Naša dična drugarica B. cijeli svoj učiteljski život je provela kao takva, a, ta činjenica ju je nemalo izdizala iznad nas, nas sasvim običnih seljana, u toliko, koliko seljani mogu biti obični, i koliko mogu biti, sasvim. Mi smo, može se komotno reći, bili više sasvim, nego obični, tako da drugarici B. i nije bilo lako sa nama, dok je nama, na naš prosti, seljački način, s njom bilo dosta zanimljivo, ali, mora se priznati i teško. Teško nam je bilo, prihvatiti je kao drugaricu, zapravo, kao nekoga, tko se, kao svako normalno čeljade, krsti i Bogu moli, a, drugarica B. nit' je se krstila, niti Bogu molila. Mi smo je, u svojoj ogromnoj prostodušnosti, držali za malo ćaknutom, što ona naravno nije bila, ali imala je, za naš pojam, van svih naših običaja, priličito nepodesan način življenja, a, naročito ophodjenja s nama, tako da smo i mi nju proglasili nepodesnom, za nas i naše podneblje, za naš način razmišljanja, shvaćanja i djelovanja. Kada nas je, ne nenadno, naša dična drugarica B. napustila, i preselila se na onaj svijet, u koji ona, a u to smo svi bili sigurni, nije ni vjerovala, samo je se od sebe, pred nas postavilo jako problematično pitanje...kako, i kuda sa njom? Nastalo je pravo seosko vijećanje, i prije nego su drugovi iz općine rekli svoje, i ako je svima nama bilo jasno, da je ustvari drugarica B. bila više njihova, nego naša, i da je njihova riječ ipak starija, tako da će na kraju biti onako, kako oni odluče, a, kako će odlučiti, i to smo znali, te smo se svim silama trudili da dodjemo do, za nas što povoljnog rješenja. Mi smo, za razliku od drugova iz komiteta znali, da drugarica B. nije zaslužila da je pokopamo u naše groblje, jer nije blagopreminula u Gospodinu, i ne samo to, nego je još, pred sami rastanak s dušom (ako ju je i imala) slabašnim, ali krajnje odlučnim glasom, tražila od začudjenih nas, da je pokopamo bez fratra i svetih sakramenata, i to pod zvijezdom petokrakom. Kolektivno smo se čudili, i zgražali, kako može netko biti toliko zaludjen, i uz to još neuvidjavan, zapravo, čak i drzak, da u času, kada se s dušom dijeli, ne shvati, da je cijeli život proživio u zabludi, i da mu je to posljednja šansa, za izmiriti se s Bogom dragim, a, Bog je dragi milostivan, on sve oprašta, pa i onima koji to nisu ni zaslužili. Savjetovali smo mi, iznemoglu drugaricu, i samouvjereno je uvjerovali, da još ništa nije kasno, da se još uvijek može pokajati, i spasiti svoju crnu, poganu dušu. Obećavali smo drugarici, na samrtnoj postelji, da ćemo se mi moliti za nju, ona samo neka se pravi, kao da moli, neka zijva i miče usnama, a mi da ćemo preuzeti zauzimanje za spas duše njene. Drugarica B. nije htjela ni zijvati, ni micati usnama, niti čuti za spas duše, ustrajala je do kraja, u svojoj poganoj nakani, da otputuje, bez pokajanja. Kada smo joj, samoincijativno, u najboljoj ljudskoj namjeri, da učinimo sve šta je u našoj moći, spasimo je pakla, i vječnog ognja, na njenu samrtničku postelju, doveli svećenika, da joj udjeli zadnje pomazanje, odriješi grijeha, opermi svetim sakramentima, na naše oči, i sveopći užas, ona je, koliko je god mogla, isplazila svoj pogani jezik prema velečasnom, i tu smo je sasvim otpisali, i nju, i naše napore da je spasimo. Satima smo vijećali, mudrovali, nagadjali šta je razlog tom njenom nerazumu, toj njenoj tvrdokornoj nepomirljivosti sa Stvoriteljem, i sve manje shvaćali našu bivšu učiteljicu. - A, da ona nije rišćanka? pala je misao, morebit da nije naše vire, a, nismo je ni pitali, možda smo joj tribali dovesti pravoslavnog popa, morebit da se njemu ne bi nako pogrdno izbeljila. - Ma, daj! - kakva te rišćanka snašla! Nije ona niko i ništa, a, je naša...stonasto je naša, vidi joj