Listu TELEGRAF
Autor – Anatolij A. Kljosov
aklyosov@comcast.net22. septembra 2013.
O najstarijoj istoriji Praslovena na Balkanu i njihovim migracijama na Rusku niziju, u Indiju, Iran, na Bliski Istok i dalje na jug do Indijskog okeana
U poslednja tri dana na mene se obrušila bujica pisama iz balkanskih zemalja, od ljudi koji su pročitali članke u nizu novina, među kojima je vodeća Telegraf. Čitaoci postavljaju pitanja da li je istina ono što je sa pozivom na mene napisano, pogotovo u članku
http://www.telegraf.rs/vesti/832272-nau ... i-arijevci
Kao što se često dešava, put od nauke do popularnih novina nije jednoznačan, i katkad obrasta fantazijama. Na primer, ja nikada ni u jednom svom radu nisam spominjao biblijskog Noja ni njegove sinove, i bio sam začuđen, pročitavši sledeće: “Kljosov u svom naučnom delu daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever”. Možda je tako i bilo, samo ja o tome nemam pojma. DNK-genealogija o Noju i sinovima ništa ne govori.
Ali, dalek sam od pomisli da se bavim pretresanjem članaka u poštovanom Telegrafu; što je napisano, napisano je. Želeo bih da ovde iznesem ono što zaista o Slovenima uopšte i o balkanskim Slovenima govori DNK-genealogija. To je zbilja zanimljivo, a ponekad sasvim neočekivano, sasvim drugačije nego što pišu udžbenici.
Balkanske narodnosti čini nekoliko rodova ili, kako ih u DNK-genealogiji zovu, haplogrupa. U Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori dva glavna roda (po jeziku i teritorijama) čine I2a i R1a, ali ima još mnogo drugih, malobrojnijih – to su E1b, R1b, J2, J1, I1, Q, T i drugi. Najbrojniji rod je I2a, i na Balkanu se gotovo sasvim sastoji iz takozvane dinarske gruppe. Njegov udeo na Balkanu varira ot 21% u Sloveniji, 23% u Makedoniji, 30% u Crnoj Gori, 33% u Srbiji, 37% u Hrvatskoj, i do 56% u Bosni i Hercegovini. Ta haplogrupa, I2a, u davnini je imala tragičnu istoriju, o kojoj ću nešto dalje ispričati. Rod R1a po brojnosti dostiže od 8% u Crnoj Gori, 14% u Makedoniji, 16% u Srbiji i Bosni, 24% u Hrvatskoj, do 38% u Sloveniji. Na tim rodovima-haplogrupama ćemo se sada zadržati.
Rod I je, po svemu sudeći, najstariji u Evropi, postoji najmanje 45.000 godina. Neki naučnici smatraju da je njegov neposredan predak – kromanjonac, premda direktnih dokaza nema. Ali to stanovište nije lišeno osnova. Pre oko 20.000 godina rod I se podelio na dve grane – I1 i I2, i ti rodovi su naseljavali drevnu Evropu. Da li su u to doba ljudi roda I2a živeli na Balkanu – zasad se ne zna. Iskopavanja pokazuju postojanje haplogrupe I2a u drevnim kostima datovanim pre 5.000 godina na jugu Francuske. Ali, pre oko 4.500 godina, sredinom III hiljaduleća pre naše ere, došlo je do tragedije koja je dovela do gotovo potpunog nestanka, a verovatnije uništavanja gotovo svih evropskih haplogrupa, koje vidimo u drevnim kostima datovanim pre 7–5.000 godina, a potom su u Evropi nestali. U Evropi je, ne računajući krajine, ostala praktično jedna haplogrupa – R1b, koja je na evropski kontinent stigla pre oko 4.800 godina, i tokom nekoliko stoleća naselila čitavu Srednju i Zapadnu Evropu. Od tada ona ostaje najraširenija evropska haplogrupa; na nju otpada oko 60% muškog stanovništva Srednje i Zapadne Evrope. To je znatan deo Španaca, Portugalaca, Baska, Engleza, Iraca, Škotlanđana, Francuza, Belgijanaca, Nemaca.
