Da, upoznao sam ja jednog Susljika iz Viteza, tebi je ovo prezime sigurno poznato jer ovaj mi rece da ih ima dosta tamo, njegova prica je klasicno ono "nas ni krive ni duzne napali".

Ganic je pusten ali mora biti u Londonu, ne smije napustiti drzavu.

Šušljik, da.

Kaze da ih je puno tamo u Vitezu, Srbi da.

Ja zapravo govorim o cinjenici da su Srbi (ogromna vecina njih) itekako znali sta se sprema, mnogi (clanovi SDS-a i Pokreta za Jugoslaviju najcesce) su imali skriveno oruzje (muslimani su se uglavnom i naoruzali oruzjem zaplijenjenim iz srpskih stanova) tako da je malo glupo govoriti o tome kako su Srbi bili za jedinstvo i bratstvo, kao naivni su, a mundjosi su spremali Kristalnu noc.

To je tipicna propaganda iz beogradske kuhinje. Ono muslimana sto su se za rat spremali, to je jako mali broj, i to su bili oni koji su shvatali sta se desava u Hrvatskoj. Vecina njih je bilo uljuljkano u bratstvojedinstvo politiku, zato i jesu popusili onako na Drini, srpska vojska ih je klala ko janjce.

Smijesno mi je sto prodajete te jeftine teze ovdje, kad ih niko nece popusiti. Kao, Srbi naivno vjerovali u Jugoslaviju, slogu, a onda sjene proslosti se nadvise nad nenaoruzani srpski narod. Koja smijurija.

EMIR SULJAGIĆ: Ganić nije BiH

Radončić, Silajdžić i Tihić su u ili oko vlasti punih ili skoro dvadeset godina. I možda vjeruju sebi kad kažu da su za Bosnu i Hercegovinu. Ali, u stvarnosti su učinili sve da od države naprave teritoriju. A, Ganić? On je sad konačno jedan od nas. Nezaštićenih

Količina galame u odbranu Ejupa Ganića, uhapšenog bivšeg člana Predsjedništva R BiH, u manje od deset dana od hapšenja na zahtjev srbijanskog tužilaštva, postala je nova mjera bošnjaštva. I svi se na bošnjačkoj desnici utrkuju da preuzmu monopol nad porukom: Svi smo mi Ejup Ganić. Od Harisa Silajdžića – koji se prvi prihvatio pokroviteljstva nad "slučajem" – preko Fahrudina Radončića – čiji Dnevni avaz uvjerava bošnjačke glasače da je moguće istovremeno se zalagati za njihove interese i održavati očigledno poslovno i političko partnerstvo s Miloradom Dodikom – do Sulejmana Tihića – koji se kampanji priključio poslije jedno desetak dana oklijevanja s lakomislenošću tipičnom za predsjednike SDA.

NEZAŠTIĆENI

Pritom su i jedan i drugi i treći direktno, manje ili više, odgovorni za uzrok cijele ujdurme: to da Bosna i Herccegovina ni petnaest godina poslije rata – a dvadeset otkako su barem dvojica od njih u vlasti – nema institucionalni kapacitet da obavlja osnovni zadatak svake države: da štiti svoje državljane. Svoj dio društvenog ugovora. I nemojte sumnjati u to, halabuka koja se podigla zbog Ganićevog hapšenja dijelom je motivirana i time što je on prvi od njih koji je nezaštićen onako kako smo mi, običniji dio državljana BiH, nezaštićeni svaki bogovetni dan. I tako dvadeset godina.

Kad kažem njih, mislim na režim i osobe i organizacije u nekoj vrsti klijentelističkog odnosa sa režimom. Politička i ekonomska elita i njena klijentela koja je u petnaest godina poslije rata pokazala samo bahatost, surovost i aroganciju prema narodu – o neodgovornosti u ratu ćemo kasnije – i razgrabila i upropastila sve što je taj narod gradio zahvaljujući prvom ozbiljnom periodu mira u ozbiljnoj državi, sada narodu ispostavljaju račun zato što nema državu, zato što je i ostatke tog državnog aparata nesmiljeno urnisala. Sada je Ejup Ganić Bosna i Hercegovina. E, nije.

Ejup Ganić je možda Bosna i Hercegovina koju su oni izborili, u koju su ugradili svoje političke i poslovne karijere, ali nije i moja. Ako znamo, a znamo, da je pravosuđe sve vrijeme, osamnaest godina od incidenta, instrument u rukama vladajuće kaste i svakog od njih trojice ponaosob na više nego što je to bio slučaj sa Savezom komunista – jer onda se makar nije smjelo "intervenisati" za ubice i sjecikese – histerična dernjava koju su sva trojica podigla nema ništa drugo za cilj nego da se za bošnjačko tijelo potraže novi neprijatelji.

Drugi, možda i veći problem s porukom je da je šalju gubitnici. Šalju je trojica ljudi (i njihovi klijenti, od akademika na apanaži Nezavisnih novina Milorada Dodika kao što je Muhamed Filipović koji širi antibritansku histeriju do "analitičara" tipa Nedžada Latića koji, ako me sjećanje na njegove memoare ne vara, vjeruje kako su se džini mogli mobilisati kao vojni saveznik Armije R BiH) koji su suštinski gubitnici, koji su bili tu ili tu negdje u svakom najgorem trenutku za ovaj narod i svaki put donijeli pogrešnu odluku zato što bolje ne umiju ili planirano minirali državni i narodni interes da bi ostvarili ličnu korist. A dvojica od njih trojice su izgubili i rat.

