Na temu me potiknuo jedan roman koji nije me nešto posebno oduševio no ipak otvara zanimljivo pitanje.

Radi se o romanu kineskinje Wei Hui: "Shangai, baby" koji kao kontraverzan i provokativan roman je spaljen u Kini,jer krši predrasude i otvoreno govori o moralu i životu u Kini krajem 20 veka.

Glavna heroina je mlada pisateljica romana koja živi sa svojim dragim koji je impotentan i zavisnik od heroina,a je njena najveća ljubav,no muči je njena nevjera sa drugim oženjenim muškarcem s kojim ima samo fizičku strast koju nema sa prvim.Autorka je zanimljiv karakter kine masku lažnog licemjernog morala,ona dvoji ljubav od strasti,ostaje sa dragim do njegove smrti praveći balans.

Dali čovijek može voljeti mnogo i dugo samo jednu ličnost ili je tu monogamnost društvo nameće?
Dali je ona luda,pokvarena,ili je osoba koja se bori protiv društvenih normi u sprotivnosti sa ljudskim nagonima?
Dali se istinska ljubav i fizička strast mogu razdvojiti?
Dali je ljubav dirigirana od nagona?

Može.
Ovo prvo.
Mogu.
Ne.

Moglo bi se mnogo pisati u vezi uvodnog posta ali ne vidim šta iluzija ima s tim.



Sve se može nametnuti ali ne svakome, a osećanja nikome.

Ako postoji istinska ljubav nasuprot nje bi postojala i ona koja nije istinska, a to onda nije ljubav.

Nagoni se uglavnom vezuju za životinje koje ih slede, dok čovek ima svest i razum. Ono što pokreće ljubav jeste neka vrsta nekontrolisanog nagona gde svest i razum gube na snazi. Tamo gde dominiraju nad nagonima ne možemo govoriti o ljubavi već o ljubavnom savezu ukoliko se odnosi na partnerstvo.

1. Moze, al sigurno da se pozeli i druge, i tu drustvo namece monogamnost.
2. Nije luda a ni pokvarena.
3. Mogu, ali to tad nije ta ljubav, nego bratska, prijateljska ljubav, navika
4. Je.

Ali gde je tu iluzija!?

E to ne bih znao.

Nema ih nigde u navodu Aztec, ali ih ima u životu. To je tako i samo neiskreni će reći da nisam u pravu ni ja ni drugi koji ih stručno objašnjavaju.

1. I da i ne. Može voljeti, ali skoro u pravilu mu protokom vremena partner/-ica postane fizički neprivlačna, dok na psihološkom planu teče suprotan proces protokom vremena - osobe postaju međusobno privrženije.
2. Ne
3. Da (barem kod muških - često)
4. Da

Kako gdje je iluzija?

Dali smo u iluziji ,dali smo uopće samokontrolirani ,ili samo kontrolirani i gurani u šablon od društva,na račun potiskivanja i kontroliranja prirodnih iskonskih ljudskih nagona koji su pod budnim okom razuma.

Izvana fini,skladni i lijepi,a unutra bure baruta.U ropstvu razuma ,nagoni se baš dobro osjećaju,nikad ne bi mogli toliko u rukavicama se pretvarati.razum vešto prikriva nagone,no ne sprečava ih,ne pobeđuje ih.

Zato dobivamo finog čovijeka izvana,a unutra neotkrivjenog potencijalnog zvijera,sve dok ga nešto ne rasrdi,onda dobijemo nasilnika,ubojice,a mi se čudimo ,pa poznavali smo ga nije bio takav,nije bio pod maske koju svi mi imamo,to smo svi mi ,jedna velika iluzija.
Ili kako bi rekao Oscar Wilde :
"Most people are other people. Their thoughts are someone else's opinions, their lives a mimicry, their passions a quotation."

U romanu “Shangai baby to je dobro opisano.

Stičem utisak da razum doživljavaš kao nešto negativno...

Razum nije negativan pod uslovom da se ne koristi tamo gde mu nije mesto.

Ima jedna fina misao mislim Dostojevskog: "Srce ima razloge koje razum nikada ne može da shvati."

Iluzija je ceo život, a ona iluzija koju posmatramo kroz prizmu psihoanalize i u određenom kontekstu nešto je što mogu doživeti samo retki, oni kod kojih razum prepušta dominaciju srcu bez obzira što su svesni da žive sa iluzijom. Takva iluzija odlazi od nas kada je pustimo.

Dostojevskog izuzetno cenim, međutim Snežana je ovde govorila o neskladu razuma i nagona. Rekao bih da srce čoveka/žene teži nekim visinama koje drugim bićima nisu pojmiva, nadam se da se oko toga možemo složiti.

