Imam nešto malo zemlje i s onu stranu entitetske linije. Spreman sam je dati besplatno izbjeglicama iz Sirije. Mogu živiti na njoj i obradivati je. Dovoljno za pet porodica. Jedini uslov je da su Muslimani suniti.

To Amidža!
Vidim nešto te nema, pa sa nestpljenjem očekujem tvoju srdačnu dobrodošlicu.

Bravo!

Njima je prva misaoi bila, kada su krenuli ka Europi, da nađu komad zemlje u bosanskim brdima i uživaju u kopanju plemenite zemlje bosanske.

Izbeglice idu iz centra Beograda

NOVI privremeni prihvatni centar za izbeglice iz ratom zahvaćenih područja, koji će nići kraj auto-puta Beograd - Šid, kod hotela "Nacional", trebalo bi da bude osposobljen pre zime. On će moći urgentno da zbrine oko 2.000 ljudi, koji će dobijati prevodioca, lekara, bazičnu hranu i smeštaj.

Očekujući val imigranata Češka se priprema za slanje vojske na granicu.
Ovako se ateisti brane, svaka čast tko igra na kršćansku suosjećanje ostane na kraju i bez kuće i bez glave.
"Ministarstvo obrane spremno je poslati maksimalno 2,600 vojnika za zaštitu granica od nedokumentiranih imigranata u slučaju da pogranična policija uputi takav zahtjev"

Nakon izveštaja o mizernim životnim uslovima u jednom prihvatnom izbegličkom kampu, Austrijanci su počeli naprosto da zasipaju izbeglice donacijama. Međutim, pojedina vrsta pomoći ne odgovara potrebama ljudi.

Pred prihvatnim kampom, socijalna radnica Melani Šercer iz Beča na svoju ruku deli voće, sokove od pomorandže, nekoliko šatora i vreća za spavanje. Mnogi pomagači reaguju na izveštaj organizacije „Amnesti internešnel“, u kome se situacija u kampu u Trajskirhenu opisuje kao neljudska. Oko 3.000 ljudi smešteno je na prostoru predviđenom za 1.200 izbeglica. Dolaze iz Avganistana, Iraka ili Sirije i moraju da koriste smrdljive i zapušene toalete. Tuševe dele i muškarci i žene. Snabdevanje životnim namirnicama loše funkcioniše. Pojedine izbeglice, među kojima su i porodice sa bebama, moraju da prenoće napolju u šatorima, na vetru i kiši. Šatori su od donatora-dobrovoljaca ne od države.

Dok političari jedni druge optužuju za lošu situaciju, Austrijanci krpe rupe u zbrinjavanju ljudi. Ali takav dobrovoljni angažman ne rešava probleme – samo stvara nove. Već dve sedmice prilazi izbegličkom kampu u Trajskirhenu zagušeni su automobilima u kojima ljudi dovoze pomoć. Mnoge stvari na kraju završavaju u kontejnerima, jer su jednostavno dotrajale ili zato što garderoba i hrana koji se donose nisu adekvatni za – uglavnom muslimanske izbeglice.

Kamion roze boje jedne nove političke stranke po imenu „Neos“, dovozi još više donacija. Ali prijateljski smešak putnika u njemu naglo nestaje kada im Astrid Rezac objasni da kesa puna čizama, roze majice i kratke suknje nisu potrebni. „Izbeglice jednostavno ne nose iste stvari kao mi“, kaže obazrivo. „Potrebne su im helanke i dugačke suknje.“

Zato rado prihvata pelene i kozmetiku. Šatore koje ljudi iz „Neosa“ donose, Karitas ne sme da prosleđuje dalje. Na prepuruku Astrid Rezac, šef „Neosa“ Matijas Štrolc odlazi do nekoliko stotina metara udaljenog kampa kako bi šatore lično podelio. Ali tamo nije jedini.

Pred kampom je mnogo drugih automobila u kojima ljudi dovoze stvari za izbeglice. Pre nego što je Štrolcovo vozilo stiglo, ispred njega se parkirao jedan beli autobus. Nekoliko izbeglica trči prema njemu. Kod jednog drugog automobila više ljudi se otima oko jednog kartona. On puca, banane lete na sve strane i padaju na zemlju. Dobri komadi se sakupljaju, ostatak ostaje na zemlji. „Ovakvi uslovi moraju da se poprave. To je jedini zaključak koji mogu da izvučem. To je potpuno zakazivanje menadžmenta“, kaže šef „Neosa“ Štrolc.

Istovremeno, jedna porodica prebire po kesama sa odećom. Pronalazi kesice sa gumenim bombonama, plišanu lutku, ali ne i odgovarajuću odeću. Kesa ostaje na ulici, dok porodica ide ka drugom automobilu.

Ibrahim Hamdoni ima 73 godine i dolazi iz Alepa, iz Sirije. Dobio je jedan stari mobilni telefon. „Ali potrebna su mi arapska slova i internet“, kaže. Želi da se javi sinu, koji je uspeo da dođe do Nemačke.

Nešto dalje na ulici je karton sa iznošenim muškim cipelama. Pored njega su polomljene igračke: delovi dečijih slagalica, jedna plastična šina, nešto dalje crni automobilčić bez točkova. Dva muškarca se svađaju, prijatelji pokušavaju da ih smire.

Dok se izbeglice otimaju za šatore i vreće za spavanje koje je donela Melani Šercer, niko ne želi da pije kiselu vodu. Većina izbeglica jednostavno ne zna za gaziranu vodu. „To nismo znali“, kaže Šercer. „Jednostavno nema nikakvog uputstva.“

„Doniranje je dobro“, kaže Anton Lojovski iz gradskog veća Traiskirhena i gleda na automobile koji staju pred izbegličkim centrom. Ali ono ima smisla samo ako postoji koordinacija. Od kada je počela najezda sa donacijama, grad svake nedelje puni dva velika kontejnera sa stvarima koje nikome ne trebaju.