LOGISTIČAR MILORADA DODIKA

Zanemarimo sada zločine, dvojica od njih – Silajdžić i Tihić – bili su dio istog ovog sistema u vrijeme kada je narodu obećana nezavisna, suverena, nedjeljiva i sekularna republika, a isporučen je – narod, naime – u mrak i neprosvijetljenost feudalizma. Bošnjaci nisu glasali za ovo što danas imaju.

Njih dvojica bili su dio sistema i onda kada je taj isti narod ostavljen na cjedilu i prepušten sam sebi, kao što je i danas, u jednom od dva najteža trenutka u njegovoj modernoj istoriji. Ponašanje SDA na lokalnom nivou u aprilu 1992. godine – tamo gdje su imali vlast i dijelili je SDS-om – nije ništa drugo neko kriminalni nemar. SDA je sa zapanjujućom lakoćom SDS-u prepustila vlast – a to je uvijek bio uvod u početak pokolja, jer je etničko čišćenje u proljeće 1992. godine na organizacionom nivou počinjeno u opštini – poslovično, ispostavit će se, zanemarujući težinu posljedica i ostavili narod koji im je dao mandat da se stara o sebi pred hordama ubica. Kako je to završilo, vidjeli smo od Prijedora preko Bijeljine i Zvornika do Višegrada. Uostalom, više vjerujem svojim očima nego SDA: nije SDA organizovala odbranu u Bratuncu u maju 1992. godine, nego je njihov načelnik policije naredio mom ocu da automatsku pušku koju je imao kao policajac u rezervi, preda nekom zločincu iz Srbije – njih svega petnaestak – koje će poslije pobiti između tri do četiri stotine ljudi u fiskulturnoj Sali osnovne škole "Vuk Karadžić".

Na koncu, ako Srebrenica, tri godine kasnije, nije poraz, šta onda jeste? A njih dvojica bili su tu ili tu negdje i tada. To je dakle, bio temelj za Bosnu i Hercegovinu u čijoj su izgradnji manje ili više direktno učestvovali. Poraz.

I tu dolazimo do trećeg problema s porukom. Vjerodostojnost. "Slučaj Ganić" dio je politike režima Borisa Tadića u kojoj instrumentalnu ulogu ima i Milorad Dodik: potkopavanje institucionalnih kapaciteta države Bosne i Hercegovine ima za cilj da demonstrira kako je ona takozvana "weak state" i dugoročno neodrživa. Periodične demonstracije sposobnosti Srbije da destabilizuje političke prilike u BiH, a to Ganićevo hapšenje jeste, prava su mjera trenutnog odnosa Srbije prema BiH.

Svaki od trojice, i Radončić i Silajdžić i Tihić, u nekoj su vrsti veze sa Dodikom. Potonja dvojica s njim dijele vlast. Radončićeva menažerija, s druge strane, pružila je logističke usluge Miloradu Dodiku koji je krajem februara otvoreno i javno u Sarajevu rekao da se masakr na Markalama nije dogodio, odnosno da se dogodio malo drugačije nego što je opšteprihvaćeno. I da se i to mora utvrditi komisijski. Da bi njegov, Radončićev naime, glavni i odgovorni urednik, Sead Numanović na svom blogu – priznajem da sam fan – potom Dodikovu izjavu pravdao dnevnom politikom, zagovarajući najcrnju relativizaciju revizionizma.

I sad branimo Ganića jer tako branimo Bosnu. I ko ga najglasnije brani najviše brani Bosnu. 'Ajde?!

Jednostavan odgovor na pitanje zašto Srbija radi sve ovo što radi glasi: zato što može. Zato što nema posla s državom. Nema jer vlast čija je politička filozofija, kad bi ona bila jasno artikulisana, radikalno anti-etatistička, državu doživljava kao neprijatelja.

A Radončić, Silajdžić i Tihić su u ili oko vlasti punih ili skoro dvadeset godina. I možda vjeruju sebi kad kažu da su za Bosnu i Hercegovinu. Ali, u stvarnosti su učinili sve da od države naprave teritoriju.

A, Ganić? On je sad konačno jedan od nas. Nezaštićenih.
Preuzeto sa Žurnal info

Ovaj Tihi je doista najpametniji kod njih, sreća pa ga ne slušaju:

"Sve ovo domaće pravosuđe trebalo je riješiti na vrijeme, i mi ne bismo imali probleme kakve danas imamo. Da je domaće pravosuđe na vrijeme procesuiralo Dobrovoljačku i da su ljudi koji su tamo ubili te vojnike odgovarali, mi danas ne bismo imali Ganića u zatvoru. Da su slučajevi poput Grabovice ovdje procesuirani, ne bi komandant Armije BiH morao ići u Haag - kazao je Tihić, dodavši kako isto misli i za slučaj "Brčanska malta" zbog kojeg 12-godišnju kaznu zatvora u Beogradu izdržava Ilija Jurišić.