se i po imenu, i po brezimenu, da je naša...zaključio je pametno barba Nikica. - Je vražija, a, ne naša, oponirali su drugi, da je ona naša, bila bi ko i ostali ljudi, a, ne bi se nako pratru beljila, a, to je bio očiti dokaz, njene protuvjerske nastrojenosti, i tako je pala neumoljiva odluka, da je ne sahranimo medju naše poštene i bogobojažljive mrtvace, u naše katoličko groblje. Vijećalo je selo, diskutiralo, zapravo prepiralo se, neki su se u sve svoje zaklinjali, da joj, u naše groblje nema ni prismrdit...pa ni mrtvoj. Naravno da je bilo i onih, koji su isto tako mislili, ali su se plašili drugova iz komiteta, te su predlagali neki kompromis. Ukopat ćemo je u naše greblje, ali daleko od ulaza, u nekom ćošku, posadit okolo živicu, da je pratar ne vidi, kada bude škropio grebove, i tako da je posmrtno kaznimo, za njenu nedokaznost, a, drugove komitetlije da skinemo s vrata. - U naše greblje... more! - more, ali samo priko mene mrtvog, izjavio je stari Jakov odlučno. Cili nam je život učila dicu kako ne triba, učila ji je protiv Boga, nikada nije u crkvu ni nos promolila, i sada bi vi tili, da leži smenom u istom greblju...e, to nemore, evo nedam ja! nedam i nedam...pa nek me goni u zatvor, radije ću crknit! - Neće oni tebe u zatvor, šta ćeš jim tako star, oni će nas mladje pokupit, tebe će dobro izmlatit...i zakopat će je baš pokraj tvog greba...ubacio je se Nikica. - Evoli ga neće! Pa, taman se moro odmetnut u kamišare...eno jim je, nek je meću pokraj sebe, uzvratio je Jakov bijesno. Neki od nas su bili na njegovoj strani, shvaćali ga, odobravali njegove razloge, dok su ga drugi, iz straha od posljedica, pokušavali odvratiti od oponiranja, obećavali mu da, dok on umre, da će ona do tada već istruniti, pa je možemo iskopati, a, drugovi će je do tada zaboraviti, i tako će se riješiti taj cijeli nemili slučaj. Jakov se nikako nije dao pokolebati, i dalje je prijetio da će biti krvi do koljena, i da će se odmetnuti u Dinaru, pa šta mu Bog dragi da. Neki od nas su mu i dalje nudili rješenje, nagovarali ga da se smiri, da nije Dinara za njega tako starog, uvjeravali ga, da za par godina, od gospodje B. neće ostati baš ništa. - A, ko meni kaže da ću ja dotlen živit! - more me sutra kap strefit, eno, koštoje pokojnog Stipana...i njega je nenadna odnila...a, bijo je mladji od mene, tri miseca, ako nije i manje. Kad te dosad nije ništa strefilo, obećavali smo mu velikodušno, neće ni odsad, neka se malo bolje pazi, preporučavali smo mu...i da se manje sekira radi te bezbožne drugarice, jer da time samo sam sebi škodi, i ništa više. Malo smo ga tim uvjeravanjima smekšali, ali još uvijek je se opirao, sve dok mu nismo obećali da će doživjeti, najmanje devedeset godina, što mu je se učinilo dosta dugo, i tako smo ga na kraju odobrovoljili, da pusti bezbožnu drugaricu, u naše katoličko groblje. - More! rekao je, još uvijek pomalo oklijevajući, osjećalo je se da mu se ne ide u Dinaru, i da mora popustiti. More, ponovio je par puta, more, ali zakopajte djavla, što dalje od moji grebova. Mi smo s olakšanjem odahnuli, a, onda je na scenu stupio njegov vršnjak Pere, koji je kao i obično djelovao krajnje sumnjačivo, ostavljajući dojam.čovjeka, koji, dok mu se pruži prilika, traži dlaku u jajetu. - E, ljudi...moji... ja vako mislim...u Pere su se riječi vukle teško, tekle su sa zastojima, polagano, rastavljeno, kao da ih mora sažvakati, prije nego ih izgovori...i kada god bi započeo, sa...ja vako mislim, znali smo da će nastati velika procedura, dok saznamo šta on ustvari...vako misli. Šta ti misliš, požurivali smo ga, nestrpljivo mu izvlačili riječi iz usta...ja mislim, ponovio je i opet zastao, zastali smo i mi, čekamo da se smiluje, da nam kaže šta on to misli. Pere je skinuo kapu, češkao se po glavi...bilo je očito da nešto misli. - Šta misliš, Pere, ajde...reci više, požurivali smo ga oprezno, da ga ne bi zbunili u razmišljanju...