Tokom naseljavanja Evrope od strane Erbina (nosilaca R1b), isti su “zvonasti pehari”, po imenu arheološke kulture zvonastih pehara, iz Evrope su nestale haplogrupe I1, I2, R1a, E-V13, G2a, i njihove ostatke nalazimo ili u zapadnim krajinama Evrope (na Britanskim ostrvima), ili na istoku – na Ruskoj niziji i u Maloj Azii, kamo su pobegli preživeli nosioci tih haplogrupa-rodova. Ali njihove ostatke nalazimo znatno kasnije, posle njihovog teškog preživljavanja na rubu nestanka. To je poput “poslednjeg Mohikanca”, samo što su u ovom slučaju “Mohikanci” opstali, premda su za stabilizaciju njihovih rodova bila potrebna stoleća, a katkad i hiljaduleća. Haplogrupa I2a pocepala se popola – jedan deo je pobegao na Britanska ostrva, drugi – na Dunav. Zatrebalo je preko 2.000 godina, od pre 4.500 pa do pre 2.300 godina da bi haplogrupa I2a u dunavskom regionu krenula da raste i počne da naseljava Istočnu Evropu. DNK-genealoški proračuni pokazuju da svi I2a u čitavoj Istočnoj Evropi – ot Grčke na jugu pa do Pribaltika na severu, imaju istog zajedničkog pretka koji je živeo pre 2.300 godina, krajem prošle ere, po svoj prilici na Dunavu. Prema tome, Sloveni haplogrupe I2a tek početkom naše ere počinju da se šire po Istočnoj Evropi, što su i arheolozi zapazili. Najveći broj predstavnika roda I2a naselio se na Balkanu, i možemo da ih shvatimo – zemlja je tamo blagodatna. Taj rod nazvan je “dinarskim” samo zato što ih tamo ima najviše u čitavoj Evropi. Ali dalje na zapad “Dinarci” nisu išli da se naseljavaju, izgleda da ih je glas krvi podsetio – “tamo se ne sme”. Možda je bilo i drugih razloga, nama nepoznatih.
Zato, kada istoričari tvrde kako su se Sloveni na Balkanu pojavili tek sredinom naše ere, to je relativno tačno, ali samo u pogledu polovine Slovena, haplogrupe I2a, “dinarskog” roda, a ni to nije bilo sredinom naše ere već 800 godina ranije. I pri tom istoričari nemaju pojma o drevnoj istoriji “Dinaraca” u Evropi. Odatle sledi još jedan zaključak – nema smisla govoriti o tome koji narod je na Balkanu stariji, u svakom slučaju o znatnom delu naroda, “Dinarcima”. Svi nosioci “dinarske haplogrupe” – i Srbi, i Hrvati, i Slovenci, i Bošnjaci, i Makedonci, i Crnogorci – svi njihovi preci bili su iz istog roda, svi su čudom preživeli tragediju pre 4.500 godina, svi su se preporodili u dunavskom regionu, pomažući jedan drugome. Ne treba nastavljati tragediju, to je već bilo, i to ne jednom.
Prelazimo na drugi rod, R1a. On ima sasvim drugačiju istoriju, ali su, kao i “dinarski” rod, na Balkanu i u čitavoj Istočnoj Evropi postali Sloveni, i stvorili jedan zajednički jezik, premda i u svojoj različitoj dinamici.
Rod R1a došao je na Balkan pre oko 9.000 godina, a možda i pre. O tome govore i podaci DNK-genealogije (“pre najmanje 9.000 godina”), i arheološki podaci, koji svedoče o prispeću novih migranata na Balkan pre najmanje 8.000 godina, i to je pokazano takozvanim metodom datiranja pomoću stroncijuma. Taj evropeidni rod došao je sa strane Altaja, na koji su njegovi preci izgleda stigli iz Evrope najkasnije pre 40.000 godina. Prema tome, ta migracija je napravila ogromnu petlju – iz Evrope na Altaj i natrag. Nosioci R1a stigli su na Balkan, prevalivši ogroman put s Altaja po južnom luku – kroz Tibet, Indostan, Iransku visoravan i Anatoliju, gde su jezikoslovci otkrili najstarije tragove indoevropskog jezika, koji je proneo rod R1a. Posle dolaska na Balkan, rod R1a raselio se po Evropi. Biće krajnje zanimljivo saznati ko su bili najstariji žitelji Lepenskog Vira – “Dinarci” ili Arijevci, nocioci R1a, ili, možda, neočekivano neko sasvim drugi. Ali to ćemo saznati, i to uskoro. Zašto su oni Arijevci – evo objašnjenja.