Često se tu prodaje teza: "Srbi su samo htjeli ravnopravnost u BiH, ali zli Muslimani su odigrali prljavu igru, htjeli unitarnu državu i nadmudrili Hrvate da glasaju za nju (nezavisnost)."

Što god da mislio o Muslimanima, ovo su gluposti. Srbi su htjeli Veliku Srbiju, Hrvati poučeni iskustvom Hrvatske nisu pa su glasali za nezavisnost, a Muslimani su mislili da se mogu pritajiti dok se Srbi i Hrvati kolju, a onda uguziti pobjedniku. Kad su im stvari (Muslimanima) krenule nizbrdo, promijenili su politiku i pokušali uzeti što se može od onih od kojih su mogli, dakle Hrvata (slabije strane).

Prosto ko pasulj.

A na kojem bi se to terenu vi mogli "klat", a da se mi kao mozemo drzati po strani? Daj ne lupaj gluposti. Oni su krenuli sa gusenjem RBiH u startu, znaci sve sto je obiljezavalo nezavisnu drzavu bilo je na udaru, isto kao i sada samo drugim sredstvima.
Isto tako ima jedna druga teorija suprotno onome sto ti pricas.

A na kojem bi se to terenu vi mogli "klat", a da se mi kao mozemo drzati po strani? Daj ne lupaj gluposti. Oni su krenuli sa gusenjem RBiH u startu, znaci sve sto je obiljezavalo nezavisnu drzavu bilo je na udaru, isto kao i sada samo drugim sredstvima.
Isto tako ima jedna druga teorija suprotno onome sto ti pricas.

Ja zapravo govorim o cinjenici da su Srbi (ogromna vecina njih) itekako znali sta se sprema, mnogi (clanovi SDS-a i Pokreta za Jugoslaviju najcesce) su imali skriveno oruzje (muslimani su se uglavnom i naoruzali oruzjem zaplijenjenim iz srpskih stanova) tako da je malo glupo govoriti o tome kako su Srbi bili za jedinstvo i bratstvo, kao naivni su, a mundjosi su spremali Kristalnu noc.

To je tipicna propaganda iz beogradske kuhinje. Ono muslimana sto su se za rat spremali, to je jako mali broj, i to su bili oni koji su shvatali sta se desava u Hrvatskoj. Vecina njih je bilo uljuljkano u bratstvojedinstvo politiku, zato i jesu popusili onako na Drini, srpska vojska ih je klala ko janjce.

Smijesno mi je sto prodajete te jeftine teze ovdje, kad ih niko nece popusiti. Kao, Srbi naivno vjerovali u Jugoslaviju, slogu, a onda sjene proslosti se nadvise nad nenaoruzani srpski narod. Koja smijurija.

Ako ih igdje nije diralo,onda nije u Vitezu.Dosta ih je otišlo tek 94.,poslije H-M sukoba.
Nisu mi baš poznati sa tim prezimenom,jesi siguran za sva slova?

znaš li koga iz sela tolovići kod viteza, to su mislim bili srbi...

Znam,imaš negdje i sliku tog sela na pdf Rat 91-95.Gornji dio sela su Musliman bilii,sad su cijelo selo preuzeli od Srba,tu je bila frontline.

bio sam 1987 u jna sa sekulić zoranom iz tog sela, mislim da je negdje 1967. godište. inače u specijalnoj jedinici u sisku imao sam trojicu trojicu kolega iz viteza križanac ivo (poginuo u oluji iznad svetog roka), šamija dragan i šafradin zdenko, oni su mi rekli da su se srbi iselili organizirano iz tog sela, znači vratio se nije nitko.

Odigrao je znacaju ulogu obrane gradjana Sarajeva , i suprostavio
se agresiji srbocetnice vojske.Ako je sto skrivio, treba mu suditi
u Hagu.

Ne mogu ti opisat koliku je ulogu imao D. Kordić u obrani Lašvanske doline, posebno zauzimanje Ahmića, protjerivanje Bošnjaka, u suprotnom bi i Vitezu, N. Travniku i Busovači bila namijenjena sudbina Travnika i Zenice.

E sad, baš me zanima da li i na to gledaš blagonaklono kao na Ejupove akcije.

tu se slazem s tobon.

Boris Tadić

"Srbija se ne protivi da Ganić bude izručen BiH"

Predsjednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas da se Srbija ne protivi da član ratnog Predsjedništva Bosne i Hercegovine Ejub Ganić, koga pravosudni organi Srbije terete za ratni zločin u slučaju "Dobrovoljačka ulica" u Sarajevu 1992. godine, bude izručen sudskim organima BiH.

Boris Tadić (Foto: Reuters)
"Za Srbiju uopšte nije centralno pitanje da Ganić bude izručen Srbiji. Za Srbiju je glavno pitanje da se dogodi sudski proces", rekao je predsjednik Srbije u Beogradu, na svečanosti povodom obilježavanja 20 godina postojanja Srpskog pokreta obnove.

Tadić je rekao da "Srbija nema ništa protiv da Ganić bude izručen sudskim organima svoje matične države - Bosne i Hercegovine".

