Sanstefanski mir je dao nezabisnost za BiH i Bugarsku i *** na slamku za Srbiju. Posteno od Rusa.
Citat:
Sanstefanski mir je bio mirovni sporazum nakon Rusko-turskog rata (1877—1878), potpisan 3. marta 1878. godine.
Odluke ovog ugovora bile su:
Srbija, Rumunija i Crna Gora dobijaju nezavisnost
Rusija dobija deo Besarabije koji je bio u rumunskom posedu
Rumunija dobija severnu Dobrudžu, inače deo Turske
Stvara se Velika Bugarska koja je samo formalno turski vazal i koju u stvari kontroliše Rusija (ova država bi se prostirala od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Ohrida i Srbije na zapadu do Crnog mora na istoku).
Premda nikad nije sproveden, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose s Rusijom. Rusija je podržala maksimalne bugarske pretenzije, dodeljujući Bugarskoj, između ostalog, Prizren, Prištinu, Ohrid i niški okrug. Neravnopravni tretman balkanskih naroda pogoršao je njihovo suparništvo i počeo da ih udaljava od Rusije. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali nisu ispunjeni njeni teritorijalni zahtevi. Za srpske lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi.
Sporazum iz San Stefana izveo je veliki zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, u čemu su knez Milan i ministar inostranih dela Jovan Ristić odigrali glavnu ulogu. Sve do San Stefana knez Milan je bio slepo odan Rusiji, videći u ruskom caru glavnog branioca. Nakon ovoga je shvatio da se spoljna politika Srbije zasniva na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti, te je izveo zaokret ka prozapadnoj spoljnoj politici. Ristić će uskoro otići u Beč, potom u Berlin da brani srpska stanovišta kod ministra inostranih dela Andrašija i kancelara Ota fon Bizmarka.
Odredbe sanstefanskog mirovnog ugovora poništene su na Berlinskom kongresu
Citat:
Sanstefanski mirovni sporazum – autonomija Bosne u sklopu Osmanskog carstva
Oktobar 22, 2016 0
Marketing
Da bi osigurala svoje interese na Balkanu, Rusije je odlučila da stupi u novi rat protiv Osmanskog carstva. Prije svega, trebalo je usaglasiti interese sa Austrougarskom pa je 1877. godine potpisana Budimpeštanska konvencija. Po toj konvenciji Rusije je dobila mogućnost da napadne Osmansko carstvo, a Austrougarskoj je odobrena intervencija u Bosanskom vilajetu. U aprilu 1877. godine, Rusija je objavila Osmanskom carstvu rat. Osmanska vojska se dobro držala i potpuno je iscrpila ruske snage koje su u godinu dana trajanja rata imale oko 22 000 poginulih. Ipak, uslijed nedostatka dotoka hrane i municije, Osmansko carstvo je 10. decembra 1877. godine kapituliralo. Ruska vojska je i pored toga nastavila napredovati, te je prijetila opasnost da Rusija zauzme i sami Istanbul. Zahvaljujući ulasku engleske mornarice u Mramorno more, Rusija je bila primorana na sporazum.
Tako je u San Stefanu, u okolini Istanbula, 3. marta 1878. godine potpisan sporazum, poznat kao Sanstefanski sporazum. Pored osnivanja Kneževine Bugarske, koja je de jure bila pod upravom Osmanskog carstva, Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji je priznata nezavisnost uz proširenje teritorije, dok je tadašnji Bosanski vilajet, prema članu 14. trebao postati autonoman u sklopu Osmanskog carstva, uz niz reformi i ograničen oblik samouprave, organizovan na principu austrougarske države politike. Ovakvim stanjem naročito nije bila zadovoljna Srbija, kojoj je ovim sporazumom uskraćeno pravo na teritoriju BiH. Austrougarska je strahovala od Srbije i Crne Gore da će prisvojiti BiH uslijed slabosti Osmanskog carstva, te da će na taj način doći do formiranja jedne jake slavenske države, što nije išlo u prilog austrijskoj politici na Balkanu. Austrougarska je predlagala ulazak svojih trupa u BiH, čime bi spriječila širenje novonastalih država, kao i očuvanje zajedničkih austrougarskih i osmanskih interesa. Zbog takvog stanja Austrougarska je temeljito radila na pridobijanju velikih sila na svoju stranu. Na kraju je uspjela u tome, te je sazvan Berlinski kongres kojim su revidirane odluke Sanstefanskog ugovora. Berlinskim kongresom BiH je ušla u sastav Austrougarske monarhije.