Pre istih kobnih 4.500 godina rod R1a pobegao je iz Evrope na Rusku niziju, i uskoro se razišao na nekoliko migracionih grana. Deo njih uputio se na jug, preko Kavkaza u Mesopotamiju, tamo ušao u istoriju pod imenom mitanijskih Arijevaca (savremena Sirija), i prošao do poluostrva Arabija. Sada njihovi potomci među Arapima čine do 9% ukupnog muškog stanovništva. Drugi deo Arijevaca prošao je sa Ruske nizije do Srednje Azije, tamo živeo oko 500 godina, i pre oko 3.500 godina prešao na Iransku visoravan. Darije I, ahemenidski car, uklesao je na bareljefu u Nakš-i-Rustamu 1.000 godina kasnije: “Ja, Darije, veliki car, car nad carevima... Arijevac, sin Arijevca”. Još jedan deo Arijevaca, koji je otišao na istok, stigao je do Južnog Urala, osnovao tamo metalurška preduzeća, pre oko 3.600 godina otišao u Indiju, pod imenom legendarnih Arijevaca, i naselio se u Arjavarti (u prevodu sa sanskrta – “zemlja Arijevaca”), u Severnoj Indiji. Najzad, još jedan migracioni put Arijevaca doveo ih je do Altaja, otadžbine drevnih predaka, gde je u grobovima datovanim pre 3.800–3.400 godina otkrivena opet haplogrupa R1a, s osobenostima svojstvenim indijskim Arijevcima, kasnijim Skitima i još kasnijim Slovenima haplogrupe R1a kako Ruske nizije tako i Balkana. Svi su potomci drevnih Arijevaca. Prispevši u Indiju, Arijevci su tamo uspostavili kastinski sistem, a sebe same, razumljivo, upisali u najvišu kastu (prepoznajete nas, Slovene?), i od tada kastinski sistem održavaju. I dan-danas, bez obzira na proteklih 3.500 godina, većinu najviše kaste čine nosioci R1a, njihov udeo dostiže u najvišim kastama do 72%, prema podacima indijskih autora.
U Rusiji udeo haplogrupe R1a među etničkim Rusima u proseku iznosi 48% od čitavog muškog stanovništva evropskog dela, ali to je zato što na severu živi mnogo Ugro-Finaca i južnih Balta haplogrupe N1c1, dok na jugu (južnije ot Pskova) udeo R1a među Rusima dostiže 67% i više. Stanovništvo Severne Indije, potomci Arijevaca, imaju haplotipe, to jest određene odsečke DNK koji se primenjuju za DNK-genealošku analizu, iste kao i kod etničkih Rusa. Evo tipičnog primera. Ovo je moj haplotip, tipičan za Slovene haplogrupe R1a:
13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30 – 16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16 – 11 11 19 23 15 16 17 21 36 41 12 11 – 11 9 17 17 8 11 10 8 10 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 15 23 21 12 13 11 13 11 11 12 13
A ovo su tri tipična haplotipa Indijaca-“Indoevropljana”, isto haplogrupe R1a, sasvim nasumično uzeta s indijskog sajta na koji Indijci postavljaju svoje haplotipe). Mutacione razlike među njima su označene:
13 24 17 10 11 14 12 12 10 13 11 32 – 16 9 10 11 11 24 14 20 31 12 15 15 16 – 11 10 19 23 16 16 17 20 33 34 13 11 – 11 8 17 17 8 11 10 8 11 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 14 23 21 13 13 11 13 11 11 12 13
13 24 16 11 11 14 12 12 10 13 11 31 – 16 9 10 11 11 24 14 20 33 12 15 15 16 – 10 12 19 23 15 17 18 18 35 41 15 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 11 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 13 23 21 12 12 11 13 10 11 12 12
13 23 16 11 12 15 12 12 10 13 11 30 – 9 10 11 11 24 14 20 30 12 16 16 16 – 11 12 19 23 15 16 18 21 35 39 12 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 11 10 12 22 22 16 10 12 12 13 8 14 24 22 13 13 11 13 11 11 12 12
Stepen sličnosti između sva četiri haplotipa vidi se odmah. Zapažamo da broj mutacija među indijskim haplotipima u parovima iznosi 27–30, a između slovenskog (po definiciji) haplotipa autora i svakog od indijskih – takođe u parovima – mutaciona razlika iznosi 25–30. Drugim rečima, haplotip autora bliži je Indijcima nego oni sami međusobno. Zapravo je ta razlika u granicama greške, i razlike su gotovo podjednake.