On je naglasio da sve države u regionu moraju da okončaju saradnja sa Haškim tribunalom ukazujući da "istovremeno sve ono što nije preuzeto od strane Haškog suda kao pravni proces i sve ono što se nalazi u sudovima u regionu mora da se okonča".

Ganić je 1. marta uhapšen u Londonu po zahtjevu vlasti Srbije. Iz ekstradicionog pritvora je pušten, uz kauciju, na privremenu slobodu, a njegovo izručenje od Velike Britanije traže i Srbija i BiH.

SLUCAJ GANIC STAVIO SILAJDZICA NA TESKE IZDAJNICKE MUKE

Na osnovu onoga sto prenose sredsva informisanja iz svijeta sa konferencije za stampu od 11-tog marta 2010-te u Londonu, Silajdzic uopste ne dovodi u pitanje odgovornost Ganica prema Srbiji. Njegov najveci prigovor Srbiji je to da je hapsenje Ganica kontraproduktivno interesima Srbije sto je vrlo precizno sazeto u naslovu VOANEWS.COM od 12-tog marta: “Bosanski predsjednik kaze da zahtjev Srbije za ektradicijom steti odnosima [Srbije i BiH]. Sljedece je originalni naslov: “Bosnian President Says Serbia's Extradition Request Damaging Relationship”.

Samo da potsjetimo, na osnovu dvije rezolucije Savjeta bezbjednosti UN-a, koje imaju snagu internacionalnog zakona, Srbija je oznacena kao agresor protiv Republike BiH, a na osnovu presude Internacionalnog suda pravde iz 2007-me, Srbija je odgovorna za nesprecavanje genocida na teritoriji Republike BiH. Silajdzic je ocito zabrinut sto ce hapsenje Ganica unazaditi odnose izmedju agresora i pocinioca geniocida i zrtve agresije i genocida. Zasto je zabrinut - pa zato sto je njegova zadaca kao najamnika Srbije da obezbjedi legalizaciju svega onog sto je Srbija dobila agresijom i genocidom.

Samo nekoliko primjera sa liste stvari koje su odradili Silajdzic i ostali najamnici Srbije za Srbiju kao agresora i pocinioca genocida u Republici BiH. Nakon usvajanja rezolucija Savjeta bezbjednosti UN-a kojom je Srbija oznacena kao agresor sa obavezom povlacenja jedinica JNA sa teritorije Repubilike BiH i obaveze da razoruza cetnicke jedinice na teritoriji Republike BiH, Srbiji je uveden ekonomski embargo zbog neizvrsavanja navedenih obaveza, a zatim je iskljucena iz clanstva Ujedinjenih Nacija. BiH je bila prva drzava koja krsi embargo time sto je otvorila avionsku liniju Sarajevo-Beograd za JAT-ove avione. Sjetimo se da su novoformirane avionske kompanije iz BiH bile prve koje su iznajmljivale JAT-e avione za letove u zemlje Evrope u vrijeme kada JAT-ovi avioni nisu imali pravo slijetanja na aerodrome u svijetu. Sjetimo se kako je roba siroke potrosnje iz Srbije preplavila benzinske pumpe i prodavnice sirom BiH odmah nakon potisivanja Daytonskog sporazuma.

Da ne zaboravimo potpisivanje Daytonskog sporazuma i suspendovanje legalnog ustava Republike BiH uvodjenjem Aneksa 4 Daytonskog sporazuma kao ustava genocidne tvorevine BiH sa genocidnim entitetima kao konstituitivnim drzavama.

Nakon presude internacionalnog suda pravde o genocidu, Silajdzic sa grupom najamnika Srbije ukljucujuci Tihica i Lagumdziju dolazi u Srebrenicu da sprijeci clanove Skusptine Srebrenica da usvoje Deklaraciju o nezavisnosti i defacto uniste Daytonsko uredjenje BiH. Jos jednom da podsjetimo, vecina delegate u Skusptini Srebrenice je svojim potpisom garantovala da ce glasati za Deklaraciju ako Deklaracija bude stavljena na dnevni red. Silajdzic je odradio za Srbiju ono sto niti jedan Srbin patriota iz Srbije nije moga odraditi; neutralizao je izvrsnu presudu Internacionalnog suda pravde o genocidu.

Da ne zaboravimo, Ceric na dzenazi u Srebrenici kaze da je u Potocarima brat ubio brata i time defacto negira da se ikada desio genocid. Cilj genocida je etnicko ciscenje teritorije, ili fizicko unistenje nekog naroda ili grupe. Ako su braca pobila bracu na jednoj teritoriji, onda nema cilja koji zadovoljava uslove da zlocin bude klasificiran kao genocid. Tako ostaje samo zlocin, koji se vise ne uklapa u definciju genocida, da je sud uvazavao Cerica.

Nakon sto su najamnici Srbije u BiH ucinili sve sto je bilo u njihovoj moci da legalizuju Republiku Srpsku, da oslobode Srbiju od odgovornosti za agresiju i genocid na Republiku BiH i time otvore Srbiji vrata za povratak u zajednicu legalnih drzava, hapsenjem Ganica ponovo se otvaraju pitanja legalnosti onoga sto je postignuto agresijom i genocidom.

