjegnu eskalaciju, nadju neko prikladno rješenje.
         I mi smo tražili rješenje, svima nam je bilo jasno da ćemo izvući deblji kraj, a kad je već tako, proradio je inat.
                   - Ja jim ga kopat neću, ponavljao je Jakov, neću ni ja, ponavljali smo svi redom, ako oće neka nas gone u zatvor.
  Jakov je otišao i korak dalje, ako je zakopaju u ovo greblje, ja ću sve šta imam prodat i selim se odavle.
                 - A, kuda? zinuo je Pere u čudu...dićeš ti sada pod stare dane?
                 - Šta diću? Idjem nazad u Dalmaciju...vode ne ostajem ni za živu glavu.
                 - Kakvu bolan Dalmaciju, pa i doli su ti oni, uzvratio mu je Pere.
                 - Jesu oni, ali nisu vaki gadovi ko ovi ovde, doli te ne bi niko nagonio da kopaš nekrsta uzase.
    Neznaš ti, možda je ona i kršćena, pa se poslim pokvarila, pokvarili je evo, ovi ovaki, šta se i nije za čudit.
    Vratio je se direktor, drugovi su ostali na priličitoj udaljenosti, valjda im je bilo dosta nas.
                 - Drugovi...zaustio je...djavo ti drugove odnio, prodji nas se više stime, reci kaćemo u zatvor i vodite nas, sunuo je Jakov na njega.
                - Kakav zatvor, nema zatvora, dogovoriti ćemo se ljudski. Ja sam se složio sa drugovima, da vi predložite gdje će se ukopati, vi odaberiti mjesto, iskopajte grobnicu, prekosutra će biti pokop i stvar riješena...je li važi.
                  - U Vukovar, vikao je Jure...dosta više, vidiš da se s direktorom da pričat, opomenuli smo ga mi.
     Vodali smo direktora, od jednog ćoška groblja, u drugi, drugovi iz komiteta su niječno vrtjeli glavom, a onda su nas doveli na jedno prazno mjesto, tik z cestu...evo ovdje...ovdje ćete iskopati grob, i završena priča...je li jasno.
       Bilo nam je jasno, ali nismo ništa rekli, spasili smo kapelu, pa nam se učinilo da i nismo totalno poraženi, pristali smo.
      Drugovi su se pokupili i otišli, a mi smo se nevoljko prihvatili posla, i taman kada smo završili s kopanjem, kad je se pored groblja zaustavila opet ona ista crna Volga.
                 - Da se nisu djavli pridomisli...oteo je se Nikici uzvik.
Laknulo nam je svima, kada smo vidjeli da iz limuzine izlazi samo direktor.
                - Drugovi, stanite, nemojte kopati dalje, bacio je pogled na iskopan grob...zatrpavajte.
                - Šta je, da se nije drugarica povukodlačila? - izvalio je Jure, direktora to više nije smetalo, bio je jako dobro raspoložen, i svojim raspoloženjem raspoložio i nas, i ako ni pojma nismo imali, o čemu se radi.
                - Neće se ovdje sahraniti! Gledali smo ga zabezeknuto, kao da nam je pokvario, i planove i veselje.
                - Kako neće! Šta neće, a, di će onda? padala su pitanja.
                 - Mi smo se potrudili, uspjeli smo da dodjemo do njenog brata, javili mu da je umrla, on sutra stiže po nju, i sahraniti će je, na njihovom groblju u Daruvaru.
        Nije nam bilo pravo, kako to, da nam sada otimaju našu drugaricu B. koja je otkad pamtimo živila tu pored nas, i još učila našu dicu.
Je! istina je da je bila pomalo na svoju ruku...a, ko to nije, svatko od nas je nekako na svoju ruku, ali nismo mi nikakva zlopamtila, pa, bi i njoj naravno sve oprostili, i ljudski je ukopali u naše greblje, bez obzira na viru ili neviru, a, pošto bi to bila jedina zvizda, u cilom greblju, stavili bi joj jednu jarkocrvenu petokraku, da se i iz daljine vidi.
           Direktor Marko je se srdačno oprostio od nas, i uputio se prema autu, ne vjerujući vlastitim ušima, vrteći glavom i čudeći se.
                    - Šćeta! Baš prava šćeta, javio je se Nikica...a, mogla je se vala i ovde pokopat, ovde bi joj bilo puno lipše nego gori...štano reče direktor...di no bide?
                   - Reče, čini mi se u Daruvaru!
                  - Kako u Daruvaruuu...zar ono nije bilo u Vukovaru?.
                  - Direktor reče da nije... ali to je skoro jedno te isto.
                  - Kako će bit jedno te isto, Bog stebom...drugo je Daruvar, a drugo Vukovar.
                  - Naša Mila je udata kod Vinkovaca, javio je se Roko.
                  - Pa, šta ima vaša Mila stim?
                  - Šta će imat - nema ništa!