Ako je ceo život iluzija onda ni iskustvo ljubavi nije nikakva istina, već samo jedna u nizu životnih obmana. U životu istine dakle nema, pa tako ni ljubavi nema. Sve je obmana. Pa ima li onda Boga? I ako ga ima, kakav je to Bog koji nije ni ljubav ni istina?

Naravno, slažem se.

Iluzija ne isključuje razum jer je čovek svestan svoje iluzije koja nije zabluda. Iluziju ne situiram u neprekidni životni tok već u njegove segmente.

Iluzijom ne spašavamo svoje poraze već se hranimo dok nam prija. I pored doživljaja iluzije jednako ostvarujemo svoje ciljeve ili pak ne uspevamo; znamo gde nam je mesto pod suncem; stvaramo, koračamo čvrstim tlom, uklapamo se u okolinu a da nas iluzije ni malo ne remete ni u jednoj životnoj radnji. Iluzija ne čini ljude nesrećnim, naprotiv stimulišu nas. I kada im dođe kraj, kada ih pustimo od sebe, iluzije ustupaju mesto lepom sećanju.



Iluzija nije obmana i uvek radi u našu korist, a istina je onoliko koliko je nas čak i kada mislimo o Bogu, jedinoj Istini.

Volter s kojim se ne možemo ne složiti: "Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje zadovoljstvo bi im onda ostalo?"

pogubio sam se. (na koju sam ja temu prvo uputio ovaj komentar?)

Ne opterećuj se, dobro si pisao. Možeš dodati još koju, volim da čitam šta god ti da napišeš.

Aztec, slažeš li se ti s Volterom?

Ma ne, nego sam stvarno nesto pobrkao... Imao sam otvoreno vise tabova pa sam nesto pobrkao. Da ja dobro pisem, ja to znam, ja se obavezno citam po noci i divim se sebi.

Aaa taj Volter , trebalo mi je malo da skuzim da je to "Voltaire". vidim nesto poznato a opet... A slazem se 100%.

zapravo ne bas 100%. Ima zadovoljstava u kojim se moze uzivati... Sto se kaze "sreca je u malim stvarima" pa makar to bio dobar rucak i onda dobar film.

Ja se ne mogu nikako s ovim sloziti. Zivotinje kao i ljudi mogu patiti i mogu biti sretne. Sve su to na kraju krajeva hormoni i kemija. Zapravo je iluzija misliti da smo mi ovdje zbog nekog vise cilja za razliku od drugih zivih bica.

I to je iluzija kada misliš da su ručak i film dobri. Možda nisu ali ti ih je spremila osoba koju voliš i tu se gubi na objektivnosti. Što je tebi lepo drugom nije.

"Ko je taj što iz kruga iluzije izašao je!?
Ono juče što mi pravo beše, danas većma drugačijim se čini!
Čovek uči dok je živ...o svojim iluzijama." (autor meni poznat)

To nije iluzija, ja znam sta mene cini sretnim. Dobar rucak i dobar film. Je li to nekom drugom pase mene se uopce ne tice. Mi smo zrtve nasih nagona a iluzija je misliti da smo mi bilo sta drugo i vise od bilo kojeg drugog zivog bica.

Sve što si pobrojala su zablude ali ne i iluzije. Iluzije se neguju svesno, a onda se svesno prestanu negovati kada završe svoju dobru ulogu, dok zablude mogu biti produkt laži.

Dobro, tu si upravu. Ali prekasno mi je sad da mozak naprezem s ovim. Odoh se izvaliti, sad sam jeo. Noc laku.

I ne treba da te se tiče, to je tvoja autonomnost kao što drugi imaju svoju.
Kojih smo nagona žrtve?
Šta je loše misliti da smo nešto drugo (više) nego što jesmo dokle god se dobro osećamo? Ovo se ne svrstava pod kvalifikacijom kompleksa više vrednosti, to je neizrečena misao o sebi - stanje svesti.

Što reče jednom slavni Tolstoj; sloboda je otarasiti se iluzije, tog poremećaja ličnosti.

Živim u iluziji da ćeš spavati mirno ali to je samo moja iluzija jer možda nije tako.

Tvoj želudac mora da "spava" i da se odmara kao i tvoj mozak, a ti bi da ga uposliš. Neće te poslušati već će hrana čekati da se probudiš kada će svi organi biti u funkciji. Do tada, umesto u frižideru, hranu čuvaš u stomaku samo zato što nisi odoleo da zadovoljiš potrebu za jelom koja se javila u pogrešno vreme jer si ti tako odredio.

Laku noć, Aztec!