A Silajdzicev problem je to sto on kao najamnik Srbije nema izbora, on ne moze dici ruke od projekta Velike Srbije na teritoriji BiH bez obzira koliko mu postupci Srbije smetali u izvrsavanju njegovih obaveza.

Da se podsjetimo; Silajdzic se bio fino penzionisao, malo na Bosforu, malo u Londonu, ali kada je Tihic ocito gubio bitku sa pokusajem legalizacije Daytonske genocidne tvorevine BiH kroz amandmane, Silajdzic nema izbora nego da se ukljuci nazad u projekat. Ganic vec duze vremena nije 100% u projektu i sada je pozvan na odgovornost od svojih gospodara. Srbija ne moze dozvoliti da nakon svega sto je ulozila u projekat Republike Srpske da ostavi najamnike u projektu bez obaveze prema projektu. Ganic se morao desiti kao poruka sta ceka one koji i pomisle na odustajanje od svojih obaveza prema Srbiji. U Srbiji se moze mijenjati i ustav i vlada, ali to apsolutno ne oslobadja najamnike od njihovih baveze prema drzavi Srbiji.

To je najbolje opisao prvi saradnik Silajdzica sa ulogom kurira medju najamnicima kada kaze: “Onaj ko je uzeo pare mora i da izvrsi svoje obaveze ili ce biti kaznjen”. To ce reci, onaj ko je preuzeo obavezu prema KOS-u i UDBI, ostaje u obavezi za vazda.

Sjetimo se kako je Alija Izetbegovic morao pokrenuti optuznicu protiv sina svog prvog saradnika i partnera u izdaji, Muhameda Sacirbegovica, sina Nedziba Sacirbegovica, jer je umjesto da radi na neutralisanju tuzbe Republike BiH o genocidu protiv Srbije i Crne Gore, trosio pare i vrijeme na druge stvari u Holandiji. Sada je Muhamed Sacirbegovic dosao “tobe” i ne zaleci vremena i truda ganja Holbruka za genocid u Srebrenici, a prstom nije mrdnuo da podrzi Deklaraciju o nezavisnosti Srebtrenice po osnovu presude Internacionalnog suda pravde o genocdu, mada je bio moljen da se ukljuci. Njegova uloga je sada svedena samo na to da vara gradjane BiH kako je svijet odgovoran za genocid u Srebrenici. Sjetimo se da je Alija sazivao sastanak sa predstavnicima Srebrenice kako bi dobio njihovu saglasnost da zrtvuju 5-6 hiljada dusa, a da se za usvrat Srebrenicani dobiju Vogoscu kod Sarajeva.

To da se najamniku ne moze oprostiti je potpuno jasto. Kada bi najamnici nakon sto iznevjere gospodare ostali nekaznjeni, kako bi se onda moglo osloniti na gradjane neke drzave da ce raditi za interes neke strane drzave. Sjetimo se da su Sjedinjene Americke Drzave isle u rat i okupirale Panamu samo da bi uhapsili Manuel-a Noriega-u, generala Panamske vojske i vojnog diktatora kojeg je na taj polozaj postavila CIA sa zadatkom da obezbjedi produzenje ugovora o Amerckoj kontroli nad Panamskim kanalom. Noriega je odradio sve obrnuto. Sazvao je nacionalni (drzavni) referendum na kojem je usvojena odluka da se ne obnovi ugovor sa SAD-om. Kontrolu nad kanalom je preuzela Panamska drzava. Americka vlada nije zalila zrtve u ljudsvu i parama da bi kaznila najamnika. SAD-e su na kraju platile i ratnu ostetu Panami, a Noriega je zavrsio u Amerckom zatvoru jer je prekrsio svoju najamnicku obavezu prema vladi SAD.

Sada je lahko razumjeti zasto Muhamed Filipovic pored poznih godina, a Tihic pored teske bolesti moraju jos uvijek biti na prvoj liniji fronta kada je u pitanju odbrana interesa Velike Srbije na teritoriji Republike BiH. Oni koji dobro poznaju Silajdzica i Lagumdziju znaju kako bi oni zelili da se mogu povuci iz vrtloga u BiH u kojem ne mogu dibiti nista vise od onog sto su vec dobili, i da malo uzivaju u plodovima izdaje, ali ne mogu. Oni su najamnici do kraja zivota, svog zivota ili zivota Republike BiH. Zato im se zuri da zavrse krvavi posao legalizacije genocidnih Daytonskih tvorevina, a eto Srbija im odmaze na njihovom izdajnickom poslu hapsenjem Ganica.

Izdajnici su umorni. Zadatak legalizacije onoga sto je nastalo na agresji i genocidu je sizifovski posao, posao koji nikada ne moze biti zavrsen. Jer bilo koda u buducnosti da dodje do zahtjeva od strane Bosanaca i Hercagovaca da se sruse genocidne tvorevine, citava daytonska struktura ce pasti kao kula od karata. Ako Bosanci i Hercagovci to jos ne znaju, izdajnici to vrlo dobro znaju.

ONLINE GLASNIK Nacionalnog kongresa Republik BiH - br. 656
13. mart 2010.
[email protected]

Tužiteljstvo BiH traži povećanje kazni za zločin u Vojnom

Tužiteljstvo BiH je zatražilo da se poveća kazna trojici optuženih za zločin počinjen u Vojnom kod Mostara, dok njihova obrana smatra da prvostupanjsku presudu treba ukinuti i održati ponovno suđenje, prenosi BIRN.

