Tragedija velikih sisolina

Kasnim po ko zna koji put na kafu. Leto još nije ni zvanično počelo, a sunce je već upeklo kao da sam u sauni. Prolazim kroz Sremsku, penjem se uz stepenice tržnog centra, pozdravljam drugarice, sedam sva zadihana i predmet mojih fantazija postaje ništa drugo do ona divna ajs moka. Slatka i toliko hladna da čaša počinje da se znoji. Zamišljam njen ukus, već je u mislima ispijam, ali odjednom se budim i shvatam da drugarice bulje u mene već duže vreme. Tačnije, bulje u moje sise. Sjajno. Ne opet. “Au, čoveče, kolike su ti!” Ne shvatam. Je l` sam ja to iznenada posle toliko godina druženja konačno dobila i ovaj ženski atribut, pa je red da ga se svi nagledaju, ili su mi se odjednom istopile usled prevelike temperature? “Eh, da ja imam takve, dekolte bi mi večito bio do pupka”, reći će druga. I tako je moja beseda o prokletstvu velikih sisa mogla da počne.

Prokletstvo broj 1: Ako si prilično obdarena u predelu grudnog koša, aktivnosti kao što su trčanje ili još gore skakanje možeš momentalno da zaboraviš. Da, znam da muškarcima cure bale čim ugledaju devojku kako joj se grudi talasaju i samo čekaju da ispadnu iz majice, ali nama to nimalo nije prijatno. Em što je skakanje prosto nemoguće, a da se ne uplašim da ću sopstvenom sisom opaliti sebi šamar, već sam čin skakanja ili trčanja može biti jako neprijatno iskustvo. Zašto? Pa, ne samo da je bolno, već ako uzmete da trčite po Savskom keju u jutarnjim časovima, možete se u jednom trenutku okrenuti i shvatiti da za vama trči pravi čopor perverznjaka, a u susret vam ide deda kojeg samo što ne strefi srčka jer je “slučajno” bacio pogled u vašem pravcu. Zvuči kao neki loš horor film, zar ne?

Prokletstvo broj 2: Traume iz osnovne škole. O da. Osuđene ste na prozivanje bilo da ste ravne kao daska ili kao Pamela. Ali kada imate “balone” onda kreativnost dečaka kojima tek počinju da rastu brkovi dolazi do izražaja u svim mogućim formama. Ni dan-danas ne želim da pominjem kako su me zvali u osnovnoj školi, jer je prosto bilo toliko neprijatno da sam se postidela što sam uopšte devojčica i što sam morala da kupim brus mnogo pre drugih.

Prokletstvo broj 3: Sa korpom C ili D, nemoguće je maksimalno uživati u čarima šopinga. Zašto? Prost primer: vidim divnu košulju, budem sva srećna što imaju odgovarajuću veličinu, ulazim u kabinu, kad ono samo što mi suze ne krenu na oči. U gornjem delu ne mogu da je zakopčam, ili još gore, uspem i to nekako, ali prostor između dva dugmeta je veličine ozonske rupe. Sjajno, moja omiljena košulja nikada neće ni biti moja.

Prokletstvo broj 4: Viđam grupe na fejsu poput onih “osećaj kada skineš brus posle napornog dana” i slično. Guess what? Ja taj osećaj ne znam. Samo znam da kad skinem brus tek tad osetim svu tu težinu i shvatim zašto me, s vremena na vreme, otkidaju ramena. Očigledno svako nosi svoje breme, samo što ja to radim bukvalno. Još ako se potrefi da zaboravim da obučem brus i tako krenem u grad (verujte, u svom haosu i to mi se dešavalo), bolje da ne znate kako je, pogotovo ako trčite za poslednjom petnaesticom.

Prokletstvo broj 5: Poslednje, ali ne i manje kobno, i glasi ovako:

Možda tvoje jesu manje sise, ali makar neće da ti vise!

Kada god pomislim na starost, prva asocijacija su mi uvek babe kojima su sise prekrile ceo stomak, a kada se kupaju verovatno moraju da ih prebacuju preko ramena. Sve se nadam da imam dobru genetiku pa ću uspeti da nekako prkosim gravitaciji. Ne želim da završim kao baba iz vica koju, kada shvati da joj je “nešto toplo oko srca”, deda prosvetli rečenicom “ma, upala ti sisa u supu!”.

I eto tako se završila moja beseda o velikim sisama. Dok sam ja ispijala poslednje gutljanje moke, drugarice su me gledale iznenađeno, ali prosvetljenje nije dugo trajalo. Posle dva minuta opet su govorile o veličini korpe i potencijalnim silikonima. Ja sam ih samo gledala i pitala se kada će shvatiti da je nekada bolje biti u zlatnoj sredini, uživati u onome što nam je majka priroda podarila i prihvatiti činjenicu da sve što nam se na prvi pogled čini savršenim i što želimo da posedujemo, isto tako ima svoje mane sa kojima se nekad nije lako nositi.

Anja Matović živi za dobru muziku i ples. Ajs moku i kokice u Knez Mihailovoj. Putovanja. Električnu gitaru i Youtube. Smejanje do suza. Mnogi govore da je hejter, ali će ona reći da je samo brutalno iskrena. Klark Kent joj je najveći uzor, a vampirske knjige najveća strast. “I do believe in killing the messenger. You know why? Because it sends a message.”

Zašto onda ugrađuju silikone.

Domaća radinost. Za moje kolege po ukusu Kilera i Metema i još znanih i neznanih

Žepče, pure Hercegbosanka