šta je sada? eto, sve je rješeno, i Jakov je se složio...u čemu je stvar? - Je Jakov, on nek se slaže, koliko got oće, ja neću!..i opet stanka...de, reci više u čemu se ti ne slažeš...ako tako nastaviš misliti, kako ti je običaj, nećemo ovog djavla ženskog, ukopati ni do Božića. - Pa, eto...reko sam vam...ja se neslažem. Pere je stajao zamišljeno, vrteći kapu u rukama, stavio ju je ponovno na glavu, nastavio sa oduljom stankom, sviju nas poškakljio po živcima...ja mislim, da nemare to tako. - A šta nemare tako! - graknuli smo na njega, kolektivno. - Pa, eto, ja...mislim...ruka mu je opet krenula ka kapi...ostavi tu jebenu kapu više...jebala te ona, govori šta nemare, ko Boga te molim...dreknuo je Jure na njega. - More ona u greblje, ona je čeljade, ona more, ali nemare zvizda...šta će zvizda u našem greblju? Uf! Tek sada smo, zahvaljujući Perinu pomnom mozganju, postali svijesni prave srži cijelog našeg problema. - Šta ćemo kad pratar dodje, ili kad niko strani nanidje, nastavio je Pere iznositi svoju opravdanu bojazan...šta će nam reć svit, iz oni sela tamo, oni šta idu ovda sridom na pazar, reće da smo postali komunisti...beznabošci...metnili zvizda u greblju, i to još crljenu, da se vidi odma tamo s teste, ma, šta kažem s teste...vidiće se, lipom gori s pola Kamešnice. - Jebemti zvizdu patokraku...ko je izmisli, i prvi metnu...šta ćemo sad! - zdvajao je Pavle...ajmeee meni, koja sramota i koje ruglo, za cilo selo. - A, da mi nju samo malo zamažemo, nako, ko...malo u crveno, nikom slabom bojom, dok su drugovi is komiteta tu, kad oni odu, to će kiša sprat, neće se ni vidit, predložio je Frano. Malo ko zamažemo! - uskočio je Roko...ti bi se tude, čini mi se zajebavo s Udbom...borami nisi normalan...ima ti, brajko moj, propisato, kako se njijova zvizda mora crvenit, nije to kako ko oće...jesi ti igdi vidio crvenu zvizdu, a, da nije crvena? - A, da je obojimo u zlatno? - nako, koštono je na Titinoj uniformi, predložio je Nikica. - Pa da! - pametna ti je ta, a, drugarici pokojnici da metnemo krila, i zakopamo je ko andjela, a, ne ko djavla, koji je bila i koji je je i odnijo, kako je zaslužila, božemi prosti...dočekao ga je spremno Frano. Javio je se i Jure...ljudi moji! ovo sa zlatnom zvizdom, i nije tako loše...metnićemo joj zlatnu zvizdu i pivat...sjajna zvizdo iznad Metkovića, pozdravi nam Antu Pavelića...a ona nek' se okriće u grebu. Nastao je urnebesan smijeh, prava graja, na čas je se zaboravilo na drugove komitetlije, na crvenu zvijezdu petokraku, i na težinu zadatka. - More tako! - ali moramo odma iskopat i veliki greb za nas sviju, zaključili smo priču o zvijezdi petokraci, dogovorivši se da se pravimo ludi, i pored propisa, je ofarbamo nekom slabom bojom, koje će i tako ubrzo nestati, a, onda je se Pere ponovno stao češkati po glavi, i znali smo da će opet biti belaja. - Šta je Pere? šta se opet češkaš po glavi, šta ti sad ne valja? Nemare ni tako, razvukao je Pere opet sve u nedogled, gledali smo ga sa strepnjom...