"Smatramo da su izrečene kazne Marku Radiću od 25, Draganu Šunjiću od 21 i Damiru Brekalu od 20 godina zatvora prilično niske, jer je riječ o nezakonitom pritvaranju, uhićenju, zlostavljanju, ubojstvima i silovanju 11 osoba", kazao je tužitelj Jude Romano, zatraživši za Radića kaznu od 30, a za Šunjića i Brekala po 25 godina zatvora.

Za optuženog Mirka Vračevića, koji je prvostupanjskom presudom osuđen na 14 godina zatvora, tužitelj se nije izjašnjavao, dok je njegova obrana u žalbi zatražila da se postupak prekine, a on uputi nadležnom organu za socijalno staranje.

Prema prvostupanjskoj presudi koju je Sud BiH izrekao u veljači 2009. godine, sva četvorica optuženih su proglašeni krivima jer su djelovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio progon Bošnjaka nanošenjem teških fizičkih i psihičkih ozljeda, što je za posljedicu imalo smrt nekoliko osoba.

Radić je, prema navodima optužnice, bio zapovjednik Prve bjelopoljske bojne Hrvatskog vijeća obrane (HVO), Šunjić, dozapovjednik zatvora u Vojnom, Brekalo vojnik, a Vračević stražar u Vojnom. Apelacijsko vijeće će naknadno donijeti odluku o žalbama.

(Fena)

Da ne zaboravimo, Ceric na dzenazi u Srebrenici kaze da je u Potocarima brat ubio brata i time defacto negira da se ikada desio genocid. Cilj genocida je etnicko ciscenje teritorije, ili fizicko unistenje nekog naroda ili grupe. Ako su braca pobila bracu na jednoj teritoriji, onda nema cilja koji zadovoljava uslove da zlocin bude klasificiran kao genocid. Tako ostaje samo zlocin, koji se vise ne uklapa u definciju genocida, da je sud uvazavao Cerica.

bla bla..

Zanimljivo je da vi i ovaj put ne koristite reč genocid za ono što se dogodilo u Srebrenici u ratnom periodu. Zašto?

Tako je. Ja ne volim način na koji se koristi reč genocid proteklih nekoliko godina. Ja više volim da korišćenje te reči ostavim za ono što mu je bila prvobitna namena, posebno kada je u pitanju holokaust i u drugim slučajevima istinskih razaranja velikih razmera usmerenog na uništenje jednog naroda. Ja sam, recimo, isto tako koristio termin genocid za Ruandu, ali ga nisam koristio za zločine na Istočnom Timoru u isto vreme gde je 200.000 ljudi bilo pobijeno. Izbrisano je 1/3, 1/4 stanovnika uz podršku SAD, Britanije i Francuske ali za to i za neke druge stravične masakre koji su se desili, ja isto tako ne bih koristio reč genocid. Srebrenica nije ni blizu tih razmera. Tako isto, ne bih rekao «genocid» za zločine u El Salvadoru koji godinama traju i gde je 10 hiljada ljudi postradalo… Jednostavno se pojeftinjuje značaj tog termina…

Prof. Čomski, u pravnoj kvalifikaciji, odnosno obrazloženju presude gen. Radislavu Krstiću, komandantu Drinskog korpusa, stoji da je on osuđen za genocid koji je počinjen u Srebrenici od jedinica kojima je on komandovao…

Ja ću ponoviti ono što sam već rekao. Termin genocid izvorno je stvoren da označi zločine, konkretno zločine holokausta i masovni pokolj Jevreja, odnosno Roma, Cigana, u nastojanju da se oni potpuno zbrišu. I mislim da ga je primereno koristiti i za druge velike pokolje raznih vrsta, recimo onaj koji se dogodio u Ruandi u isto vreme kao i ratovi na Balkanu. Ja znam, kao što sam već spomenuo, da se poslednjih godina termin genocid koristi na različite načine. Koristi se za ubijanje velikih razmera koje vrši neprijatelj. Ako ljudi žele tako da koriste tu reč onda dobro, ali u tom slučaju, nam treba nova reč da zameni staru reč «genocid.» Ja lično radije bih da zadržim izvornu reč u izvornom značenju, ali to je jednostavno pitanje terminologije. Ne mislim da je «genocid» odgovarajući termin za neprijateljsko ubijanje širih razmera. Ne koristimo to ni za svoje zločine čak i ako budu širih razmera.

Ovde nije bilo reči samo o ubijanju širih razmera, nego i o nameri za istrebljenje jednog naroda ili dela tog naroda. To je formulacija genocida svuda u svetu, pa i u Haškom tribunalu. Sada, Vi ste veliki protivnik rada Haškog tribunala. Šta o njegovom radu sada mislite?

Dozvolite da odgovorim na to. To nije način na koji se termin genocid koristi. Recimo, uzmite ove situacije koje sam spomenuo, mada mogu da navedem i druge primere. U slučaju Timor u isto vreme otprilike negde 1/3, 1/4 stanovništva je izbrisana, 200.000 ljudi. To je, u suštini, bilo uz podršku SAD, Britanije i Francuske. Niko to ne zove genocidom. Mada se uklapa u definiciju pokušaja da se uništi veći deo, ogroman deo naroda, u ovom slučaju u isto vreme kao i rat na Balkanu.