Za primer – tipični osnovni zapadnoevropski haplotip (haplogrupe R1b):
13 24 14 11 11 14 12 12 12 13 13 29 – 17 9 10 11 11 25 15 19 29 15 15 17 17 – 11 11 19 23 15 15 18 17 36 38 12 12 – 11 9 15 16 8 10 10 8 10 10 12 23 23 16 10 12 12 15 8 12 22 20 13 12 11 13 11 11 12 12
Broj mutacija između njega i indijskih haplotipa (i haplotipa etničkih Rusa) iznosi gotovo 50, što ne čudi – njihove pretke razdvaja najmanje 30.000 godina. U Indiji i Iranu ima vrlo malo haplotipa haplogrupe R1b, gotovo da nema, i to su uglavnom nedavni, podsećanje na engleski kolonijalizam. Među Arijevcima pre 3.500 godina po svoj prilici nije bilo predaka savremenih Zapadnoevropljana. U najvišim kastama Indije haplotipa R1b praktično nema. Znate li koliko među brahmanima iz najviših kasta Indije ima nosilaca haplogrupe R1b? Nema nijednog od 367 brahmana koliko je testirano na haplogrupe.
Istorija haplogrupe R1a na Balkanu takođe je tragična, kao i haplogrupe I2a. Posle bekstva haplogrupe R1a iz Evrope na Rusku niziju pre oko 4.500 godina glavni pravac migracija Arijevaca tokom narednih 1.000 godina vodio je dalje na istok, jugoistok i na jug, kako je već opisano. Migracije Rusa, kako možemo uslovno nazvati one koji su ostali na Ruskoj niziji posle odlaska ostalih migranata na jug i istok, započele su u zapadnom pravcu pre oko 3.000 godina, krajem II – početkom I hiljaduleća pre naše ere. Moguće je da su upravo tada započela slavna ratnička dela balkanskih Slovena haplogrupe R1a. Haplogrupa I2a u to doba jedva je preživljavala na Karpatima, i u tim delima nije učestvovala. Neću ovde zadirati u opise vojnih pohoda balkanskih Slovena niti deliti te ratnike na Srbe, Hrvate, Slovence i druge; mislim da su tada svi oni bili ratni drugovi. Moguće je da su oni učestvovali u odbrani Troje, odlazili u pohode po Maloj Aziji, stizali do Bliskog Istoka i severa Afrike, učestvovali u pohodima Aleksandra Makedonskog. Iz tog doba su po čitavom Jadranu ostali kameni arijevski spomenici s osobenim arijevskim simbolima. O tom razdoblju balkanske istorije postoji mnoštvo radova balkanskih istoričara, kako drevnih tako i savremenih.
Kako je govorio poznati političar iz ne tako davnog vremena, dobitnik Nobelove nagrade za mir – “ja imam san”. I ja isto imam san, premda nisam dobitnik Nobelove nagrade – da balkanski narodi žive u miru i prijateljstvu. Zasad se o tome zaista može samo sanjati, ali će do toga neizostavno doći. Možda onda kada se Srbi i Hrvati, Bosanci i Slovenci udube u rezultate DNK-genealogije i shvate da imaju istu drevnu istoriju, koju su nedavni događaji poprilično pokvarili. Shvate i preduzmu pozitivne mere. A koje to mere – neka sami razmisle. Moj zadatak je da ih upoznam sa DNK-genealogijom, što ovde i činim.
Sa ruskog prevela Sava Rosić