šta sad nemare? Pa, nemaremo mi to napravit brez pratra...moramo najprvo pratra pitat...ako on kaže da more, ukopćemo je, ako kaže da nemare, eno je njima, nek je oni kopaju di oće, a, nas nek gone u zatvor. - A, šta si pametan...bože dragi, uzvratio mu je Frano...pratar će sigurno reć da nemare...jebe se njega...neće oni njega zatvarat i tuć, već nas. Pratra...pratra pitat, kako se ja toga nesiti, kukao je Jakov...pratra pitat, pa da! pratra se mora pitat, nemaremo je sakrit od njega, vidiće je kad bude škropio grebove...moraćemo ga pitat. Nastala je velika diskusija...morati će se fratar pitati, za to su bili jedni, drugi da sve to uradimo na svoju ruku, jer fratar se sigurno neće složiti sa grobom, bez križa, i još crvena zvijezda, a, drugovi neće dozvoliti križ, i grob bez petokrake. - A, da je mi vratimo tamo otklen je i došla, pao je još jedan pametan prijedlog. - Ma, nema ti otog ništa...vrag će je znati otkalen je...gori je nigdi iz...neznam kako se ono reče, zamislio je se Nikica. - Ja mislim da je ona iz...počeo je i Jure kopati po svom oskudnom znanju...a, u pizdu materinu...nemare mi nikako past napamet, a, znao sam, evo, na vr mi je jezika...gori je iz... Boga pitaj...nigdi je iz Slovenije. - E, nije Bogami, nego iz Slavonije, ispravio je ga Roko, evo sad mi pade napamet...i to gori, di je se naša Mila udala, a, ona je udata blizu Vinkovaca...onda je ovaj stodjavo sigurno iz Vukovara. - A, kakve veze ima Vukovar sa Vinkovcima? - gledamo Roka u čudu. - Pa, nisam ni reko da ima, samo znam da je naša Mila gori nigdi. - E, pa, tribalo bi onda javit gori, u taj Vukovar, nek dodju i nek antikrsta gone, predložio je Jakov, pun nade da će se na taj način riješiti naš problem. - Dobro Jakov govori, borami...morebit da se kod nji gori, na to i negleda, ko zna, morebit da sve zajedno zakopavaju...a, ja mislim da jesu, dok je ona vaka bila, javio je se ponovno Roko. - A, šta bi je oni gonili? šta će im? da se šnjome džabe natežu...sritni su, da su je se kutarisali, uzvratio mu je Jure...i šta bi nam ovi drugovi rekli?- mućni malo tom glavom, optužili bi nas da nećemo svoju učiteljicu, u našem greblju, i opet bi mi najebali. U tom je se, malo podalje na cesti zaustavila velika crna Volga, sa crvenim tablicama. Tik iza nje stao je policijski Fiat 128. Iz Volge su izišla tri druga, i uputila ravno prema seoskom skupu, nepovjerljivo mjerkajući okupljene seljane, dok su našu pažnju najviše privlačile sjajno ulaštene kožne jakne. Udbaši, prošao je šapat kroz naše redove. Vidi šta su jim se jakne nadule, mora da su ispot sakrili pištolje, šapnuo je netko. Drugovi milicioneri, su ostali sjediti u autu, na oko nezainteresirano razgledajući okolo, a mi smo nepogrešivo osjećali da nas budno motre. - Vidi šta se ona milicija pravi luda, zvirlaju okolo, koda nas i nema, bi reko da nisu radi nas došli vamo...opet je se čuo šapat. Dobar dan drugovi! lupnuo je direktor škole, kojega smo naravno dobro poznavali, kao i on nas, pa je to sa drugovima, komotno mogao i izostaviti. Od nas su neki kašljucali, neki šmrkali, ponetko je nešto nerazgovijetno mrmljao, a, stari Jakov se okrenuo na stranu, i žestoko pljunuo. - Ne pljuj, budalo jedna, vidiš li da su doveli miliciju, opomenu ga je Nikica oprezno. - Jebem i nji, i nji, uzvratio mu je, za inaćenje raspoloženi Jakov, nisam nji ni pljuno, a tribo sam. - Znači, vi se već okupili...baš lijepo, vidim da vas ima poprilično, i baš mi je drago, pa da to sa sahranom odmah i riješimo. Direktor Marko je se pravio veseo, društven, bezbrižan, a doveo je ove drugove iz komiteta, za koje smo mi bili sigurni da su udbaši, pojačao narodnom milicijom, koja eno tamo, malo podalje sjedi u autu, i pravi se luda, a, ustvari nadgleda cijelu situaciju. Znao je Marko šta radi, jer i do njega su doprle razne priče, kako antikrst neće u katoličko groblje, i da će cijelo selo to svim silama spriječiti. Jakov je opet iz sve snage hraknuo, ovaj se puta nije ni okrećao na stranu, na njegovu veliku sreću, Nikica je na vrijeme osjetio šta sprema, u odlučnom momentu ga gurnuo, i tako spriječio katastrofu. Direktor Marko je, i dalje kiselo se smješkajući glumio srdačnost, i kao da mu je sve to promaklo, u istom tonu nastavio.
|