Prof. Čomski, mi ovde govorimo o sudskoj presudi…

Isto stanovništvo je, u suštini i ovde. Niko to ne naziva genocidom. Jeste bilo slučajeva u Centralnoj Americi autentičnog genocida, kao što je, recimo, Gvatemala. Vojne snage, uz podršku SAD, jesu pokušale i praktično uspele su da potpuno izbrišu određena plemena Maja. I to se, takođe, može nazvati genocidom. Ali, ubijanje širokih razmera nekoliko hiljada ljudi u Centralnoj i Južnoj Americi niko ne zove genocidom. Ni ja to ne zovem genocidom, mada to jeste bio pokušaj da se uništi veliki deo stanovništva… Ali, ako će se termin genocid koristiti na način koji opisujete, onda ima genocida u ovom trenutku u svim delovima sveta.

To niko ne osporava. Recite nam šta mislite o radu Haškog tribunala za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, kao veliki kritičar njegovog rada, kasnih 90-tih i 2000-tih godina. Šta mislite o rezultatima rada ovog suda?

Tribunal koji se bavi balkanskim ratovima s početka 90-tih je, koliko ja znam, dosta dobro radio svoj posao. Rad tribunala u 2000. godini je bio potpuna farsa. Optužnice su objavljene protiv Miloševića usred američkog, britanskog i francuskog bombardovanja, očigledno, kao političko sredstvo opravdavanja bombardovanja, dok su se veoma ozbiljni zločini dešavali u isto vreme. Ali svi mi znamo ili bi trebalo da znamo da su, u stvari, zločini bili posledica bombardovanja, a ne uzrok. Usred tog zločina, usred bombardovanja, tribunal postupa kao zastupnik SAD, Britanije, Francuske i podiže optužnicu za ratne zločine. Pogledajte optužnicu, samo se jedna tačka odnosi na period pre bombardovanja. Optužnica je, pre svega, doneta na osnovu informacija obaveštajne službe Amerike i Britanije. To se ne može ozbiljno uzimati usred jednog bombardovanja. Uz to, jedna grupa međunarodnih pravnika, malo nakon toga, obraća se tribunalu sa informacijama koje su izvedene iz priznanja komande NATO i veliki broj organizacija za ljudska prava traže da tribunal podnese optužnice protiv NATO, a tribunal to odbija obrazlažući to kršenjem pravila. Jednostavno, prihvata da je NATO delovao dobronamerno te neće istražiti takve optužbe. Tako da ma šta mislili o tribunalu danas, to je u stvari agencija, politička agencija koja deluje kao podrška…prvenstveno zapadnim silama predvođenim Sjedinjenim Američkim Državama. To jednostavno diskredituje tribunal i ono što su njegove stvarne aktivnosti. Ja moram reći da postoji problem sa svim ovakvim međunarodnim tribunalima. To se vraća do Nirnberga…U Nirnbergu su sudili možda najgorim zločincima sveta. To je nesporno. Morali su definisati ratni zločin i zločin protiv čovečnosti, i to su uradili vrlo eksplicitno, tako da opravdaju saveznike. Bilo kakav ozbiljan zločin saveznika se nije nazvao ratnim zločinom i upravo zato bombardovanje civilnih područja u samom Nirnbergu nije nazvano ratnim zločinom. Razlog tome je što su saveznici učinili više zločina nego nacisti. Jednostavno, mi smo bili izuzeti od optužbe… Tako su komandanti američkih podmornica vršili zločine. Jedan od njih je imao izjavu britanskog zapovedništva mornarice, i svedoci su rekli: „Jeste, Amerikanci i Britanci su radili iste stvari”. U drugom tribunalu oni bi bili osuđeni, osim u Nirnberškom gde su bili oslobođeni. I to zato što je definicija ratnog zločina pred tribunalom bio zločin kada ste ga vi činili, a ne mi.

Na kraju rada tribunala, sudija DŽekson je dao vrlo elokventno objašnjenje kako je odluka ovog tribunala obavezujuća za sve, a posebno je obavezujuća za SAD i Britaniju. Ako mi ikada izvršimo bilo kakva dela ovakve vrste kakvu mi osuđujemo, u ovom trenutku, onda i mi podležemo istim propisima, istim kaznama, istim zakonima. To se, naravno, nikad nije desilo. Na osnovu toga vidimo da su od samog početka tribunali sadržavali jednu fatalnu manu. Sadrže je i danas, čak i ako je svakodnevni rad jeste legitiman, to se dešava.

Pitanja iz publike:

Prof. Čomski, hteo bih Vam postaviti jedno pitanje. Ja sam Hasan Nuhanović iz Srebrenice. Putem e-maila smo razmenili pre 10-tak dana poruke vezane za vašu izjavu u javnosti o Srebrenici. Na jedan filozofski način govorite o terminu «genocid,» dajete jednu definiciju i smatrate da je ta definicija ostala na neki način nedorečena. Možda, u suštini, rezervišete taj termin za holokaust nad Jevrejima, Ciganima i ostalim narodima u Drugom svetskom ratu… Sami ste se pozvali da govorite o Srebrenici, niko vas nije pozvao da o Srebrenici govorite. Moje pitanje je vrlo jednostavno, da li sebe stavljate iznad Haškog tribunala i iznad presude o genocidu?