Na drugoj strani ulice jedna starija žena polako, uz pomoć hodalice, ide ka svojoj kući. Trava je uredno pokošena, cveće podrezano, put prema ulaznim vratima uredno sređen. Pogled joj zastaje na kartonskoj kutiji sa muškim cipelama koje vise sa druge strane ograde. Svoje ime ne želi da kaže. Već trideset godina je pred njenom kućom prihvatni kamp za izbeglice, ali takvih problema još nikada nije imala. „Ljudi ovde dolaze i bacaju svu svoju starudiju“, kaže sa suzama u očima. „Svakoga dana plaćam nekog da skloni te stvari.“

U tom trenutku pojavljuje se Mohamed. Taj osamnaestogodišnjak dobrovoljno pomaže Karitasu. Vidi suze u očima žene, odnosi karton u jedan od kontejnera i obećava da će ostatak kasnije pokupiti. Deluje srećno, iako kamp „Amnesti internešnela“ u kome živi opisuje kao nedostojan čoveka. „Ovaj prihvatni kamp – to nije Austrija. Ovi divni ljudi ovde, to je Austrija. Srećan sam što sam ovde.

Sa ovim izbeglicama među kojima se nalazi i za sada nejasan broj "izbeglica" biće grdnih problema, posebno ako se najezda bude brojala u stotinama hiljada. Srbija ako sebi želi dobro, treba da se ograniči samo na pravoslavne koji žele da tu ostanu, ostale što pre proslediti dalje.

Vladimir Velmar Janković, ministar u Nedićevoj vladi, u privatnoj prepisci iz 1948/49, predviđa "slom zapadne civilizacije i njenog prokapitalističkog hrišćanstva".

”Pitanje koje se u osnovi postavlja nije ono da li će pobediti Rusija ili Amerika, nego šta će biti posle sa masama. Da li će se njihov pritisak smanjiti, tojest, da li će Amerika, ako pobedi, moći da administrira, snabdeva i zaposli aziske milijone ili ne. Ako ne, nova faza pritiska je neizbežna, možda u težem obliku no dosada.”

Mali nevini dječak - 7-10 godina (ne može imat više), došao je već na granicu. Galami na policiju. Sutra će tražit socijalno, žderat i pit - jer oni vjeruju da je netko dužan to radit za njih. Ovako će galamit i na obične ljude (galami na policiju, što ne bi na neke penzionere). Poć će krast i otimat, jer on to ima pravo... kad mu se jebe - silovat će.

Ovi bi se osjećali kao kod kuće, vjerujem da bi rado osjeli u Sarayvu a ni domaćini ne bi imali ništa protiv.

Fala kurcu pa nam Srbi čuvaju granice na istoku. Muslimani bi se solidarizirali s braćom u vjeri - "i mi smo bili muhadžiri, preživjeli 15 đenosajda".

Ilegalno prešli granicu, ugrizla ih zmija pa pomoć potražili od policije

Dvojica kosovskih državljana koji su ilegalno prešli državnu granicu u Konavlima, u utorak u poslijepodnevnim satima prebačeni su u Opću bolnicu u Dubrovniku zbog ugriza zmije i nalaze se izvan životne opasnosti, potvrdili su u petak iz Policijske uprave dubrovačko-neretvanske.

Zamjenica glasnogovornice Policijske upraveAndrijana Biskup izjavila je kako je dvojicu Kosovara kod svoje kuće, u mjestu Bani u Konavlima, zatekao policijski službenik izvan službe od kojeg su zatražili pomoć.

”U utorak u popodnevnim satima policijski službenik izvan službe zatekao je dvojicu državljana Kosova u mjestu Bani koji su ilegalno prešli državnu granicu i koji su od njega zatražili liječničku pomoć zbog ugriza zmije”, rekla je Biskup dodavši kako su potom odmah prebačeni u Opću bolnicu Dubrovnik, gdje su zadržani na daljnjem liječenju”.

Riječ je, kako je istaknula, o 31- godišnjaku i 39-godišnjaku.

Prema informacijama iz dubrovačke bolnice oba su stabilno i izvan životne opasnosti, a smješteni su na Infektološkom odjelu. ”Oni nisu u životnoj opasnosti, a smješteni su na Infektološkom odjelu”, rekao je Baldo Božović, zamjenik sanacijskog upravitelja, koji nije mogao ni potvrditi ni demantirati da je riječ o ugrizu poskoka, prenosi Hina.

Neslužbeno se ipak doznaje kako se sumnja upravo na ugriz poskoka, a prvi je stradao 31-godišnjak, kojeg je otrovnica ugrizla za potkoljenicu, dok je 39-godišnjak zadobio ugrize u dlan i potkoljenicu nakon što je pokušao pomoći svom prijatelju.

Šta fali? Moja njiva i livada će im dati koji krompir, u svakom slučaju bolje od pijeska.

Ionako širom BiH njive i livade zjape prazne.

Zanimljivo kako u prvi plan konstantno stavljaju uplakanu dječicu, iako je jasno da većimu imigranata čine odrasli muškarci. Jasan je cilj, povećati empatiju kod ženske populacije(koja je ionako sklonija lijevim idejama) i tako smanjiti protivljenje imigraciji u općem društvu.

Svi znamo šta je loše u svemu tome, mada loše je što mnogi ne shvataju da Sirijac Hrišćanin je istog neevropskog mentaliteta kao i Sirijac u ISILu, dakle radikalni islamista.