Ja sam već objasnio. Ako ljudi žele da koriste termin «genocid» tako kako ga koristi tribunal, onda se mogu voditi suđenja protiv ljudi iz celog sveta uključujući lidere SAD, Britanije, Francuske i drugih koji su odgovorni za zločine koji su, žao mi je što to tako moram reći, veći od zločina u Srebrenici…Ako tako želite da koristite termin «genocid,» onda je to vaš izbor. Ali, onda se on mora šire primeniti. Međutim, moramo se dogovoriti oko novog termina koji bi označavao ono što je «genocid» prvobitno značio. Prvobitno, on je bio stvoren kao termin za zločine koje su počinili nacisti i trebalo je da se odnosi na ogromne pokolje koji su za cilj imali uništenje naroda. Takav je slučaj bio u Ruandi, kao što sam napomenuo, i on se može nazvati genocidom. Možda se i pokolj u Istočnom Timoru može nazvati genocidom, ali se to ne radi, jer je za te zločine odgovoran Zapad. Ima još dosta takvih primera. Jednostavno, ako će se termin «genocid» koristiti za ubijanje velikih razmera koja vrši neprijatelj, onda u redu. Možemo se dogovoriti da ga tako koristimo. Ali, onda to nema nikakvog moralnog značenja. Što se tiče tribunala, tj. da li je neko iznad tribunala, i vi ste iznad i svako od nas. Mi smo iznad tribunala u Nirnbergu. Svi mi imamo moralnu odgovornost da sudimo za sva dela, nezavisno od toga ko ih je učinio. I upravo zato ja dajem kritiku i suđenju u Nirnbergu.

U toku vašeg ranijeg intervjua, prvi put sam čula da javno spominjete cifru od 8.000 hiljada ubijenih u Srebrenici. Pitam se, zašto toliko dugo i na ne mali način ste dali svoju podršku autorki jedne upitne knjige Dajani DŽonston, koja stavlja veliki znak pitanja na broj ubijenih u Srebrenici?

Znam šta sam rekao o Srebrenici. Rekao sam da je «generalno prihvaćena brojka je otprilike 7.500-8.000 » u svim ozbiljnim studijama. Dajana DŽonston je postavila pitanja o tome, kao i u mnogi drugi naučnici. Što se tiče moje podrške njenoj knjizi, imajte na umu ono što se dogodilo. Naime, njena knjiga govori o događajima. Trebalo je da bude objavljena u Švedskoj, veliki napad desio se na tu knjigu u švedskim novinama. Meni su ti detalji bili poslati, traženo je da na to dam komentar. Prošao sam kroz optužbe koje su iznete protiv nje i veoma lako sam mogao da vidim da su te optužbe laž i obmana. I o tome postoji otvoreno pismo…. Onda sam rekao i ponoviću, mislim da je neverovatno povući jednu knjigu iz štampe na osnovu običnih laži i obmana….Ja podržavam slobodu štampane rači. Možete se sa njenim naučnim radom složiti ili ne, to je druga stvar, ali ja sam protiv povlačenja objavljenog teksta zato što se protiv nje upućuju laži koje je lako pobiti.

Rekli ste da je njena knjiga jedan izvrstan rad koji upućuje ljude da gledaju na ono što se desilo u BiH kao činjenica i kao razum. Dakle, vi ste njen rad nazvali izvrsnim, rad koji negira činjenicu da je u Srebrenici ubijeno 8.000 ljudi?

Ja i dalje stojim iza svake reči koju sam rekao, a to nije ono što ste vi rekli. Knjiga je povučena na osnovu serije običnih laži i obmane… Ona ne kaže ništa definitivno o Srebrenici. Ona samo otvara razna pitanja. To je u stvari naučni rad. Ako želite ućutkati naučni rad sa kojim se ne slažete, to je vaše pravo. Na osnovu principa koji sam spomenuo, postoji pošten način da se to uradi. Odgovorite joj, dokažite joj da nije u pravu. Ne možete samo reći da su to činjenice i ona ih opovrgla. Ali, ako neke knjige treba zabraniti zato što kažu nešto što se vama ne sviđa, onda je to izvan domena civilizacijskog razgovora.

Pročitao sam, ne knjigu, već tekst od 20-tak strana Dajane Džonston, koji je ona objavila na internetu. I u tom tekstu 90% su bile iskrivljene činjenice o dešavanjima u Srebrenici tokom rata u kome sam ja učestvovao 3,5 god. Da li verujete meni ili gospođi Džonston?

Ja nisam pročitao šta ste vi napisali o tome, tako da ne mogu da dam svoj komentar. Ali, ja bih to objavio negde gde će se to videti. Dao bih detaljan pregled činjenica, za koje vi kažete da su u 90% iskrivljene. Onda se može odgovoriti na to pitanje. Ali, ako vi samo kažete «ja mislim da su iskrivljene», ja nemam načina da o tome sudim.